Biblija i Liturgija

[ivona]

 

www.pravoslavlje.rs

Sveto Pismo kao knjiga Crkve

Biblija i Liturgija (prvi deo) protojerej-stavrofor dr Vladimir Vukašinović 

Biblija je reč Božija, a Sveta Liturgija predstavlja reči upućene Bogu koje su potekle iz Biblije ili koje su njom inspirisane. I sama Anafora, pogotovo Anafora Svetog Vasilija, satkana je od biblijskih tema i motiva.

Pravoslavnoj Crkvi ponekad upućuju prigovore da Sveto Pismo u njoj ne zauzima zasluženo mesto, da ono ne predstavlja centar duhovnog života i da se ni klirici ni verni narod ne nadahnjuju svakodnevnim čitanjem biblijskog štiva. I kada bi to bilo tačno, da li bi to istovremeno značilo da pravoslavni hrišćani nemaju nikakve veze s biblijskim štivom, odnosno biblijskim životom i iskustvom? Razmotrimo to pitanje malo pažljivije i pokušajmo da na njega pružimo zadovoljavajući odgovor.
Teologija proizlazi iz iskustva odnosa Boga i čoveka i govori nam o različitim aspektima tog iskustva. Susret Boga i ljudskog roda, utemeljen u Božijim neumornim i neprestanim javljanjima, intervencijama, darovanjima, saopštavanjima, ispravljanjima i isceljivanjima i ljudskim odgovorima, prihvatanjima, obećanjima, u mnogovekovnoj istoriji vernosti i padova, uspostavljanja i obnavljanja Zaveta, stvorio je mnogoznačni prostor ovoga susreta i ovoga jedinstva – Crkvu Božiju. Crkva Božija nije samo prostor u kome se odvija to iskustvo, ona je i njegov sadržaj i njegov izvor, ali i njegov krajnji cilj.
Sveto Pismo Novog Zaveta nastalo je u Crkvi – pisali su ga svedoci i učenici svedoka. Opisivali su neposredno i posredno iskustvo. Sveto Pismo, za nas pravoslavne, nije izvor vere po preimućstvu. Princip sola Scriptura nemoguć je i neprihvatljiv u našem duhovnom iskustvu. Sveto Pismo je delimičan zapis šireg iskustva, obimnijeg odnosa Boga i ljudi u zavetnim susretima. Sam kraj Jovanovog Jevanđelja: „A ima i mnogo drugo što učini Isus, koje kad bi se redom napisalo, ni u sami svet, mislim, ne bi stale napisane knjige. Amin“ (Jn 21,25), nije hiperboličan niti prigodan. On samo ističe činjenicu da je biblijski tekst, u stvari, izbor iz šireg iskustvenog okvira, odnosno da je iskustvo Crkve, kako rekosmo, šire od njenih pojedinačnih izraza.
Biblijski zapisi iskustva bogoopštenja, upravo svojom kanonskom validnošću, daju nam duhovnu garanciju objektivnosti, valjanosti iskustva koje je u njima zapisano. Postojanje takvih zapisa pomaže nam da unutrašnja, psihološka i subjektivna religijska stanja i osećanja vaspitavamo, formiramo i preusmeravamo u objektivnom smeru.
LITURGIJA U BIBLIJI
Sveto Pismo je zapisano svedočanstvo odnosa Trojedinoga Boga i Njegovog naroda. Među različitim tipovima i vrstama odnosa posebno mesto zauzima bogosluženje = zajednička molitva = liturgija. Liturgija se opisuje na više mesta: kao Hristovo ustanovljenje Svete Evharistije na Veliki Četvrtak (Mt 26,26–30) i tumačenje apostola Pavla ovog značajnog događaja – samoga jedra Sveštenog Predanja Crkve („Jer ja primih od Gospoda što vam i predadoh....“ 1Kor 11,23–30), kroz različita apostolska evharistijska sabranja (poput onog opisanog u Dap 2,42: „I bijahu postojani u nauci apostolskoj i u zajednici u lomljenju hleba i u molitvama“),  evharistijske blagoslove i molitve prisutne na stranicama novozavetnih tekstova (kao poznato 2Kor 13,13: Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista i ljubav Boga Oca i zajednica Svetoga Duha sa svima vama, Amin.“), bogoslužbene gestove i radnje Poslanice Jevrejima, Jovanovog Otkrovenja i njegovog Jevanđelja, nazvanog, kako znamo, evharistijskim, kao i teologiju Hristove prvosvešteničke = arhijerejske, dakle liturgijske službe prisutne na različitim stranicama Novog Zaveta.

