Зашто се каже?

[Danijela]

ПИРОВА ПОБЕДА

Међу свим победама и поразима у историји ратова Пирова победа има посебно место и посебно значење. Она се од других добијених битака разликује по томе што је, у ствари, и била и није била победа. Јер, то је, по тумачењима која се дају у нашим речницима: "победа која је стајала толико жртава да не представља стварни успех" (РМС), односно "сумњива победа која не оправдава претрпљене жртве и доноси више штете него користи побједнику" (Клаић).
Битка у којој је постигнута гласовита Пирова победа оди-грала се давно, још у старом веку, првих деценија трећег столећа пре наше ере. Било је то време наглог јачања Рима и постепеног слабље-ња грчке премоћи у Средоземљу. Око 280. године п. н. е. Римљани су држали власт на широком подручју од реке По на северу до јужних крајева Апенинског полуострва, где су се налазиле грчке колоније. Даљем продирању римских легија и ширењу Римске империје на југ супротставио се епирски краљ Пир (око 318-272. п. н. е.). Да би заштио грчку колонију у Таренту, он је у бици код града Хераклеје у Луканији, 280. године, са 25 000 војника и 20 слонова (који су, као ново "оружје", унели панику међу непријатељске војнике) до ногу потукао своје противнике. Охрабрен том победом, Пир је кренуо у даљи поход кроз Луканију, Самнитију и Кампанију све до Лација. Код Аускула у Апулији (279) поново се сукобио с Римљанима, али су га они овај пут дочекали много организо-ваније и пружили му снажан отпор. Пир је и том приликом однео победу, али уз толико губитака да је био присиљен да упути изасланике у Рим и затражи мир. Пошто је Сенат одбио његову понуду, повукао се на Сицилију, али му ускоро (275) Римљани, у бици код Беневента, задају одлучујући ударац. Разочаран, последњим снагама покушава да освоји Пелопонез, али у рату са Спартом гине приликом напада на Аргос (272).
Израз о коме је овде реч везан је за битку код Аускула (279). Плутарх (у Пировом животопису) и други историчари онога времена сведоче да је епирски краљ у тој бици заиста претрпео огромне губитке. Када су га након сумњиве победе ласкавци, припузи и чанколизи из његове свите почели хвалити и славити као великог тријумфатора, честитајући му на успеху, Пир је, наводно рекао: "Још једна таква победа и ми смо пропали." Или, по другима:" Ако још једном овако победим, вратићу се из Италије без војника."
Тако је настао израз Пирова победа, који се и данас употре-бљава кад се жели означити да је неки успех постигнут уз велике жртве те да је по томе раван поразу.
У нашем језику Пирова победа има ширу употребу. Тим фраземом не означава се само сумњива победа у рату него и у миру: у политичком животу, у спорту и сл. Тако су после објављивања резултата локалних избора у Јапану једне наше новине донеле вест под насловом Пирова победа владајуће пар-тије. "Пирова" зато што је владајућа партија, добивши већину гласова у целини, ипак поражена у најважнијим центрима тако да се на следећим изборима очекивао њен пад. У истом листу, само нешто касније, тријумф "Партизана" против скопског "Вардара" коментарише се под насловом Пирова победа, с објашњењем да је у редовима победника у том сусрету
повређено неколико кључних играча, и то управо пред дуел са великим ривалом "Црвеном звездом". Иако из различитих области језичке употребе, сви ови примери потврђују основни смисао израза Пирова победа, за који би се могло рећи да означава победу којом се добија битка, а губи рат.

[Danijela]

TРЕЋИ РУБИКОН

Први човек који је прешао Рубикон био је Гај Јулије Цезар. Тај чин великог Римљанина било је толико значајан да је касније преточен у устаљен израз прећи Рубикон, са значењем: "учинити одлучан корак", "повући неки одлучујући, пресудан потез" и сл.
Рубикон (латински Rubico) име је некадашње граничне реке између старе Италије и цисалпијске Галије. Верује се да је Рубикон данашња речица Фјумичино у Ромањи, мада има и мишљења да би то могли бити и Узо или Пизатело. Прелазак Рубикона био је пресудан моменат у животу Јулија Цезара, па и целе Римске империје.
Из историје знамо да је Цезар, након великих успеха на бојном пољу и сталног напредовања у политичкој хијерархији, 60. год. п. н. е. створио тријумвират поделивши власт с прослављеним војсковоћом Помпејем и богатим Красом. Цезар, Помпеј и Крас владали су заједно седам година, до Красове смрти (53. год. пр. н. е.). После тога тријумвират се распада, а Цезар се оштро сукобљава са Сенатом, коме се замерио још 59. године доносећи, као конзул, демагошки аграрни закон. Његови односи с Помпејем постају непријатељски. Истовремено, у престоници настају велики нереди и комешања. Сгога Цезар, који се тада налазио у јужној Галији, доноси одлуку да крене на Рим. Упркос строгој забрани Сената, он са својом XIII легијом (49 год. пр. н. е.) прелази Рубикон и улази у Италију. Кажу да је тада изговорио ону чувену фразу, која he касније постати изрека: Alea iacta est (изг. алеа јакта ест) -"Коцка је бачена", или,тачније, према грчкој верзији: Alea iacta esto - "Коцка нека буде бачена".Тимеј е дошао у отворен сукоб с Помпејем и започео велики граћански рат, из кога је изашао као победник.
По преласку Рубикона Цезар формира још седам легија, учвршћује свој положај у Италији, Шпанији и Африци, побећује Помпејеву војску у бици код Фарсала у Тесалији (48) и даје се у потеру за својим великим ривалом, који је у међувремену уморен код Пелузије. Затим је неколико година водио успешне борбе по Египту, Малој Азији и Галији. Након муњевите победе над понтским краљем Фарнаком код Зеле (47) послао је Сенату лаконску поруку: Veni, vidi, vici! ("Доћох, видех, побе-дих!"). Савладавши тако све своје непријатеље, Цезар је постао једини и неограничени господар Римске империје. Пресудан корак на том великом путу до славе био је, како смо видели, прелазак мале пограничне реке измећу Италије и Галије. Јасно је онда што је устаљени израз прећи Рубикон добио значење: "начинити одлучан корак" или "повући одлучујући, пресудан потез". Зна се да Цезар није био само војсковођа и владалац него и успешан реформатор и писац. Написао је мемомаре под насловом De bello Gallico ("О галском рату") и De bello civili ("О грађанском рату"). Извршио је и реформу календара, који се по њему назива јулијански. (To је тзв. "стари календар", којим се у нас још служи Православна црква.) Али оно по чему се он у ширим круговима, изван историчарских, највише памти и помиње, то су изреке
Alea iacta est и, Veni vidi, vici, a посебно израз прећи Рубикон.

