Ко су били обновљенци у Русији?

[Guest Оливера]

Москва, Кремљ,

11. фебруар, 1930. г.

Председник ЦИК СССР М. Калињин

Председник СНК СССР А. Риков

Секретар ЦИК СССР А. Јенукидзе".

Комунистичке новине су почеле да објављују материјале о затварању храмова, при чему су се разметале ширином и размахом гоњења, што је могло у датом случају да доведе до супротних резултата. За разлику од Троцког који је био присталица агитационих кампања, и Лењин и Стаљин, не запостављајући агитацију, деловали су уз помоћ тајних одлука, које је усвојио узак круг лица, које су затим достављане одговарајућим установама, а затим је већ њихова ствар била да спроведу кампању за затварање и рушење храмова одлучно и до краја. И зато, када је листове запљуснуо талас саопштења о незаконитим затварањима цркава, Политбиро ЦК је 21. марта 1930. године поводом једног од таквих саопштења донео одлуку:

"Редакцији 'Радничке Москве'. Због штампања у 'Радничкој Москви' од 18. марта саопштења о масовном затварању цркава (56 цркава) објавити укор уреднику новина 'Радничка Москва' другу Лазјану са упозорењем да ће у случају ако и даље буде објављивао саопштења о томе бити постављено питање о његовом искључењу из партије."

У то време у марту је била донета одлука "О борби са искривљавањима партијске линије у колхозној изградњи", односно, о борби против Цркве. Президијум ЦИК је предложио да се промени одлука у одлуку "О борби против контрареволуционарних елемената руководећих органа верских заједница".

Седница Политбироа је тим поводом одржана 10. августа; одлучено је да се поведе расправа о том питању 15. августа. Питање је, међутим, било толико битно да је 15. августа Политбиро донео одлуку да остави на снази претходни дискриминациони указ на основу којег су лица лишена грађанских права, кулаци и сви који су некада припадали "буржоаској" класи, као и сами свештеници нису могли да уђу у двадесетицу или да образују нову заједницу ради отварања храма, и то упркос томе што је Црква била одвојена од државе. На тај начин, човек је био лишен не само социјалних и грађанских, него и верских права.

Гоњења која су почела 1929. године трајала су до 1933. године. Многи свештенослужитељи су у то време били ухапшени и одведени у логоре, многи су тамо примили мученичку смрт. У периоду од 1929. до 1933. године било је ухапшено око 40 000 служитеља Цркве. Само у Москви и Московској области било је ухапшено 4000 људи. Већи део ухапшених био је осуђен на затворску казну у концентрационе логоре, а остали су стрељани. Они који су били осуђени на затворску казну и доживели гоњења 1937. године, претрпели су мученичку смрт у то време.

Најзад, 1935. године ЦК СКП је резимирао антирелигиозне кампање које су се спроводиле током последњих неколико година и сачинио је један од закључних докумената пред почетак нових гоњења 1937. године. У том документу гонитељи су потврдили огромну духовну снагу Руске Православне Цркве која јој је омогућила да упркос сталном угњетавању државе, хапшењима, стрељањима, затварањима цркава и манастира, колективизацији која је уништила знатан део активних и самосталних мирјана, сачува половину својих парохија. У том документу гонитељи су писали:

"Током последњег периода све организације које воде антирелигиозни рад нагло су ослабиле своју активност. Савез борбених безбожника се налази у стању готово потпуног расула, синдикати не врше антирелигиозни рад. Комсомол се такође њиме не бави. Народни комесаријат просвете је потпуно запустио тај рад.

Међутим, на основу расположивих података се види да попови и секташи свих боја имају густу мрежу упоришта за свој рад и да не само што уживају утицај међу неким скупинама становништва, него покушавају и да ојачају своје позиције, повећавајући своју активност.

У Ивановској области у 1935. години било је око 2 000 молитвених зграда и више од 2 500 служитеља култа, у Горковском крају око 1 500 молитвених домова и више од 1 500 служитеља. У Лењинградској области 1936. године било је више од 1 000 цркава и око 2 000 служитеља култа, а црквеног и секташког актива у званично регистрованим 958 заједница Лењинградске области било је више од 19 000 људи.

У целој земљи има најмање 25 000 свакојаких молитвених домова (1914. године цркава је било око 50 000). О још увек постојећим религиозним утицајима показују следећи подаци. У граду Пскову од 642 човека која су се родила за 6 месеци 1935. године крштено је у црквама 54%, од умрлих је сахрањено по верском обреду 40%. У Амосовском сеоском совјету Псковског округа 75% сеоске деце посећује цркву. 50% деце се исповеда и причешћује.

У Ивановској, Курској, Свердловској области и колхозима појављују се путујући попови који под маском калајџија или обућара иду по селима, врше требе и воде контрареволуционарни рад. Појавили су се јуродиви и путујући поклоници који разносе антисовјетску пропаганду. У неким колхозима Вороњешке и Ивановске области попови скупљају десетине хиљада рубаља ради поправљања цркава...

У низу округа Московске области карактеристично је широко празновање храмовних празника и снажно је развијено надрилекарство. У Јефимовском сеоском совјету Верејског округа 204 колхозника нису дошла на посао на 'Никољдан' (1935.г.), те је снабдевање дрветом тога дана било обустављено... У селу Петровском Шчелковског округа на 'зимског Николу' и 'Божић' становништво је пијанчило по трн дана. Црква је била препуна. У цркви је добар хор,топло је, чисто и пријатно.

Као показатељ јачања религиозних утицаја и активности верника служи пораст жалби и нагло повећање броја заступника пред комисијом за питања култова при Президијуму СЦИК. Број жалби је достигао9221 у 1935.г. наспрам 8229 у 1934. г. Број заступника је 1935. г. достигао 2 090 људи, што је два пута више него 1934. г.

До 1932. г. савез безбожника је имао 50 000 основних ћелија, око 5 милиона чланова и око 2 милиона чланова у скупинама младих борбених безбожника'. Године 1933. приходи од чланарина износили су 200 000 рубаља. Данас су се ћелије и окружни савези безбожника скоро свуда распали. Од 5 милиона чланова остало је једва 350 хиљада. Чланарине за 1935. годину дале су само 35 000 рубаља. Издавање антирелигиозне литературе је нагло смањено. Покрајински и обласни совјети безбожника у трагању за средствима почели су да се баве сумњивим комерцијалним пословима... Савез безбожника Грузије је од киоска и купатила, као и закупа киоска, купатила, издавања чамаца итд., који му стоје на располагању претрпео штету од 200 000 рубаља.[/b]

Централни савез безбожника сада тавори. Његова улога као руководећег центра антирелигиозног рада је ништавна.

Другови Јарославски, Луночевски и Олешчук који стоје на челу савеза безбожника, тим послом се уопште озбиљно не баве. Централни савет савеза безбожника практично нема свој апарат. Друг Луночевски, заменик д. Јарославског, спаја рад у савезу безбожника с радом у трима другим установама. Инструкторски састав и основна одељења су кадровски непотпуни. Актив савеза је одавно изгубљен.

Знатан утицај на слабљење антирелигиозног рада и расуло савеза безбожника извршили су недовољна контрола и руковођење од стране месних партијских организација, као и постојање мишљења да је борба против религиозних утицаја код нас завршена и да је антирелигиозни рад већ пређена етапа".

Процес прогањања Руске Православне Цркве трајао је још десет година. Време од 1929. до 1931. године било је обележено стрељањима најнепоколебљивијих свештенослужитеља и мирјана, свуда, где је ГПУ видео духовни живот. Године 1937. Стаљин је донео одлуку о уништењу Цркве као сверуске организације, као и о уништењу већине њених парохијана - сељака.

(исти извор)

[Guest Оливера]

Строго поверљиво

Свесавезна Комунистичка Партија (бољшевика)

Централни Комитет

Бр. П. 51/94 3. јул 1937. године

Другу Јежову

Секретарима обласних и покрајинских комитета, ЦК националних комунистичких партија

Извод из записника бр. 51, седнице Политбироа ЦК Решење од 2.07.37. г.

