Ко су били обновљенци у Русији?

[Guest Оливера]

Епископ Антонин (Грановски)


-наставак текста-


После писања петиција, обновљеници су 12. маја у 11 часова увече, уз пратњу Е.А. Тучкова пошли у Троицко подворје Патријарху. Још 9. маја Патријарх је био упознат са иницијативом дела московског духовништва , о чему сведочи његова лична преписка.

Тог истог дана написао је Молбу за помиловање адресирану на ВЦИК, али она није ту стигла, него се нашла у ГПУ .

Због тога, а знајући да власт није спремна да прихвати његову Молбу, него Молбу „прогресивног“ духовништва, Патријарх је, да би спасао животе осуђених, написао изјаву адресирану на М.И. Калињина о предаји црквене управе Митрополиту Агафангелу или Митополиту Венијамину; продужетак изјаве такође није дошао до адресе и обрео се у ГПУ.

14. маја осуда за стрељање остала је на снази за пет људи, а четворо људи, за које су молили обновљеници (од 5 за колико су молили), било је помиловано. 18. Маја Политбиро је потврдио то решење.

Тог истог дана, група обновитеља запутила се у Троицко подворје и узела од Патријарха документе у којима он предаје Митрополиту Агафангелу „синодалне послове“.

У једном од својих извештаја Е.А. Тучков, позива се на обновенике као изворе информација (18. Маја 1922.): „Посао је започет са вођом реакционарног црквеног покрета бившег Патријарха Тихона, који је под притиском попова – наших извештача- њимапредао црквену власт, удаљивши се сам у Донски манастир.“

(исти извор) - превод за Поуке.орг - Оливера Г.

[Guest Оливера]

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ИЛАРИОН ТРОЈИЦКИ, АРХИЕПИСКОП ВЕРЕЈСКИ, ВИКАР МОСКОВСКЕ ЕПАРХИЈЕ

-наставак-

У историографији се утврдио стереотип да су обновљеници преваром отели од Патријарха црквену власт; у том случају Патријарх се представља као нека наивна будала, што уопше није тако.
Патријарх Тихон је морао да преда црквену власт свесно, схватајући са ким има посла; тај корак је био цена да не испуни антиканонске захтеве власти и покушај да спасе животе московских свештеника, осуђених на смрт.
Да би лишио обновљенике легитимности, назначио је да на челу црквене управе треба да буде Митрополит Агафангел, мада је и сам знао да му власти неће то допустити. Патријарх Тихон је такође знао да ће доћи до још већих репресија према Цркви у случају да не прихвати да привремено напусти црквену власт.
19. маја 1922., Патријарх је био приморан да напусти Трицко подворје и да пређе у Донски манастир, а подворје су заузели обновљеници ВЦУ. После преузимања Троицког подвојра, овде је настало пијанство и крађа.
Према исказима савременика, чланови ВЦУ и обновитељско духовништво редовно је ту одржавало пијанке. В. Красницки је уништавао црквене ствари а епископ Леонид (Скобејев) (епископ Московске епархије), присвојио је за себе ствари Патријарха Тихона, које су се чувале у подворју.

Чекисти су сами писали: „Треба рећи да се контингент врбованих састоји од много пијаница, увређениих од стране Цркве...сада их мање долази јер истински ревнитељи Православља не иду код њих; међу њима је последњи олош, који немају ауторитет међу верницима.“

(исти извор) - превод Оливера Г.

[Guest Оливера]

- наставак-После одлуке Патријарха Тихона да привремено преда црквену власт митополиту Агафангелу,  почело је грађење нових, виших органа црквене власти.У првом броју журнала „Жива црква“, кога нема у московским библиотекама, него се чувају у бившим партијским архивама, публиковано је обраћање „иницијативне групе духовништва и мирјана“ у ВЦИК са позивом да се направи државни орган „Сверуски комитет за послове Православне Цркве, духовништва и мирјана Православне Цркве на челу са главним опуномоћеним за послове Православне Цркве у чину епископа“.У ствари,тај захтев је реализован од стране власти, мада ВЦУ никада није добио државни статус  зато што би то противуречило декрету одвојености Цркве од држве, мада је свакако имао потпуну државну подршку. Пре свега, било је неопходно да се нови, вишим црквеним органима да максимално канонски облик, а за то је било неопходно да се добије сагласност од Митрополита Агафангела да Црквом управљају лица изабрана од стране власти.18.  Маја В.Д. Красницки посетио је Митрополита Агафангела у Јарославу, где му је предложио да потпише апел „прогресивном духовништву“, што је наишло на одбијње, а 18. јуна митрополит је послао познату поруку о непризнавању обновитељског ВЦУ.У вишу црквену управу најпре су ушла лица, по речима Е.А. Тучкова „са моћном репутацијом“. Њих је предводио „главни опумоноћени за послове Руске Цркве“ епископ Антонин (Грановски). У писму бившег обновљеника, свештеника В. Судњицина од 5/18 јула 1923 године  „епископ Антонин је више пута јавно тврдио, да „Жива црква“ и самим тим ВЦУ и ВЦС, у том смислу и сам он нису ништа друго него ГПУ.(исти извор) - превод Оливера Г.

[Guest Оливера]

-наставак


Архиепископ Евдоким (Мещерский)

У писму епископу Виктору  (Островидову) Антонин је написао да је главни задатак обновитељства – ликвидација Патријарха Тихона. Епископ Антонин је у почетку био у опозицији према Красницком и „Живој цркви“, али се није слагао са програмом радикалних црквених реформи.
 
23.  Маја 1922., Антонин је рекао да нема везе са „Живом Црквом“. У писму Митрополиту  Сергију (Староградском), Антонин је назвао Красницког и његову „Живу цркву“,  „седиштем губитника“ а свој привремени савез са њима објашњавао је разлозима „државног поретка , да не би дошло до раскола у народу и да се не би открио унутрашњи сукоб у Цркви.“

Јуна 1922 године, Патријарх Тихон, који се налазио у кућном притвору, предао је , према подацима ГПУ, допис којим се обраћао духовништву са молбом да се боре против лидера обновитељске ВЦУ, епископом Леонидом (Скорбејевим) и Антонином (Грановским) и да се обрате „страним државама.“


Антонин је био противник ожењених епископа, за које се борила „Жива црква“. У писму Сергеју (Староградском), написао је: „Ожењеног архијереја бих свеједно зауставио.“ „Живу цркву је сматрао „поповским професионалним савезом, који је само жељан жена, награда и пара."

ВЦУ, под притиском власти, подржавали су довољно јаки ауторитетни архијереји. 16.  јуна 1922, митрополит Сергеј (Староградски) и архиепископи Јевдоким (Мешерски) и Серафим (Мешерјаков), потписали су „Тројни меморандум.“

(исти извор) - превод за Поуке.орг Оливера Г.