[Danijela]

ВАНДАЛСКИ ПОСТУПАК

Безобзирно, дивљачко уништавање културних и материјал-них вредности означава се обично као вандалски поступак, вандалство или вандализам. Вандалски је поступак био, на пример, спаљивање књига за време нацистичке владавине у Немачкој измећу два светска рата, или рушење Народне биб-лиотеке у Београду приликом немачког бомбардовања 6. априла 1941. године. И много мања дивљаштва, као што су уништавање школских клупа, разбијање прозорских стакала, или чупање садница по парковима и сл., у нас се, уз гнушање и осуду, називају вандалским поступцима.
Овај устаљени израз настао је давно. Употребљава се, осим код нас, и у другим европским језицима. Ми смо га, највероватније, примили од Француза, а они су га начинили према имену једног старог германског племена, Ванадала. Можда израз вандмски поступак и нису први почели употребљавати баш Французи. Можда су га сковали Талијани, наследници старих Римљана, или чак сами Римљани, који су на својој кожи директно осетили сурове поступке Вандала.
Ко су, онда, ти по злу чувени Вандали и где се сада налазе? Под там именом крије се, како је већ речено, једно старо германско племе, које је у почетку, још пре наше ере, живело на северу Европе, негде на полуострву Јиланду (или, по немачком, Јитланду), у данашњој Данској и делимично у Немачкој. У време великих сеоба народа кренули су Вандали на југ и у дру-гом столећу наше ере допрли до горње Тисе и Дације, тј. до самих граница велике Римске империје. Скоро два столећа водили су огорчене борбе с Римљанима, а онда су крајем четвртог и почетком петог столећа, пред најездом Хуна, кренули на запад, освојили Рецију, опустошили целу Галију и 409. године продрли у Шпанију. Двадесетак година касније прешли су Гибралтар и освојили већи део северне Африке покоривши и чувену Картагу (439. године). Ту, у северној Африци, основали су снажну државу и кренули у нова освајања. Најснажнији и најразорнији поход Вандала био је онај на Рим, који се збио 455. године. Том приликом, пљачкајући и рушећи све пред собом, уништили су многе вредне и непоновљиве културно-историјске споменике, којима је "вечни град" обиловао. И управо по том безобзирном, дивљачком разарању Рима и уништавању његових материјалних и културних вредности настао је израз вандалски поступак. Непуно столеће после тог дивљачког чина Вандали су нестали с лица земље. Њихову државу уништио је византијски цар Јустинијан 533. године. Отада им се губи сваки траг. Као да их је сустигла заслужена божја казна за дивљачке походе и разарања која су починили, посебно у Риму 455. године. Њихово неславно име ипак је остало запамћено у историји, а чува се и у изразу вандалски поступак, као и у речима вандалство и вандализам.

[Danijela]

ИЋИ У КАНОСУ

Овај израз мање је познат у српском језику, мада у њему постоји и употребљава се одавно. Нису га забележили ни Ј. Матешић у свом Фразеолошком рјечнику, ни аутори Матичиног Речника српскохрватскога књижевног језика, нити, пак, састављачи Речника српскохрватског књижевног и народногјезика САНУ. Братољуб Клаић, међутим, у Рјечнику страних ријечи, уз одредницу "Canossa (чит. Каноса)" даје и фразеологизам/auCanossu, c оваквим тумачењем: "понизити се пред неким, предати се на милост побједнику, кајати се". Слично овоме, и Милан Вујаклија у Лексикону страних речи и израза фразем ићи у Каносу пропраћа објашњењем: "понизити се
пред папом или уопште пред неким коме си се дотле проти-вио". Други речнички извори не доносе много више података о пореклу овог фразема тако да се потпуније објашњење може наћи тек у већим енциклопедијама или општој историји средњег века.
А ево тог објашњења. У XI столећу - тачније, 1077. године - немачки владар Хенрик IV, који је дошао у сукоб с моћним папом Гргуром VII, био је присиљен да му се покори и затражи од њега извињење и опроштај. Том приликом, како каже легенда, пуна три дана и три ноћи чекао је пред замком Каноса (тал. Canossa) у Италији да га папа прими. На јануарском снегу, по цичи зими, немачки велможа стрпљиво је стајао да би коначно пришао папи на коленима и пољубио му руку. To је био чин крајњег понижења и знак потпуне покорности и потчињености. По томе је израз ићи у Каносу добио опште значење: "понизити се пред неким, тражити опроштај исказујући дубоко
кајање на крајње недостојанствен начин".
О актерима догађаја из кога је настао фразем о коме је овде реч, папи Гргуру VII и цару Хенрику IV, историчари онога времена оставили су нам доста података. Гргур VII (око 1020 - 1085) био је најмоћнији и политички најамбициознији папа у читавој средњовековној историји Католичке цркве. Настојао је да све хришћанске владаре у свету потчини својој вољи и папској врховној власти. Велики број владара прихватио је та настојања, па је тако папа стекао искључиво право да крунише цареве и краљеве и обезбеђује им владалачку моћ. (Један од оних који су потписали вазалску заклетву Гргуру VII био је и хрватски краљ Звонимир. Учинио је то приликом свога крунисања 1075. године.) Папиним централистичким настојањима успротивио се, како је већ речено, немачки владар Хенрик IV (1050 -
1106). Али у тренуцима слабости (или, можда, из тактичких разлога) и он се, одласком у Каносу да измоли опроштај, покорио папинској власти. Три године касније ипак је успео да се моћном Гргуру VII освети за понижење. На синоду у Бриксену свргао га је с папског престола и устоличио противпапу Клемента III, који ћe га у Риму 1084. крунисати за немачко-римског цара. Папа Гргур VII био је присиљен да бежи из опседнутог Рима у Салерно, где је и умро (1085).
Осим устаљеног израза који се ослања на поменути поступак Хенрика IV (покајнички пут у Каносу), знаменити немачки владар овековечен је и у многим уметничким делима-књижевним и ликовним. Али из његовог односа према папи Гргуру VII остало нам је и једно корисно сазнање и порука: да не треба увек веровати онима који се, ради свога спасења, под-вргавају и понижењима, који су, дакле, спремни ићи у Каносу само да би се одржали на власти.

[Danijela]

