да ли је човеку светост немогућа мисија и недостижни идеал?

[Никола Ђоловић]

iron maiden

[Guest ага пије млеко]

и више од тога !

Обожење!    iron maiden

Смајл, лепе теме отвараш!  iron maiden

[Никола Ђоловић]

? ???? ?? ???? !

???????!    iron maiden

?????, ???? ???? ???????!  iron maiden

????? ???, ??? ?? ????? ?? ???? ? ?? "????????" ????????? ??????????? ?? ?????????? ???????? ? ??????? ??? ???????...

[Никола Ђоловић]

Дакле, да ли је човеку светост немогућа мисија и недостижни идеал? Пошто нема ниједног коментара, започео бих тему, према својим умно-срдачним могућностима, па бих волео да се допуњавамо јер нико није без недостатка...

Светост није немогућа мисија, нити недостижан идеал. Проблем лежи у поимању етике и морала, а често ни у томе, него у некој изврнутој перцепцији етике и морала на уштрб светости. Самим тим што је човек крштен, већ је добио први дар Духа Светога (дакле, освећења) као потенцијалности која се изван Литургије не може реализовати. Добити дар светости у Крштењу а не живети у заједници са Литургијским Богом, налик је човеку који је добио на премији а ни у једној банци није уновчио чек него се и даље понаша сиромашно и јадикује. Ако кренемо од Јеванђеља, видећемо личносне примере који без обзира на стадијум етике и морала, добијају дар светости од Бога у виду исцељења, опроштаја грехова, итд. Све ово има суштинску важност због учешћа у самом животу Литургије чији је епицентар Сам Христос. Тако видимо да разбоник на крсту, без обзира на нискоморални живот, налази оправдање а можда је убијао, крао, итд. Надасве, због "смелог приступања престолу благодати" како каже апостол мислећи на Евхаристију, крвоточива жена је идеалан пример савремене ситуације. Јер Богочовек похваљује њену смелост без обзира што је по закону била нечиста. Зато се не треба плашити учешћа у Евхаристији јер други начин да се неко освети (освешта) не постоји. Без обзира колико добра дела чинили она нас не могу учинити светим, нити нам подарити вечни живот. И атеиста може бити добар човек али га његова дела не могу учинити светим и вечним. Само је Бог једини извор светости, па самим тим без причасности Његовом Светињом нема ни освећених. Логично, чак и када не би хтели логично. Баналан пример, када је човек гладан он иде да једе, а овде, када човек жели да освети своју природу и личност треба да дође на конкретно место. Зашто? Зато што се не може дар светости њему доносити пред ноге без његовог ангажмана и зато што Црква поштује слободу оних који се одазивају, не утиче на оне који неће да се одазову. Дакле, светост није неки недостижан идеал, неко мазохистичко подвизавање које некога чини светим, па чак ни довољно припремљеним за Литургијску реалност. То је оно што каже Зизјулас "каквог год ти расположења дошао на Литургију то неће утицати на деловање благодати јер благодат не зависи од наших расположења" (парафразирам). Сам Бог очишћава човека и припрема га (освећује) за још већу причасност Духом Светим. То је светост. И таква светост нема јуридичку већ онтолошку конотацију јер се тиче вечног постојања а не колико је добрих дела учињено. Други баналан пример, човек са већим добрим делима и човек са мањим добрим делима. Ко је од њих већи? Из психолошког, ванцркевеног и етичког угла већи је онај са добрим делима али из онтолошког, црквеног угла њих двојица су исти. Како? Тако што не освећују један другога него Бог једнако освећује и једног и другог према мери колико су пријемчиви. Педесетница се још увек догађа и огњени језик (дар светости) не заобилази ниједног присутног на Литургији. Данашње брањење некима да се причешћују само је показатељ парадоксалне ситуације да се неком брани освећивање. Опет, данашње устручавање да се неко причешћује изговором недостојности, парадоксално је, јер не можеш бити достојнији од деловања благодати. Такође, не можеш очистити себе од било ког греха (да не улазимо сад у степеновање) ако те Бог не очисти. Управо је то пример крвоточиве жене. Нисмо чисти али желимо да будемо чисти. Желимо да додирнемо "Хаљине" Евхаристијског Тела за своје очишћење. Другу смелост не видим, ако је пак има, и стоји на гордости, "евхаристијски егоизам" је онда парадокс само онога ко тако приступа мислећи да је тиме светији од других. Јер Бог се не може оскрнавити мојим грехом, може ме само очистити. Какво би то онда било очишћење Духом Светим ако би мој грех био јачи од Бога? Такође, ако сматрамо да су важнија добра дела од учешћа у светињи, и ако сматрамо да је Бог дужан да нам због добрих дела подари благодат, онда условљавамо саму благодат а Бог се не може условити јер је слободан. Напоменуо бих следеће, како некада тако и сада, једни потенцирају да се човек спасава (освећује) само добрим делима а занемарују благодат (она постаје наградом за учињено), а други истичу превагу благодати без обзира на ниво сагрешења, односно, креира се нека врста супституције: "Не морам ти помоћи, благодат ће то уместо мене". Заборавља се средњи пут који је синергија етике и благодати. Прича о милостивом Самарјанину је јединствен показатељ колико добра дела значе у очима Божијим али, опет, са друге стране, заснивати своју личносну егзистенцију само на њима, води у једну моралистичку изопаченост, фарисејског карактера, која не може без заједнице са Богом да омогући ни светост, ни вечни живот. Очишћење Духом Светим је истовремено и освећење Христовим присуством у нашем крвотоку...