94. О антисовјетским елементима

Послати секретарима обласних и покрајинских комитета, ЦК комунистичких партија следећи телеграм:

"ЦК СКП  предлаже свим секретарима обласних и покрајинских организација, и свим обласним, покрајинским и републичким представницима НКВД да региструју све кулаке који су се вратили у завичај... с тим да најнепријатељскији међу њима буду сместа ухапшени и стрељани на начин административног извршења пресуде преко тројки...

ЦК СКП (б) предлаже да се у року од пет дана поднесе у ЦК састав тројки, као и број оних које треба стрељати, а такође и број оних које треба протерати".

Секретар ЦК Ј. Стаљин

Другу Поскребишеву

Упућујем оперативно наређење бр. 00447 о репресирању бивших кулака... и других антисовјетских елемената и одлуку. 30. јул 1937. године. Фриновски

Строго поверљиво

ОПЕРАТИВНО НАРЕЂЕЊЕ

Народног комесара унутрашњих послова СССР бр. 00447

О операцији репресирања бивших кулака... и других антисовјетских елемената

30. јул 1937. г. Москва

Материјалима истраге у вези са случајевима антисовјетских групацнја утврђено је да се у селу задржао знатан број кулака, раније репресираних који се скривају од репресија... Ту се задржало много црквених људи који су у прошлости репресирани...

Пред органима државне безбедности постављен је задатак да се на најсуровији начин разбије сва та банда антисовјетских елемената... и да се једном заувек заврши с њиховим подлим подривачким радом...

У складу са овим наређујем да се од 5. августа 1937. године у свим републикама, покрајинама и областима започне операција репресирања бивших кулака и активних антисовјетских елемената.

I. КОНТИГЕНТИ КОЈИ ПОДЛЕЖУ РЕПРЕСИЈИ

I. Бивши кулаци...

6. Најактивнији антисовјетски елементи од бивших кулака... црквених људи... који се држе сада у затворима, логорима, казнено поправним домовима и радним колонијама.

9. Репресији подлежу сви горе набројани контингенти који се налазе у датом тренутку у селу... у граду... у совјетским установама и на изградњи.

II. О МЕРАМА КАЖЊАВАЊА

1. Сви репресирани... се деле у две категорије:

а) У прву категорију спадају сви који су у највећој мери непријатељски... Њих треба одмах ухапсити, и, након претреса њихових случајева на тројкама - стрељати.

б) У другу категорију спадају сви остали мање активни... Њих треба ухапсити и затворити у логоре у трајању од 8 до 10 година...

III. НАЧИН СПРОВОЂЕЊА ОПЕРАЦИЈЕ

1. Операцију започети 5. августа 1937. године и завршити је у року од четири месеца.

2. У првом реду се подвргавају репресији контингенти који спадају у прву категорију.

3. У складу са приликама и месним условима територија републике, краја и области се дели на оперативне секторе.

За организацију и спровођење операције у сваком сектору формира се оперативна скупина на чијем челу се налазе одговорни радници НКВД.

У складу са захтевима оперативних прилика скупинама додатн војна или милицијска појачања.

НАРОДНИ КОМЕСАР УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА СССР

ГЕНЕРАЛНИ КОМЕСАР ДРЖАВНЕ БЕЗБЕДНОСТИ Н. Јежов

Оверава: М. Фриновски

(исти извор)

[Guest Оливера]

Почетком 1937. године у СССР је извршен попис становништва. На Стаљинов предлог први пут је у тај попис било укључено питање о вероисповести на које су морали да одговоре сви грађани почев од 16 година. Влада, а нарочито Стаљин, хтели су да сазнају какви су њихови реални успеси током 20 година борбе против вере и Цркве, како се изјашњавају људи који живе у држави која испољава у својству религиозног сурогата ратоборно безбожје. Становништва старијег од 16 година у совјетској Русији је 1937. године било укупно 98,4 милиона људи, од којих 44,8 милиона мушкараца и 53,6 милиона жена. Као верници се изјаснило 55,3 милиона, од тога 19,8 милиона мушкараца и 35,5 милиона жена. Као атеисти се изјаснио мањи, али ипак поприличан део42,2 милиона, од којих су 24,5 мушкарци и 17,7 жене. Није хтело да одговори на ово питање свега 0,9 милиона људи. Али ни то није било све: као православни се изјаснило 41,6 милиона, или 42,3% укупног одраслог становништва земље и 75,2% свих који су се изјаснили као верници. Као јермено-григоријанци се изјаснило 0,14 милиона, или 0,1 % укупног одраслог становништва, као римокатолици 0,5 милиона, протестанти 0,5 милиона, хришћани осталих вероисповести 0,4 милиона, муслимани 8,3 милиона, јудаисти 0,3 милиона, будисти и ламаисти 0,1 милион, осталих и оних који су нетачно навели религију било је 3,5 милиона људи.

Из пописа становништва је јасно произилазило да је становништво земље остало православно, сачувавши националне духовне корене.

Напори који су предузети 1918. године у области борбе против Цркве и народа, остварени како помоћу судова, тако и помоћу вансудских административних гоњења, нису довели до жељених резултата, а ако се пође од података пописа становништва може се рећи да су претрпели крах. То је значило, по мишљењу безбожних власти, да у случају великог европског рата милиони људи могу прећи на страну спољашњих непријатеља и почети борбу против својих унутрашњих мучитеља. Стаљин је судио о народу по себи и по Лењину. Имајући психологију професионалних завереника, они су ради личних циљева лако ишли на споразум са спољашњим непријатељима као што је то било за време Отаџбинског рата 1914-1919. године. Стаљин у том погледу народ није схватао. Борба на страни Немаца (чак и ако би се Немци испоставили као мање сурови према Русима у методима њиховог уништавања) била је за Русију безнадежна, јер би то била борба за уништење и распад историјске руске државе, дакле, за оно чему су управо и водиле све либерално-демократске странке од 19171-918. године, због чега су оне у то време и биле осуђене на пораз.

Године 1937. од 98,4 милиона људи старијих од 16 година, који су одговорили на питање, 68,5 милиона се изјаснило као писмено, а од њих 30,2 милиона се изјаснило као верници, а 37,6 милиона као неверници. Попис из 1937. године је показао да је неписмених било 29,9 милиона људи, од њих је исповедало веру 25,1 милион, а као неверници се изјаснило 4,6 милиона.

Из овог пописа који је показао размере неуспеха изградње безбожног социјализма у земљи, Стаљину је постало јасно колико свирепо и крваво мора бити ново гоњење и невиђени рат против народа, чији резултат није био логор, нити су непокорне чекали робијашки радови (и то не непокорне на делу, већ само идејно, односно, оне који су се истицали својом вером), већ осуде на стрељање и смрт. Тако је почело ново, последње овакво гоњење које је требало да физички уништи православље.

Почетком 1937. године власти су поставиле питање опстанка Руске Православне Цркве као сверуске организације. Као и раније, у случајевима доношења одлука широких размера, оних које се називају историјским и државним и доводе до пропасти милиона људи ради очувања власти, иницијативу покретања питања Стаљин је поверио другоме, у датом случају Маљенкову. (Пребацивање оваквих иницијатива на своје помоћнике сведочи о томе да је Стаљин савршено добро познавао цену својих дела и унапред се спремао да се оправда у случају губитка власти.)

20. маја 1937. године Маљенков је упутио Стаљину поруку:

"Познато је да је у последње време озбиљно оживела непријатељска делатност црквених људи.

Хоћу да Вам скренем пажњу на то да организованости црквених људи доприноси декрет СЦИК од 8.4.1929. г. 'О верским заједницама'. Овај декрет ствара организациону основу за стварање најактивнијег дела црквених људи и секташа.

У члану 5. овог декрета пише: 'За регистрацију верске заједнице њени оснивачи, чији је број најмање 20 људи, подносе органима, наведеним у претходном  члану, молбу за регистрацију у облику који утврђује НКВД РСФСР'.