ВАРТОЛОМЕЈСКА НОЋ

Наш народ каже: He зна се шта носи дан, а шта ноћ. Што се Вартоломејске ноћи тиче, ту се све зна. Она доноси крвопролиће, покољ, смрт. Региструјући тај устаљени израз у нашем језику, Ј. Матешић је у свом Фразеолошком рјечнику забележио овај карактеристичан пример: Главни задатак политичара мора остати да не дође до рата и дане буде бартоломејских ноћи. To је одиста велик и одговоран задатак, не само политичара него и свих других људи. Јер, у историји је било много масовних покоља политичких противника и уопште невиних људи, жена и деце. Сам Адолф Хитлер, злогласни воћа Немачког Рајха (1934-1945), освојивши власт, поред многих других злочина широм Европе, извршио је у Немачкој и два позната масовна погрома, која се могу назвати, и често се називају, нацистичким
вартоломејским ноћима.
Први се збио у јуну 1934. године и познат је још под називом "Hoћ дугих ножева". Тада су се Хитлер и Геринг крваво разрачунали не само са својим противницима него и с дотадашњим саборцима и блиским сарадницима. За једну једину ноћ убијене су хиљаде људи, а међу њима и Ернст Рем, командант Хитлерових јуришних СС-одреда, који је био оптужен да је ковао заверу против Фирера. Сличан обрачун, овај пут с Јеврејима, десио се четири године касније, једне новембарске ноћи 1938. године. На хиљаде немачких Јевреја било је изложено дотад невиђеном терору: избацивани су из станова, дивљачки убијани и масакрирани. У тој вартоломејској ноћи, која се још назива и "Кристална ноћ", нацисти су показали своје право лице. Иза тога је уследио холокауст, у коме су страдали милиони Јевреја и антифашиста широм покорене Европе. Иако се ове Хитлерове вартоломејске ноћи и данас памте, прва и права Вартоломејска ноћ, која је постала ознака за масовни крвави обрачун, масовни покољ или погром људи уопште, десила се много раније, чак 350 година пре описаних Хитлерових зверстава. Била је то ноћ уочи светог Вартоломеја (или Бартоломеја), 24. августа 1572. године у Паризу. Тада је, по налогу Катарине Медичи, мајке краља Карла IX, и уз његов пристанак, извршен покољ хугенота (протестаната) у главном граду Француске и околним местима. Тај се покољ назива још и "крвави париски пир", јер се десио пет дана по свадби краљеве сестре Маргарете Валоа и Хенрика Бурбонског. Покољ су извршили следбеници католичке странке. Рачуна се да је те ноћи, и у каснијим погромима, који су у Паризу трајали до септембра, a у покрајини до октобра те године, поубијано преко 25 000 хугенота (људи, жена и деце). Њихов је једини грех био што су били друге, а не католичке вере. По томе је Бартоломејска ноћ 1572. године у историји човечанства остала забележена црним словима. Тако је настао и сам тај израз, којим се данас означава сваки велики покољ или погром људи у кратком временском размаку, обично преко ноћи. Учврстивши се у језику, израз Бартоломејска (или Вартоломејска) ноћ служи нам и као опомена да се препознају и на време спрече зли духови, који човечанству спремају нове вартоломејске ноћи.

[Danijela]

НАБИТИ РОГОВЕ

Има, ваљда, стотану разлога што неке жене варају мужеве, што им, како се то обично каже, "набијају (или натичу) рогове". Овде, наравно, о томе нећемо говорити. Занима нас једино зашто је брачно неверство (жене) повезано с роговима и како је уопште настао израз набшии (набијаши, нашаћи, или нашицати) рогове. Постоји о томе више анегдота и објашњења. Једно, најмаштовитије, говори о томе како је француски краљ имао обичај да мужа неке дворске даме или контесе која би му се посебно свидела пошаље у лов да би у међувремену могао освојити његову жену. Преварени муж био је обавезан да, као доказ извршења краљевог налога, донесе
јелење рогове. Зато су га они на двору који су знали о чему се ради подругљиво звали "рогоња" и говорили иза леђа како му је жена "набила рогове". Многи од тих "рогоња" и сами су знали да су насамарени, али су то морали подносити јер је од краља зависио њихов друштвени положај и утицај.
Прича је згодна, можда и истинита, али она не може бити право објашњење настанка израза набшпи рогове. Јер, тај је израз, како сведоче поуздани извори, постојао и много раније, давно пре владавине чувених француских Лујева, чак и оног најстаријег, из IX столећа.
Друго објашњење, још мање вероватно од оног првог, темељи се на једном чудном обичају, који је, наводно, некада постојао у Француској. Кажу да су тамо ушкопљеним петловима (копунима) одсецали канџе и усађивали
их на кресту да би се тиме разликовали од осталих, "правих" мужјака у своме пернатом роду. Пошто су канџе на крести личиле на рогове, јаловце и преварене мужеве почели су називати "рогоњама". Неке наше ауторе (М. Стојковића и Д. Алерића, на пример) преварени мужеви подсетили су на волове, па су им, осим рогова, нашли још заједничких особина. Тако Д. Стојковић (у једном раду објављеном 1933) истиче да је "вол глуп, тром, а вол, волчина се каже и за добра, а слаба човјека какав је доиста често преварени муж". Д. Алерић (1979) додаје: "Као најкрупнији и најснажнији сполно незаинтересирани мужјак, во је, дакле, био као створен да постане симбол мушке сполне немоћи и немужевности уопће."
Слаба је страна овога тумачења што и бикови (неушкопљени мужјаци говеда), па и мужјаци других животиња (јелени, овнови, јарчеви), имају рогове, a у њихову се "мужевносг" не може сумњати. По томе су рогови пре знак мушкости него полне немоћи. Уз то, разлог што жене варају своје мужеве, што им "набијају рогове", не мора бити, и најчешће није, њихова полна немоћ.
Према астролошким тумачењима, мушкарци рођени у знаку Јарца (Козорога) предодређени су да буду преварени. Отуда им, онда, и брачни "рогови". (Уз ово објашњење може се поставити "одговарајуће" питање: Значи ли то да су људи рођени у знаку Bare, Водолије, Рибе или Близанаца заштићени од неверства својих жена?) Оваквих или сличних објашњења има још. Оксфордски професор Дезмунд Морис (како саопштава Ф. Таноцки у загребачком" Језику") набројао их је и документовао чак четрнаест! Многа од њих побија италијански научник Отавио Лурати, на чију нас је студију (Fare le corns, planter les comes, Horner aufset-zen, to horn...: un kontributo
alio studio del modi di dire,y зборнику "Scritti linguistici in onore di G. B. Pellegrini", I, Pisa 1983) упозорио проф. Иван Клајн.
Лурати одбацује, поред осталих, и легенду о чаробњаку Виргилију, који је у Риму направио бронзану статуу која би неверним женама одгризла прст, кад јој га гурну у уста, док би мужевима порасли рогови. За насађивање канџи на кресте копуна стручњаци су му рекли да је то биолошки немогуће, итд. Уместо свега тога, он право порекло израза набити рогове (тал. fare le coma, fr. planter les comes, њем. Homer aufsetzen...) види y обичају, забележеном још y старој Грчкој, да се за неморално понашање жена кажњавају мужеви тиме што су им на јавном месту стављали рогове на главу. Овај аутор прикупио је примере из средњег века, и касније, у медитеранским земљама (Италија, Француска, Шпанија). Рогови су, по њему, фалусни симбол, баш као и рог од корала који се у многим деловима Европе користи као амајлија: два рога представљају два фалуса које је муж, из кукавичлука или као свесни подводач, трпео у животу своје жене.
Тешко је рећи да ли је и ово објашњење, и поред своје уверљивости, оно право. Јер, кад је у питању брачно неверство жене, па и израз набити рогове, којим се оно означава, с тим човек никада није сасвим начисто.

