Десет година од погрома на Косову и Метохији

[Danijela]

http://www.youtube.com/watch?v=T9we-bY_7LY

 

Данас, 17. марта 2014. године, навршава се десет година од погрома над Србима и свему што је српско на Косову и Метохији

Гледано са стране десет година је велики период, али онима којима су ране још увек свеже и незарастајуће делује као да се погром јуче догодио. Негујући своје ране и не препуштајући забораву велико зло и неправду који су учињени српскоме народу на овај дан ће Срби, онако како то доликује српскоме имену, молитвом и културним дешавањима одати почаст жртвама погрома и обележити десет година од тог злокобног датума.

Програм обележавања:

Понедељак,  17. март 2014.

12:00 Парастос у цркви Светог Николе у Приштини, служи епископ рашко-призренски Теодосије.

14:00 Отварање уметничке инсталације MISSING, аутора Горана Стојчетовића посвећене отетим и несталим особама на КиМ и конференција за новинаре Удружења „Косметске жртве“. Место одржавања,  плато испред  Дома културе.

19:00 Академија посвећена Мартовском погрому,  Дом културе Грачаница.

Учествују:

• Епископ рашко-призренски Теодосије,
• др Митра Рељић,
• књижевник Ратко Поповић,
• проф. др Драгомир Костић,
• Хор „Бранислав Нушић“ Косовска Митровица,
• Хор обновљене призренске Богословије свети Кирило и Методије

Пројекција документарног филма Како је срушена црква у Подујеву.

Уторак, 18. март 2014.

19:00 Трибина посвећена Мартовском погрому, галерија Дома културе Грачаница.

Промоција монографије „Мартовски погром“.

Говоре: 

• др Миријана Менковић
• Бранко Јокић, директор Музеја

Извор: Епархија рашко-призренска

 

 

http://www.spc.rs/sr/deset_godina_od_pogroma_na_kosovu_metohiji

[Мара]

[kordun]

naš mučenički narod, Bog ih blagoslovio!

[19горан80]

немам намеру да звучим фарисејски али некако сам одувек веровао да живот и смрт не зависе од нас,ту веру је тај 17 март 2014 дефинитивно и учврстио,тих дана био сам гост у једном манастиру,нереди су се распламсавали,демостранти су се приближавали манастиру,у манастиру већ влада забринутост,дежура се током целе ноћи...вероватно надахнут претходним "ратним искуством" нисам се превише бринуо...и када сам видео да неколико граната пада поред манастира помислио сам "човече па нас Бог штити,кога да се бојимо",зар треба очигледнији доказ...после неког времена само одједном - тишина,нигде никог,пуцњава престала...тек када сам се вратио кући и гледао снимке рушења и паљења-уплашио сам се...има разних теорија шта је све проузроковало ове немире,једно је сигурно,било је све до детаља планирано,само су једну врло битну ствар запоставили ти несрећници - Бога и св.краља стефана дечанског и јоаникија девичког и петра коришког и кнеза лазара косовског...на то нису рачунали,штета коју су учинили је немерљива али ја верујем да је наш народ после тога васкрсао и постао још јачи и одлучнији у намери да не одступи од својих светиња...помилуј Господе све оне које живот свој положише бранећи крст часни и слободу златну,помози монаштву,свештенству и целом народу твом који је остао поред наших светиња,дај им снаге да издрже и савладају свако искушење,а оним људима који су чинили и чине зло...помилуј и њих,можда ће се покајати

[Дуња]

1999. - 2004.

http://www.media.srbija.gov.rs/medsrp/dokumenti/unisteno_osteceno_1999-2004.pdf

 

2004.

http://www.media.srbija.gov.rs/medsrp/dokumenti/unisteno_mart2004.pdf

[Натан]

10-годишњица погрома на Косову: Сви осудили, нико није спречио

Руски историчар уметности о погрому на Косову: Никада раније нисам морао да корачам по минском пољу.[/size]

 