BIBLIJA U LITURGIJI
Biblija je reč Božija, a Sveta Liturgija predstavlja reči upućene Bogu koje su potekle iz Biblije ili koje su njom inspirisane (Oče naš, biblijske pesme, psalmi). I sama Anafora, pogotovo Anafora Svetog Vasilija, satkana je od biblijskih tema i motiva. Dakle, Biblija je na obe strane. Crkva odgovara Božijim rečima. Razmena reči je slika razmene srdaca, života. U prvom delu Reč dolazi od Boga, a u drugom se vraća Bogu.
U sve liturgije Pravoslavne Crkve i u najveći broj Svetih Tajni i molitvoslovlja ugrađeni su promenljivi ili nepromenljivi biblijski odlomci. Biblijski odlomci u pravoslavnom bogosluženju čitaju se u formi katizmi (Psaltir raspodeljen na dvadeset katizmi, da bi se pročitao ceo u toku sedmice, a u vreme velikog posta dva puta u toku sedmice), parimija (raspodeljen Stari Zavet) i začala (raspodeljeni novozavetni odlomci – da bi se u toku godine pročitao ceo Novi Zavet).
ČITANjE I TUMAČENjE SVETOG PISMA
Bog nije svom narodu ostavio samo Knjigu (iako hrišćane nazivaju ljudima, narodom Knjige – što ukazuje na središnje mesto Biblije u njihovim životima) nego je ostavio i praksu (evharistiju), molitvu, crkvenu strukturu, iskustvo. Istorijski gledano, kada je reč o korišćenju Svetog Pisma u Crkvi, prvo su u upotrebi bili starozavetni tekstovi, Zakon i Proroci, a zatim i novozavetni, koji su jednim delom i pisani za liturgijska sabranja. U liturgijama antiohijske familije tako, na primer, četiri obavezna liturgijska čitanja obuhvataju Zakon, Proroke, Apostol i Jevanđelje, dok u aleksandrijskim liturgijama postoje takođe četiri čitanja, ali sva iz Novog Zaveta: Apostol, Jevanđelje, Dela apostolska i Otkrivenje. Njih su uvek pratile propovedi, što je, sve zajedno, sačinjavalo prvi, uvodni (ne u pejorativnom smislu reči) deo Liturgije – Liturgiju reči, manje uspešno nazvanu Liturgijom oglašenih.
Prve reči koje su se vekovima mogle čuti na Svetoj Liturgiji bila su biblijska čitanja. (To nisu bili i prvi gestovi – prvi gest je uvek bio sabiranje Crkve konstituisanje Tela Hristovog prvog i neophodnog preduslova svake liturgijske službe.) To nije bilo slučajno niti bez velikog značaja. I u Liturgiji kao i u svakom drugom aspektu bogoopštenja Bog ima inicijativu. Liturgija počinje Božijim govorom na koji čovek odgovara liturgijskim, molitvenim odgovorom. Sveto Pismo nije mrtva knjiga hladnih zapisa iz prošlosti, već je živo Božije obraćanje nama danas. Evharistija je Reč Božija, odnosno Hristova, kojom se Crkva, Hristos, obraća i moli Bogu Ocu. Liturgija je istovremeno dijalog Boga i njegovog naroda ali dijalog u Crkvi u kojoj je Hristos centralni akter oba procesa oba toka – od Boga ka ljudima i od ljudi ka Bogu. Kako to biva?
Biblijske odlomke na Liturgiji čita đakon ali njih u stvari izgovara Hristos. Đakon pozajmljuje svoje biće Hristu, kako je to govorio Sveti Jovan Zlatousti u svojim Katihezama, da bi Hristos čije smo Telo konstituisali sabranjem u Crkvu bio taj isti koji je blagovestio po gorama i gradovima Palestine, ali to i danas čini na svakom mestu gde smo sabrani u ime njegovo. Liturgiju, takođe, Hristos kao Arhijerej i Vladika svih prinosi i prima, bivajući prinesen i razdeljivan. Biblijska reč izlazi iz Hristovih usta, ista sveta usta prouznose evharistijsku pesmu hvale. U Njemu se, dakle, susreću i prožimaju Biblija i Liturgija.
TUMAČENjE I RAZUMEVANjE BIBLIJE U LITURGIJI
U bogoslužbenim krugovima naše Crkve Sveto Pismo se neprekidno blagovesti, propoveda, saopštava, i neposredno i posredno. Himnografija i molitve samo su drugačija izdanja biblijske poruke i podsetnici na nju. Pitanje govornog jezika u bogosluženju uvek je povezano, na prvom mestu, sa Svetim Pismom. Ono se prvo prevodi, ne kao celina, nego u skladu s bogoslužbenim potrebama. To su radila Sveta braća Kirilo i Metodije. To je vekovni misionarski metod Pravoslavne Crkve.