ВИ СТЕ НА ПОТЕЗУ...

[Макрина]

Не само да Светост није немогућа и недостижна већ смо позвани сви да је остваримо и да она оствари нас,да имамо с чиме пред Бога изаћи и да нас Он препозна као своје.

Ја верујем у то да сваки хришћанин који се труди у своме подвигу већ полако задобија преподобије односно враћа првобитан лик,онако како нас је Бог замислио у својој љубави и доброти.

Тај преображај се дешава полако и мукотрпно се задобија током читавог живота.

Бог се радује и воли када види да се трудимо,да се експонирамо пред Њим.

Скоро на улици сретнем добре пријатеље,наше парохијане,срели се њих троје и раговарају.Приђем им и кажем:

"Где је двоје или троје у име Моје,ту сам и ја!"

ево,да вам се и ја придружим :smiley:

они се обрадоваше,ето то је Црква...ми смо тада били Црква и то се препознаје,виде људи да се нешто збива,нека радост се осећа,пролазници се загледају у лица четворо људи који стоје на улици,зато што је Христос са нама а Њега је немогуће непрепознати.

Дакле,не само што мислим да није Светост недостижна већ сматрам да нема ништа реалније од тога.

Треба се трудити и живети у Христу.

[Аљонка]

?? ???? ?? ??????? ???? ???????? ? ?????????? ??? ??? ??????? ??? ?? ?? ????????? ? ?? ??? ??????? ???,?? ????? ? ???? ???? ???? ????? ? ?? ??? ?? ???????? ??? ?????.

?? ??????? ? ?? ?? ????? ????????? ???? ?? ????? ? ????? ??????? ??? ?????? ???????? ??????????? ??????? ????? ????????? ???,????? ???? ??? ?? ??? ???????? ? ?????? ?????? ? ???????.

??? ?????????? ?? ?????? ?????? ? ????????? ?? ???????? ????? ??????? ??????.

??? ?? ?????? ? ???? ???? ???? ?? ?? ???????,?? ?? ??????????? ???? ???.

????? ?? ????? ??????? ????? ?????????,???? ??????????,????? ?? ??? ????? ? ??????????.?????? ?? ? ?????:

"??? ?? ????? ??? ????? ? ??? ????,?? ??? ? ??!"

???,?? ??? ?? ? ?? ????????? :smiley:

??? ?? ??????????,??? ?? ?? ?????...?? ??? ???? ???? ????? ? ?? ?? ??????????,???? ???? ?? ?? ????? ?????,???? ?????? ?? ?????,?????????? ?? ????????? ? ???? ??????? ???? ???? ????? ?? ?????,???? ??? ?? ??????? ?? ???? ? ???? ?? ???????? ????????????.