Ових дана пре десет година изнад косовског града Призрена стајао је црни дим – горела је црква Богородице Љевишке из 14. века, Светог Ђорђа из 16. века, богословија Светог Ћирила и Методија. А неколико километара од града немачки контигент НАТО-а који је чувао манастир Светих Арханђела само је евакуисао братију, после чега је албанска гомила ушла и уништила светињу до темеља.
17. марта 2004. године Косовом је протутњао талас антисрпских погрома. Три дана бандитизма – то је неколико десетина људских живота, више од 900 спаљених кућа, више од 30 цркава и манастира, хиљаде прогнаних. Тих дана црни дим се виорио над многим косовским градовима. Сада је очигледно да насиље које је свет осудио, али није спречио, било је планирано. Његов задатак је била нова промена етничке структуре Косова, после чега се присуство Срба у градовима, осим северног дела Косовске Митровице, спустило на ниво статистичке грешке.
Симбол ових догађаја био је и остаје снимљен на видео албански момак који скаче на крсту запаљене православне цркве уз одобравајући звиждук гомиле.
На предумишљеност и огромне размере разарања својевремено је указао историчар уметности, оснивач и директор Научног центра источнохришћанске културе у Москви Алексеј Лидов. 2004. године он је посетио Косово у саставу комисије УНЕСКА, организоване после мартовских погрома. Управо он је предложио да се укључе у списак заштићеног културног наслеђа ове организације четири објекта – Црква Богородице Љевишке, манастир Пећ, Грачаница и Високи Дечани, мада је прво било планирано да се укључи само последњи. Без обзира на то што је то противречило правилима УНЕСКА, комисији је пошло за руком да убеди руководство – толико је озбиљно споменицима претило уништење.
После тога господин Лидов је објавио књигу "Косово. Православно наслеђе и савремена катастрофа", зато што, како је признао у интервјуу за Глас Русије, схватио је да не може мирно да спава ако не учини бар нешто за заштиту споменика. Њему, човеку строго цивилном, тада је било потребно да први пут у животу доспе у војне услове када су међународни пратиоци инсистирали на неопходности облачења панцирних прслука.
Никада раније нисам морао да корачам по минском пољу, а на Косову сам морао, зато што су албански екстремисти просто минирали многе цркве. У неким случајевима стручњаци међународног контигента су припремали за нас пут ка цркви и говорили: можете да коракнете пола метра лево и десно, а за сав преостали простор не одговарамо. Запамтио сам за цео живот једну сцену у Призрену. У центру града је огромна црква уништена за време мартовских догађаја, исписана натписима попут Смрт Србима! а унаоколо гомила малих кафића. Њихови власници су специјално поставили столове тако да посетиоци могу да уживају у «живописном призору». По мени, локални становници тада нису осећали никакво кајање.
А 2004. године Алексеја Лидова је зачудила потпуна беспомоћност међународног контигента. Између осталог, реакција НАТО официра са којима је морао да разговара веома се разликовала: од потпуне равнодушности до несумњивог осећања кривице. Ево шта је на пример рекао немачки официр који је одговарао за чување манастира Свети Арханђели:
Он има око 20 високопрофесионалних војника и надолази гомила из Призрена од неколико хиљада људи. Како каже, био је уверен да су све организовали војници, зато што су они одсекли прилазе манастиру како не би стигло појачање, организовали гомилу по «палестинском сценарију»: наоружани мушкарци позади, напред резигниране жене и деца. Шта смо могли да урадимо, питао се немачки војник – имали смо право да пуцамо само у случају да пуцају право у нас.
Међународне струткуре нису могле ништа да предузму, и у манастиру Девич, где, како са горком иронијом истиче Алексеј Лидов, разарања су подсећала на дела концептуалне уметности.
Цркву су у том манастиру спалили, она се претворила у потпуно црн објекат. Екстремисти као да су знали колико ће упечатљива бити слика, зато су у горњем делу грађевине где се у византијским црквама налази лик Богородице на престолу, на задимљеној црној позадини написали су UCK . Испао је уместо иконе политички слоган, скраћеница њихове армије којој је дат сакрални значај. То би могло да се перципира као дело концептуалне уметности да се не зна да су се иза слојева чађи налазиле византијске фреске из 16. века.
У погромима је учествовало око 50 хиљада Албанаца, али за злочине није одговорио ни један. И мада у последњих 10 година на Косову није било инцидената упоредивих по размерама са мартовским, а многе светиње су обновљене уз помоћ међународних структура, положај српског становништва у покрајини тешко да се променио набоље. Другачије не може ни да буде када постоји злочин без казне.