[Danijela]

КОЛУМБОВО ЈАЈЕ

Многи устаљени изрази у језику, као што смо видели, поникли су из различитих митова, легенди, народних прича и анегдота. Један од њих је и Колумбово јаје, који се употребљава у значењу: "изненадно откриће, решење каквог проблема", или, тачније, према Клаићевом Рјечнику страних ријечи: "лако рјешива, иако наоко тешка загонетка".
Прича о настанку овог израза је дуга и занимљива, а њен почетак сеже дубоко у прошлост, у време кад је колективна машта народа испредала приче које су се преносиле с колена на колено. Једна од њих, настала у Шпанији, говори о томе како је мноштво мудраца дуго покушавало да реши необичан проблем: да на сто постави јаје у вертикалан положај. Никоме то, наравно, није успевало, јер чим би се постављено јаје испустило из руке, губило је равнотежу и падало постранце. Онда се појавио један човек из народа, по имену Хуанело (Juanelo), који је тај проблем решио на једноставан начин: ударио је врхом јајета о сто, љуска се улубила и јаје је остало у
усправном положају. Тако је у шпанском језику настао израз Huevade Jauanelo ("Хуанелово јаје"). Касније, у XVII столећу, тај је израз ушао и у литературу. Познати шпански писац Калдерон де ла Барка (1600-1681) унео га је у своју комедију Невидљива дама (La dona duende ,1629).
Занимљиво је да је много пре Калдерона згода са усправљањем јајета приписивана разним историјским личностима. Једна од тих личности је познати градитељ Филипо Брунелески (1377-1446). У делу Животописи најзначајнијих сликара, вајара и градитеља Ђорђо Вазари прича о томе како су се, негде око 1421, у Фиренци скупили неимари са разних страна да реше један грађевински проблем. Требало је да се одлучи како покрити цркву Santa Maria del Fiore, која je била y градњи и недостајала јој је само купола. Сви присутни су изложили своје идеје и поткрепили их скицама и цртежима. Једино је Брунелески одбио да покаже свој план и предложио да се градња црквене куполе повери ономе који успе да усправи јаје на столу. Никоме то, наравно, није пошло за руком, осим самог предлагача, који је то учинио на исги начин као и легендарни Хуанело. Добивши на тај начин право да изведе свој пројекат, Брунелески је, кажу, направио куполу која је личила на јаје с улубљеним врхом.
Згода с јајетом довођена je у везу и с познатим морепловцем и откривачем Америке Христофором Колумбом. Бенцони у Историји новог света (1565) пише да је на шпанском двору Колумбово откриће било различито примљено: једни су га славили као хероја, јер је под шпанском заставом и за шпанску круну открио нове богате земље, док су други потцењивали његов подвиг, говорећи да је свако могао пловити у правцу запада, па случајно пристати уз обале Западне Индије. (Тако су Шпанци у то време називали Америку.)
Колумбо је мирно слушао та ниподаштавања, а онда je у једном тренутку извадио из џепа јаје и поставио питање:
- Господо, ко од вас може ово јаје ставити на сто тако да стоји на врху?
Пошто су сви покушали да то учине и нису успели, проблем је решио сам Колумбо на већ описани начин.
To je изазвало негодовање његових противника, који су гневно протестовали:
- To je лако. Тако смо и ми могли урадити!
- Па што нисте? - одговорио им је велики морепловац. - Могли cre ви открити и Западну Индију, али нисте. To сам учинио ја, Христофор Колумбо.
He зна се да ли се десило све онако како је описано, и је ли се уопште десило. Сигурно је једино то да је наведена прича приписана откривачу Америке и да је тако настао израз Колумбово јаје, који, како је већ речено, значи:
"једноставно решење неког наоко тешког проблема”.

[Danijela]

ОКРУГЛИ СТО

 

Научни и други скупови с различитом тематиком често се организују под називом округли сто. Много je у нас таквих скупова. Мало-мало па у новинама прочитамо како је одржан округли сто о позоришту, о уставним променама, о струји, о светском бродарству, о скулптури, о земљама у развоју, о улози малих места у развоју културе, о реформи школства, о улози и положају траварства у Југославији итд. Телевизијски снимци и новинске фотографије са ових "округлих столова" показују да се они ретко кад одржавају за столовима округлог или овалног облика. Учесници тих разговора обично седе за "ћошкастим" столовима, или, још чешће, у великим салама, где је једини сто онај намењен председавајућим, тј. "радном председништву". И он опет - четвртаст. Очигледно је да се овде израз округли сто не употребљава у свом основном ("буквалном") значењу, него у пренесеном. Пошто такав сто нема прочеља (главног, најугледнијег места), а ни зачеља (где би се онај који ту седи могао осећати подређеним или запостављеним), он симболизује пуну равноправност учесника у расправи, без обзира на њихов значај, ранг или положај.
Сам тај израз, управо с таквим значењем, насгао је давно, још у раном средњем веку. У витешкој (ритерској) литератури тога времена био је веома популаран циклус романа о краљу Артуру и витезовима Округлог стола. Тај витешки ред, односно орден Округлог стола, увео је отац краља Артура, вођа Брита, на предлог чаробњака Мерлина. Носиоци тога ордена стварно су седели за округлим столом и тако су се сви осећали једнаким и равноправним.
Касније, крајем седамнаестог столећа, округли сто се почео употребљавати и на међународним скуповима - мировним преговорима зараћених сила и сл. Мало је познато да је први такав сто у историји међународне дипломатије употребљен управо код нас, у нашој земљи. И данас постоји, и може се разгледати, спомен-обележје тога историјског догађаја. To је Капела мира, или тачније - Капела Госпе од мира, која се налази на једној узвисини у самим Сремским Карловцима. Ко год је био у прилици да разгледа ову занимљиву грађевину, поготово ако је имао срећу да обавештења о њој добије од доброг водича, могао је чути веома занимљиву причу о Капели мира и о првом округлом столу, у чији је спомен изграђена.
Капела је подигнута на месту где је потписан познати Карловачки мир, 27. јануара 1699. године. Тада је ту био постављен велики округли сто, за којим су вођени преговори између Отоманске империје, с једне, и хришћанске алијансе, коју су чиниле тадашња Хабсбуршка монархија (дакле, Аустрија), Венеција и Пољска, с друге стране. Дрвена зграда у којрј се налазио сто била је четвртастог облика, са четири улаза - тако да би представници сваке земље учеснице у преговорима могли једновремено да уђу - да нико не би био почашћен тиме што је ушао први, или запостављен, ако уђе последњи. Из истих разлога постављен је и округли сто да би се избегло било какво рангирање по значају.
Већ 1705, дакле само шест година након потписивања Карловачког мира, на истом месту подигнута је дрвена капелца, која је 1716. уништена приликом турског повлачења после пораза у бици код Петроварадина. Наместо ње 1725. саграђена је нова, такође од дрвета. Коначно, 1817. године народ је скупио довољно новаца да се подигне капела од тврдог материјала. Она постоји и данас као изузетан културно-историјски споменик (а служи и за верске обреде). Овални облик капеле подсећа на некадашњи округли сто, који је ту постављен 1699. Ту су и четири улаза, у знак сећања на четири силе учеснице у преговорима, чији су представници једновремено улазили у зграду и седали за округли сто. Занимљиво је да су овални прозори на капели израђени у облику енглеске заставе, јер је Енглеска, поред Холандије, била једна од сила гараната.
У наше време израз округли сто има симболично значење. Ипак, на многим међународним скуповима учесници стварно седе за округлим или овалним столом, као, рецимо, на Првој конференцији несврстаних земаља у Београду, на заседањима Савета безбедности Организације уједињених нација и другде. Таква пракса, као и сам израз округли сто, наставак је једне традиције, која је, као што смо видели, зачета на нашем тлу.