Postoji nekoliko nužnih i neophodnih pretpostavki za liturgijsko sveštenosluženje i razumevanje Svetog Pisma. Sveštenosluženje, na prvom mestu, mora biti na razumljivom, govornom jeziku, ali to nije dovoljno. Neophodna je kvalitetna biblijska katiheza koja može da dovede do poznavanja sveštene istorije. Šta vredi na pojmovnom planu razumeti kako se Crveno more razdvojilo i propustilo Mojseja i njegov narod, a potopilo faraona, kada svo bogatstvo tog događaja i beskrajno slojevit niz asocijacija koje on budi ostaju za nas zaključani zbog nepoznavanja istorijskog konteksta u kojem se taj događaj odigrao? I šta nekom ko nije upoznat s novozavetnom istorijom znače reči: „U noći u kojoj bi predan, odnosno upravo samoga sebe predade za život sveta…“? Naravno, veoma važan preduslov i put razumevanja Svetog Pisma jeste praktikovanje biblijskih istina – življenje u skladu sa njima. To je duboko unutrašnje razumevanje kroz doživljavanje.
Od posebnog je značaja i liturgijska omilija. Ona uvodi zajednicu u razumevanje, a prethodi joj molitva: „Zasijaj u srcima našim, čovekoljubivi Vladiko, neprolaznu svetlost Tvoga bogopoznanja…“ Ona nije samo objašnjenje, tumačenje teksta, nego je, pre svega, njegovo blagoveštenje. Omilija vodi u slavoslov Slava Tebje, Gospodi, i ne sme da se svede na hladnu analizu teksta. Biblistiku, nad kojom se već stolećima nadvija bauk nemolitvenog kriticizma i hermeneutičke histerije, upravo ovako shvaćeno tumačenje isceljuje i stavlja u njen izvorni i organski kontekst. Omilija je reč o Reči Božijoj – Biblija protumačena u liturgijskom kontekstu koji na poseban način otvara i priprema i tumača da protumači, saopšti, podeli i daruje značenje kao put i po-znanje, kao sa-znanje, a ne kao puki intelektualni uvid i znanje, i slušaoca da primi sve to na pravi način. To je jedini mogući način tumačenja najviše zbog toga što je i ono što je zapisano u Bibliji i ono što se dešava u Liturgiji jedna ista stvarnost, komplementarna i uzajamno prožimajuća – aktivno bivanje u Božijem prisustvu. 
Biblijski tekst je uvek aktuelan, iako postoje izvesne uslovljenosti i ograničenja koja mogu biti kulturološka, saznajna i slična. Ali se u njemu opisuju mnoga egzistencijalna iskustva koja u svim vremenima imaju isto značenje: zajednički obed, sud, ljubav, zavet, smrt…
Svaki čovek mora da sasluša i da s verom primi biblijsku Reč. Mora da otvori vrata svog bića Reči Božijoj da bi ona mogla da uđe u njega, da ga preobrazi i da u njemu čudotvori. Bez vere Biblija počinje da biva za onoga koji ne veruje hladan zapis o prošlosti. To je zato što verom prihvatamo i oživotvoravamo svetopisamski tekst.
LITURGIJA TUMAČI BIBLIJU
Sveta Liturgija i druge Svete Tajne imaju biblijsku predistoriju, svoje praobraze, ali su one istovremeno i najbolji tumači Starog Zaveta. U svetotajinskom životu otkriva se pravi, dubinski smisao Starog Zaveta, ali na način koji je otvoren, uslovno rečeno – nedovršen. To je način koji podrazumeva da će potpuno otkrivanje uslediti u budućnosti, što, uostalom, kazuje i svešteni triptih: senka, ikona, istina poznatog Oca.
Treba znati da Liturgija, na izvestan način, tumači i prenosi, predstavlja i saopštava biblijske događaje i svetopisamsku stvarnost. 
Liturgijski tumači su na to više puta ukazali. U doba Germana Carigradskog, Liturgija biva tumačena kao ciklus verbalnih i ritualnih ikona koje oslikavaju – rečju, gestom i liturgijskim okruženjem – određene događaje, prostore, predmete, tj. fenomene uopšte iz života Hristovog, ali i iz sfere Nebeske Liturgije. Liturgijske radnje i gestovi, kao i sama struktura službe, počinju da se tretiraju kao slikovni simvoli, svojevrsni oblici sveštenih prizora, odnosno ikona. 