Као што видимо, већ сам начин регистрације захтева организационо формирање 20 најактивнијих црквених људи. У селу су ти људи добро познати под називом 'двадесетице'. На Украјини је за регистровање верске заједнице потребно не 20, већ 50 оснивача.

У члановима 13,15,16. наводи се начин стварања извршних органа верских организација. При томе се брижно предвиђа чак и то да се седнице тих извршних органа одржавају без обавештавања или дозволе органа власти.

Ти чланови су следећи:

'13. Ради непосредног вршења функција повезаних са управљањем и коришћењем имовине култа (чл. 11), као и ради представништва верска заједница бира међу својим члановима на скупштини верника јавним гласањем за извршне органе - у верским заједницама три човека, а у скупини верника - једног представника'.

'15. Ради провере култне имовине н новчаних свота које се добијају путем приноса или добровољних прилога, верске заједнице међу својим члановима на скупштини верника могу да изаберу ревизиону комисију коју сачињавају највише три члана'.

'16. Скупштине (седнице) извршних и ревизионих органа верских заједница и скупине верника одржавају се без обавештавања или дозволе органа власти'.

Сматрам сврсисходним да се укине овај декрет који доприноси организованости црквених људи. Чини ми се да треба ликвидирати 'двадесетице' и одредити такав начин регистровања верских заједница који не би легализовао најактивније црквене људе. На исти начин треба ликвидирати у облику у коме су настали, органе управе црквених људи.

Декретом смо сами створили широко разгранату и совјетској власти непријатељску легалну организацију. У СССР има око шесто хиљада лица која улазе у 'двадесетице'.

Шеф одељења руководећих партијских органа ЦК СКП(б) Маљенков"

Стаљинова резолуција од 26. маја 1937. године: "Члановима Политбироа од друга Маљенкова". С кратким извештајем су упознати чланови и кандидати за чланове Политбироа: Андрејев, Ворошилов, Жданов, Каганович, Калињин, Косиор, Микојан, Молотов, Петровски, Постишев, Стаљин, Чубар, Ејхе.

На овај кратак извештај Маљенкова није одговорио Стаљин, па чак ни нико од чланова Политбироа, већ сам извршилац - народни комесар унутрашњих послова СССР Н. Јежов. 2. јуна 1937. године Јежов је написао Стаљину:

"Упознавши се с писмом д. Маљенкова поводом потребе да се укине декрет СЦИК од 8.4.29. г. 'О верским заједницама', сматрам да је ово питање постављено потпуно правилно.

Декрет СЦИК од 8.4.29. г. у члану петом о тзв. 'црквеним двадесетицама' јача цркву тиме што озакоњује облике организације црквеног актива.

Из праксе борбе против црквене контрареволуције током протеклих година и сада су нам познате многобројне чињенице, када антисовјетски црквени актив у интересу антисовјетског рада легално користи постојеће 'црквене двадесетице' као спремне организационе облике и као покриће.

Заједно с декретом СЦИК од 8.4.29. г. сматрам неопходним да се такође укине инструкцију сталне комисије при Президијуму СЦИК за питања култова - 'О начину спровођења у живот законодавства о култовима'.

Низ чланова ове инструкције ставља верске заједнице у положај малтене једнак са совјетским друштвеним организацијама; посебно имам у виду тачке 16. и 27. инструкције којима се дозвољавају религиозне уличне поворке и церемоније и сазивање религиозних конгреса.

Ради израде нацрта новог законодавства о верским култовима сматрам за потребно да се створи комисија при ЦК СКП(б)".

Већ након месец дана,2. јула 1937. године, Политбиро доноси одлуку о спровођењу масовних репресија у земљи.

Како су се вршила хапшења, саслушања, којом су брзином тројке доносиле одлуке о стрељањима - о свему томе је доста речено у књизи. Према подацима владине комисије за рехабилитацију жртава политичких репресија године 1937. је било ухапшено 136 900 православних свештеника, од њих је стрељано 85 300; године 1938. ухапшено је 28 300, стрељана 21 500; године 1939. ухапшено је 1 500, стрељано 900;године 1940. ухапшеноје5 100,стрељано 1100; 1941. године ухапшено је 4 000, стрељано 1 900.

Само у Тверској области било је стрељано 1937. године више од двеста свештеника. У јесен и зиму 1937. године сарадници НКВД су једва стизали да се потпишу на "истражним" папирима, а у записницима одлука о извршењу смртне пресуде секретар тројке је увек стављао 1 час ноћу, зато што се на писање те бројке трошило најмање времена. Тако је испало да су сви осуђеници у Тверској области били стрељани у исто време.

На завршетку кампање масовног затварања храмова Јарославски је поднео Стаљину материјале који описују неке чињенице које се односе на затварање храмова.

"Секретар Мосаљског окружног извршног комитета Смоленске области, Соколов, је по задатку секретара РК СКП Демењок и председника окружног извршног комитета Гусева обавезао председнике сеоских совјета да у року од два дана припреме материјале о затварању цркава.

Трећег дана је секретар окружног извршног комитета Соколов добио од 12 сеоских совјета извештаје с потписом председника и секретара сеоског совјета о томе да верске 'двадесетице' не испуњавају уговор о коришћењу зграда, и захтев за затварање цркава.

Соколову су ови документи били довољни да питање о затварању цркава постави на президијуму окружног извршног комитета, и президијум је на предлог председника окружног извршног комитета Гусева, без расправе, донео одлуку: 'Затворити Жуковску, Перекошенску, Николостанску, Фршњанску и друге цркве, укупно 12, и замолити обласни извршни комитет да потврди ту одлуку'.

Између осталог, о питању затварања се није расправљало ни на једном колхозном скупу, и нема ниједне молбе колхозника no том питању. Жустри мосаљски администратори у лицу секретара РК СКП Демењок, председника окружног комитета Гусева и секретара окружног комитета Соколова одлучили су - зашто се бавити масовним идеолошким радом када се цркве могу затворити и без тога.

За само један дан у Мосаљску је административно затворено 12 цркава, након чега је јавно тужилаштво било засуто жалбама верника, као и обласни извршни комитети и друге обласне и централне организације, али упркос томе, окружни извршни комитет је приступио извршењу своје незаконите одлуке. Свих 12 цркава су затворене, и дата је одлука сеоским совјетима о предаји црквених здања ради њиховог претварања у складишта".

(исти извор)

[Guest Оливера]

Почетком пролећа 1938. године власти су одлучиле да је Руска Православна Црква физички уништена и да више нема потребе одржавати специјални државни апарат ради надзора над Црквом и спровођења у живот репресивних одлука власти. 16. априла 1938. године Президијум Врховног Совјета СССР донео је одлуку о ликвидацији комисије Президијума ЦИК ССР о питањима култова. Од 25 000 цркава које су постојале 1935. године, после две године гоњења, 1937. и 1938. године, у совјетској Русији остало је свега 1 277 храмова, као и 1 744 храма која су се нашла на територији Совјетског Савеза након што су му прикључене западне области Украјине, Белорусије и Прибалтика 1939-1940. године.

На тај начин, у целој Русији је 1939. године остало мање храмова него што их је било само у Ивановској области 1935. године. Може се са сигурношћу рећи да су гоњења која су се обрушила на Руску Православну Цркву крајем 30-их година била изузетна по свом замаху и суровости, и то не само у историји Русије, него и у целокупној светској историји.

Године 1939. совјетска власт је завршила двадесетогодишњи период гоњења након којих је процес разарања у неким случајевима био доведен до неповратности. Ако су се разрушене цркве или цркве претворене у складишта могле у догледној перспективи обновити или изградити поново, више од стотину архијереја, десетине хиљада свештенослужитеља и стотине хиљада православних мирјана били су стрељани, и тај губитак је био незаменљив и ненадокнадив. Последице ових гоњења се осећају све до данас. Масовно уништавање епископа, просвећених и ревносних пастира, подвижника побожности снизило је морални ниво друштва, из народа је била извучена његова со, што га је поставило у претећи положај распадања. При томе власти и даље нису имале намеру да зауставе процес затварања храмова; он је и даље трајао, и ко зна до чега би довео да није избио Велики отаџбински рат.