[Danijela]

ШПАНСКА СЕЛА

Кад је некоме нешто потпуно неразумљиво, далеко, или страно, непознато, кажемо обично да су то за њега шпанска села.
Зашто баш "шпанска", зашто не "немачка", "француска" или "поругалска", на пример? И зашто у множини, а не у једнини: шпанска села, а не итанско село? На крају, због чега се нешто непознато и неразумљиво веже управо за села, а не за нешто друго (шуму или џунглу и сл.)?
Опширан и образложен одговор на сва та питања даје романист Карло Брудор у једном језичком часопису (1974). Уз његова објашњења, податке изнесене у књизи Немачко-српскохрватски фразеолошки речник Павице Мразовић и Ружице Приморац и неке напомене проф. Ивана Клајна, могуће је са сигурношћу објаснити порекло и изворно значење израза шпанска сеш, који се, иначе, у нас веома често употребљава.
Пре свега, треба рећи да је то дослован превод одговара-јућег немачког израза spanische Doifer, с истим значењем као и код нас. Брудор тврди да је тај израз у немачком језику први употребио Јохан Волфганг Гете у свом чувеном сентименталном роману Јади младога Вертера (1774). У најстаријем српском преводу тога Гетеовог дела (Бранко Мушицки, Мала библиотека III-V, Мостар 1905) реченица у којој стоји поменути израз гласи овако: "To су била за послаников мозак шпанска села, и ја се препоручим да се не бих морао још више жучити због даљег неразумног говора."
Ако је овај податак тачан, тј. ако нема ранијих превода Вертера, то би онда значило да је израз шпанска села преузет из немачког у наш језик почетком двадесетог века, тачније 1905. Касније је он из литературе прешао у свакодневни говор тако да је данас широко познат и распрострањен. Занимљиво је како је израз шпанска села настао у немачком језику, посебно с обзиром на чињеницу да у истом
том језику пострји и много старији израз чешка села (bdhmische Doifer), који се појавио негде у другој половини седамнаестог века, након Тридесетогодишњег рата (1618-1648). Немачким војницима, који су у току тога рата пролазили кроз Чешку, словенска имена села звучала су чудно, страно, била су им неразумљива. Тако је настао израз чешка села (bdhmische Doifer) у општем значењу "нешто страно, неразумљиво".
Остаје да се објасни зашто су Немци уместо bdhmische Doifer (" чешка села") почели говорити spanische Dorfer ("шпан-скасем").
Beh поменути истраживач (К. Брудор) сматра да је до тога дошло укрштањем двају немачких израза: 1) bdhmische
Doifer ("чешка села") и 2) das kommt mir spanischfor (дословно: "то ми дође шпански", у значењу: "то ми је неразумљиво").
Немци су, наиме, оно што је долазило из далеког шпанског језика осећали као страно и неразумљиво. Такви су изрази, с истим значењем, створени и у другим језицима, нпр. у шпанском esto es griegopara mi (буквално: "то je грчки за мене"), исто као и у енглеском: it's Greek to me. Шпанци кажу и esto es arabigo para mi ("то je арапски за мене"), a Французи: c'estdu chinois ("TO је кинески") или c'est l'hebreu ("то je јеврејски") итд. Свугде je име слабо познатог језика добило опште значење нечег непознатог, односно неразумљивог. За Немце је стран и непознат био шпански, за Шпанце грчки или арапски, за Французе кинески или јеврејски и тако редом. За нас је, опет,
пресудан био немачки узор, јер je у том језику уместо чешка села, укрштањем, настао израз шпанска села, који је, како смо видели, директно преузет у српски језик преко Гетеовог дела.

[Danijela]

ПОТЕМКИНОВА СЕЛА

Израз Потемкинова села настао je у XVIII столећу и везује се за једну познату историјску личносг - за име Георгија Александровича Потемкина, или, како Руси кажу - Патјомкина (1739-1791).
Потемкин је био руски кнез, уз то генерал фелдмаршал и љубимац царице Катарине II. Њену наклоност стекао је још 1762. године, када је, као гардијски официр, одиграо одлучујућу улогу у дворском преврату којим је Катарина преотела власт своме мужу цару Петру III Фјодоровичу. Као личност од царичиног поверења, врховни командант војске и први министар, он је имао огромну власт и утицај у Руском царству. Учествовао je у првом рату Катарине II с Турцима, који је вођен 1768-1774, a у другом рату, 1787-1791, био је главнокомандујући руске војске.
Када су, после првог руско-турског рата, Крим и северне обале Црног мора припојени Русији, Потемкин је приступио колонизацији новоосвојених крајева. Да би показао брз и успешан развој и економски процват тога подручја под руском влашћу, организовао је, 1787, тријумфално путовање царице Катарине на Крим. Свечаној колони придружио се и аустријски император Јосип II, под именом грофа Фалкенштајна, а ту су били и амбасадори великих сила, међу њима и француски посланик, гроф Сегир. Пошто стање у Новорусији није било ни издалека онакво каквим га је, да би себи прибавио још већи утицај и славу, приказивао Потемкин (јер тамо је било чак и побуна), он се трудио да пред очима царице Катарине II и њених гостију на разне начине дочара идиличан живот тамошњег становништва. Зато је наредио да се дуж императоркиног пута изграде насеља, која су била само празне декорације (кулисе). Сељаци доведени из других крајева, у свечаном, празничном руху и са букетима пољског цвећа, дочекивали су Њено царско величанство на
појединим станицама да би одмах затим били пребацивани даље према Криму и појављивали се у истој улози више пута. Уз саму цесту биле су сложене гомиле врећа, које су уместо жита биле набијене песком. У Кремчугу и другим градовима кроз које је пролазила свечана колона били су засађени бујни паркови и алеје, који су се десетак дана касније сушили и нестајали. У Херсону Потемкинови су људи саградили тврђаву, коју је срушила прва олуја, а ту је била и лађа, која се није могла спустити у воду, јер би одмах потонула.
Сва та раскош и богат живот становништва које је Потемкин показивао Катарини и њеној пратњи били су, дакле, обична превара, обмана и лаж. To није могло измаћи оштром оку присутних странаца, поготво дипломата, па се о Потемкиновој обмани почело навелико писати. Царица Катарина покушавала је да оповргне гласове о томе, који су и до ње допирали, али без успеха. Сведочења очевидаца била су уверљивија. Тако је француски посланик Сегир, учесник у свечаном походу, у својим Мемоарит оставио, поред осталог, и овај запис: Традови, села, салаши, а понекад и обичне колибе, били су тако украшени и маскирани тријумфалним капијама, гирландама
цвећа и накићеним архитектонским декорацијама да је њихов изглед обмањивао, преобраћајући их у нашим очима у велелепне дворце и раскошно изграђене вртове..."
Велики број написа о Катаринином путовању на југ, у којима су раскринкаване Потемкинове подвале, довео је до тога да се већ двадесетих година XIX столећа почео употребљавати израз Потемкинова села. Касније се он проширио у многим језицима, па се и данас употребљава у значењу: "обмана", "смишљена варка" или "лажни блесак који сакрива неуспео садржај нечега". И у нас се тај израз често употребљава, што није ни чудно, јер у нашем друштву има доста лажног сјаја, идејних кулиса и фраза иза којих не стоји ништа, осим сиромаштва и празнине, који се никаквим обманама не дају сакрити. Зато у новинама често можемо прочитати овакве наслове: Потемкинова села у "Цшкарни" или: Потемкинова економија и сл. У једном листу објављен је и чланак под насловом Потемкинови аутобуси. У поднаслову се објашњава о чему се, у ствари, ради: "Да би показали телевизијским сниматељима каква, тобоже, неописива гужва влада на аутобуској станици и како је оправдано градити још један такав објекат, возачи врњачког 'Аутопревоза' изгурали су на станицу све своје аутобусе." Тако смо, ето, поред Потемкинових села, добили и изразе Потемкинова економија, Потемкинови аутобуси, па чак, у једном случају, и Потемкинови тенкови.
Ипак, израз Потемкинова села је онај први и прави и он се употребљава у сваком случају када је реч о обмани, смишљеној варци и сл. Тако, онда, можемо говорити, најчешће с правом, о Потемкиновим селима у нашој привреди, култури, школству и другим областима друштвеног живота. Сгога је и јасно што нам се све тако брзо руши, као она Потемкинова тврђава у Херсону, на обалама Црнога мора.