Tumačeći razlog uvođenja upravo ovakvog ikoničnog tumačenja Svete Liturgije, Nikola Kavasila piše: „Iz tog razloga je i uvedena ova simvolika – s jedne strane, ona ne ukazuje samo rečima na događaje iz božanskog domostroja, nego same te događaje postavlja pred naše oči, a s druge strane, biva vidljiva tokom celokupne Svete Tajne. Tako ona, na onaj prvi način, lakše deluje na naše duše, i to ne samo kao kakav prizor nego tako što budi u nama osećanja – jer vidljiva predstava ostavlja u nama jači utisak – a na onaj drugi način deluje tako što ne ostavlja mesta za zaborav i što ne dopušta da naše misli nekud drugamo budu usmerene, sve dok nas ne dovede do ove božanske Trpeze.“
Takvo razumevanje liturgijske službe kao načina tumačenja ali i predstavljanja biblijskih sadržaja imamo i u delima korifeja srpske teologije kakav je bio Episkop Dionisije Novaković. On u Svom čuvenom liturgičkom delu „Epitom“ o tome piše sledeće: „Pitanje 68. Zašto nakon: Spasi Bože ljude tvoje... Narod peva: Videsmo svetlost istinitu, primismo Duha nebeskog i ostalo? Odgovor: Zato što je kroz svu službu Božiju različitih Tajni Hristovih i naše vere spomen bio – to jest kako je došao u svet Sin Božiji, kako je raspet bio, kako je vaskrsao, kako je Duh Sveti sišao na zemlju. Tako smo mi slušali sve ovo što se spominjalo na Svetoj Liturgiji i videli ono što je našim očima predstavljeno likom a kada se na kraju sve to završilo pripadajući blagodarimo Bogu koji nam je omogućio da ovo čujemo i vidimo i udostojio nas Svetoga Duha.“
SVETO PISMO KAO LITURGIJSKA KNjIGA
Na Svetoj Liturgiji postavljena su dva stola, dve trpeze – sto Reči Božije i sto Tela Hristovog. Na prvom stolu lomi se hleb Reči Božije, a na drugom Hleb koji s nebesa silazi i daje život večni. Razumevanje Reči Božije kao svojevrsne hrane sa kojom se treba sjediniti jedenjem prisutno je u proročkoj i apokaliptičkoj književnosti. Tako Bog priprema proroka Jezekilja rekavši mu: „I reče mi: Sine čovečji, pojedi šta je pred tobom, pojedi ovu knjigu, pa idi, govori domu Izrailjevom. I otvorih usta, i založi me onom knjigom. I reče mi: Sine čovečji, nahrani trbuh svoj i creva svoja napuni ovom knjigom koju ti dajem. I pojedoh je, i beše mi u ustima slatka kao med“ (Jezek 3,1–3). Reči Božije jede i prorok Jeremija: „Kad se nađoše reči Tvoje, pojedoh ih, i reč Tvoja bi mi radost i veselje srcu mom, jer je ime Tvoje prizvano na me, Gospode Bože nad vojskama“ (Jer 15,16). On ih duboko usvaja, sjedinjuje se sa njima, one postaju sastavni delovi njegovog celokupnog bića a ne samo uma, sluha ili vida. To važi i za apostola i jevanđelistu Jovana Bogoslova koji zapisuje: „I glas koji čuh s neba, opet progovori sa mnom i reče: Idi i uzmi knjižicu otvorenu u ruci anđela koji stoji na moru i na zemlji. I otidoh anđelu, i rekoh mu da mi da knjižicu. I reče mi: Uzmi i pojedi je; i zagorčaće ti utrobu, ali u ustima tvojim biće slatka kao med“ (Otk 10,9).
Veza između Reči Božije i Hleba Božijeg, odnosno činjenice da su i Reči Božije svojevrstan Hleb života, istaknuta je u Jovanovom Jevanđelju. Tamo se nakon Hristove besede, njegovih reči u kapernaumskoj sinagogi o hlebu života koji je telo njegovo, koji silazi s neba i istinsko je jelo, koji se daje za život sveta (Jn 6,27–59), koja je, kao beseda tvrda koju nije moguće slušati (to važi za Judeje ali ne i za Jeline koji su te koncepte naslućivali u mistirijskim religijama), sablaznila neke učenike, upravo ove njegove reči nazivaju rečima života večnog (Jn 6,68). Tu vidimo sotiriološku prirodu biblijsko-evharistijske blagovesti, besede. Oba stola su postavljena i namenjena svima i za sve. Za njima se slavi Svadba Carevog sina.
Nastavak u sledećem broju....

© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1077/tekst/biblija-i-liturgija-prvi-deo/ 
 

 

[ivona]

 

www.pravoslavlje.rs

Sveto Pismo kao knjiga Crkve

Biblija i Liturgija (drugi deo) protojerej-stavrofor dr Vladimir Vukašinović 

Liturgijom svaki svešteni prostor na kome se ona sveštenosluži postaje prostorom radosnog sjedinjenja i sjedinjavanja Boga i njegovog naroda i njihovim zajedničkim životom što i jeste samo središte ideje Zemlje Obećanja.

U ovom izlaganju govorimo o različiti svetopisamskim temama, ličnostima, događajima, odlomcima, pesmama i himnama u liturgijskoj reči i praksi. Kako stoji stvar sa samim Jevanđeljem kao sveštenim predmetom, fenomenom i njegovim značenjem u Liturgiji Crkve? 
Sveto Pismo je u liturgijskom životu Crkve danas položeno na sredinu Časne trpeze, na najvažnije mesto u hramu. Polaganje Biblije u samo srce hrama ukazuje na središnje mesto Svetog Pisma u liturgijskom životu Crkve.
Sveto Pismo je centralni akter prve liturgijske procesije (Malog vhoda) i tom prilikom mu se odaje posebno poštovanje: celiva se, kadi ga drugi đakon, ako ga ima u službi. Ono, dakle, nije obična bogoslužbena knjiga, jer se to ne čini ni s jednom drugom knjigom. Na izvestan način, ono znači prisustvo samog Hrista – jedan od načina na koji je On prisutan u Crkvi. A Hristos je prisutan na mnogo načina ili na jedan svesabirajući način – On je Glava svoga Tela, On je u Putiru, On je u Ikoni, On je Liturg.... Biblija je takođe verbalna ikona Hristova i posebna forma njegovog ovaploćenja među nama.
Pred čitanje Jevanđelja (a ne za vreme čitanja Apostola) đakon kadi, a pojci pevaju Aliluja da bi ukazali na važnost čina koji sledi. Jevanđelje se čita sa amvona, uzdignutog mesta. Stari amvoni bili su još veći nego danas, a tim rešenjem koje nije bilo uslovljeno samo praktičnim razlozima još je više ukazivano na veliki značaj ovog čitanja.
Razlikujemo čitanje Biblije u Liturgiji i van nje. Liturgijsko čitanje jeste stvarni i konkretan zahvat, ulazak Božiji u život i život Njegovog naroda, delovanje Božije u njima. Božija Reč je živa i zato Crkva, kada je čita, ne čini to kao da jednostavno reprodukuje neke zapisane reči, ponavlja dragoceno znanje akumulirano u prošlosti, već blagovesti reči koje su sami njen život uvek savremen, uvek aktuelan, uvek upućen onima koji ih sada slušaju. Zato se biblijski tekstovi na Liturgiji ne čitaju na uobičajen način, već se pevaju.
Rečeno je sa svojevrsnom duhovnom slobodom da je Božija reč, u pravom smislu, autentična na usnama Crkve koja se moli, a ne na stranicama knjige Biblije. To ne znači ništa drugo doli da Crkva nije spoljašnji čuvar Svetog Pisma, već je živi propovednik njegove sadržine.