Руска Православна Црква је увек задржавала свој став у односу на најтрагичније околности живота народа, и у време када су грађанске власти и Стаљин током првих дана рата били потпуно изгубљени, месточувар патријаршијског престола митрополит Сергије је иступио у Богојављенској саборној цркви са обраћањем народу:

"Фашистички разбојници су напали нашу Отаџбину... Понављају се времена Батија, немачких витезова, Карла Шведског, Наполеона. Жалосни потомци непријатеља православног хришћанства хоће још једном да покушају да баце наш народ на колена... С Божијом помоћу и овога пута он ће развејати у прах фашистичку непријатељску силу... Сетимо се светих вођа руског народа, на пример, Александра Невског, Димитрија Донског, који су полагали своје душе за народ и Отаџбину... Сетимо се безбројних хиљада обичних православних војника... Наша Православна Црква увек је делила судбину народа. Заједно с њим она је подносила искушења и радовала се његовим успесима. Она неће свој народ оставити ни сада. Она благосиља небеским благословом и предстојећи свенародни подвиг. Ако ико, онда управо ми треба да подсетимо на заповест Христову: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15:13). Нама, пастирима Цркве, у овакво време, када Отаџбина позива све на подвиг, биће недостојно да само ћутке посматрамо оно што се збива око нас, да малодушног не храбримо, уцвељеног не утешимо, колебљивог да не подсетимо на дужност и вољу Божију. А ако се, поврх тога, ћутање пастира, његова равнодушност према ономе што доживљава паства, објасни још и лукавим побудама поводом могућих користи на оној страни границе, то ће бити отворена издаја Отаџбине и своје пастирске дужности... Положимо своје душе заједно с нашом паством... Црква Христова благосиља све православне на одбрану свештених граница наше Отаџбине. Бог ће нам даровати победу".

Али ни почетак рата, ни порази првих месеци, ни препуштање великих територија непријатељу, нимало нису утицали на непријатељски однос власти према Руској Православној Цркви и нису је подстакли да престане са гоњењима. И тек када се сазнало да Немци дозвољавају отварање храмова и да је на окупираним територијама отворено 3 732 храма, тј. више него у целој Совјетској Русији, а да су на територији уже Русије, без Украјине и Белорусије, Немци дозволили отварање 1 300 храмова, власти су преиспитале свој став.

(исти извор)

[Guest Оливера]

Али ни тада се гонитељи нису спремали да дају дозволе за отварање храмова и да пруже барем некакву слободу свештенству и православним мирјанима, задовољавајући се само пропагандном кампањом у иностранству. 10. марта 1942. године народни комесар НКВД Берија је, саопштивши како Немци користе у својим пропагандним мерама отварање храмова, предложио своје противмере. Он је писао:

"ЦК СКП другу Стаљину

Из званичних и агентурних извора је познато да Немци покушавају да искористе Православну Цркву и свештенство за своје освајачке намере. Вршећи преко Цркве утицај на становништво привремено окупираних територија, Немци шире клеветничке измишљотине о положају Православне Цркве у СССР; тако на пример, 9. фебруара ове године немачки радио је саопштио о окрутним обрачунима и убиствима свештенства и верника које је тобоже извршила Црвена армија након ослобођења града Можајска од фашистичко-немачких трупа. У вези с тим НКВД СССР сматра целисходним... да радници Московске патријаршије припреме у најкраћем року и издају књигу-албум с материјалима који разобличавају Немце у односу према Православној Цркви и свештенству. Књига-албум је намењена ширењу у црквеним круговима у иностранству, на територији коју су привремено окупирали Немци, као и мећу верницима СССР.

Уз ово се подноси и план садржаја књиге-албума. Молим да се наложи НКВД СССР да предузме неопходне мере за то да се обезбеди издавање од стране Московске патријаршије књиге-албума 'Истина о религији у СССР' у складу с поднесеним планом".

Али на окупираним територијама и даље су се великом брзином отварали храмови, који су ускоро девет пута премашили њихов број у совјетској Русији, тако да више нису биле довољне само пропагандне новинске мере.

4. септембра 1943. године дошло је до сусрета митрополита Сергија Страгородског, Алексија Симанског и Николаја Јарушевича са Стаљином. Сутрадан ујутру НКВД СССР је по Стаљиновом наређењу доделио митрополиту Сергију аутомобил са шофером и горивом. Свега један дан је био потребан НКВД да уреди вилу која је предата патријаршији и 7. септембра се митрополит Сергије са својим особљем преселио у Чисту улицу. У 11 часова следећег дана је заказано отварање сабора епископа и уздизање митрополита Сергија у чин патријарха.

На тај начин совјетска влада је демонстрирала свету промену свог односа према Руској Православној Цркви; али, њена помоћ је била сведена на празну декларацију. Док су се на територији коју су освојили Немци храмови и даље отварали н обнављали, ни Стаљин ни совјетска влада нису се спремали да отварају храмове, задовољивши се користима од представничке делатности Руске Православне Цркве у иностранству. За све време Великог отаџбинског рата нису престајала хапшења свештенства. Године 1943. је ухапшено више од 1 000 православних свештеника од којих је стрељано 500. Од 1941. до 1946. године број смртних казни је износио више од 100 људи годишње.

Године 1946. Савет за послове Руске Православне Цркве је поднео Политбироу извештај о свом раду и о положају Руске Православне Цркве и верника у Совјетској Русији:

"... Као што је познато, православну веру у нашој земљи исповеда знатан број становништва, у вези са чиме Руска Православна Црква у целини представља најјачу верску заједницу у поређењу са осталим верским заједницама које постоје у Совјетском Савезу.

При томе је пракса показала да, иако су за 29 година постигнути несумњиво велики успеси у вези с наглим смањењем религиозности у земљи, с религиозним предрасудама и с религијом још увек није свршено, а методи грубог администрирања који су се примењивали често у великом броју места, нису се оправдали. Ако је за време рата, из низа узрока, рачунајући ту и психолошке мотиве, посећеност цркава била посебно значајна (у низу места то се објашњава такође тешким животним приликама те године), она за време великих верских празника (Васкрс, Божић и други) достиже размере ратног времена.

Истовремено се приметно повећао у низу места број вршења религиозних обреда (треба). Тако на пример: за 11 месеци 1945. године у Пјатихатском округу Дњепропетровске области било је извршено крштење 925 деце од 1 285 новорођених, 350 деце у узрасту од 2 до 7 година и 89 деце у узрасту од 7 до 12 година.

У четири округа Московске области током првог полугодишта 1946. године било је извршено 1 462 крштења деце, у поређењу са 1 158 крштења у истом периоду 1945. године.

(исти извор)

[Guest Оливера]

О степену религиозности говоре и чињенице повећања захтева верника за отварање цркава. Довољно је рећи да је током последње три године приспело 16 275 захтева за отварање цркава и молитвених домова.

Претежан број захтева за отварање цркава потиче од верника централних и источних области, покрајина и република, где постоји незнатан број дејствујућих цркава, и свега око 9% свих захтева од верника који живе на територији која је била под привременом немачком окупацијом и на којој је у том периоду долазило до масовног отварања цркава.

Тако на пример, у Ивановској, Московској u Рјазанској области нема округа из којих не пристижу захтеви верника за отварање цркава, при чему се у неким окрузима тражи отварање по 10 и више цркава...

Поједини захтеви за отварање цркава имају више од 3 000 потписа верника.

Не налазећи позитивно решење овог питања у својим местима, многи верници се обраћају са захтевима Врховном Совјету СССР, члановима владе и депутатима Врховног Совјета, те шаљу специјалне изасланике у Москву и обласне центре.

