Крштење, гријех, Исповијест и хришћанинов однос са Црквом

[shalom777]

Занима ме веза између ове двије Свете Тајне Цркве.  Наиме, колико ја(као- лаик за теологју ) схватам, Крштењем улазимо у Цркву, постајемо Њен дио-чланови евхаристијске заједнице.  Крштењем нам је,истовремено, опроштен првобитни  гријех.(Нека не неко исправи,ако гријешим у вези овога.)

Е САД, шта се дешава кад сагријешимо?

Да ли, по аутоматизму, отпадамо од Цркве?! Код Шмемана сам читао да Исповијет управо служи да нас поново присаједини црквеној заједници(а и разрешна молитва коју свештеник чита,садржи ријечи: ''присаједини га Свети Цркви Твојој, у Исусу Христу,Господу нашем.'') Шмеман даље говори да Св. Тајна Исповјести није,дакле, понављање Крштења( ''у Христу нам је све опрштено једном за свага'' - ''За живот свијета''), већ поновно враћање у Цркву, од које се Хришћанин, својим гријесима, одијелио.

Ако смо дакле, од Цркве одијељени(прије Исповијести), да ли то значи да смо ван Христа, ван Спасења?! У чему се конкретно огледа посљедица нашег гријеха, по наш однос са Црквом,као заједницом вјерних ?

У контексу овога- који је /и колики/  значај Крштења? Шта конкретно значи то да нам је опроштен првородни гријех-- кад знамо да токо цијелог живота /поново и поново/ гријешимо.

Опростите на  лоше сроченом посту, ипак сам лаик за ово..  :smiley:

Хвала на коментарима и одговорима.

Поздрав

[Александар Милојков]

Крштење значи наново рођење. То друго рођење, за разлико од првог биолошког, је слободно, дешава се нашом вољом. Без крштења не можемо говорити о постојању, то је услов да уопште постојимо и да било шта деламо - да се родимо. Дакле, крштење није само ритуал који спира грехе, већ једно истинско рађање, долазак на свет, улазак у биче истинског постојања.

Наравно, човек је и даље склон старом, биолошком налину постојања. Он и даље, у том смислу, греши. Одваја се од свог истинитог, крштењем добијеног идентитета и везуке се за биолошки, односно за пролазност и смрт. Сваки грех треба посматрати у том контексту. Значи, не као пуки прекршај задатих правила, већ као самообману, као погрешан начин да човек постоји. Зато постоји света Тајна Покајања. На грчком, у буквалном преводу, покајање значи преумљење. У тој речи заиста видимо смисао покајања. То је промена начина размишљања, то је сазнање да смо залутали и да се сада вољно окрећемо ка правом путу. А залутали смо увек онда када своје остварење тражимо у пролазном и смртном, када се остварујемо кроз задовољавање страсти, кроз сујетни егоизам - једном речју када желимо да будемо људи ван Човека, истинитог Човека - Богочовека. Човек није човек ако не личи на Христа. Јер, Христос је парадигма, образац и прототип по коме је човек и створен. Он је Алфа и Омега - човеков Почетак и Узор и човеков Смисао и Циљ. Зато, бити човек значи следовати Узору, стремити Смислу, ићи ка Циљу - обожити се, охристовити се.

Онда када окренемо леђа своме Смислу, својом слободном вољом одвајамо се од свог истинитог назначења. То је грех, то је промашај, то је немање мудрости, то је заблуда. Зато постоји покајање, "метаноиа" - преумљење, поновни повратак и поновно дозивање памети, поновно враћање мудрости. Човек који не осећа покајање, већ је потонуо у свом лутању. У својој заблуди, он мисли да себе остварује у пунаом и правом смислу те речи. Такав човек се креће ка смрти. Но, та му смрт није казна од увређеног Бога, већ је то његов лични избор. Човек бира да окрене леђа Животу. Он мисли да је живот на супротној страни од Живота. У ову заблуду свако од нас упада увек када радост живљења тражи и налази у нечему што није Живот, што је привид, што мољац и рђа квари и лопови поткопавају и краду.

Дакле, немојмо Исповест схватати као јуридичку представу. Исповест је тест мудрости, тренутак када се човек заиста дозвао памети, када је лице своје окренуо ка Животу. Зато се сва небеса радују када се један грешник каје, јер кајати се значи постајати мудар.

[shalom777]

Хвала.

Да ли нас гријех аутоматски одваја од Цркве и у чему се то одвајање састоји? Питам са аспекта Исповијести одн. ''присаједини га Светој Цркви Својој..''

[Александар Милојков]

?????.