[Danijela]

СТАВИТИ ГЛАВУ У ТОРБУ

 

Ставити Главу у торбу значи исто што и "изложити се великој, смртној опасности; ризиковати живот". Говори се још и метнути Главу у торбу и носити Главу у торби, ово друго у значењу: "бити, налазити се у животној, односно смртној опасности".
Многи људи данас "носе главу у торби". To су, пре свих, ратници, који су у сталној опасности да изгубе живот, затим акробате, каскадери, па чак и обични возачи аутомобила, јер је и седање за волан у нашим приликама велики ризик. Ко год се, дакле, излаже великој, смртној опасности, тај "ставља главу у торбу".
Како је настао овај необични израз и које му је изворно значење?
Одговор на ово питање може се наћи у ратничкој историји наших и других народа. У средњем веку, па и раније, био је обичај да се непријатељске главе одсецају и доносе владарима, или њиховим заступницима, као доказ добијене битке или двобоја. Најстарији помен о тим језивим трофејима среће се у Библији. У Старом завјету, на месту где се говори о борби Давида и Голијата, стоји:
"А Давид узе Филистејчеву главу и однесе је у Јерусалим, a оружје његово положи у свој шатор." Вероватно најстарији помен тога ратничког обичаја код нас забележен је у Даниловом Животу краља Милупшна: "Ухватише самога старешину непријатељског, по имену Чрноглава, одсекоше му главу... па је метнуше на копље и донесоше благочастивом краљу (Милутину) као нарочити дар."
За време турског надирања и окупације наших земаља сасвим је обично било одсецање и ношење глава виђенијих противника. Тако Константин из Островице у Турској хроници пише како је један јањичар донео главу Милоша Обилића и бацио је пред ноге султану, поред већ посечених глава кнеза Лазара и Крајмира, говорећи: "Честити царе, ово су главе твојих највећих непријатеља."
Касније је турском султану главе његових непријатеља доносио и Краљевић Марко, као турски вазал. О томе на више места пева Тешан Подруговић, чије се песме могу наћи у Вуковим збиркама. Али и сам Марко био је у сталној опасности да остане без главе, јер је, како стоји у једној песми о Марку и Филипу, будимски краљ тражио јунака који би му довео Краљевића Марка" - "јал довео jал главу донео". Одсечене главе доношене су касније везирима у Травник и Београд и тај се обичај у нашим крајевима задржао све до половине XIX столећа. У историји је остало забележено како је кнез Милош Обреновић послао, 1817. године, Порти у Цариград главу вође Првог српског устанка, Карађорђа (Петровића). И просвећеном владици Петру Петровићу Његошу доносили су главе посечених Турака, којима су китили Цетиње. Једна од највреднијих била је глава Смаил-аге Ченгића.
Главе су се обично носиле у зобници или торби. Отуда, онда, и израз носити Главу у торби. У једној прилици кнез Милош употребио је управо тај израз да би нагласио како је он свој живот унапред заложио, као да је своју главу већ ставио у зобницу или торбу. Постоје о томе три сведочења. Једно је Симе Милутиновића Сарајлије, који прича како је 1815. године београдски везир Сулејман-паша, у шали, a и да би га застрашио, наредио једном своме кавазу (пратиоцу) да Милошу покаже главу Станоја Главаша и "да му каже да је не само Главашева глава донесена, него да је ред од сад и на његову дошао, на које му Милош, кроза смех, одговори да је он своју давно метнуо у торбу и већ неколико времена туђу, на својему рамену, носи". O истом догађају пише и Вук Караџић, само што је, по њему, Милош рекао: "Вала сам моју главу већ одавно бацио у торбу и сад већ туђу носим." По Б. Куниберту (у делу Српски устанак и прва влада Кнеза Мшоша, 1901), Милош је одговорио: "Одавно је моја глава у зобници, ова коју носим није моја: има много година, како сам је ја жртвовао."
У свим тим варијантама, како видимо, Милош је употребио израз ставшии (метнути, бацити) Главу у торбу (или зобницу) у значењу у коме се и данас употребљава. А сама анегдота о Милошу и Сулејман-паши пример је како од конкретног (глава Станоја Главаша) настаје пренесено значење израза (Милошева глава). На крају треба рећи да је израз о коме је овде реч Вук унео у "Српске народне пословице". Уз метнути Главу у торбу он је дао и објашњење: "Прегорети свој живот".