За 9 месеци 1946. године само је у 24 области РСФСР представнике совјета посетило 7 000 таквих изасланика. Непосредно је Совјет за 1946. годину с молбом за отварање цркава посетило 550 људи...

Према стању на дан 1. јануара 1947. године у СССР функционише 13 813 православних цркава и молитвених домова, што у поређењу са 1916. годином износи 28% (не рачунајући параклисе). Од њих: у градовима СССР функционише 1 352 и у радничким насељима и селима 12 461 црква...

Немци су отворили на окупираној територији (углавном у Украјинској и Белоруској ССР 7 000; бивших унијатских парохија које су се поново ујединиле са православном црквом (западне области УССР) има 1997.

Њихов распоред по републикама и областима је крајње неравномеран.

Док на територији Украјинске ССР функционише 8 815 цркава, на територији РСФСР само 3 082, од којих је око 1 300 цркава отворено у периоду окупације.

Осим тога, унутар РСФСР оне такође нису распоређене подједнако: док у Сибиру, на Далеком Истоку и неким областима Урала и у Поволжју има од 3 до 9 дејствујућих цркава, само у Московској области има их 209, у Јарославској области 153, Костромској области 105, Рјазанској области 77 цркава.

Такође је неопходно истаћи да у Савезу има око 17 000 недејствујућих црквених зграда од којих је око 140000 претворено у зграде за друге намене и предато привредним културним установама, и око 3000 празних које званично нису затворене и имају црквени инвентар, па се чак у већини случајева кључеви тих храмова налазе код скупина верника (од њих првенствено и потичу захтеви за отварање)..."

У извештају након две године, 1948. године, Савет за послове Руске Православне Цркве дао је следеће податке о броју цркава и молитвених домова у Совјетској Русији:

"... На дан 1. јануара 1948. г. у СССР је било 14329 дејствујућих цркава и молитвених домова (11 897 цркава и 2 432 молитвена дома, што износи 18,4% у односу на број цркава, молитвених домова и параклиса 1914. године, када их је било 77 767).

Број цркава у Украјинској ССР износи 78,3% у односу на њихов број 1914. године, а у РСФСР - 5,4%.

До повећања броја дејствујућих цркава и молитвених домова дошло се из следећих разлога:

а) за време рата на територији која је била под немачком окупацијом било је отворено 7 547 цркава (фактички још више, јер је знатан број цркава после рата престао да функционише због одласка свештенства заједно с Немцима и због тога што смо одузели верским заједницама школске, клупске итд., зграде које су оне заузеле за време окупације и претвориле у молитвене домове);

б) у 1946. г. прешла је у православље 2 491 парохија унијатске (гркокатоличке) цркве у западним областима Украјинске ССР;

в) од 1944-1947. г. поново је отворено уз дозволу Савета 1 270 цркава, углавном у РСФСР, одакле су потицале многобројне и упорне молбе верника.

Територијални размештај дејствујућих цркава је неравномеран. На пример: у областима и републикама које су биле под окупацијом за време рата има 12 577 дејствујућих цркава или 85,7% свих цркава, а на осталој територији Савеза 12,6%. 60,5% отпада на Украјинску ССР, при чему је највећи број цркава у Вињицкој области - 814.

На дан 1. јануара 1948. г. било је регистровано 11 846 свештеника и 1255 ђакона, укупно 13 101 човек, или 19,8% у односу на њихов број 1914. г.

Ако се упореди број свештеника (11 846) с бројем цркава (14 329), испоставља се да је свештеника мање од броја дејствујућих цркава за 2 483 човека. Док у многим градским црквама нема само једног, већ неколико свештеника, многе сеоске цркве у Украјини, у Молдавији и другим местима немају свог сталног пароха. У Украјинској ССР, у Молдавији, у областима Руске Федерације где је много цркава, један свештеник опслужује по две, три или чак четири парохије.

Током 1947. г. напустило је свештенство 834 човека...

Године 1947. поново је рукоположено у свештенички чин 575 људи, рачунајући ту и 81 човека за ђаконе и чтеце...

Ако се узме у обзир старост свештеника (58,8% су старији од 55 година) и природно опадање, током следећих година то опадање свештенства ће расти, а црквене школе неће моћи да надокнаде тај губитак услед малобројности ученика, што значи да ће се и број цркава смањивати...

На дан 1. јануара 1948. г. у СССР је било 85 манастира, што износи 8,3% у односу на број манастира 1914. године (1025 манастира).

Године 1938. у СССР није било ниједног манастира, а 1940. г. уласком у СССР Прибалтичких република, западних области Украјинске ССР, Белоруске ССР и Молдавије њих је било 64.

За време окупације Украјинске ССР и низа области РСФСР било је отворено око 40 манастира.

Године 1945. био је 101 манастир, али је 1946-1947. године 16 манастира ликвидирано...

Од 1944-1947. године Савету и његовим представницима у унутрашњости од скупина верника је приспело 20 689 захтева за отварање 5998 цркава и молитвених домова. За поједине цркве Савету је приспело по 20 п више захтева.

Осим тога, представници Савета су примили 24 607 посетилаца по питању отварања цркава.

Као резултат проучавања и разматрања ових захтева Савет је од 19441947. године, уз одобрење владе СССР, дозволио отварање 1 270 цркава, за које је било 4576 захтева, или 22,7% у односу на укупан број захтева.

Одбијено је из разних разлога 15 567 (65,7%) захтева за отварање 4418 цркава, а разматрање 546 захтева за 310 цркава на дан 1. јануара ове године и даље је у току..."

Након годину дана, 24. новембра 1949. године, Савет за послове Руске Православне Цркве је послао Стаљину извештај у којем се каже:

"Савет извештава да је у складу са Одлуком СНК СССР од 1. децембра 1944. г. бр. 164348/с, почев од 1945. г. (тј. још се није завршио Велики отаџбински рат, а совјетска влада је већ донела одлуку о затварању храмова који су отворени без њене дозволе - И.Д.) и нарочито током последње две године, вршило се одузимање од верских заједница јавних зграда које су оне заузеле у периоду окупације и претвориле их у молитвене домове, полазећи од потребе да се те зграде врате совјетским органима.

Широко подстичући отварање цркава (за време рата је било отворено 10 000 цркава), немачки окупатори су давали верским заједницама у молитвене сврхе не само црквене зграде, него и просторије чисто грађанског карактера - клубове, школе, дечје домове, као и бивше црквене зграде које су пре рата преуређене у културне сврхе.

Укупно је на привремено окупираној територији преуређена у молитвене сврхе 1701 таква јавна зграда, од којих је до данас, тј. до 1.10.1949. године, 1 150 зграда, или 67,6%, већ одузето и враћено државним и друштвеним организацијама. Од њих: у УССР - 1 025 од 1 445; у БССР - 39 од 65, у РСФСР и другим републикама - 86 од 191.

У целини је ово одузимање прошло организовано и глатко, али у појединим случајевима долазило је до пренагљености, грубости и самовоље, због чега су се скупине верника обраћале и обраћају се Савету и централним владиним органима са жалбама због одузимања зграда и грубих поступака.

Тако су, на пример, у Гомељској области током 1948. г. и седам месеци 1949. г. обласни и окружни извршни комитети донели одлуке о одузимању од црквених заједница 39 зграда, што износи 60% у односу на све дејствујуће цркве и молитвене домове у области. Савет је дао сагласност на одузимање зграда у 16 случајева...

Управа колхоза 'Бољшевик' села Пањино Медвенског округа Курске области 30.4.1949. г. затворила је дејствујућу цркву, ставивши је под катанац, из разлога што је та црквена зграда пре Отаџбинског рата била продата колхозу.

Понекад незадовољство и жалбе верника изазива и та околност што, вршећи одузимање од црквених заједница друштвених зграда, месни совјетски органи након ослобођења дуго времена не користе или уопште не користе те зграде у смислу њихове непосредне намене. На пример:

У селу Љељацима Жмеринског округа Вињицке области зграда клуба која је одузета почетком 1948. године верској заједници није била искоришћена у ту сврху и након извесног времена председник колхоза је поново дозволио заједници да преузме зграду. Али у јуну 1948. г. заједница је поново исељена из те зграде која је предата колхозним јаслицама.