[Guest Оливера]

...4. јула, уз помоћ ГПУ у Троицком Подворју у Москви одржан је збор "Живе цркве." Красницки је сопштио окупљенима да је на предходна три заседања групе "Жива црква" организован Централни комитет и Московски комитет "Живе Цркве" и да сад треба изабрати исте такве комитете по целој Русији.Обновљеници нису скривали да ће оформити своје органе по узору на совјетске и партијске структуре, узимајући чак и имена. На збору 4. јула, свештеник Е. Белков, "желећи да истакне суштину две организације - групе "Жива црква" и ВЦУ...је рекао да се те две организације могу поредити са органима који су већ основани у грађанској области - ЦК, РКП и ВЦИ."Један од присталица "Живе цркве"још је појаснио мисао Белкова:"ВЦУ је званични орган више црквене управе, а група "Жива црква" је њена идејна инспирација.На тај начин, ВЦУ присталице "Живе цркве" преусмерили су улогу ВЦИК-а, званичног совјетског органа, али потпуно потчињеног партијској контроли. Своју групу "живоцрковници" видели су у лику бољшевичке партије - главне "руководеће и управне " снаге цркве.ЦК "Живе Цркве" имитација  је  ЦК РКП(б); президијум ЦК "Живе цркве" – сличан  Политбироу ЦК РКП(б).Себе је, као вођу президијума ЦК, Красницки очигледно видео у лику главног партијског вође – В.И. Лељина.. .(исти извор) - превод за Поуке.орг Оливера Г.

[Guest Оливера]

Пре него што наставим са преводима ове јако занимљиве теме, ево једног занимљивог чланка везног за тоталитаризам (преузет је са "Православља")

Црква и тоталитарни режими

Аутор: Оливер Суботић, Број 1022, Рубрика Црква и савремени свет

Када је реч о проучавању тоталитаризма, потребно је поћи од почетног разликовања његове феноменолошке сфере и саме суштине, не ради вештачког раздвајања, већ ради доласка до целовитог увида. У вези са тим, потребно је упоредо применити три приступа: историјски, правно-теоријски и философски.

У историјском смислу је несумњиво да у досадашње тоталитарне поретке у ужем смислу спадају Хитлерова нацистичка Немачка и Стаљинов комунистички СССР, а условно и Мусолинијева фашистичка Италија. Сам термин „тоталитаран“ се историјски први пут јавља управо у Мусолинијевој Италији (у синтагми stato totalitario), а једна од првих теоријских анализа и критика тоталитарне државе у ужем смислу се такође јавља у истом просторно-временском контексту, код дон Луиђија Стурца, италијанског римокатоличког свештеника, политичара и великог критичара фашизма и филофашистичких кругова у Ватикану. Међутим, у ширем смислу, историјска претеча западног тоталитаризма је приметна већ у позном Средњем веку управо код Римокатоличке цркве, као што је то одлично приметио православни философ Христо Јанарас. Та идеолошка претеча западног тоталитаризма је тренутак када Римокатоличка црква уводи рационализам у теологију и покушава са својеврсном објективизацијом догматског учења. Као што Јанарас истиче, покушај тоталног наметања кроз ауторитет формалне логике је отворио могућност и за тотално наметање Римокатоличке цркве у друштвено-политичком контексту. Православна Црква овакво искушење никада у својој историји није имала, што је великим делом заслуга њеног другачијег богословског приступа Богу, човеку и свету.

У правно-теоријском погледу, тоталитарни режим се идентификује кроз специфичности државно-правног система које морају бити испуњене као основни предуслов. Те специфичности су везане углавном за постојање свеобухватне идеологије која доминира над друштвом, политички систем који има контролу над кључним деловима државног апарата, постојање цензуре и пропагандне делатности зарад индоктринације, затим систематско коришћење принуде и терора и, што посебно треба истаћи (јер се често превиђа), крајња подређеност економије политичким циљевима. У правно-теоријском смислу можемо користити и нешто другачије приступе, попут доктрине легендарног Карла Шмита, која се своди на разликовање пријатеља од непријатеља, и која би се рефлектовала на унутрашњу сферу државе. Тај концепт данас значајно проширује и разрађује Ђорђо Агамбен, аутентични представник европске академске заједнице, поготово у контексту такозваног глобалног рата против тероризма.

Међутим, кључна сфера одређења тоталитарног режима јесте начелни, философски аспект који омогућава ширу опсервацију у сваком конкретном историјском оквиру. Левинас тако тоталитарну државу карактерише као „државу у којој је међулична релација немогућа и где том релацијом унапред управља детерминизам саме државе“. Слично одређење даје и руски философ Иван Иљин који користи етимолошку анализу придева `тоталитаран` (долази од латинског појма totus – цео, сав, читав, потпун) да би указао на суштинску одлику сваког тоталитарног режима, а то је да све активности испланира, предвиди и/или отпрати.

Из наведеног је јасно зашто је историја показала да тоталитарни режими увек долазе до конфронтације са Црквом и раде на њеном прогону, маргинализовању па чак и физичкој елиминацији. Наиме, ниједан тоталитарни режим не допушта постојање аутономне сфере мишљења и деловања на територији на којој распростире своју моћ, а Црква је сама по себи аутономна сфера мишљења и деловања – мада је у свету, она није од света, у сталној је тензији према свету и труди се на његовом преображају набоље, што су примарни разлози нетрпељивости тоталитарних режима према њој.

Оно што је још важније када је положај Цркве у оквиру тоталитарних режима у питању, јесте проблем слободе. Суштинске импликације тоталитарних система на нивоу личности се одражавају управо на слободи мишљења, одлучивања и деловања, о чему је одлично писала Хана Арент у вези са циљем тоталитарних режима да преобразе саму срж човекове природе за коју је слобода једна од кључних особина. Ту лежи најважнији разлог зашто се православна Црква увек противи тоталитарним режимима – због тежње тоталитарних режима да укину сваку врсту спонтаности и слободног деловања личности.

У оквиру процеса глобализације, цела проблематика је проширена и отвара питање релеватности класичних модела тоталитаризма везаних за концепт националне суверене државе. То се показује као посебно важно с обзиром да данас не постоји тоталитарни режим у класичном историјском погледу (постоје ауторитарни режими који се ипак разликују од тоталитарних), али да постоји одређени вид наметања глобалне парадигме у тоталном и ултимативном погледу. Бодријар ту појаву назива „насиље глобалног“ и посебно доводи у питање улогу интелектуалца и његовог активног критичког ангажмана у друштву. Један од кључних проблема јесте феномен тоталног надзора становништа који се уводи под претпоставкама глобалне борбе против тероризма, у коме се може препознати нови вид тоталитаризма гледано из чисто философске перспективе. С тим у вези, Црква даје свој допринос отпору нечему што би се могло окарактерисати као друштво тоталног надзора, ослоњено на софистициран технолошки супстрат који омогућава далеко неприметнији и комплекснији надзор и контролу популације него икада до сада.