?????,?? ???? ??? ?????? ?? ???? ??????? ?????????? ??? ??????? ?? ???? ????? ???????? ?? ????.

????? ?? ??????? ? ?????? ? ??????.

Heh... a ja kliknula na ovu temu da napisem isto sto i ti

Potpuno se slazem... ne da je moguce biti svet, nego smo na to i pozvani...

U jednoj knjizi sam jednom nasla jednu divnu recenicu (parafraziram)

"Samo je jedna prava tuga - ne biti svetitelj..."  0442_feel

[w.a.mozart]

i samo je jedna prava radost..... biti svet u Hristu.... i što reče onaj čikica o mostu koji se klati u brzom brodu kraj niša...most ne da će da padne nego svakog trenutka se očekuje da padne...tako i ovo.... 0104_cheesy

[Андрееј]

... светост као фундаментални појам хришћанске философије...

Светост је искључиво Божије својство, „својство трансцендентности као ипостаси“. Она је однос, начин постојања Свете Тројице, „за-Једница три Личности“. И управо у овом смислу она је апофатичка, стога би се пре могла назвати „надсветост“.

Ова трансцендентна светост открила нам се у Оваплоћењу Бога Логоса, „јер је Он једним приносом учинио савршенима заувјек оне који се освећују“ (Јевр. 10, 14). „Жртвено стање Христа“, говори Д. Станилоје, „јесте стање љубави према Оцу и нама... зато је светост као жртвено стање пред Оцем, стање љубави, из Очеве љубави“. Човек има светост само причешћивањем овом (над)светошћу, односно, благодатно се преображавајући у онтолошкој заједници са Светим. Као што је светост Бога однос, пуноћа постојања, тако и што се тиче човека, она има значење темељења човековог идентитета на односу са Христом, у заједници, то јест, у Телу Његовом (тако у Јевр. 12, 10 читамо: „Јер они нас караху за мало дана према своме нахођењу, а Он на корист нашу, да будемо заједничари светости Његове“.). Ово причешћивање (= учествовање) далеко је од свеколике апстрактности. Оно се догађа на конкретном месту – Цркви, и дар је конкретних Личности, (од) Оца кроз Сина у Духу Светом. Следи, да први корак ка учешћу у надсветости јесте вера, односно Крштење као одговор на веру. Наиме, вера јесте искорак према остваривању живота као саопшатавања (између човека и Бога, Бога и човека, човека и човека, односно ступање у заједницу (читај, сабрање)), то јест, везивање природе бивствујућег за Бога којим се успоставља човекова „властита природна активност у Богу“.

У Крштењу човек се сједињује са Христом, духовно се рађа Духом Светим, односно „једним Духом сви се крстисмо у једно тијело… и сви смо једним Духом напојени“ (1Кор. 12, 13). Новокрштени се „напаја“ Духом Светим, то јест, прима благодат за служење у Цркви које има светост као императив (у 1 Петр. 1, 15 – 16 читамо: „Него по Светоме који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу. Јер је написано: Будите свети, јер сам ја свет“.). Тако у Цркви бивају свима отворена врата за учешће у светости, јер „напојеношћу“, посвећивањем Духом Светим сви постају „нова твар“ у Христу („Посвећени“ су сви чланови Цркве, јер су управо за „иницијалну мистерију којом се вршило посвећење сматране свете тајне крштења, миропомазања и Евхаристија, које су уводиле у ‚свештену јерархију‛. Касније богословље ће унети разлику између посвећених и непосвећених унутар Цркве, истичићи свету тајну рукоположења за „друго крштење“. О овом проблему и његовим последицама читај: Николај Афанасјев, Служење мирјана (лаика) у Цркви.).

... да ли је...?... није...