LITURGIJA „PRODUŽAVA“ BIBLIJU
Odnos Biblije i liturgije je uzajaman – Crkva uvek blagovesti Bibliju, a Biblija se ostvaruje (realizuje) u njenom svetotajinskom životu. Mi Bogu vraćamo, dajemo, darujemo, prinosimo samo ono što je On nama dao. Zato je biblijsko-liturgijski odnos sažet u rečima: „Tvoje (Reči) od Tvojih (Reči) Tebi prinoseći, zbog svega i za sve“.
Postoji jedan osnovni princip komponovanja, konstituisanja svih hrišćanskih molitava. Od one najkraće pa do najkompleksnije molitve Svete Liturgije. On se ogleda u sledećem: Crkva se uvek moli u odnosu na ono što je Bog ranije činio, oslanja se na to Božije delovanje i veruje da se ono nastavlja sada i ovde među nama i zbog nas. Tako su se molili i starozavetni Jevreji. I Hristos se pre vaskrsenja Lazarevog tako molio: „Oče, blagodarim ti što si me uslišio! A ja znadoh da me svagda slušaš; nego rekoh naroda radi…“ (Jn 11, 41–42). Hrišćani nisu ostavljeni u nekom egzistencijalnom vakuumu. Oni znaju da Bog koji je u biblijska vremena čudotvorio po gorama i na moru, po gradovima i dolinama sada to isto čini u svetotajinskom životu Crkve. Sve su molitve upravo tako konstituisane. U svetoj tajni pokajanja kaže se: „Gospode Bože naš, koji si Petru i bludnici suzama podario oproštaj grehova … primi ispovest sluge tvoga i grehe koje je učinio … oprosti.“ A u svetoj tajni krštenja, u Molitvi osvećenja (maslinovog) ulja, govori se: „Vladiko Gospode Bože otaca naših, Ti si onima u Nojevom kovčegu poslao golubicu koja je u ustima imala maslinovu grančicu, znamenje pomirenja i spasenja od potopa, i time si unapred dao prasliku Tajne blagodati; i Ti si maslinin plod podario za vršenje svetih tvojih tajni… Ti sam blagoslovi i ovo ulje silom i dejstvom i silaskom Duha Tvoga Svetoga…“ Liturgija nam, stoga, omogućuje da uđemo u istoriju spasenja, sveštenu istoriju koju opisuju knjige oba Zaveta. To se događa u svetotajinskom životu i tu postoji kontinuitet Božijeg delovanja opisanog u Svetom Pismu i u Crkvi.
Napravimo malu pauzu i pogledajmo kako je ovu tajnu Božijeg delovanja u Liturgiji Crkve naslutio naš veliki pesnik Miodrag Pavlović. Jedna od suštinskih religijskih, egzistencijalno temeljnih ljudskih čežnji jeste želja da se živi u doba zemaljskoga života Boga, to jest da se neposredno učestvuje u spasonosnim događajima koje On čini. U tom životu i učestvovanju naslućuje se izvesnost sopstvenog približavanja Bogu, spasonosnog opštenja s Njim, čarobni, uzbudljivi kovitlac emocija i uma, i onog dubljeg od njih — kada čovek jednom za svagda donosi odluku da sledi Boga koga je video u telu i kada je tim viđenjem spasena duša njegova. Naravno, to nije moguće na takozvanom objektivnom planu i stoga se u istoriji religija pribegavalo različitim subjektivističkim, naturalno-ekstatičkim i psihologističkim rešenjima — asketika Dalekog istoka, mistirijska religioznost Grka i Rimljana, moralistički pijetizam kasnog srednjeg veka, koji se iscrpljuje u oponašanju Hrista, samo su neki od tih neuspelih pokušaja. Pa zar to znači da je ta primarna čežnja osuđena na neuspeh, da je opkoljena bezizlazima? Pogledajmo kako Pavlović to iznosi u pesmi koja nesumnjivo zaslužuje da bude navedena u celosti:

O da sam se rodio
u drugo vreme
i mogao da se pridružim svadbi
na kojoj se voda pretočila
u vino
I da sam sedeo za stolom
na kojem se
malo hleba pretvorilo
u mnoga i svetla tela
Ili da sam samo protrčao
preko polja
pre no što se smrklo
nebo iznad Golgote
Nisam bio na svadbi u Kani
niti sam
svedok vaskrsenja
zato se odričem svakog htenja
i nadam se još malo u hleb
i Njegova preobraženja.

Miodrag Pavlović ovim poetsko-bogoslovskim rešenjem koje predlaže, kako njegovim negativnim aspektom — odricanje od svakog htenja (to je upravo odricanje od svakog subjektivističkog pseudorešenja) — tako i pozitivnim aspektom — i nadam se još malo u hleb i Njegova preobraženja (uz napomenu da se ovo Njegova može odnositi i na Hrista, ali i na sam hleb, što je i jevanđeljski i liturgijski legitimno), kao krajnje i jedino moguće razrešenje velike čežnje uvodi učestvovanje u liturgijsko-prazničnom životu Crkve, to jest — svojevrsni svetotajinski realizam. Poreklo želje za životom u doba boravljenja Boga na Zemlji počiva u činjenici da su ljudi bića koja žive u vremenu i to življenje iskustvuju na tragičan, fragmentaran način. Ta se tragičnost najviše ogleda u činjenici ispražnjenja sadašnjosti i ideji da su istinski odnosi već uspostavljeni, jednom za svagda, u prošlosti, i da su oni neizlečivo daleko od nas. Ono što nam Crkva predlaže kao rešenje, to jest kao doživljaj, a što opevava i ova Pavlovićeva pesma, jeste mogućnost pobijanja vremena, njegove tragične dimenzije, u iskustvu večne sadašnjosti ličnog odnosa Boga i čoveka. Drugim rečima – liturgijsku aktualizaciju biblijske prošlosti.
BIBLIJSKA OČEKIVANjA OSTVARUJU SE U LITURGIJI
Odnos Biblije i Liturgije, pored biblijskih tekstova u Liturgiji i liturgijskih himni i blagoslova u Bibliji, može se posmatrati i na osnovu biblijskih tema, odnosno središnjih teoloških ideja u Liturgiji. Jedna od takvih je i Zemlja obećanja u kojoj teče med i mleko. Obećana zemlja u Starom Zavetu prvo je bila geopolitički, a tek potom teološki pojam. To se može pratiti u samim starozavetnim tekstovima. Dok se u Knjizi izlaska ta sintagma koristi na prvi pomenuti način [„I reče Gospod: … I siđoh da ga izbavim iz ruku Misirskih, i da ga izvedem iz one zemlje u zemlju dobru i prostranu, u zemlju gde mleko i med teče… (Izl 3, 7–8)], to se u proročkoj literaturi menja. Prorok Isaija govori o novom nebu i novoj zemlji [„Jer kao što će nova nebesa i nova zemlja, što ću ja načiniti, stajati preda mnom, veli Gospod…“ (Is 66, 22)], o onom što će bogovidac Jovan u Otkrivenju videti [„I videh nebo novo i zemlju novu; jer prvo nebo i prva zemlja prođoše…“ (Otk 21, 1)].
