I sa 40 život sa roditeljima

[DankaM]

Malo karikiram, ali ljudi na selu cesce pate mnogo jace od onih iz grada da prate nekakve trendove. 

 

Mislim da grešiš; život na selu uopšte nije lak, čak i kad ne živiš u zajednici, a ako živiš u zajednici, onda pomnoži sa tri. Zato ljudi i beže sa sela, i ja to mogu da razumem.

Ali nema više fazona, ti pobegneš u grad, a ostaviš roditelje da se država brine o njima, i čekaš da umru da naslediš imanje. Jok, ti si dužan, mislim i zakonski da se brineš o njima; ako nisi u stanju, ili nećeš, imovina roditelja se prodaje i od toga se izdržavaju. Isto tako i u gradu. 

Majka i ja smo pričali i o tome, pošto je ona bila jako nezadovoljna postupanjem svoje majke kada je ova došla u visoke godine, pa smo rešile da na vreme razmotrimo situaciju i došle smo do nekog adekvatnog rešenja, i ne smatram da nam je odnos zbog toga gori ili proračunatiji. 

Računajte, mi ćemo raditi bar do 65. godina, muškarci do 70. i nećemo baš biti u mogućnosti da se brinemo i o svojoj deci, i o roditeljima, kako bismo želeli. Uopšte nije pitanje razaranja porodice, već Historijskih neminovnosti... 

[obi-wan]

Ovaj tekst ima smisla ukoliko svi zivimo u gradu... Nekako je i logicno da ces se u nekom trenutku iseliti iz stana koji je u proseku oko 60. kvadrata u kome zivis sa roditeljima. Medjutim, sam tekst je malo napucan i zapadno orijentisan, na primer, zasto bi se neko odselio ukoliko ima kucu koja ima sasvim dovoljno mesta za jos jednu porodicu ili neki kutak gde ce se veliko dete osamostaliti? Cemu takav trosak? Garsonjere u BG-u su minimum oko 150e (i sam sam podstanar) sto znaci da sa svim troskovima izadje bar 220e, a to je pola prosecne srpske plate (pod uslovom da imas prosecnu srpsku platu)... 

 

Sa druge strane ovakvi tekstovi nemaju nikakvog znacaja za ljude koji zive na selu. Nekako, ako si na selu, imas kucu koja je dovoljna za dve generacije, pa i tri, mada istina je, da nisu bas srecna resenja kada su svi na okupu jer arhitektonski te kuce nisu gradjene da imaju vise celina, odnosno stanova, vec da se skoro sve prostorije dele, ali ja i dalje ne bih tako olako odbacio zajednicu. 

 

Ja kad sam kod kuce zivim sa ocem, ali mi smo napravili dobar plan, imamo nezavisne celine i to dobro funkcionise. A tu smo, zajedno. Nisam zagovornik da dete bude nesposobno ili za 'majkin sin' sindrom, ali toliko je ljudi, bar u Srbiji, danas samo i jadno, a imaju preko 70... to je tuga. Lakse je na zapadu, oni sa svojom prosecnom penzijom mogu da plate sebi dom, i to sasvim pristojan, a sta ce nas covek?! Jos treba da mu ode dete, jer nece da bude u zajednici sa roditeljima.. Malo karikiram, ali ljudi na selu cesce pate mnogo jace od onih iz grada da prate nekakve trendove. 

 

Odlicno zaokruzeno. Inace, ja zivim odvojeno od roditelja, koliko da se zna...

[Grizzly Adams]

Није овде тема физичка локација где неко живи. Може човек да живи у истој кући са родитељима и да буде самосталан, није то проблем.

 

Проблем је што имамо скоро па традицију да се млади не осамостаљују на време, што је веома важна ствар у животу. Ако не и најважнија.

[obi-wan]

Није овде тема физичка локација где неко живи. Може човек да живи у истој кући са родитељима и да буде самосталан, није то проблем.

 

I ovo je sasvim tacno...

[Grizzly Adams]

Ја имам школске другове који још живе са родитељима, никада нису имали озбиљан посао (нити се трудили да га нађу), већ родитељима отимају пензије и проводе време у кафићима као тинејџери. То ми је незамисливо...

 

А прославили смо 20 година матуре одавно...

[Иван Ивковић]

Није овде тема физичка локација где неко живи. Може човек да живи у истој кући са родитељима и да буде самосталан, није то проблем.

Проблем је што имамо скоро па традицију да се млади не осамостаљују на време, што је веома важна ствар у животу. Ако не и најважнија.

 

Мора неко прво да васпита родитеље. У овоме видим велику одговорност Цркве. Колико видим, последњих година се (у оквиру Цркве) доста ради на томе да се и будући и садашњи родитељи упознају са свим што их чека и што су пропустили. Има дивних предавања о браку и породичним односима. Тога никад доста...

[Ненад Р.]