[Danijela]

С КОЦА И КОНОПЦА

У једној народној песми, коју је забележио Вук Караџић, стоје, поред осталих, и ови стихови: Покупили злице и зликовце, Буљумбаше с коца и конопца, Те их рани сиротиња раја.
И у једном делу публицисте Родољуба Чолаковића налази се овакав пример:
У устанак се убацише некакви пробисвјети без рода и имена, чифути, бапије, шокци, одбјегли робијаиш, људи с коца и конопца.
Тако и у правним списима Валтазара Богишића налазимо:
Скупљало се међу њих људи са сваке стране... што но ријен с коца и конопца.
Ови примери, и други наведени у Речнику САНУ, као и они забележени у свакодневном говору, сведоче да је фразем с коца и конопца у нас веома чест и да се употребљава у разним функционалним стиловима. Његово значење исцрпно је објашњено у Речнику САНУ, под речју колац: "с коца и(с) конопца (сакупипш, прикутипи и сл.) кад хоће да се каже да је нешто (обично какав круг, група људи)
састављено, прикупљено са свих сграна, без избора и критеријума, од свакакве, најгоре врсте."
Примери које смо навели потврђују овакво тумачење. Остаје, међутим, да се поближе објасни како је настао сам тај израз. Ко су те злице и зликовци сабрани "с коца и конопца"?
To су они који су због разних злодела осуђени на смрт набијањем на колац, што је у нас био обичај све до средине деветнаестог столећа, посебно за време турске владавине, или смрт вешањем (конопцем). За њих се, јер су побегли с вешала или избегли набијање на колац, каже да су с коца и (с) конопца. Отуда је у овом изразу нагласак на окупљању злих и пок-варених људи, оних, дакле, који се не либе никаквих злочина.
У вези с набијањем на колац (које је најпластичније описао Иво Андрић у роману На Дрини ћуприја) и вешањем помоћу конопца, као најтежим казнама за злочинства, постоје у нас и други сликовити изрази, као што су: омастити колац ("бити набијен на колац"), омастити конопац ("бити обешен"), сукати (коме) конопац ("припремати некоме смрт"), гонити коцем и конопцем ("немилосрдно кажњавати") итд.

[Danijela]

БУРИДАНОВ МАГАРАЦ

Буриданов магарац један је од најстаријих фразеологизама у нашем језику. Настао је у Француској, у XIV столећу. У својој изворној, латинској верзији гласио је: asinus Buridani (чита се: "азинус Буридани"). To је, у ствари, био део ширег израза: Asinus Buridani inter duoparta (" Буриданов магарац између две ливаде"). О каквом је магарцу реч, и о каквим ливадама, разјасниће прича о Буридану, за чије је име везан тај фразеологизам.
Жан Буридан (или, по француском изговору, Биридан) био је схоластички филозоф, професор и ректор Универзитета у Паризу. Живео је негде између 1300. и 1358. Кажем "негде између"зато што му се не зна тачно ни година рођења ни година смрти. Оно, међутим, што се са сигурношћу зна, јесте да је био филозоф номиналист, да се бавио кретањем бачених тела и небеском механиком, затим критиком традиционалних аргумената против кретања Земље око своје осовине те бројним другим филозофским питањима, посебно оним која су заступљена у Аристотеловим делима. Поред осталог, проучавао је проблем слободе воље и заступао мишљење да је тај проблем логички нерешив, доказујући то, наводно, на примеру неодлучнога магарца који стоји на подједнакој удаљености од две хрпе сена, али умире од глади, јер се не може одлучити којој пре да приступи. (Отуда, онда, и оно "магарац између две ливаде".) У Буридановим делима тога детаља нема. Вероватно су му га приписали други, као, уосталом, и то да је написао Pons asi-погим ("Мост магараца"), приручник из силогистике (науке о закључивању), помоћу кога је и највећи глупак могао научити логачка правила.
Није ипак искључено да је Буридан у својим предавањима помињао пример с магарцем, или нешто слично томе. Он је био одличан познавалац (и критичар) Аристотеловог дела, а тај је грчки филозоф (384-322. год. пре н. е.), у расправи о небу писао о неодлучном човеку који стоји на истој удаљености од јела и пића, трпи глад и жеђ, а не миче се. И познати италијански песник Данте Алигијери (1265-1321) у Божанственој комедији говори, на свој песнички начин, о човековој неодлучности кад се нађе између два подједнако снажна мотива. (Случајно или не, опет је у првом плану поређење с јелом.) У певању Рај, песма четврта (у препеву Драгише Оганојевића), стоје ови стихови:
"Ком једно с лијева слађано јело
А друго с десна му мамећи стоји,
Неријешен гладује жудећи врело;
А подједнако се и јагње боји
Вукова што су му с обје стране;
Неријешен и пас би остао, крји
Између срне је двије ваљане.
Међу сумњом неријешен стајо сам и ја..."

 

Код Дантеа је, како видимо, човекова неодлучност у датој ситуацији упоређена, поред осталог, с јагњетом и псом који стоје између две једнаке опасности, односно два једнака мотива, док је Буридану приписано поређење с неодлучним магарцем. И управо је то постало устаљени израз тако да и данас Буриданов магарац означава човека који је, по Клаићу, "у положају кад га вуку жеље на двије стране", а он се не може одлучити на коју би пре кренуо, па због тога испашта.
Мора се признати да је у том смислу свако од нас бар једном у животу био - Буриданов магарац.

[Danijela]

АЛАЈБЕГОВА СЛАМА

Алајбегова слама је типично наш фразем. Иако је сама реч алајбег (или, као власгито име, с великим почетним словом: Алајбег) реч оријенгалног, тачније - турског порекла, тај израз не постоји ни у турском, ни у осталим оријенталним језицима, нити је, пак, забележен у било ком другом језику на свету осим нашег. Поникао из живота, у посебним историјским околностима, израз алајбегова слама сведочи о временима у којима је настао, али и о нама који га данас употребљавамо: о нашим наравима и навикама.
Према тумачењу Абдулаха Шкаљића, аутора речника Турцизми у српскохрватском језику, алајбегова слама значи: "имовина без господара, нешто што може свако узимати и користити се њим", дакле - нешто што је свачије и ничије, што се може разносити и трошити без икакве мере и контроле.
Како се у нашем језику развио фразем с оваквим значењем?
Да би се дошло до одговора на то питање, потребно је разјаснити шта значи реч амјбег (јер се претпоставља да сви добро знамо шта је то слама). Стога ћемо поново призвати у помоћ поузданога Шкаљића, који ту реч тумачи овако:
"алајбег м (тур.) 1. заповједник спахија у санџаку; сваки је санџак имао свога алајбега... Касније, након реформе
турске војске, алајбег је назив за команданта жандармеријског пука.
2. у табачком еснафу (цеху) ћехаја се звао алајбег."
Нас овде занима оно прво значење, тј. алајбег као старешина алаја (паравојне или војне јединице величине данашњег пука). To је, као што смо видели, у почетку, и дуго времена за турске царевине, био заповедник феудалне властеле у једном санџаку (области). И Вук у своме Српском рјечнику констатује: "Кажу да су у Босни четири алајбега, под којима су онамо сви бегови и спахије."
У случају рата, сви ти феудални поседници (ситнији, тзв. тимариоти, и крупнији - зијаметлије) сврставали су се у алаје (пукове) и под командом алајбега бранили Турско царство, или су ишли у ратне походе. Уз то су били обавезни да обезбеде сено, сламу и све друге потребе за јахаће и товарне коње у својим алајима.
Није потврћено, али се може претпоставити да се из неодговорног односа према тој заједнички скупљеној имовини под алајбегом развио израз алајбегова ашма. Са слабљењем централне власти у Отоманском царству, које ћe крајем XIX и почетком XX столећа постати "болесник на Босфору", неодговорност и јавашлук су се све више ширили, па је, као одраз тога стања, вероватно, настао и израз о коме је овде реч.
Можда је настанак тога израза везан и за неки конкретан догаћај, за причу о разношењу сламе некога алајбега, која је имала ослонац у стварности. И та је претпоставка сасвим могућа, поготово кад се узме у обзир чињеница да неки извори наводе тај израз с великим почетним словом (Алајбегова слама), a то већ упућује на властито име и конкретног човека за кога је фразеологизам везан.
Оба су, дакле, тумачења могућа и уверљива, иако писаних или кавих других доказа у том смислу нема. Барем засада. Остало нам је само једно, оком и ухом телевизијске камере забележено, казивање књижевника Ћамила Сијарића, који, на основу своје уметничке уобразиље, настанак израза амјбегова слама приказује овако:
"Доће љето, безводно: не роди трава, нема траве - нема сијена, нема чиме презимити силна стока. И када настане зима, сви потрче алајбегу и његовим сламама (прикупљеним за војне потребе). Свако граби и трпа на своја леђа колико може да понесе како би спасао благо. И може се претпоставити да је у неком случају са неким алајбегом била читава драма око те сламе. Око тих алајбегових сламишта, око стогова, скупљали су се људи и разносили колико је ко хтио и могао. И све је около било жуто од те растурене сламе... To је, ваљда, нека исгина и неки факат о томе како је настао израз алајбегова слама."
Осим овог литерарног виђења, других, сигурнијих доказа о настанку тог нашег веома често употребљаваног фразема, како је већ речено - нема. Тако ћемо и даље остати на претпоставкама, уз аманет млађим истраживачима да наставе даље трагање за одговором.
Али, једно је ипак сигурно. Израз алајбегова слама сведочи о нашој наслећеној и одржаваној навици да не водимо бригу о ономе што је заједничко. Судећи по томе колико данас расипамо и арчимо заједничку (друштвену, државну или колективну) имовину, тај ћe се израз још дуго, дуго употребљавати у нашем језику.