Узевши у обзир све наведено, уз уважавање историјских и правно-теоријских приступа, у оквирима 21. века је потребно поћи пре свега од чисто философског одређења тоталитаризма и приметити га у феноменима технолошког и глобализованог света да би се одреаговало на такав начин да се на време сачувају слобода и дигнитет личности.

Из наведеног је јасно зашто је историја показала да тоталитарни режими увек долазе до конфронтације са Црквом и раде на њеном прогону, маргинализовању па чак и физичкој елиминацији. Наиме, ниједан тоталитарни режим не допушта постојање аутономне сфере мишљења и деловања на територији на којој распростире своју моћ, а Црква је сама по себи аутономна сфера мишљења и деловања – мада је у свету, она није од света, у сталној је тензији према свету и труди се на његовом преображају набоље, што су примарни разлози нетрпељивости тоталитарних режима према њој.

Оно што је још важније када је положај Цркве у оквиру тоталитарних режима у питању, јесте проблем слободе. Суштинске импликације тоталитарних система на нивоу личности се одражавају управо на слободи мишљења, одлучивања и деловања, о чему је одлично писала Хана Арент у вези са циљем тоталитарних режима да преобразе саму срж човекове природе за коју је слобода једна од кључних особина. Ту лежи најважнији разлог зашто се православна Црква увек противи тоталитарним режимима – због тежње тоталитарних режима да укину сваку врсту спонтаности и слободног деловања личности.

У оквиру процеса глобализације, цела проблематика је проширена и отвара питање релеватности класичних модела тоталитаризма везаних за концепт националне суверене државе. То се показује као посебно важно с обзиром да данас не постоји тоталитарни режим у класичном историјском погледу (постоје ауторитарни режими који се ипак разликују од тоталитарних), али да постоји одређени вид наметања глобалне парадигме у тоталном и ултимативном погледу. Бодријар ту појаву назива „насиље глобалног“ и посебно доводи у питање улогу интелектуалца и његовог активног критичког ангажмана у друштву. Један од кључних проблема јесте феномен тоталног надзора становништа који се уводи под претпоставкама глобалне борбе против тероризма, у коме се може препознати нови вид тоталитаризма гледано из чисто философске перспективе. С тим у вези, Црква даје свој допринос отпору нечему што би се могло окарактерисати као друштво тоталног надзора, ослоњено на софистициран технолошки супстрат који омогућава далеко неприметнији и комплекснији надзор и контролу популације него икада до сада.

Узевши у обзир све наведено, уз уважавање историјских и правно-теоријских приступа, у оквирима 21. века је потребно поћи пре свега од чисто философског одређења тоталитаризма и приметити га у феноменима технолошког и глобализованог света да би се одреаговало на такав начин да се на време сачувају слобода и дигнитет личности.

[Guest Оливера]

Православна Црква и тоталитарни режими

Када је реч о проучавању тоталитаризма потребно је поћи од почетног разликовања његове феноменолошке сфере и саме суштине, не ради вештачког раздвајања, већ ради доласка до целовитог увида. У вези са тим, потребно је упоредо применити три приступа: историјски, правно-теоријски и философски. У историјском смислу је несумњиво да у досадашње тоталитарне поретке у ужем смислу спадају Хитлерова нацистичка Немачка и Стаљинов комунистички СССР, а условно и Мусолинијева фашистичка Италија. Сам термин „тоталитаран“ се историјски први пут јавља управо у Мусолинијевој Италији (у синтагми stato totalitario), а једна од првих теоријских анализа и критика тоталитарне државе у ужем смислу се такође јавља у истом просторно-временском контексту, код дон Луиђија Стурца, италијанског римокатоличког свештеника, политичара и великог критичара фашизма и филофашистичких кругова у Ватикану. Међутим, у ширем смислу, историјска претеча западног тоталитаризма је приметна већ у позном средњем веку управо код Римокатоличке цркве, као што је то одлично приметио православни философ Христо Јанарас. Та идеолошка претеча западног тоталитаризма је тренутак када Римокатоличка црква уводи рационализам у теологију и покушава са својеврсном објективизацијом догматског учења. Као што Јанарас истиче, покушај тоталног наметања кроз ауторитет формалне логике је отворио могућност и за тотално наметање Римокатоличке цркве у друштвено-политичком контексту. Православна Црква овакво искушење никада у својој историји није имала, што је великим делом заслуга њеног другачијег богословског приступа Богу, човеку и свету.

У правно-теоријском погледу, тоталитарни режим се идентификује кроз специфичности државно-правног система које морају бити испуњене као основни предуслов. Те специфичности су везане углавном за постојање свеобухватне идеологије која доминира над друштвом, политички систем који има контролу над кључним деловима државног апарата, постојање цензуре и пропагандне делатности зарад индоктринације, затим систематско коришћење принуде и терора и, што посебно треба истаћи (јер се често превиђа), крајња подређеност економије политичким циљевима. У правно-теоријском смислу можемо користити и нешто другачије приступе попут доктрине легендарног Карла Шмита која се своди разликовања пријатеља од непријатеља и која би се рефлектовала на унутрашњу сферу државе. Тај концепт данас значајно проширује и разрађује Ђорђо Агамбен, аутентични представник европске академске заједнице, поготово у контексту такозваног глобалног рата против тероризма.

Међутим, кључна сфера одређења тоталитарног режима јесте начелни, философски аспект који омогућава ширу опсервацију у сваком конкретном историјском оквиру. Левинас тако тоталитарну државу карактерише као „државу у којој је међулична релација немогућа и где том релацијом унапред управља детерминизам саме државе“. Слично одређење даје и руски философ Иван Иљин који  користи етимолошку анализу придева `тоталитаран` (долази од латинског појма totus – цео, сав, читав, потпун) да би указао на суштинску одлику сваког тоталитарног режима, а то је да све активности испланира, предвиди и/или отпрати.

Из наведеног је јасно зашто је историја показала да тоталитарни режими увек долазе до конфронтације са Црквом и раде на њеном прогону, маргинализовању па чак и физичкој елиминацији. Наиме, ниједан тоталитарни режим не допушта постојање аутономне сфере мишљења и деловања на територији на којој распростире своју моћ, а Црква је сама по себи аутономна сфера мишљења и деловања – мада је у свету она није од света, у сталној је тензији према свету и труди се на његовом преображају набоље, што су примарни разлози нетрпељивости тоталитарних режима према њој.

Оно што је још важније када је положај Цркве у оквиру тоталитарних режима у питању јесте проблем слободе. Суштинске импликације тоталитарних система на нивоу личности се одражавају управо на слободи мишљења, одлучивања и деловања, о чему је одлично писала Хана Арент у вези са циљем тоталитарних режима да преобразе саму држ човекове природе за коју је слобода једна од кључних особина. Ту лежи најважнији разлог зашто се Православна Црква увек противи тоталитарним режимима – због тежње тоталитарних режима да укину сваку врсту спонтаности и слободног деловања личности.