А како да се осамосталли неко ко нема посао или има јако малу плату .Нема где да оде , нема са чим да плаћа стан , нема пријатеља који би му помогао да станује код њега док се не снађе.Како да се осамостали ?

[Grizzly Adams]

Није битно како, важно је борити се и не одустајати. Не дозволити да изгубиш наду и вољу без обзира на све.

 

Живот је борба, од почетка па док ти не затворе сандук.

[Ненад Р.]

Управу си , живот јесте велика борба.

[RYLAH]

Мислим да би се свако ко има могућности и средстава осамосталио, маргинални су проценти оних који не би да одрасту ил који нису способни до краја да се брину о себи, ал је огроман проблем у финансијама, одатле даље иду и многе друге фрустрације које инхибирају чоека да потражи сам своју срећу. наравно, говорим о онима који не могу у простору у ком су се родили да се издвоје у засебну целину, они имају избора.

[Данче*]

Када сам остала сама са дететом ни један тренутак ми није падао на памет да живим са мојима јер сам у дубини душе знала да ћу цео живот бити на грбачи њиховој и тако лепо почела подстанарски живот и тачно је да није ништа лако и оскудевали смо али смо имали свој мир а и ценила сам више сваку помоћ коју сам добијала од родитеља и научила да будем самостална..

Па ето Бог виде труд па сад више нисам подстанар..

[Grizzly Adams]

Шансе се појаве. Само треба бити "луд" и упоран без обзира колико невероватно нешто изгледало. Јер ето некада седиш код куће и размишљаш - изгледа као да нема никакве наде ни за шта. Главно је не препустити се томе него веровати и урадити нешто. Сваки дан уради нешто, макар најмање. Научи нешто ново, упознај неког новог, обиђи неко ново место... Јер сваки дан је нови дан. Ко зна шта ће бити за годину, две, пет?

 

Замисли себе пре пет година и да ли си имао појма шта ће ти се десити од свега што ти се десило до данас? Ниси ни наслућивао. Исто тако, данас немаш појма шта ће ти се све десити за наредних пет година. Време ће проћи како год окренеш. Само је важно да сваки дан нешто мало урадиш и за две хиљаде дана то ће бити пуно.

 

То је најважнија лекција коју, нажалост, родитељи у Србији ретко знају децу да науче. Већ их уче да буду пасивни итд. Поштујте их, али их не слушајте - јер немају појма. Они су одрасли у веома болесном друштву где су све вредности биле изврнуте.

[Ненад Р.]

Поштујте их, али их не слушајте - јер немају појма. Они су одрасли у веома болесном друштву где су све вредности биле изврнуте.

 

Са овим се не слажем , они јесу живели у другачијем систему где људи никуд нису журили , где нису били оптерећени многим стварима који смо ми данас оптерећени и имали су много више времена за дружење . Ја не сматрам да је то било болесно друштво . 

[Иван Ивковић]

То је најважнија лекција коју, нажалост, родитељи у Србији ретко знају децу да науче. Већ их уче да буду пасивни итд. Поштујте их, али их не слушајте - јер немају појма. Они су одрасли у веома болесном друштву где су све вредности биле изврнуте.

 

Кад рече то... Одслушах пре неки дан предавање др Ивице Живковића на тему "О савременој хришћанској породици". Препоручио бих... Може се ппослушати и преузети на овој страници нишке епархије а има и на YouTubeu.

 

http://www.eparhijaniska.rs/component/content/article/7-%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D0%B0%D0%BA%D1%82%D1%83%D0%B5%D0%BB%D0%BD%D0%BE/2432-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%98-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%98-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B8

[Драшко]

Шансе се појаве. Само треба бити "луд" и упоран без обзира колико невероватно нешто изгледало. Јер ето некада седиш код куће и размишљаш - изгледа као да нема никакве наде ни за шта. Главно је не препустити се томе него веровати и урадити нешто. Сваки дан уради нешто, макар најмање. Научи нешто ново, упознај неког новог, обиђи неко ново место... Јер сваки дан је нови дан. Ко зна шта ће бити за годину, две, пет? Замисли себе пре пет година и да ли си имао појма шта ће ти се десити од свега што ти се десило до данас? Ниси ни наслућивао. Исто тако, данас немаш појма шта ће ти се све десити за наредних пет година. Време ће проћи како год окренеш. Само је важно да сваки дан нешто мало урадиш и за две хиљаде дана то ће бити пуно. То је најважнија лекција коју, нажалост, родитељи у Србији ретко знају децу да науче. Већ их уче да буду пасивни итд. Поштујте их, али их не слушајте - јер немају појма. Они су одрасли у веома болесном друштву где су све вредности биле изврнуте.

Слажем се са болдованим. Са преосталим се не слажем јер наши родитељи су одрастали много дисциплинованије него данашње генерације, било је много мање комфора, много више рада и дружења (без интернета и много пара), е сад што су то била комунистичка времена то је друга прича али није ни то много утицало на стасавање наших родитеља. Они су много активније пролазили кроз младост и одрастање него ми.