Скупина верника села Великог Чернечина Сумског округа Сумске области и даље упорно тражи враћање клупске зграде (бивше црквене) која јој је одузета још 1944. године и све до сада је празна, што месни органи објашњавају одсуством новца за обнову зграде..."

Са своје стране, 25. јула 1948. године министар МГБ Абакумов је поднео Стаљину опширан извештај у којем се излагала суштина међусобних односа Цркве и државе:

"Министарство државне безбедности СССР располаже материјалима о томе да су у последње време црквени људи и секташи знатно активизовали рад на обухватању становништва религиозним и непријатељским утицајем.

Под покрићем религиозних веровања црквено-секташки елементи врше обраду колебљивих лица, нарочито мећу омладином, увлачећи их у своје скупине и заједнице. Под утицај црквених активиста потпадају такође и комсомолци, чланови и кандидати за чланове СКП(б).

Знатну улогу у ширењу верског учења и организовању непријатељског рада играју лица из религиозног актива која су раније била подвргнута репресијама због антисовјетске делатности, а која су се вратила у области након истека казне.

Религиозну обраду становништва црквени људи и секташи воде путем широке религиозне пропаганде коју спроводе свештенослужитељи, проповедници, монашки елементи и фанатично настројени верници у црквама и џамијама, у легално и нелегално дејствујућим молитвеним домовима.

У низу случајева они организују религиозну обуку деце и омладине у нелегалним кружоцима и школама.

Упоредо с тим црквени људи и секташи, користећи предрасуде верника, врше религиозну обраду становништва путем организовања литија, специјалних молитава за слање кише, 'обнова' икона, 'пророчанстава' и слично, уз учешће различитих 'јуродивих', хистеричних жена, 'подвижника' и 'светих'....

Црквени људи и секташи у првом реду теже да искористе легалне могућности ради ширења религиозног рада, ради отварања нових храмова и молитвених домова.

На дан 1. јануара ове године, на пример, на територији РСФСР деловало је 3 217 православних цркава и молитвених домова и 3 411 регистрованих секташких општина.

Сада се у Савету за послове Руске Православне Цркве и Савету за послове религиозних култова при Министарском Савету СССР налази више од 1 000 захтева за отварање нових молитвених домова, цркава и џамија...

(исти извор)

[Guest Оливера]

У фебруару 1948. године на скупу архијерејских намесника цркава Кримске епархије архиепископ Лука (Војно-Јасењецки, професор медицине, добитник Стаљинове награде) прочитао је свој извештај поднесен патријарху о томе да месне власти противправно приморавају становништво да ради празником и недељом, те народ наводно нема могућности да иде у цркву, и да патријарх треба да се умеша у ту ствар преко централних совјетских органа.

На овом скупу архиепископ Лука је рекао: 'Затражио сам од свих архијерејских намесника извештаје о постојању у разним местима конкретних чињеница ометања црквених послова од стране месних власти. Када сакупим ове чињенице, поставићу питање пред Ждановим ради предузимања одговарајућих мера. Видећемо како ће реаговати на то Жданов'.

Неки свештеници отворено у проповедима позивају вернике да не раде у дане празника.

На пример, у марту ове године свештеник Паљњиковске цркве у Кунгурском округу Молотовске области, Јегоров, приликом проповеди коју је одржао са амвона изјавио је: 'Ви сте грађани неба, а не земље. За земљу треба мање радити и трудити се, треба живети ради неба. Вас на небу неће питати колико сте посејали и колико сте сабрали.'

У низу области свештенство, тежећи да обухвати што више становништва религиозним утицајем, организује литије и молебане који доводе до масовног недоласка на рад колхозника и обустављања пољских радова...

У последње време се повећао број лутајућих црквених људи, 'прозорљивих' и 'јуродивих' које активно користе антисовјетски црквени кругови у циљу ширења непријатељске агитације и религиозног фанатизма међу верницима...

Неопходно је истаћи да се од стране представника месне власти у извесним случајевима догађа пружање значајне помоћи црквеним људима у отварању цркава, џамија и молитвених домова, издавању саобраћајних средстава, грађевинског материјала за поправљање црквених зграда и сл.

У исто време неки заступници Савета за послове Руске Православне Цркве и Савета за послове религиозних култова при обласним извршним комитетима не врше у одговарајућој мери функције које су им поверене...

Тако је на пример, заступник Савета за послове Руске Православне Цркве у Астраханској области П.В. Куљемин, користећи свој службени положај, узимао мито од чланова црквених савета ради отварања цркава.

Осим тога, Куљемин је објављивао тајне директиве о вођењу свог рада. Куљемин је ухапшен и осуђен на десет година итд....

Учешће комуниста и комсомолаца у вршењу религиозних обреда и коришћење неких од њих од стране црквених људи и секташа за непријатељску делатност.

Откривен је знатан број чињеница, када чланови партије и комсомолци под утицајем црквено-секташког елемента узимају активно учешће у богослужењима, религиозним скуповима; врше црквене обреде, сматрајући овакве радње за своју 'приватну' ствар.

У неким случајевима месни партијски органи недовољно оштро реагују на овакве поступке чланова СКП(.

Тако на пример:

У Тамбовској области, председник Мордовског сеоског совјета, Мордовског округа, члан СКП(б) Меркаданов, син кулака, вршио је религиозне требе у својој кући, одржава сталне односе са служитељима култа, о чему је познато партијској организацији. али се никакве мере према Меркаданову не предузимају...

Државни тужилац Балахњинског округа, Горковске области, Сорокин, члан СКП(б), дошао је у село Коново на сахрану своје сестре и дао је сагласност рођацима да се умрла сахрани уз религиозни обред. Али како црква у селу није функционисала, Сорокин је дозволио председнику црквеног одбора да отвори цркву специјално ради сахране његове сестре. Након тог је црква 8 дана била отворена и у њој је било одржано неколико служби на којима се окупило много верника из суседних села.

Председник Курјуковског сеоског совјета, Инжавинског округа, Тамбовске области, члан СКП(б) Јумашев у септембру 1947. године издао је наређење председницима колхоза ' Друга Петолетка', 'Енгелс' II 'Котовски' да доделе коње ради довоза грађевинског материјала за цркву, што су ови и извршили, док се за грађење школе коњи нису давали.

Како је установљено, Јумашевљев таст је председник црквеног савета, сам Јумашев врши религиозне обреде, а његова деца на религиозне празнике иду у цркву.

Председник колхоза '18. Партијска конференција' Грађанског округа, Тамбовске области, члан СКП(б) И.Н.Фролкин дао је 2. маја ове године аутомобил верницима да би ишли у цркву...

У Городецком округу Горковске области под утицајем своје мајке припаднице цркве, члан СКП(б) Подшчоков је дао изјаву да је изгубио партијску књижицу. Када се о овом питању расправљало у обласном комитету СКП(б) Подшчоков је рекао: 'Моју партијску књижицу је моја мајка спалила у пећи. Више нећу да будем у партији, јер сам читао верску литературу и уверио се да је бити у редовима комунистичке партије велики грех. Зато сам се сложио са аргументима мајке која ме све време наговара да изађем из чланства СКП(б)'...

Године 1947. секретар партијске организације једне установе града Гус Хрустаљни Владимирске области Ремизова је на сахрану свог умрлог мужа позвала свештеника. Том приликом су присуствовали инструктор градског комитета СКП(б) Казаков и шеф одељења градског комитета Вагирева.

У граду Гремјачеву Горковске области у отварању цркве узимао је активно учешће председник сеоског совјета Железнов члан СКП(б), Овај је лично бирао црквени савет и чтеца, прикупљао је документа уз захтев упућен обласним организацијама за отварање цркве.