У оквиру процеса глобализације, цела проблематика је проширена и отвара питање релеватности класичних модела тоталитаризма везаних за концепт националне суверене државе. То се показује као посебно важно с обзиром да данас не постоји тоталитарни режим у класичном историјском погледу (постоје ауторитарни режими који се ипак разликују од тоталитарних), али да постоји одређени вид наметања глобалне парадигме у тоталном и ултимативном погледу. Бодријар ту појаву назива „насиље глобалног“ и посебно доводи у питање улогу интелектуалца и његовог активног критичког ангажмана у друштву. Један од кључних проблема јесте феномен тоталног надзора становништа који се уводи под претпоставкама глобалне борбе против тероризма, у коме се може препознати нови вид тоталитаризма гледано из чисто философске перспективе. С тим у вези, Црква даје свој допринос отпору нечему што би се могло окарактерисати као друштво тоталног надзора, ослоњено на софистициран технолошки супстрат који омогућава далеко неприметнији и комплекснији надзор и контролу популације него икада до сада.

Узевши у обзир све наведено, уз уважавање историјских и правно-теоријских приступа, у оквирима 21. века је потребно поћи пре свега од чисто  философског одређења тоталитаризма и приметити га у феноменима технолошког и глобализованог света да би се одреаговало на такав начин да се на време сачувају слобода и дигнитет личности.

*Ауторизовано излагање са међународног округлог стола о тоталитаризму, одржаног 23. септембра у просторијама СЛС у Београду

http://radiosvetigora.wordpress.com/

[oLjuba]

Налазим на главној страници издвојени текст из књиге еп Атансија о "старокалнедарцима" као увод на подигнуто питање "живе цркве" или "обновљенаца". Потребно је да кажем неколико речи у вези њега.

Као што и линк говори одкле је он узет сведочи да сам управо ја нашао људе да се дигитализује тада тек свеже одштампана књига еп Атанасија Јефтића о старокалнедрацима. Како се пре неколико година погрешно нудило старокалендартско питање сматрао сам да је добро да се та књига објави без додатних коментара.

Сада опет сматрам да треба да кажем оно што сам тада са разлогом прећутао.

Реч је о мисли да је моја црква - Руска загранична схватила "да се не једе све што лети" у односу на мученичку "Московску патријаршију" и м. Сергија које је објавио један стран за Цркву начин њеног "спасавања", који неке желе да учврсте као преседан.

Како је ово само просто питање: ако не постоји "сергијанизам" онда непостоје мученици. Потсећам све да је МП канонизовала своје мученике. Дакле...?

Московска Патријаршија је живела еклисиологијом м. Сергија све до "пјерестројке" (до недавно), и тек тада неки црквени "дисиденти" почели су да шапућу о "Московској патријаршији" и њеним мученицима. МП је стотинама пута на разним пркламацијама говорила да мученици не постоје, него да се ради о политичким преступницима типа Титових "домаћих издајника" који су праведно кажњени. У тим данима се на простороима руске земље Црква одрицала себе (а ту је и пропомагала васељенска патријаршија прогањањем св. патр. Тихона, само говорим о чињеницама)! У том духу је и изграђен систем "спасавања Цркве" који је по огромним притиском изјавио м. Сергије. То је у еклисиологији познато као "сегијанизам". Иначе, он је био плодан богослов а посебно у оргиналној историјској мисли "удаљавања од алтинске теологије" заједно са м. Антонијем и св. Иларионом. Али трагедија је била широких размера, чак људском уму непојмива а многима ни данас. И зато је свако "ситничарење" сићушно пред овим Крстом Руске цркве.

Када је РЗПЦ канонизовала св. Јован Кронштадског и Ксенију Петебурску Журнам МП је говорио да је то старо политицизирање "Белих", а како и еп. Атанасије сочно рече, из "добре позадине". Онда почетком 80-тих наступа канонизација Новомученика да коментари вишег клира п. Пимена стижу скоро до вулгарности ("загранична шизофернија", наравно ту се придружује и чувени Шмеман). 

Протојеререј Михаило Помазански, извесни догматичар али под велом стигме "белих" и "заганичних" за сада није тако познат, али своје богословље заиста разрађује на м. Антонију, и тој слободи од утицаја Прокоповића и осталих. Дакле врло позитиван за реалну богословску науку. Он говри да је РЗПЦ постојала само са једним разлогом: "да свеочи о Новомученицима Цркве руске којих се у народној пуноћи њих одричу". Сви су знали да је постојање РЗПЦ привремено, и о томе сведоче мноштво докумената а посебно њен авва и оснсивач м. Антоније Храповицки. Изгледа да једино то еп. Атанасије није хтео да зна (јер је и боље од мене то знао), да би онако драматизовао као што то он почесто и ради. Схватање "да се не једе све што лети" је било пророчко испуњавање мисли м. Антонија, да ће доћи час када ће Руска црква да зацели, и да ће њен "слободни део дати свој рачун на следећем Сверуском сабору". И то је еп. Атанасије прочитао и знао. То се и збило. Поред тога "постоје и акти о канонском јединству" који су свима доступни, коју управо сведоче ово што ја говорим, а не да може да буде храна "све оно што лети".

Конретно и на чињеницама као записаним докуменитма РЗПЦ се топло одазива једниству са МП чим је она почела да признаје (канонизује) новомученике (ради тога је чак пензионисала свог митрополита). И сав други свет је изучавао нову власт у Русији, зашто би за то пребацивали руској цркви у слободи у времену Бориса Јељицина?  Јер и Помазански каже да РЗПЦ држи своју каноничност на сведочанству о новомученицима, и на увек исповеданом јединству са руском црквом до времена када то може у слободи да буде и остварљиво. Сваки доумент од стране Сабора РЗПЦ говори о РЗПЦ као о нераздељивом делу Руске цркве.

Између осталог, благословм о. Атанасија Јефтића упознао сам се са тадашњим еп. Маком, и после проведеног времена са њим решио да останем у РЗЦ. Они су тада били блиски пријатељи.

[Guest Оливера]

ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШАРГУНОВ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

ПРИСЛУЖИВАЊЕ СВЕЋЕ У НОЋИ

13. фебруара - Беседа на дан Сабора новомученика и исповедника Руских

На дан спомена новомученика и исповедника Руских, ми исповедамо да врата адова неће одолети Цркви Христовој, и молимо се нашим светим, да нам буде дата храброст, коју су и они пројавили, да у нама не буде унинија и страха, који ће како каже Христос - мучити све народе.