Prorok Jezekilj izjednačava vaskrsavanje mrtvih sa odvođenjem u izabranu zemlju: „Zato prorokuj, i kaži im: ovako veli Gospod Gospod: evo, ja ću otvoriti grobove vaše, i izvešću vas iz grobova vaših, narode moj, i dovešću vas u zemlju Izrailjevu. I poznaćete da sam ja Gospod, kad otvorim grobove vaše, i izvedem vas iz grobova vaših, narode moj. I metnuću duh svoj u vas da oživite, i naseliću vas u vašoj zemlji, i poznaćete da ja govorim i činim, govori Gospod“ (Jez 37, 12–14). 
To je radikalan bogoslovski iskorak koji upućuje na preobraženje i obesmrćenje tvorevine vaskrslih sinova Božijih, na eshatološko iskustvo. Zemlja obećanja jeste ostvarenje Božijeg stvaralačkog plana, to jest zemlja u kojoj se živi s Bogom.
U liturgijskom životu Crkve to se vidi u praksi Rimske Crkve opisanoj u Apostolskom predanju Svetog Ipolita Rimskog. Nakon krštavanja i u okviru krštenjske liturgije predstojatelj blagodari nad predloženjem hleba i vina, ali i nad „mlekom i medom pomešanima, da ukaže na ispunjenje obećanja datog ocima našim, u kojem je govorio Bog o zemlji u kojoj teče med i mleko, u kojoj zemlji je Hristos takođe dao telo svoje, od kojega se, kao mala deca hrane verujući…“
Na taj način liturgijski v-hod, ulazak, u njegovom izvornom smislu reči jeste ulazak Novog Izrailja u Obećanu Zemlju gde god se on vršio – jer Liturgijom svaki svešteni prostor na kome se ona sveštenosluži postaje prostorom radosnog sjedinjenja i sjedinjavanja Boga i njegovog naroda i njihovim zajedničkim životom što i jeste samo središte ideje Zemlje Obećanja.
Treba znati da je tokom dugog niza vekova upravo bogosluženje bilo glavni i za najveći broj članova Crkve jedini kanal koji im je činio dostupnim sadržinu Biblije. Crkva je Bibliju nudila ne u obliku štampane knjige, već kao usmenu poruku, melodiju i iznad svega kao liturgijsku dramu i svetotajinsku stvarnost. Taj osveštani vekovni metod komuniciranja i iskustvovanja biblijske stvarnosti postoji i važi i dan-danas. Privatno čitanje Svetog Pisma time ne gubi na značaju. Naprotiv – ono i dalje ostaje potreban i željen vid svakodnevnog duhovnog života i formiranja vernih. Ono što u takvoj koncepciji odnosa Biblije i Liturgije nestaje jeste pogrešno razumevanje autentičnog biblijskog konteksta: erminevtičkog, egzegetskog i egzistencijalnog. A to je, bez svake sumnje, liturgijsko delo Crkve – Crkve Biblije i Crkve Liturgije.

© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1078/tekst/biblija-i-liturgija-drugi-deo/ 
 

[grigorije22]

Koje se sve knjige iz SZ citiraju na liturgiji? Kada se citaju knjige prorocke, kada psalmi, kada se pominje knjiga Postanja?

[Sinisa&Julija]

Koje se sve knjige iz SZ citiraju na liturgiji? Kada se citaju knjige prorocke, kada psalmi, kada se pominje knjiga Postanja?

Kupiš u Patrijaršijskoj prodavnici "Parimejnik" i tu ćeš naći sve šta te interesuje po tom pitanju, ili ga nađi u el.formi na netu..

Sent from my E2303 using Pouke.org mobile app