Начелник погона фабрике бр. 1. града Саратова Левшаков кандидат за члана СКП(б) - венчао је у цркви сина који се оженио комсомолком. На свадби и на венчању у цркви били су присутни секретар фабричке партијске организације Соломатин и члан СКП(б) Скосирски...

У граду Уљановску члан СКП(б) И.Г.Верјасов, шеф продавнице ОРС бр. 2 фабрике 'Володарски', систематски посећује цркву, прима у свом стану свештенике и разне лутајуће црквене елементе, тзв. 'прозорљиве', и врши религиозне обреде. Верјасов је не само активни верник, него је и непријатељски настројен према совјетској власти.

Заједно са Верјасовом активно учешће у религиозним скуповима који се одржавају у његовом стану, узима члан СКП(б) В.П.Зињагин - народни судија Володарског округа града Уљановска, који о себи изјављује да је васпитан у религиозном духу и да је још као дечак помагао у цркви...

Реакционарно настројени део свештенства свих вероисповести, актив верника и секташи обрађују децу школског узраста, уз помоћ родитеља увлачећи их у нелегално делујуће верске школе, на службе у црквама и џамијама, као и ради индивидуалног обучавања молитвама, 'веронауци', Курану и томе слично.

Старешина Мелекеске цркве Уљановске области И.И. Игошкин (архимандрит Гаврило) цркву на чијем је челу претворно је у својеврсну духовну школу.

Сваке недеље и празника, као и средом, након завршетка црквене службе Игошкин с верницима, међу којима има и деце, одржава верске разговоре за време којих се колективно уче молитве и заповести.

Позивајући вернике на обавезне разговоре И.И. Игошкин је у децембру 1947. године наступио с проповеђу у којој је изјавио: Световна премудрост није за све обавезна, али небеска премудросг је вечни загробни живот, она је обавезно потребна свима'.

У другој проповеди, обраћајући се деци, Игошкин је рекао: 'Посебно се вама обраћам и говорим, драга моја децо, да слушате с пажњом реч Божију. Ова наша школа је необична, није онаква у којима се уче разне науке И премудрости. Овде ми имамо непосредно општење и разговор са Самим Господом Богом...'

Уљановски епископ Серафим је у потпуности одобрио Игошкинове подухвате и упутио одговарајућу представку патријарху о корисности организовања оваквих 'духовних школа' и у другим црквама Совјетског Савеза.

Не чекајући одговор патријаршије, епископ Серафим је 26. фебруара ове године издао свим црквама у области посебну окружницу о организовању религиозне 'наставе'.

... Старешина једне од цркава Стаљинградске области, С.Л.Гусељников, бивши шумарски инжењер, 1947. године је пред почетак школске године окупио у цркви око 300 деце школског узраста и одслужио с њима специјални молебан...

Свештеник цркве у Кунгурском округу, Молотовске области, Јегоров је у децембру 1947. у проповеди коју је одржао у цркви, рекао: 'Црква је учитељица побожности; школа и клуб не васпитавају децу, у њима се ваша деца не хране оним што је потребно. Ако ваша деца буду ишла у клуб, васпитаваће у себи прљавштину'.

Као резултат рада органа МГБ на откривању и хапшењу антисовјетског елемента међу црквеним људима и секташима, 1. јануара 1947. до 1. јуна 1948. године у Совјетском Савезу је за активну подривачку делатност ухапшено 1968 људи, од којих је:

православних црквених људи - 679 људи

секташа - 1 065 људи

муслиманског свештенства и верника - 76 људи будиста - 16 људи

католика и протестаната - 118 људи јеврејских клерикалаца - 14 људи

... Агентурно-оперативне мере за откривање непријатељске делатности и ликвидацију антисовјетских црквено-секташких групација и даље трају..."

Током целог послератног времена вршила су се хапшења православних свештеника. Према извештају ГУЛАГа на дан 1. октобра 1949. године број свештеника у свим логорима је износио 3 523 човека, од којих је 1 876 свештеника било у Унжлагу, 521 човек у Темниковским логорима (посебан логор бр. 3), 266 људи у Интинлагу (посебан логор бр. 1), остали у Степлагу (посебан логор бр. 4) и Озерлагу (посебан логор бр. 7). Сви ови логори су спадали у категорију логора с робијашким режимом.

Последња гоњења која се обично називају хрушчовљевским, трајала су од краја 1950их година до 1964. године. Године 1963. "у Руској Федерацији има 2 200 православних општина, у Украјини делује 5 600 цркава или 2/3 од укупног броја православних цркава, у Белорусији 550 православних општина, у Казахстану 49 православних општина, у Молдавији 269 православних цркава, у Узбекистану 228 верских заједница од којих 178 муслиманских, у Туркменистану 221 заједница од којих 192 муслиманске, у Кургизији 454 од којих муслиманских 339, у Таџикистану према званичним јако умањеним подацима 128 заједница међу којима 111 муслиманских, у Литванији 802 заједнице међу којима римокатоличких 563, староверских 57. У Естонији православних цркава има 106, у Летонији православних 120, у Грузији делују 44 православне цркве 1963. године".

То јест, број православних цркава на територији СССР износио је 9323, дакле, мање него 1947. године за 4490, при чему је до смањења храмова дошло на територији Украјине за 2215 храмова и у Русији за 882 храма. У периоду од 1961. до 1965. године из религиозних разлога је било осуђено 1234 човека.

Овакав је био прави однос безбожне државе према Цркви, однос који је био врло далеко од либерализма и трпељивости. Од тих десетлећа нарочито су сурова била гоњења првих 20 година, али од њих су најсуровије и најкрвавије године биле 1937. и 1938. Ових 20 година непрестаних гоњења дале су Руској Православној Цркви сабор мученика, украсивши је крвљу, попут порфире и висона, изједначивши Руску Православну Цркву по величини мученичког подвига са древним црквама које су издржале "јарост зверску" паганског света.

Након десет година у складу са директивом МГБ и државног тужилаштва СССР под бројем 66/241 сс од 26.10.48. Године сви којима је истекла затворска казна морали су бити поново у.хапшени и протерани доживотно.

Јасно је да је након примене ових одлука и инструкција у пракси мало ко од свештенослужитеља остао жив. Представници ондашње власти су се помоћу прогона и стварања вештачких раскола трудили да скрену цркву с канонске и апостолске основе, сањали су о црквеној револуцији и реформацији, попут оне која је била у Западној Европи, чији би резултат било уништење Цркве. Уништењем Православља у Русији су се подсецали национални духовни корени, када је човек губио везу са општенародном прошлошћу, постајао наравствено раслабљен, а уместо уништаваног православља стварала се демонска провалија одакле су се у виду злокобног дима подизали облаци опијајућег незнања.

(исти извор)

НАПОМЕНЕ:

СЧК (односно ВЧК) - Сверуска ванредна комисија за борбу против контрареволуције и саботаже (19171922) - прим. прев.

Државна политичка управа (ДПУ, познатија ка руска скраћеница ГПУ) - прим. прев.

Највиша Црквена Управа - обновљенашка. - прим. аут.

Црностотинаши - припадници патриотског народног покрета, организованог у виду тзв. "црних стотина" - одреда који су водили борбу за веру, цара и отаџбину против револуционара 1905. године - прим. прев.

Месточувар - намесник, чувар патријаршијског трона - прим. прев.

НЕП - Нова економска политика, уведена после периода борбеног бољшевизма (1918-1922) ради либерализације тржишта и обнове нормалног функционисања привреде. Касније проглашена за "буржоаску" појаву (нап. прир)

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Zitija/ZitijaRuskihNovomucenika/ZitijaRuskihNovomucenika02.htm

[Guest Оливера]

Обновитљски митрополит Александар Веденски

После његове смрти (1946), долази до пада обновљеника.

[Guest Оливера]

Хапшење Патријарха Тихона

[Guest свештеник Иван]

Браво Оливера за све ове текстове! Све ћу их ишчитати кад добијем мало више времена. Хвала Ти јш једном.

[Guest Оливера]

Троцки је идејни творац овог раскола. Лењин је прибавио огромна средства од продаје црквених ствари.