Оно што је наша Црква преживела, по размерама и дубини не може се упоредити ни са чим у историји човечанства. Хвала Богу, ми смо се удостојили да будемо сведоци раскривања зла у свету до краја и јављања Христове љубави до краја - никада није било таквог поругања човека и никада није расцветала тако његова светост. Усред апокалитичке зиме и хладног задаха смрти, Црква је данас испуњења цветовима и не недостају јој, како каже свештеномученик Кипријан, ни љиљани, ни руже - од Царских мученика, од свештеномученика Владимира и Венијамина до преподобномученице велике кнегиње Јелисавете и до најпростијих верујућих људи. Колико је само било стрељано, мучено, колико нестало - епископа, свештеника, монаха, жена и људи, и деце иза бодљикавих жица концлагера, у тамницама, на присилним радовима ГУЛАГ-а, колико их је било у свем народу - ниједан дом није минула ова чаша.

"Предаће брат брата на смрт, отац чедо, - говори Христос, - и бићете омрзнути од свих људи имена Мојег ради." Понекад невољно помислиш, зар је тако шта могуће? У време гоњења двадесетих, тридесетих и четрдесетих година, када се вршио беспримерни геноцид руског православног народа, ово се све дословно испунило. Деца су предавала своје родитеље, и брат брата на смрт, и ово се сматрало јунаштвом. Као што је записано у једном типичном извештају из тих година: "Пошто је осудио на смрт рођеног брата, он је осетио да су се другови почели односити према њему са посебним поверењем". Лишавајући човека Бога, они су га лишили његових братских, чак и крвних веза, да људи не би осећали себе ни као народ, ни као породицу, ни као личност. Нико, ни један човек није могао избегнути тај ад, мало што је било страдања због смрти блиских - често је иза тога следила тортура одрицања, т. ј. захтевало се јавно одрицање од стрељаног оца свештеника, а ако се радило о детету - потребно је било да се одрекне пред читавим разредом од родитеља, од вере и Бога: "Стаљин ће ти заменити твог оца издајника". Било је потребно све повезати крвљу, све учинити саучесницима у злочину, чак и својим ћутањем.

Већина ово слуша и лако пропушта мимо себе, као нешто што нема везе са нашим временом. Али, ово је повезано са нашим данима. Због тога што није било покајања народа, револуција - преврат Божанског и моралног поредка - врши се данас још безобзирније. Уместо пређашњих црвених лажљивих плаката - на сваком углу су знамења мамоне, и већ се понекад отворено чују призиви: "Убијај, кради, лажи, блудничи!" Преко средстава масовних информација глас древне змије ласкаво (улагљиво), у мекој тобоже научној форми савета, намеће да су заповести застареле и да савремени човек може живети по новим, савременим законима. Нико вас не приморава да тако поступате - ви сами можете слободно изабрати оно што хришћани још називају грехом. Она иста најсатанскија хипноза, оно исто предавање брата братом на смрт, оне исте последице. Укинути Бога - значи укинути човека у личности, у породици, у народу. Као и 1917.године, нужно је пре свега дискредитовати Цркву, да би се потом рушило шта год се пожели. Као бољшевици, који су много обећавали и све узели.

А најстрашније је када зло престане да се маскира. Чиме се користио Лењин? Чудовишном криминалштином. Потребно је било да се народу измакне тло под ногама. И сада се то исто дешава...колико се праведника свакодневно данас мучи у души, као у оне после-револуционарне године! Њихово бескрвно мучеништво предосећа нове реке крви милиона. Ми не можемо рећи да су гоњења од нас далеко. Но, иако Црква преживљава релативно спокојно време, као на пример у време брежњевљевског застоја, а данас се при томе отварају још и нови храмови но, и поред тога ми морамо свагда бити спремни за нова гоњења - о чему говори Христос. И више од тога - желети, као што је казано у молитви новомученицима Руским, да се удостојимо тих страдања и имамо снаге да их примимо.

Како су нам драги ови свети својом љубављу према Христу! И какву блискост општења са њима осећамо, као да они говоре: "Ми идемо за Господом да вам припремимо место". Божији час - час благодати и смрти - нама не припада, но ми морамо бити спремни за велики прелаз, ма какву нам смрт Господ послао,

Ми често упрошћавамо објашњење наших невоља и дијагнозу несрећа православне Русије. Ми кажемо: "Ово је све због наших грехова", и то је истина. Но, бити истинским хришћанином не означава земаљске успехе и не јавља се гаранцијом наступања спокојних дана. Када нам се први пут откривала благодат у Цркви, ми смо задивљено мислили: "Како је добро бити са Господом! Господ је добри Пастир, Који ме води ка водама тихим!" А сада нам добри Пастир говори: "Ево, вас шаљем као овце међу вукове".Он говори ово, не само мученицима, већ свим хришћанима. Тако је записано, и тако достоји пострадати свима који су Христови, и нико од нас не може се чудити, ни жалити, ако невоље постану неизмерне и изнад снага.

Због тога што Црква не стоји само пред конкретним земаљским претњама, због тога што рат са њом, иде увек иза граница земље, због тога што смо хришћани, ми заједно са новомученицима, данас ускликујемо: "За Тебе нас умртвљују сваки дан, сматрајући нас овцама за клање". "Овце не могу заштити себе, - писао је из прогонства један епископ - једино што оне могу је да блеје, да би се чуле". Снага наше молитве одређује се дубином наших страдања и нашим поверењем према Богу. Но, управо овде, и само овде започиње наша победа. Када ми стојимо пред највишим испитивањем наше вере, Дух Свети, по обећању Христовом, заступа се за нас. Не ради тога, да би обавезно олакшао наше спољашње околности и спасао нам земаљски живот (није ли тако било са св. првомучеником Стефаном и безбројним мноштвом древних и нових мученика), него ради тога да учини наше сведочење савршеним. И данас тражити истинско сведочанство о Христу, значи призивати на мучеништво.

Најтрезвенији свети људи (1. и 20. века) чије је тело било измрцварено мучењем и који су гледали смрти у очи, сведоче пред целим светом да је победа постигнута. Све што ће бити са нама, биће по Његовој светој вољи, и ми можемо прихватити све што се дешава без бојазни. И влас са ваше главе не пропада - каже Христос. Брига Промисла Божијег дотиче се и најмањих детаља нашег живота. Не бива никада да Он не зна шта се чини са нама. Он не само да зна - већ Он и носи на Себи сва наша страдања. Као што је рекао у једном виђењу убијени хришћанин: за то што је тело моје после смрти било подвргнуто поругању, Господ ми је узвратио нарочитом утехом.

И данас нас Христос укрепљује. Све наше несреће, наше трагедије, наши порази, чак и неуспеси у нашем духовном животу и у хришћанском служењу - у рукама су Божијим. Ма шта се догађало ми смо у торжеству Васкрсења. Господ Сведржитељ, Он све садржи, до најмање ситнице влада свиме, ма колико се то понекад чинило другачијим. Зато смо ми данас дужни да спокојно примимо све што нам је дано. То и јесте хришћанство, и другог хришћанства не може ни бити. То је оно, чиме се ми разликујемо од других и чиме смо обележени од Бога као људи, спремни на свако одрицање, свако гоњење, сваку мржњу света, а све ово зато што је Христос победио.