 

http://serbian.ruvr.ru/2014_03_17/10-godishnjica-pogroma-na-Kosovu-Svi-osudili-niko-nije-sprechio-2719/

[Данче*]

Списак уништених и оштећених храмова у периоду 17-18 март 2004. године на простору Косова и Метохије по општинама:

ПРИЗРЕН

Све призренске цркве и објекти СПЦ су уништени 17. и 18. марта, а и наредних дана је било додатних напада, пљачке и уништавања:

1. Храм Богородице Љевишке (14. век) запаљен изнутра, фреске из периода од 12. до 14. века тешко оштећене, олтарски простор оскрнављен, часна трпеза поломљена,

2. Храм Христа Спаса (14. век) запаљен,

3. Саборни храм Св. великомученика Георгија (1856) спаљен и миниран,

4. Црква Св. Николаја (Тутићева црква, из 14. века) запаљена изнутра,

5. Црква Св. Георгија (Руновићева црква из 16. века) запаљена изнутра,

6. Црква Св. Недеље (14. век, касније реконструисана) спаљена,

7. Црква Св. Пантелејмона (14. век, касније реконструисана), спаљена,

8. Црква Св. Козме и Дамјана (14. век, касније реконструисана), спаљена,

9. Црква Св. Недеље, Живињане, код Призрена, минирана (Извештај КФОР/УНМИК-а: 19. март – Експлозија комплетно уништила православну цркву у селу Живињане),

10. Манастир Светих Архангела (14. век), опљачкан и спаљен у присуству немачких војника који га нису штитили,

Богословија Св. Кирила и Методија,

Владичански двор у Призрену, запаљена још једна црквена зграда у којој је живео црквењак.

ОРАХОВАЦ

11. Црква Свете Недеље, (1852), Брњица, Ораховац 1852. год. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март – Православна црква запаљена и уништена у селу Брњица). Према постојећим извештајима запаљен је и парохијски дом.

ЂАКОВИЦА

12. Црква Успења Пресвете Богородице (16–19. век), запаљена са старим и новим парохијским домом 17. марта, наредних дана сравњена са земљом, Саборна црква Свете Тројице (два звоника која нису срушена приликом минирања цркве у лето 1999. године 17. марта су сравњене са земљом; потом су наредних дана Албанци систематски разнели остатке цркве и направили парк. Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: Изгредници уклањају остатке уништене православне цркве камионима и тракторима, око 5.000 Албанаца учествује у томе).

13. Црква Св. Лазара, Пискоте, код Ђаковице, оштећена 1999. и 2001. године, а сада потпуно уништена са околним гробљем; такође је руиниран и парохијски дом,

14. Црква Св. Илије код Бистражина, оштећена 1999. године и потпуно уништена 17. или 18. марта подметањем снажног експлозива.

СРБИЦА

15. Манастир Девич (15. век) спаљен до темеља, а гробница Св. Јоаникија Девичког отворена и оскрнављена, Албанци су у гробници наложили ватру. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март поподне: 2.000 демонстраната се скупља и креће на манастир Девич, пет монахиња је евакуисано, демонстранти пале манастир). У манастиру је уништено око 20 разних помоћних манастирских зграда (конаци, складишта, штале, итд.).

ПЕЋ

16. Црква Св. Јована Претече (тзв. Митрополија, са парохијским домом и свештеничким становима), запаљена по изјави локалних међународних извора,

17. Црква Пресвете Богородице, Бело Поље код Пећи, запаљена у лето 1999. године. Крајем 2003. године обновљена заједно са двадесетак повратничких домова. Сада је поново оштећена подметањем пожара, али спољашња структура храма и кров нису додатно оштећени. Поред цркве запаљен је и парохијски дом.

18. Црква Св. Претече у Пећкој Бањи, запаљена и минирана.

УРОШЕВАЦ

19. Саборни храм цара Уроша, Урошевац (Извештај КФОР/УНМИК-а: 17. март – три ручне гранате бачене на цркву, подметнут пожар први пут, најмање 19 војника КФОР-а и УНМИК полицајаца рањени у одбрани цркве, разорено градско гробље. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: 1.500 Албанаца уништава све око себе – пали православну цркву у граду и пет српских кућа. Запаљена црква у селу Талиновце у 17,49 цасова, пет Албанаца ухапшено).

20. Црква Св. Илије, село Варош, црква уништена са локалним гробљем након што су је напустили војници КФОР-а (локални међународни извори).

21. Црква Св. Петра и Павла у Талиновцима, запаљена и уништено православно гробље.

22. Црква Пресвете Борородице у селу Совтовић, уништена заједно са православним гробљем (локални међународни извори). (Атински медији од 20. марта потврдили су да су три цркве поред Урошевца које су чували грчки војници остављене без заштите пред огромном масом наоружаних Албанаца и да има рањених грчких војника који су повређени у окршајима са наоружаним Албанцима).