[Danijela]

БИТИ НА БЕЛОМ ХЛЕБУ

Знамо да је бели хлеб најбоља, најквалитетнија, па и најскупља врста хлеба. Зато га најчешће купују богатији људи, док се сиромаси морају задовољити и тзв. "народним" (црним или полубелим) хлебом, или, пак, обичном нашом тврдом пројом, ако и до ње могу доћи. По томе би се могло закључити да и израз бити на белом хлебу значи нешто добро, вредно, или да, у пренесеном смислу, означава раскош, богатство, висок стандард, или, како се то обично каже - "господски живот". Такав закључак је логичан утолико више што у самосталној употреби (изван конструкције са "бига на") бели хлеб и значи управо то -"господски живот". Каже се: "Он се у младости напатио, али је касније својим трудом дошао до белог хлеба и данас живи царски."
Упркос томе, израз бити т белом хлебу не значи ништа добро. Његово значење је такво да човек никад не би пожелео да буде "на белом хлебу". Сви, наиме, настоје да се никако не нађу у ситуацији која се тим изразом означава. Јер, у речницима је забележено да израз бити на белом хлебу значи: "очекивати извршење смртне казне после изрицања пресуде" или "очекивати са стрепњом и неизвесношћу решење чега" - неког крупног проблема, нпр. добивања новог запослења и сл., као у примеру: "Био је више од месец дана на белом хлебу, а да није знао каква га судбина чека."
Кад ово знамо, поставља се питање како је и зашто израз бити на белом хлебу добио тако негативан, да не кажемо и - језив, смисаони садржај. Као и многи други фразеологизми, и овај је израз настао у одређеним околносгима које су му одредиле значење и
употребу. Оно прво, конкретније значење ("очекивати извршење смртне казне после изрицања пресуде") развило се из судске праксе, односно из једног уобичајеног пенолошког (казненог) поступка, који се примењивао не само у нашим крајевима него и другде у свету. Постојао је, наиме, обичај (понегде регулисан и одређеним правилима) да се осуђеницима на смрт дан уочи извршења казне даје најбоља храна, па тако и најбољи - бели хлеб. Ти несретници били су тако стварно на белом хлебу и ту је веза између израза (његовог значења) и стуације у којој је настао сасвим конкретна: бити на белом хлебу стварно је значило: "очекивати извршење смртне казне". Касније се из тога развило и друго, шире и апсграктније значење: "очекивати са стрепњом и неизвесношћу исход чега". У
новинама, књижевним делима и другде сусрећемо бројне примере такве употребе:- Чистачице неће на "бели хлеб" (тј. не прихватају отпуштање с посла). Или: Док чланови управних одбора имају двоструко веће плате него канцелар CP Немачке, све је више радника на "белом хлебу". (Нама за утеху, весг је из Немачке, и то из 1982!) -Новинари и графичари "на белом хлебу". (Опет весг из иностранства, овај пут из Италије, где је издавач Рицоли најавио масовно отпуштање.) Има, међутим, и у нас таквих појава. У новинама смо прочитали крупан наслов: Пензионери у Црној Гори "на белом хлебу" (што ћe рећи да им је доведена у питање исплата пензија). Но, не ради се само о пензионерима. У једном веома актуелном афоризму П. Срећковића стрји: "Шта ли смо то просвети замесили, кад су наставници све чешће - на белом хлебу."
Колико је употреба израза бити на белом хлебу честа (посеб-но у свом другом, ширем значењу), показују и ови необични примери из наше штампе: -"Бело злато" и "белом хлебу" (реч је о тешкоћама производње и пласмана соли у нашој земљи). - Лажни шећер
на белом хлебу (поводом забране асугрина и сличних надомесгака за шећер). A у наслову једног чланка, с наднасловом Апсурди, стоји чак и констатација: Хлебб на белом хлебу, у другом oner Црни хлеб на белом хлебу!?
Итд.
Али, вратимо се за тренутак оном првом, изворном значењу израза бити на белом хлебу. Етнолози, као Веселин Чајкановић, на пример, налазе да је обичај припремања богате гозбе са белим хлебом пред извршење смртне казне остатак прадавног култног жртвовања злочинца националном богу. "Једна специјална форма људске жртве нашем националном богу јесте жртвовање злочинца" - каже Чајкановић и наставља: "To ce исто може рећи и за смртну казну код нас, судећи по процедури која је, из обичајног права,
прешла у судску праксу; нарочито то важи за казну стрељањем, каква је у Србији пре рата практикована. Процедура је, као већ код старих Грка..., изгубила још одавно свој првобитни култни значај, али религијско порекло појединих прописа и данас је јасно. Овде ћемо, сасвим укратко, споменути неке појединости. Наиме, што се злочинцу приликом егзекуције везују очи, то би био доказ да је ово доиста жртва, експијаторна жртва, која је култно нечиста, па јој се зато везивањем очију одузима могућност да нас својим погледом окаља у култном смислу; што се држи на белом хлебу, којом му се приликом служи богата гозба и испуњује свака жеља, то нас
живо подсећа на припремање људске жртве о Сатурналијама и о празнику Сакеја..."
Израз бити на белом хлебу има, дакле, своје далеко порекло, засновано на култу и обичајном праву, али и своју веома честу употребу у нашем времену - у нашем савременом језику.