И благодат Васкрсења даје нам се по цену Голготе Његове и наше. Кроз све векове - онај исти крст, она иста слава, она иста љубав. На дан новомученика, ми ћемо после Литургије прићи крсту и целивати икону Васкрсења и частице моштију новомученика, које су данас у скоро сваком храму. А ко ће од нас бити мучеником, ако наступе гоњења? Много драгоценије је од проклињања таме, прислужити свећу у ноћи и бити сведоком Светлости, која светли у тами, и тама је не може обузети.

Преузето са "Светосавља" а у вези а изложеном темом.

[Оливера Г.]

Мошти светитеља Тихона

Једну од загонетки црквеног живота у совјетско време представљала је судбина моштију светог Патријарха Тихона, који је 1925. године сахрањен у Малој цркви московског Донског манастира. На парастосу испред његове гробнице 1946. године митрополит Крутицки и Коломенски Николај(Јарушевич) је тужно рекао: „Сад смо се молили само испред гроба Његове Светости. Његовог тела овде нема.“

За овакву тврдњу постојале су све основе. Никога није чудило то што су остаци Патријарха Тихона могли бити уништени: док су се православци према почившем поглавару Руске Цркве односили као према свецу, мржња бољшевка премањему је била изузетна чак и у поређењу с јарошћу совјетског богоборства. На списку непријатеља совјетске власти објављеном у једном од бројева листа „Известија“, Патријарх Тихон је наведен под бројем један.

 

Обретение мощей патриарха Тихона в Донском монастыре

 

Причалосе да су власти 1927. године, после затварања Донског манастира, плашећи се да ће Патријархове мошти
постати предмет поклоњења, извадиле његов ковчег из гроба и спалиле га у крематоријуму. По другим подацима, монаси су тајно однели остатке Његове Светости и они почивају на Немачком гробљу у Лефортову. Присталице треће верзије су тврдиле: пошто им је било јасно да власти могу оскрнавити остатке Патријарха, монаси су их убрзо после сахране
преместили на друго место у некропољу Донског манастира.
 

Ове претпоставке су прерасле у праву убеђеност кад се 1932. године, предводник црквених расколника-обновљенаца, које је подржавала совјетска власт, „митрополит“ Александар Веденски изненада пред својим поштоваоцима појавио у архијерејској одежди у којој су Московљани одмах препознали драгоцено одјејаније, сашивено специјално за патријарха Тихона у познатој фабрици трговаца, браће Оловјанишников. У њему је патријарх Тихон и сахрањен.

Ипак, остала је нада да ће мошти патријарха којег је  волела сва Црква бити нађене.

***

Кад је почела обнова монашког живота у Донском манастиру, једна од првих молби с којима се тада малобројна братија обитељи обратила свом настојатељу, Патријарху Алексију II била је молба да се пронађу мошти светитеља Тихона. Његова Светост нас је радосно благословио на овај труд. Да смо само тада знали с каквим догађајима ће ово бити повезано и како ће се дивно све завршити!

Ускоро се појавила згодна прилика. Започет је ремонт у Малој цркви Донског манастира. Храм је затворен на неколико месеци и управо у то време је могло да почне трагање... али оно се с различитим изговорима одлагало и ремонт је већ био завршен. У храму су поново почеле да се одржавају службе, чинило се да је време пропуштено. И поштено говорећи, тада смо лакомислено и врло глупо занемарили благослов Патријарха, позивајући се на различите „разлоге и околности“, за шта смо и платили. И то врло брзо. Иако је, као и увек, Господ и саме наше грешке усмерио на поуку свима и на прослављење Свог верног светог новомученика Патријахра Тихона.

Био је новембар 1991. године. Намесник, архимандрит Агатодор је завршивши ремонт, отишао на службени пут и оставио је мене у манастиру као најстаријег. Све би било сасвим мирно да није било непријатног конфликта с неким чудним људима који су се однекуд изненада појавили. Представили су се као свештеници и мирјани Руске Заграничне Цркве, иако с њом нису имали никакве везе, како се касније испоставило. Са скандалима и изгредима покушавали су да по сваку цену у манастиру организују своја богослужења без благослова Патријарха. Наговарали смо их, саветовали како смо могли и на крају, схвативши да ништа не помаже, одлучно смо избацили непозване госте.
Али, они су били кивни на нас.

18. новембра се обележавао дан кад је 1917. године на Помесном Сабору светитељ Тихон изабран за Сверуског Патријарха (на њега је као једног од тројице кандидата тада пао жреб). Нисам се добро осећао, али сам тог дана ипак служио литургију, а затим и парастос: то је била још и годишњица смрти оца Рафаила (Огородникова). Уопште, 18. новембар је за мене неки необичан датум. На тај дан је 1988. године погинуо отац Рафаил, а 1993. године је умрла
Валентина Павлована Коновалова, „московска трговкиња“, духовна кћи оца Јована. Догађај о којем говорим, такође се десио 18. новембра. Али, то наводим само успут.

На литургији сам први пут у свом свештеничком животу припремао резервне Свете Дарове за причешћивање болесника.
Иако се по црквеним правилима то ради на Велики четвртак, претходне ноћи је код мене дошао мој друг, скулптор
Вјачеслав Михаилович Кликов с молбом да хитно причестим иизвршим јелеосвећење познаника који се разболео. Међутим, у нашем храму није било резервних Светих Дарова: испоставило се да овде никад нису ни припремани.

Хвала Богу, с пријатељем Кликова се све добро завршило. У току ноћи сам извршио јелеосвећење, а ујутру је болесника причестио свештеник из другог храма. Да се нешто слично више не би догодило, ја сам под руководством нашег
старијег јеромонаха, оца Данила, припремао резервне Свете Дарове и ставио сам их у специјални ковчег на престо.

После вечерње службе свратио ми је у посету друг Зураб Чавчавадзе и донео теглу слатка од малина. Пили смо чај
кад је назвао дежурни и забринуто јавио да је на капију дошло неколико ватрогасних кола и да њихов командир тврди
да под хитно треба да гасе неки пожар код нас.

— Зар код нас нешто гори? — зачудио сам се.
— Не, наравно! — умирио ме је дежурни. —
Вероватно нешто гори у њиховом командиру...

Све ми је било јасно. Недалеко од нас налазила се ватрогасна јединица, чији су се руководиоци дружили с оцем Агатодором. Један од официра је много волео да поседи сбаћушком за столом, да философира о животу. Једном је већ
за време таквог философско-алкохолног напада упао у манастир усред ноћи. Сад се, очигледно, историја понављала.

