Војска и спорт

[Милан Ракић]

Победник 15. Меморијалног турнира у малом фудбалу за жене „Играјмо за 16“ је фудбалска екипа Војне академије која је у финалу играла против екипе листа „Спорт“. Турнир је одржан у недељу у Спортском центру Вождовац на Бањици.

 

Најбољи играчица турнира је кадеткиња Јелена Шулић, док је најбоља на голу била кадеткиња Катарина Миловац. Гол за победничку екипу постигла је кадеткиња Андријана Луковић.

 

Такмичење у малом фудбалу за жене се, иначе, први пут одржава на турниру "Играјмо за 16" на коме су учествовале и остале екипе Војске Србије и на тај начин допринеле очувању дана сећања на 16 страдалих  радника РТС-а који су изгубили живот у НАТО бомбардовању зграде Радио телевизије Србије. 

 

МОРС

[Милан Ракић]

 

 

 

 

 

 

МОРС

[Милан Ракић]

Када се тринаесточлана екипа српских параоломпијаца, предвођена селектором и тренером атлетске репрезентације Властимиром Голубовићем, пре две године вратила из Лондона са „Параолимпијских игара“ окићена са пет медаља, две златне и три сребрне, и неколико нових светских рекорда, Србија је заблистала у дисциплини у којој важнији резултати нису забележени још од времена бивше СФРЈ. 

 

Успеси атлетичара Жељка Димитријевића и Драженка Митровића осветлали су образ домаћег спорта уопште, али услови у којима су ови храбри спортисти обезбедили рекорде за памћење далеко су од оних у којима тренирају њихове професионалне колеге. Терен надомак Дома за одрасла инвалидна лица у Земуну, који је за потребе параолимпијаца направио Димитријевић, истовремено и станар дома, и помоћ Војске Србије и Војне академије, на чијим су вежбалиштима први пут и постављени резултати који су нас одвели у Лондон, почеци су узлазне путање наших параолимпијаца, а сарадња са Војском данас је већ традиционална.

 

- Није реч само о могућностима да се припремамо на теренима Војне академије, који су погоднији за неке дисциплине од овог поред дома. Од 2009. године проширили смо пријатељство са Војском кроз помоћ и дружење током „Олимпијских дана“, манифестације коју традиционално организујемо сваког јуна од 1998. године, када је основан наш дом. Тада смо упутили захтев Војсци да нам изађе у сусрет при организацији догађаја и позајми нам шатор неопходан при свечаном отварању и затварању „Олимпијских дана“. У помоћ су пристигли припадници 224. центра за електронска дејства, и од тада наш контакт је непрекидан – присећа се Жељко Димитријевић, истичући да је временом сарадња прерасла из обавезе у задовољство.

 

- Када су се пре пет година први пут паркирали испред дома, војници су, како су касније причали очекивали све осим онога што су затекли. Пријатељски дочек, пропраћен омехом, позитивном енергијом и снажном вољом која је и њих уверила да је немогуће могуће. Од тада се сваке године надмећу у томе ко ће доћи и узети учешће у „Олимпијским данима“, јер су у скоро свим дисциплинама у којима се овде такмичимо током две недеље подједнако заступљени и инвалиди, али и здраве особе. Због тога нам је увек право задовољство када дочекамо наше пријатеље из Војске и учинимо да одавде понесу најлепше успомене – каже Димитријевић.

 

Припадници 224. центра за електронска дејства осим у донирању и постављању шатора, учествују и у кувању гулаша, али и другим спортско-рекреативним надметањима, а према речима Утјехе Шћекић, социјалног радника дома, пријатељски однос најважнији је резултат те сарадње.

 

Исти утисак дели и Властимир Голубовић, који као тренер атлетске репрезентације параолимпијаца, пре свега истиче значај помоћи Војне академије у тренажном процесу.

 

- Захваљујући сјајним људима са Војне академије, и уопште из Министарства одбране и Војске Србије, остварили смо један велики сан. Вратили смо понос у наше спортске редове, и постигли то да 80.000 људи, који су свакодневно пратили Параолимпијске игре у Лондону кличе нашим спортистима који су оправдали и надмашили сва очекивања. Све то не би било могуће без помоћи управе, али и спортиста Војне академије, који су нам уступили своје капацитете и људство како бисмо направили први велики резултат, а затим и наставили да нижемо успехе на другим такмичењима – нагласио је Голубовић.

 

Иако је штафету предао млађима, те највеће наде полаже у светског рекордера у дисциплинама бацања диска, копља и кугле, Драженка Митровића, али и младог Милоша Митића, будућег олимпијца, Жељко Димитријевић не заборавља максиму успеха – крв, сузе и зној.

 

- Када се постигне успех, онда сви заборавимо колико је тешко да се до њега дође, а нико и не види то кроз шта ми све пролазимо. Ја сам неколико пута на тренингу, када смо радили у теретани, дословно падао у несвест од тежина и напора. Бацање чуња делује као једноставан задатак. Међутим, треба имати у виду да ми немамо покрете у прстима, већ чуњ држимо између прстију, а за фиксирање користимо лепак којим се служе и рукометаши. Међутим, на неким температурама, тај лепак добија друго својство и кида кожу са прстију. У таквим околностима не можеш себи приуштити чекање да ране зарасту, већ настављаш да вежбаш са отвореним ранама. Болан је то спорт, али тренутак када знаш шта си постигао и да си тиме доказао себи, али и другима, да је снагом воље, борбом и уз много позитивне енергије све оствариво, већи је од било каквог бола и животне трауме. Преношење те поруке наша је мисија у свакодневном контакту са људима, а посебно нам је драго да су је на тако леп начин прихватили наши пријатељи из Војске – закључује Жељко Димитријевић, чијих ће 26.88 метара још дуго бити лекција за пример.

 

И ове године, испред Дома за за одрасла инвалидна лица у Земуну, 6. јуна почиње двонедељна манифестација „Олимпијски дани“ у којој ће још једном учешће узети и припадници 224. центра за електронска дејства Војске Србије.

 

МОРС