КОСОВСКА КАМЕНИЦА

23. Црква у Доњој Слапашници, Косовска Каменица (локални извори из Каменице). Православна црква у Каменици је каменована и поразбијана су стакла на прозорима. Неколико околних српских кућа је демолирано.

ШТИМЉЕ

24. Црква св. Архангела Михаила у Штимљу, саграђена 1920. (на брду изнад градића) запаљена (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: Штимље – једна српска кућа и црква запаљени). Према најновијим информацијама структура цркве је остала сачувана иако је унутрашњост додатно оштећена и иконе поразбијане. Звоник је запаљен још у јануару 2004. јануар.

ПРИШТИНА

25. Црква Св. Николе (почетак 19. века) у Приштини (Извештај КФОР/УНМИКа: 18. март – нападачи насрнули на стару православну цркву у насељу Теслиџе – отварана ватра из аутоматског оружја, пет српских породица и свештеник евакуисани од стране КФОР-а из старе цркве, повређен међународни полицајац у покушају да спасе стару цркву. Црква запаљена, а поред ње и канцеларија Хабитата и три УНМИК возила). Црква је спаљена са парохијским домом и у њој је изгорео вредни дуборезни иконостас, десетине икона и целокупна црквена архива (потврдио протојереј приштински Мирослав Попадић).

КОСОВО ПОЉЕ

26. Црква Св. Николе, Косово Поље, запаљена унутра и оскрнављена, црква потиче из 1940, грађевина и даље стоји, по локалним српским изворима и сведочанствима унутрашњост храма је потпуно демолирана.

27. Црква Св. Катарине у Бресју поред Косова Поља, проваљена, оскрнављена. Црква је недавно и опљачкана.

ВУЧИТРН

28. Црква св. Илије, 19. век, црква је опљачкана и делимично уништена изнутра у јуну 1999. године, сада је потпуно спаљена. (Извештај КФОР/УНМИК-а: Православна црква у граду Вучитрну запаљена). Такође је уништено и православно гробље поред цркве са парохијским домом и помоћним црквеним зградама.

29. Црква у Прилужју (Извештај КФОР/УНМИК од 19. марта).

ОБИЛИЋ

30. Црква Св. Михаила у Обилићу, новосаграђени храм, Албанци наложили аутомобилске гуме у храму (Извештај КФОР/УНМИК-а: 18. март – Обилић, православна црква, бројне српске куће и станови запаљени). Спољашња структура цркве је остала сачувана, али је унутрашњост оштећена од ватре и високе температуре.

КОСОВСКА МИТРОВИЦА

31. Црква Св. Саве у јужној Митровици, паљена два пута заредом (Извештај КФОР/УНМИК-а – 18. март: Молотовљев коктел бачен у двориште православне цркве у јужној Митровици коју је чувао КФОР. Неколико оближњих кућа запаљено. Ватрогасци гасе пожар у кућама, али не и цркву која је тешко оштећена ватром). Поред цркве нападачи су запалили и свештенички дом који је био у црквеној порти.

ПОДУЈЕВО

32. Црква Св. Андреја у Подујеву, саграђена 1929, уништена 18. марта. Чешки медији потврдују да су чешки војници морали да напусте храм, који је уништен заједно са гробљем. Један официр потврдио је за “Прашке новости” да је дубоко шокиран јер су Албанци ископавали посмртне остатке Срба са гробља и разбацивали кости свуда унаоколо. (Извештај КФОР/УНМИК-а – 18. март – Православна црква запаљена у Подујеву). Према фотографијама, источни део храма Св. Андреја је миниран, а звоник потпуно уништен експлозивним средствима, као и зид који је окруживао цркву.

ИСТОК

33. Црква Св. Петра и Павла у Истоку (Извештај КФОР/УНМИК-а: Православну цркву у граду оштетила јака експлозија).

34. Црква у селу Баја (18. март, Извештај КФОР/УНМИК-а: експлозија у православном храму у селу Баја).

ВИТИНА

35. Црква у Витини оштећена гранатама 17. марта (према извештају КФОР/УНМИК-а: четири српске куће запаљене, православна црква тешко оштећена).

Сведочанство завршавамо вечном поруком и поуком српског краља Стефана Немање. На самртном часу своме сину Светом Сави он поручује:

,,Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ. Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља. А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувек спавају, у миру, непробудним сном, тела наших предака. Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог. Запамти чедо моје, наша гробља су, најсветлији, биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине. Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати.“