Спустио сам слушалицу, али се минут касније поново зачула звоњава телефона. Дежурни је јављао да не може да смири
ватрогасце. Ово је већ било превише. Зураб и ја смо морали да се обучемо, а ја још више да се утоплим после слатка од
малине и да идемо да видимо у чему је ствар.

— Шта се десило? — викнуо сам како би се чуло

иза капије.

— Пожар! Код вас је пожар! — допирало је

отуда.

— А да можда смислите нешто веселије? —

подсмешљиво сам почео да се распитујем.

— Добили смо позив! — нису се смиривали с оне

стране.

— То је нека грешка, можете сами да се уверите,

— одговорио сам ипак одшкринувши капију.

Испред манастирских зидина је заиста стајало двоје ватрогасних кола под пуном опремом. Неколико људи са сјајним шлемовима је ушло у манастир. И сами су били у недоумици.

— Назвала је жена, мислили смо да је од вас. Рекла је: у Донском је пожар, крените под хитно.

Да бисмо се коначно уверили да је дошло до неспоразума, предложио сам да заједно обиђемо манастир. Кренули смо на
централни трг. Био је већ касни сумрак, али се све јасно видело. Уобичајени тишина и мир, ништа није изазивало
бригу.

— Ето, видите, — обратио сам се ватрогасцима с осмехом.

 

И у том тренутку је на прозору Мале цркве Донског манастира сукнула јарка ватра, зачуо се тресак разбијеног стакла и кроз прозорски рам је покуљао наранџасти пламен с облацима црног дима.

Ватрогасци су јурнули према својим колима. А Зураб и ја смо замрли отворених уста. Онда смо као луди почели да вичемо:

— Пожар!!! Пожар!!! — И похитали смо према храму.

Поред нас су завијајући пројурила ватрогасна кола. Међутим, храм је већ увелико горео. Кроз прозорске отворе је беснела ватра, дим се као тамни стуб од облака винуо ка московском вечерњем небу.

Нећу дуго описивати ову страшну ноћ. Тек после два сата по поноћи ватрогасци су нам дозволили да уђемо у храм. Пред
нашим погледима се указао заиста страшан призор. Црни зидови и плафон, угљенисани кивоти, иконе, све је било
поливено водом, несносан мирис гарежи...

Један од ватрогасаца ме је позвао да дођем у дубину храма и успут ми је саопштио своје прве закључке о узроку
паљевине. По његовој тврдњи, ватра се појавила баш код надгробног споменика Патријарха. Пошто су зидови у храму
били офарбани запаљивом масном бојом, пламен се моментално проширио.

 

— А ово је заиста чудно, — рекао је ватрогасац показујући на иконостас.

Иако су дрвена олтарска преграда и иконе поцрнели од гарежи, нису спаљени. Иконостас се сачувао у потпуности.
Узрујано сам ушао у олтар и видео да овде осим што има мало гарежи, пламен ништа није захватио. Кад сам се вратио
код официра он ми је објаснио своју недоумицу.

— Поред иконостаса је све спаљено, а он је због нечега читав. Од дрвета је, зар не, није од метала?

— Дрво је врло старо.

— Како није изгорео? Чудно...

Тада сам се сетио и рекао:

— А!... Па јутрос смо на престо ставили Свете Дарове!

— Шта сте ставили?

Покушао сам да објасним. Официр је пажљиво саслушао и накашљавши се, упитао:

— Озбиљно мислите да то има нека везе с тим што се дрво сачувало од ватре?

— Не знам. Само кажем да смо јутрос ставили Свете Дарове на престо.

— М-мм... Јасно ми је, — отегнуто је рекао официр с неповерењем. — Уосталом, то се понекад дешава. Све унаоколо гори, а неки предмети остају. У нашем послу се свашта догађа.

Истрага је почела истог дана. Испоставило се да се жариште заиста појавило тик уз гробницу светитеља Тихона. Прозор
је овде увек одшкринут и по претпоставци иследника, злонамерник је у храм убацио најобичнију бомбу са запаљивом смесом. Прозори офарбани масном бојом одмах су били захваћени пламеном. Притом је злочинац имао довољно времена да из манастира оде непримећен, заједно с последњим посетиоцима.

Разјасниле су се и околности захваљујући којима је пожар тако брзо откривен. Једна од наших парохијанки која живи
преко пута Донског манастира, имала је обичај да вечерње молитве чита на балкону. Управо она је видела пламен на
прозору храма и одмах је назвала ватрогасну јединицу.

Дан касније смо у изгорелом храму служили бденије уочи Аранђеловдана. Хор је певао „Хвалите имја Господње“, ја сам обављао празнично кађење, а људикоји су стајали међу зидовима поцрнелим од гарежи и нагорелим кивотима, нису могли да задрже сузе. Нисмо желели да преносимо службу у други манастирски храм: није се смело дозволити да људи помисле да је ово тешко искушење просто игра слепог случаја и да Господ нашу узнемиреност и тугу неће претворити у радост, у победу вере и наде у Његов, за нас недокучиви, сведобри Промисао. Управо о томе сам те вечери говорио у проповеди нашим парохијанима.

Требало је приступити поправци храма. После рестаурације овде смо служили мање од недељу дана и Господ нам је
поново пружио прилику коју смо недавно пропустили, да почнемо да тражимо мошти светитеља Тихона.

Поново смо се обратили Његовој Светости и он је потврдио свој благослов за вршење ископавања, посаветовавши намсамо да радимо уредно и опрезно. Разумели смо његову бригу. Неки су наговарали Патријарха да не дозволи трагање пошто је могућност откривања остатака светитеља врло мала. А ако почну да се шире гласине да су мошти Патријарха Тихона тражене и да нису пронађене, упозоравали су опрезни саветодавци, проблема ће бити преко главе: расколници и они који не мисле добро Цркви одмах ће почети да причају да светитељ Тихон сам није хтео да његове мошти почивају у патријаршијској Цркви. Али, хвала Богу, Патријарх Алексије је одлучно рекао: ако пронађемо мошти, то ће бити велики
празник; ако их, пак, тамо нема, то ни од кога нећемо крити.

 

Људи који су подметнули пожар нису пронађени. Манастирска братија и неки парохијани су претпостављали ко су могли бити починиоци, али су их чак некако сажаљевали и у души препустили милостивом суду Божијем. Тим пре што се сад, по истеку времена, види да је овај злочин био допуштен по Промислу. Управо за време другог ремонта Мале цркве Донског манастира, који се одужио, пронађене су мошти светитеља.

Увече, на празник Сретења Господњег, служили смо молебан код гробнице Патријарха Тихона и приступили смо ископавању. За то су знали малобројни: Његова Светост Патријарх Алексије II, неколико монаха, два старца – архимандрит Кирил из Свето-Тројицке Сергијеве лавре, архимандрит Јован из Псково-Печерског манастира и они које смо замолили да нам помогну: Вјачеслав Михаилович Кликов са својим шегртима и уметник Алексеј Валеријевич Артемјев.
Наш руководилац био је научник – археолог Сергеј Алексејевич Бељајев. Раније је учествовао у обретењу
моштију преподобног Амвросија Оптинског, бавио се ископавањима у Дивејеву и у Херсону.