[Баба]

Обновљеништво.

Опозициони покрет у руском Православљу у пост револуционарном периоду, који  је довео до привремене поделе Руске Православне Цркве.

Почео је с пролећа 1922 у почетку се јавља  у облику реформских група, "Жива Црква", "Савез Црквеног препорода ", "Савез заједница древноапостолске Цркве" (СОДАТС), "народ и црква" и у виду многих других мањих формација  истог типа. Они су створили једно опште тело за руковођење Црквом - Врховни Црквени ауторитет , који је требао да замени патријарха.

Свака група је развила програм за реформу цркве, ради што радикалније "обнове" руске Православне Цркве.Ови програми су разматрани на помесном сабору који су сазвали обновљенци 1923, који је имао подршку совјетске власти , на коме су прогласили збацивање патријарха Тихона, но утврђене су само делимичне реформе Црквеног живота , док се главна реформа одложила за касније.

Врховни Црквени ауторитет(ВЦУ) је претворен у Врховни савет Цркве (ВТС). Не признавши ова саборска решења Патријарх Тихон је анатемисао Обновљенце, но они су наставили борбу за увећање броја својих присталица.

Крајем 1923 г. донето је решење о распуштању обновљеничких група , и обједињавање њихових чланова у Обновљеничку Цркву , коју су ускоро почели називати православном. "Жива Црква" се том решењу није подчинила и наставила је функционисати самостално.ВТС је замењен синодом са митрополитом на челу , до 1925 то место је заузимао Евдоким , до 1930 Вениамин, а после Виталиј .

1925 г. Обновљенци су сазвали свој други помесни сабор , на којем су настојали да се помире са тихоновцима , који су изгубили своје вође. Сабор се официјелно одрекао провођења реформи, не само у погледу догматике и богослужења већ и начина црквеног живота.У пракси тоје значило укидање обновљенства као независне идеолошке струје.Обновљенички  неуспех се огледа у томе што  верници нису прихватили њихове верске и црквене реформације, видећи у њему "штету за православље" и одбацивање "вере, отаца и предака".

http://www.religio.ru/lecsicon/14/70.html

Превео - Жељко.

[Guest Оливера]

Мени је заиста ова комунистичка подлост једна од најгорих. Патријарх Тихон је био у ужасној ситуацији. Тема раскола је у ствари политичка тема, пре свега.

Доста тога је везано за тему о Стаљину. (постављено на тој теми).

[Guest Оливера]

У фебруару 1917. године, руски цар, потоњи Светитељ и мученик, велики србофил и добротвор српског народа, Николај II Романов, под великим притиском и услед издаје у најближим круговима, одрекао се престола.

Одмах по његовој аболицији, почела је припрема сверуског Црквеног сабора, у коме су узели учешћа и припадници црквеног клира и богослови који нису били у клиру. Циљ сабора је био да се унутар Руске православне цркве спроведу унутрашње реформе.

Прва саветовања обављена су у августу 1917. године у Москви. Америчка епархија Руске цркве послала је своја три делегата: Архиепископа Евдокима (Мисчерског) и свештенике Александра Кукулевског и Леонида Туркевича.

У току тог сабора, 25. октобра 1917. године, бољшевици су заузели Петровград. Десет дана касније, Сабор је изабрао епископа Тихона, бившег архипастира Америчке епархије, за Патријарха московског и целе Русије. Под присмотром непријатељски расположених бољшевика, хиљаде православних верника прославило је његов избор пред Саборном црквом Успења Пресвете Богородице у Кремљу.

У наредних седамдесет година (1917–1988), од стране безбожних бољшевика, на разне начине, побијено је четири петине руских епископа, десетине хиљада свештеника и монаха и неколико десетина милиона верног народа.

Терор је био тако страховит да се могао упоредити само са терором вршеним над хришћанима у старом Римском царству. Сам Свјатејши Патријарх Тихон држан је у кућном затвору и на крају уморен. А први новомученик Руске православне цркве из редова црквеног клира био је отац Јован Кочуров, велики мисионар Америке, који је после повратка у Русију опслуживао парохију у Петровграду. Још један бивши амерички мисионар, отац Александар Хотовицки, који је опслуживао парохију у Њу Јорку, скончао је мученички, погубљен руком безбожних комуниста. Обојица су 1994. године, од стране Руске православне цркве, прибројани реду Светих руских новомученика.

...

Одмах по револуцији, у Русији је Црква била званично распуштена, а њени верници убијани и прогањани. На њеном месту формирана је радикална, од совјетске власти контролисана такозвана “Жива црква“. Користећи колаборацију унутар те “Живе цркве“, као, например, рашчињеног свештеника Кедровског, комунистичка власт у Русији је покушала да се преко америчких судова дочепа 116 православних цркава на тлу Сједињених Америчких Држава. Да би се одбранили, 1924. године одржано је четврто Свеамеричко веће, на коме је потпуно нерегуларно Америчка епархија проглашена „независном“ од Руске цркве. То Свеамеричко веће се позвало на декрет Патријарха Тихона, који је дозволио епархијама одвојеним од Патријахата „независност“ у случају померања војних и политичких граница. Како ова акција нија имала потврду успеха у легалној одбрани од комунистички инспирисане пљачке, у некој врсти панике, Америчка епархија почела је да преноси власништво над некретнинама индивидуалним парохијама, против чега се сама толико година борила.

http://www.pravoslavlje.rs/broj/930/tekst/pravoslavne-crkve-posle-oktobarske-revolucije/print

[Guest Оливера]

     
СBEШТЕНОМУЧЕНИК ИЛАРИОН (ТРОИЦКИ) И ОБНОВИТЕЉСКИ РАСКОЛ В РУСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Кратка историја развоја обновитељског покрета до ослобађања светитеља Илариона
(мај 1922 – јун 1923)



Свештеномученик Иларион у Соловецком лагеру

Црквени преврат се припремао од стране ГПУ од прве половине 1922., под руководством Политбироа ЦК, где је главни идеолог и стратег програма уништења Цркве уз помоћ расколника био Л. Д. Троцки.
При ГПУ-у од 1921., активно је радило 6. Одељење тајне канцеларије, коју је до маја 1922 водио А. Ф. Рутковски а после њега Е. А. Тучков.

Од марта до априла 1922. Било је спроведено активно врбовање будућих обновитеља, одржани састанци и инструктажа.

Да би се олакшао црквени преврат, ухапшене су особе блиске Патријарху Тихону, и због тога у ноћи између 22. И 23. марта 1922. године  и епископа Верејског Илариона (Тројицког).

9. маја, по команди ГПУ, у Москву из Петрограда долази група обновитеља : протојереј Александар Веденски и свештеник Јевгениј Белов.

В. Д. Красницки је допутовао још раније и већ водио преговоре са Тучковим. Красницки је основао групу „Жива црква", уз помоћ ОГПУ. Тучков је о томе писао:
„У Москви је са тим циљем под непосредном управом ОГПУ, организована обновитељска група, касније названа "жива црква".

А. И. Веденски је означио Е.А. Тучкова као организатора црквеног преврата. Власти су решиле да исценирају помиловања свештеника осуђених на смрт од стране Московског суда, који су били осуђени за узимање црквених драгоцености да би обновљеницима олакшали црквени преврат.
Ово исценирање је било неопходно да би се Патријарх Тихон удаљио од Црквене власти.

10. маја 1922. године уз учешће Е. А. Тучкова, обновљеници су саставили прву редакцију обраћања ВЦИК, са молбом да се помилују сви осуђени на стрељање. По замисли ГПУ, петиција је била неопходна за придобијање ауторитета обновитељске групе у очима верника, зато што се власт припремала да удовољи њиховим захтевима а не молби Патријарха Тихона.

ГПУ је сигналисао обновљеницима да је власт спремна да помилује део осуђених, иницирајући, на тај начин петицију обновитеља.

http://www.pravoslavie.ru/sm/33329.htm#_ftn1

превод за Поуке.орг Оливера Г.