?? ?? ??? ?????? ?????????? ?????? ?? ????? ? ? ???? ?? ?? ???????? ???????? ????? ?? ??????? ??????????? ???. ''??????????? ?? ?????? ????? ??????..''

??, ???? ??? ?????? ?? ?????, ??? ??????? ????? ???????? ?? ?? ???????? ??????. ??????? ??? ???? ? ????. ???????? ?? ??????? ??????? ?????, ??????? ?? ????? ???. ?????????: ???? ?? ???????? ?? ?????, ?? ??????, ? ???????? ?? ???????? ?? ?????????, ?? ???????, ?? ?????.

[ђакон::Горан]

Оци благословите, помаже Бог брћо и сестре, мир људима добре воље

Захваљујем брате Александре на труду и објашњењима. Брате Шалом-е, ово питење су постављали сви Оци Цркве и данас га постављају боготражитељи. Оно јесте једно од основних питања схватања наше Вере, али свако од нас схвати када сазри и дође време када ћему бити јасно. Покушаћу да објасним (како сам ја схватио) на начин за који мислим да ће помоћи многима који попут тебе желе да разумеју ову наизглед недоумицу.

Ако се заиста запитамо и потражимо у нашој души, наћићемо одговор који није тако логичан, па ће нас то натерати да се вратимо законима којима бисмо оповргли или потврдили исто, а суштина је једноставан.

Ако Крштење схвтимо као свест о познању Бога и нашем избору да будемо крај Њега, онда је грех промашај наше жеље и циља близине са Богом. Како је та чињеница (за неке несхвтљива на први поглед) јасна човеку тек када схвати да је у греху, јасно је да се тек сада пита где је досада био и шта је радио. Обмане су велике, а зла су тешка мислећи да Богу службу чинимо. Зато је Господ и прописао лек враћања Цркви као телу Његовом, кроз покајање (отрежњење или преумљење). Тај грех је после покајања само једно искуство које смо пребродили и попут сврхе вируса који јача оргнизам, ми јачамо нашу душевну снагу и осетљивост на грех. Дакле, итекако је велики чин Крштења, а покајања је оздрављење од болести које су око нас.

Да ли незнабожац може да се каје? Одговор је : да, али његов циљ није исти јер по дефиницији непознје Бога.

Оци благословите, помаже Бог брћо и сестре, мир људима добре воље

[Никола Ђоловић]

Крштење је, говорећи савременим терминима, "лична карта" на основу које те Бог идентификује као "грађанина" Царства Небеског. То не значи да нема места и спасења за све оне који нису крштени у Промислу Божијем. Међутим, није све живо што живи. Постојање изван заједнице са Богом има пролазан карактер,  а без Крштења, питање је да ли такав човек постоји за Бога. Пошто је Бог свудаприсутан а границе Цркве не могу да се одреде (Литургија се служи за цео свет), нема места под сунцем које Бог не одржава Својим енергијама. Но, опет Крштење је први дар Духа Светога, мала Педесетница, мали ореол, које се не може реализовати изван Литургије. Крштење без Литургије је налик добијеној премији коју ниси ни у једној банци уновчио, нешто слично је и овде, добијени дар се не може умножити изван Литургије.

Грех унакажава личност човечију али никада тако да може поништити у потпуности саму личност јер је створена по образу Божијем и јер је човек увек слободан да се васпостави - нико га у томе не спутава осим његова лична слобода воља.

Исповест...сама Литургија је покајничког карактера. Прича о блудном сину има Литургијски контекст јер се враћамо у Божије наручије које је Црква. То не значи да не важи преиспитивање савести и одлазак код свештеника али није мерило јер Сам Бог ако зна потребе наше зна и слабости наше. Дакле, Собом (евхаристијом) "спира" (очишћава) наше промашаје који су временом можда постали саставни делови личности, градећи идентитет на нечему што нема вечно постојање, односно, што није Бог као епицентар личне егзистенције.

Са моралне тачке гледишта један човек може имати већа добра дела од другог, али са онтолошке (литургијске) тачке гледишта обојица се освећују са једног Извора и нема разлике међу њима.

Шмемам грехом назива издајство Цркве, онтологију новог постојања у благодати. Дакле, не треба падати у очајање са сваким новим грехом (намерним, случајним или оним који настаје под утиском биолошке слабости) јер благодат није дата да бисмо се "осилили" за зла дела већ за добра.

Данас, под утиском догматике која реално говори да човека не спасава етика већ благодат, (јер и атеиста може бити добар а то га не чини светим) неки погрешно интерпретирају истичући само спасење благодаћу без дела па заборављају на синергију етике и благодати. Милостиви Самарјанин је добио похвалу од Богочовека...