Прво смо скинули надгробни споменик. Мермер споменика је после пожара постао скоро смеђ. На дубини од тридесетак сантиметара открили смо масивну мермерну плочу с натписом:
„Његова Светост, Тихон, Патријарх Московски и целе Русије“. Управо таква је почетком двадесетог века
била титула руских патријараха. Оно што смо нашли нас је веома надахнуло. Почели смо да копамо даље и на дубини од око метар видели смо оно што смо тражили – камени свод гробнице. Прихвативши се посла с троструком енергијом, до јутра смо пажљиво очистили целу гробницу. Кад смо успели да извадимо неколико камења из свода, пружио сам упаљену свећу у отвор који се појавио и погледао унутра. Гробница је била празна. Свећа је бацала светлост само на прашњаве праменове старе паучине.

Кад сам ово саопштио својим пријатељима сви смо изнемогло поседали на под и потиштено смо неко време седели ћутке.
Затим су један за другим почели да проверавају: а шта ако сам погрешио, можда су у великој гробници остале макар честице моштију или иверје од ковчега, које је попадало приликом отварања гроба Патријарха? Међутим, ничега није било... Обистиниле су се наше најгоре бојазни.

Кад смо се мало прибрали, одлучили смо да бар у документима забележимо димензије и стање гробнице. Међутим, кад је неко почео да мери њену дужину, штап дугачак два метра је неочекивано у потпуности пролазио и на десну и на леву страну. Исто се десило и са штапом од осам метара. Пожурили смо да испитамо подземни објекат и убрзо смо схватили да нисмо открили гробницу, већ део грејног система храма – камене цеви, које су се налазиле испод пода, кроз које је пролазио топао ваздух из пећи. На месту гроба Патријарха калорифер је због нечега у доброј мери проширен тако да је заиста направљено нешто попут гробнице. А чинило се да је овде зидано нешто ново у поређењу с другим деловима камене подземне цеви. Могуће је да је то заиста била уништена гробница. Али, можда се гробница налазила много дубље, а оно што смо открили била је лажна гробница како би се збунили бољшевици и навели на мисао да је ковчег с телом Патријарха већ извађен и сахрањен на другом месту.

Осим тога, отац Данило је довео једног старца који је тврдио да наводно сигурно зна: светитељ Тихон је сахрањен пет метара источно у односу на место где се претпостављада је његова гробница. Мишљења су била подељена и сутрадан ујутру смо отишли код Његове Светости да замолимо за благослов шта нам је даље чинити. Кад је сазнао за све детаље Патријарх је благословио да се с трагањем настави на истом месту.

Напокон, већ скоро око поноћи, пред нама се појавила права гробница Патријарха. Није било сумње у то. Била је то моћна грађевина покривена огромном плочом, за коју се, на нашу срећу, испоставило да није грађена изједна, већ да се састоји од неколико масивних камених секција. Подигли смо једну од ових камених плоча. Легао сам на стомак и протурио свећу унутра. Сећам се да ме је одмах зачудио мирис пролећне свежине који се ширио из подземне гробнице. Сви су се збили около. Преда мном се налазио танани ковчег од храстовине с префињеним дуборезом, чији сам опис добро познавао. На њему је била мермерна таблица. Уз светлуцаву светлост свећа прочитао сам: „Патријарх Московски и целе Русије Тихон“.

Нисмо могли да поверујемо у своју срећу. Отац Агатодор је одмах отишао да телефонира Патријарху Алексију. Било је већ касно, око поноћи, али се у Патријаршији управо завршила седница Светог Синода. Двадесетак минута касније,Његова Светост је био у Донском. Пре његовог доласка подигли смо остале плоче на гробници и Патријарха дочекали празничном звоњавом звона. Она је у поноћ звучала као на Васкрс.

 

Тешко је описати шта смо осећали те ноћи стојећи покрај отвореног гроба светитеља Тихона. Нисмо могли да верујемо да је све готово и да су мошти испред нас. Вероватно је исто осећао Патријарх Алексије. Али ми је рекао:

— Ипак треба видети да ли су мошти овде.

 

Ставио сам епитрахиљ, зато што се мошти могу додиривати само у свештеним одеждама и спустио сам се у гробницу. Извадивши ексере и придигавши изрезбарени поклопац ковчега док ми је срце замирало, ставио сам руку унутра. Моји
прсти су прво напипали тканину, а затим раме...

— Овде су!!! — повикао сам из свег гласа.
— Добро! Назад, назад! Брже затварајте! — чуо сам одозго узбуђени глас Патријарха.

Ово се догодило 19. фебруара, а три дана касније у манастир су дошли Његова Светост Патријарх, чланови Синода, духовници Тројице-Сергијеве лавре архимандрит Кирил и архимандрит Наум. Кад је подигнут трошни поклопац
ковчега с дуборезом који се расипао на наше очи, пред нама су се указале нетрулежне мошти светитеља Тихона покривене плишаном мантијом Патријарха.

Неколико дана касније опрали смо свете мошти по древном чину, обукли их у нову светитељску одежду и положили у специјално направљени кивот. На Патријарху је била управо она позната одежда, направљена у фабрици Оловјанишникова. Касније смо још дуго ломили главу на који начин се ово одјејаније нашло код лажног митрополита Веденског.

 

Без обзира на то што је у гробници влажност била веомависока, тело Патријарха Тихона, које је у земљи почивало шездесет седам година, скоро потпуно се сачувало.Занимљиво је то да је једна од панагија – напрсних икона, симбола архијерејске власти, која је почивала на грудима светитеља Тихона, била направљена од костију мамута, али се у потпуности претворила у прах. Остала је само сребрна риза. Тада смо се и нехотице сетили речи из Псалтира: „Хранит Господ всја кости их“(„Чува Господ све кости њихове“). Иако се нису сачувале само кости светог Патријарха, него и већи део тела, као и велики патријарашки параман, бројанице, монашки параман, крстић, скупоцена златна панагија, коју су Патријарху, још док је био архиепископ Јарославски, поклонили клир и парохијани ове епархије. Пронађени су чак и врбова гранчица (светитељ Тихон је сахрањен на Цвети) и флашица с миомирисним ружиним уљем, које је изливено на тело Патријарха уочи погребења.

***

После извесног времена наш археолог Сергеј Алексејевич Бељајев је ипак одгонетнуо и како је лажни митрополит Александар Веденски могао да носи одјејаније патријарха. У фабрици Оловјанишникова нису направљене једне одежде, већ двоје. Сад су оне које су заиста припадале светитељу Тихону изложене у музеју московског Донског манастира.

Архимандрит Тихон (Шевкунов)

 

 

Извор: Православие.ру