[w.a.mozart]

inače, ovo su sveti kineski mučenici iz bokserskog ustanka

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%91%D0%BE%D0%BA%D1%81%D0%B5%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%BA

[Никола Ђоловић]

Наше НЕВЕРОВАЊЕ одузима спасење. Не одузима га Бог. Због наше вере у зла дела, немамо вере да нам може бити опроштено. Или да нам благодат може помоћи и променити нас. Не верујемо да можемо бити свети. То је можда наше највеће НЕВЕРЈЕ. Под маском скромности, гордо себи подижемо цену да нисмо достојни да будемо светитељи. Ми се заустављамо пред етичким судовима а не Бог. Он не осуђује. Ми осуђујемо себе али због тога се и не подижемо из греха и не постајемо бољи. Не етички бољи него онтолошки – по благодати, по месту учешћа у Светој Литургији. Сами себи не дајемо шансу да постанемо СВЕТИ. Бог не осуђује, Он чисти благодаћу. Себи судимо када се удаљавамо од места светиње. Не протерује нас Бог из Цркве, него себе удаљавамо изговором недостојности. А онда једва чекамо да наставимо са грехом тамо где смо стали јер „нисмо свети“. Како ћемо па и бити? Слепо се фокусирамо на свој грех и грех другога уместо на благодат која мења нас и кроз нас другога. Јер је то наслеђе Божије, да од једнога до другога запали и преноси светлост Царства Небеског. То је један благодатни континуитет који се невидљиво одиграва међу нама. А шта ћемо пренети другоме када сами нисмо ништа примили? Јер нисмо отишли по дар (у Цркву) да би га другом дали. Чак имамо парадокс да себи одузимамо могућност светости а истичемо морал као критеријум наше личности. Онда нисмо више ни грешни а ни свети. То је неко префригано становиште, неко дрско ограђивање и од Бога и од греха. А и даље грешимо. Јер докле год смо ван Литургије у греху стојимо јер нема благодати која би нас оправдала. Тако више не верујемо да смо грешни ни свети али верујемо да смо морални. Какво је то одређење? Чему оно служи? Може ли оно побољшати живот? Недовољно. То је само потенцијалност за обожење али није обожење само. Потребна је благодат Светога Духа. Јер морал не може узроковати светост ни бесмртност. То је домен нестворене благодати. У њу треба веровати. А баш то искуство Духа Светога нам измиче јер сами бежимо од Бога. Да, ми бежимо од Бога. То је најподеснија дефиниција савременог човека. А нико нас не јури. Умишљамо да смо на потерници. И не верујемо Ономе Који је ту потерницу исцепао да би ми нашли ослобођење.

[Аљонка]

Opet cu dodati ono sto mi je jedno vreme bilo u potpisu, ovde na forumu, iz knjige Pavla Evdokimova "Luda ljubav Bozja":

"Postoji samo jedna jedina tuga - ne biti svetitelj." (Leon Bloa)

[Милан Меденица :)]

дуго сам размишљао и морам да кажем да ми се идеја свиђа али нисам у могућности сам.

дакле, то сматрам потврдом немогуће мисије и недостижног идеала.

ал зато сам хришћанин, па капирам како може, јер не мора а ствар је слободног избора.

искрено, једино сам се осећао свет испред путира и покајан, тако да немам двоумљења шта ми је чинити и на који начин - скрушеним духом, милошћу и жељом: надом, вером и љубављу.

оно што та три веже је однос.

а о пуноћи везе односау Истини, свако добро и најлепше увек и на сваком месту  0442_feel

[Никола Ђоловић]

"Postoji samo jedna jedina tuga - ne biti svetitelj." (Leon Bloa)

gringrin :group111:

[Никола Ђоловић]

Могу да кажем за себе да имам светост и да сам светитељ, али би то звучало претенциозно  ако бих превидео да светост долази од Једино Светог, и да због моје слободе а не због Божанске суштине та светост може бити променљива категорија. Свако ко је Крштен има светост као дар Духа Светога у потенцијалности а чији се дар  у пуноћи испуњава кроз Евхаристију која освећује свакога човека чистећи га Христовом Жртвом од свакога греха. Јесам и јеси светитељ али не као морална дисциплина већ као дар Духа Светога који ти се пружа једино у Цркви. Морална дисциплина може бити само квалитетан стражар тог блага али да замени то благо не може никако. Колика је разлика између трезора и обезбеђења, толика је разлика између благодати и морала.

[Драган άσημος :)]

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SvetostFilaretMoskovski.htm#note1