Sedam ekonomskih zabluda

[Млађони]

Do sada sam uspeo da uočim ukupno sedam narodskih ekonomskih zabluda karakterističnih za Srbiju (mada su neke karakteristične i za druge delove sveta).

 

1) “Neoliberalizam je upropastio srpsku privredu (i mnoge druge privrede, kad smo već kod toga)”. Neoliberal veruje dasve treba da bude prepušteno tržištu. Koliko je meni poznato, nijedna Vlada Srbije do sada nije vodila takvu politiku. Od 1990. godine u Srbiji postoji ogroman i rastući javni sektor, dok je deo preduzeća iz realnog sektora pod državnom upravom i u državnom vlasništvu. Tržišno rešenje se nikada nije primenjivalo na zdravstvo, penzije, obrazovanje, kulturu, nauku, komunalne usluge itd. Osim toga, veliki deo privatnih preduzeća zavisi od državnih subvencija i jeftinih kredita koje daje država. Još jedan značajan deo privrede (oko 600 preduzeća) još uvek je u društvenom vlasništvu. I njega izdržava država. Samo slepac u svemu tome može da vidi neoliberalizam. U Srbiji se zapravo od 1990. god. do danas vodila anti-neoliberalna politika. Posledice takve ekonomske politike po privredu vidimo svi.

 

2) “Država je bolji, ili isto tako dobar preduzetnik kao i privatni preduzetnik. Ona treba da upravlja privredom”. To bi bilo moguće kada bi državno vlasništvo moglo da reši problem koji stvara moralni hazard. Država kao vlasnik preduzeća nema načina da efikasno kontroliše upravnika državnog preduzeća. Znajući to, upravnik takvog preduzeća nema podsticaj da upravlja najbolje što može. Kada zna da posluje bez rizika, tj. da će mu neko drugi pokriti gubitke (recimo, kao PKB-u), upravnik će praviti gubitke. Zar ima bolje potvrde da je to tačno od Galenike ili Simpa, dva potencijalno odlična preduzeća koja je upropastilo državno vlasništvo?

 

3) “U redu, možda država ne mora da bude vlasnik, ali mora da daje subvencije privatnim preduzetnicima. Samo privreda sa subvencijama može da bude uspešna”. Zašto kod nas nije uspešna? Od 2006. godine dali smo silne subvencije, podstičemo privredu jeftinim kreditima, ali nikako da izađemo na zelenu granu. Privredni rast je na nuli, nezaposlenost raste. Ako je preduzeće uspešno, šta će mu subvencija? Ako je neuspešno, zašto da uspešna preduzeća finansiraju to neuspešno?

 

4) “Uspeh ministra privrede meri se brojem investitora koje je doveo ili fabrika koje je otvorio”. Imali smo takve ministre. Zašto i dalje nema značajnog privrednog rasta? Zato što ministar privrede koji vuče za rukav investitore nema vremena da se bavi institucijama, tj. pravilima pod kojima pojedinci mogu da investiraju. Zato i moramo investitorima da dajemo subvencije. Niko nije lud da — bez posebne pomoći u vidu subvencija — ulaže u našu privredu u kojoj su troškovi poslovanja veći od koristi. Subvencijama im smanjujemo troškove, pa se onda isplati uložiti. Svima onima kojima ne dajemo subvencije i dalje se ne isplati da ulažu legalno, pa rade na crno. Otuda tolika siva ekonomija (1/3 BDP-a) i ogroman broj ljudi koji radi na crno (oko pola miliona ljudi).

 

5) “Jedino ako otežamo otpuštanje radnika, povećaćemo broj zaposlenih”. I ovo protivreči činjenicama. To smo uradili zakonom o radu iz 2005. godine. Ali broj zaposlenih se ne povećava. Naprotiv. Možete da zaštitite trenutno zaposlene tako što ćete otežati uslove njihovog otpuštanja, ali pod tim uslovima niko nov se neće zaposliti. Kada poslodavac zna da ne može otpusti radnika, on ga neće ni zaposliti (ili će ga držati na crno). Otuda toliko veliki broj nezaposlenih.

 

6) “Znanje nije roba; ono mora da bude besplatno za sve; zato država treba da ga finansira”. (Ovo se odnosi samo na visoko obrazovanje.) Kako to mislite nije roba? U smislu da drugi imaju koristi od vaše diplome? U indirektnom (trivijalnom) smislu imaju, ali glavni korisnik vaše diplome ste vi. Univerzitetska diploma vam omogućava bolji posao ili napredovanje na društvenoj lestvici. Samo vama; ne drugima. Predajem na fakultetu skoro deset godina. Upoznao sam samo jednu studentkinju koja mi je rekla da studira da bi društvo od toga imalo koristi. Svi drugi studiraju jer od toga očekuju ličnu korist u budućnosti (bolji posao; veću platu; viši socijalni status).

 

7) “Visoko obrazovanje podstiče privredni rast; zato država treba da ulaže u obrazovanje”. Da li je bogatstvo Ujedinjenih Arapskih Emirata posledica obrazovanja ili je ogromno ulaganje u obrazovanje u toj državi posledica privrednog rasta? Tajvan je 1960. godine imao veću stopu nepismenosti i upola manji dohodak po glavi stanovnika od Filipina. Šta mislite, zašto filipinska privreda nije danas ispred tajvanske? Današnje ekonomske sile (Amerika, Velika Britanija) svoj su privredni razvoj doživele u vreme kada je jako mali deo stanovništva bio obrazovan. Privredu pokreću preduzetnici, ljudi koje vodi animal spirit. Da bi preduzetnici pokrenuli posao, obrazovanje nije esencijalno. Stiv Džobs, Bil Gejts, Ričard Branson (Virgin Records), Henri Ford, Volt Dizni, Debi Filds (Chocolate Chippery), Asa Čendler (Coca Cola), Ingvar Kamprad (IKEA), Milton Herši (Hershey Milk Chocolate) itd. nisu imali visoko obrazovanje, ali su napravili privredna čuda jer su radili u institucionalnom okruženju koje nagrađuje rad i preduzetništvo. Da bi se napravilo takvo okruženje potrebno je da političari naprave institucije koja podstiču preduzetništvo i otvaraju šanse za sticanje profita. Ako takve institucije postoje, ljudi će — bili obrazovani ili neobrazovani — iskoristiti šansu, napraviti profit i stvoriti privredni rast od koga će koristi imati čak i oni koji nemaju preduzetnički duh.

 

Institucije (pravila) su presudne za privredni razvoj. Misliti da su one nevažne, takođe je zabluda.

 

http://www.dusanpavlovic.in.rs/mypage/Blog/Entries/2014/4/5_Sedam_ekonomskih_zabluda.html

[Натан]

Добро збори овај Павловић. 

[Млађони]

Добро збори овај Павловић. 

 

Profesor politicke ekonomije... bilo bi sramota da je drugacije.