O nekim tvrdnjama iz knjige Voje Antonica Da li postoje stvari koje ne postoje?

[grigorije22]

Тек недавно сам дошао у посед ове веома занимљиве и корисне књиге - коју искрено препоручујем свима - па бих овом приликом желео само да пружим одговоре на неке тврдње изнете у њој, а које се односе на библијска пророчанства.

Аутор књиге, Воја Антонић, иначе је новинар, публициста и изумитељ. Вероватно је најпознатији као творац првог домаћег кућног рачунара, "Галаксије" (још 1983), али и као неуморни борац против сујеверја сваке врсте - од веровања у НЛО и астрологије, преко алтернативне медицине и надрилекарства, до лажних пророка и парапсихолога.

У књизи "Да ли постоје ствари које не постоје? - водич за критичко размишљање" Антонић се бави свим поменутим темама. Међутим, у поглављу 5, "Пророчанства" (стр. 181-218), тачније у одељку "Библијска пророчанства" (стр. 183-191), износи и неке тврдње са којима нисам сагласан, и на које бих желео овим путем да одговорим.

1) Ако кренемо редом, на 184. страни наилазимо на ову тврдњу:

U Novom zavetu postoje dva svedočenja o jednom “ispunjenom” proročanstvu (da će Isus vaskrsnuti trećeg dana), mada to proročanstvo zapravo nigde ne postoji. U prvom se čak citira sam Isus:
      
"I reče im: Ovo su reči koje sam vam govorio još dok sam bio s vama, da sve treba da se ispuni što je za mene pisano u zakonu Mojsijevu, u prorocima i u Psalmima. Tada im otvori um da razumeju Pismo. I reče im: Tako je pisano, i tako je trebalo da Hristos pretrpi i da uskrsne iz mrtvih treći dan." (Jevanđelje po Luki, 24:44-46)
      
"Predadoh vam najpre kako i sam primih da Hristos umre za grehe naše po Pismu, i da bi ukopan, i da uskrsnu treći dan, po Pismu." (Korinćanima poslanica prva, 15:3-4)
   
Nije jasno zašto je sam Isus (bar po Lukinom svedočenju) nedvosmisleno tvrdio da postoji proročanstvo o njegovom vaskrsnuću trećeg dana, jer ta tvrdnja nije tačna.

Та тврдња је, ипак, тачна. Наиме, у Јеванђељу по Матеју (12:40) пише:

"Јер као што је Јона био у трбуху китовом три дана и три ноћи, тако ће бити и Син Човечији у срцу земље три дана и три ноћи."

Одговарајуће место у књизи пророка Јоне (2:1) гласи:

"А Господ заповеди, те велика риба прогута Јону; и Јона би у трбуху рибљем три дана и три ноћи."

Нешто даље (2:3), Јона каже:

"... Завапих у невољи својој ка Господу, и услиши ме; из утробе гробне повиках, и ти чу глас мој."

Још даље (2:7), каже:

"... Ти извади живот мој из јаме, Господе Боже мој."

Ту се, дакле, спомињу и гроб, и (гробна) јама, и излазак оданде после три дана.

Затим, код пророка Осије (6:1-2) стоје ове речи:

"Ходите да се вратимо Господу; јер Он раздре, и исцелиће нас, рани, и завиће нас. Повратиће нам живот до два дана, трећи дан подигнуће нас, и живећемо пред Њим."

Овде би требало нагласити да новозаветни писци понекад разумеју догађаје из Старог завета као праслике (праобразе), док поједине догађаје из живота Месије, пошто је дошао међу људе, виде као испуњење, тј. као пуноћу и савршенство.

Иначе, у Старом завету су помоћ, спасење или избављење верног народа у одређеним приликама, или верних појединаца, као и значајни догађаји, често повезани са "трећим даном" - у Књизи постања (22:4; 40:20; 42:18), у Књизи изласка (15:22-25; 19:11), у Другој књизи о царевима (20:5), у Књизи о Јестири (5:1).

Иако не постоји пророштво које би дословно гласило: "Месија ће умрети, и после три дана васкрснуће из мртвих", код пророка Исаије (у 52. и 53. глави) постоје изузетно упечатљиви стихови који говоре о страдању "слуге Господњег", и његовој слави:

"Презрен беше и одбачен између људи, болник и вичан болестима, и као један од кога свак заклања лице, презрен да Га низашта не узимасмо. А Он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да Га Бог бије и мучи. Али Он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на Њему нашег мира ради, и раном Његовом ми се исцелисмо." (Исаија, 53:3-5)

"Од тескобе и од суда узе се, а род Његов ко ће исказати? Јер се истрже из земље живих и за преступе народа мог би рањен. Одредише Му гроб са злочинцима, али на смрти би с богатим, јер не учини неправду, нити се нађе превара у устима Његовим. Али Господу би воља да Га бије, и даде Га на муке; кад положи душу своју у принос за грех, видеће потомство своје, продужиће дане, и шта је Господу угодно напредоваће Његовом руком. Видеће труд душе своје и наситиће се; праведни слуга мој оправдаће многе својим познањем, и сам ће носити безакоња њихова. Зато ћу Му дати део за многе, и са силнима ће делити плен, јер је дао душу своју на смрт, и би метнут међу злочинце, и сам носи грехе многих, и за злочинце се моли." (Исаија, 53:8-12)

Не постоји ниједна личност, у старозаветној или потоњој историји, на коју би се ове речи могле односити, осим Исуса Христа.

2) На истој страни, налази се и ова тврдња:

Od svih spisa iz Novog zaveta, analitičari najmanje kredibiliteta daju Jevanđelju po Mateju jer je njegov autor, naprosto, u svemu video proročanstvo. Evo jednog od “neproročanstava”:

"Tada se izvrši ono što je javljeno preko proroka Jeremije: i uzeše trideset srebrnika, cenu ucenjenoga, koga uceniše sinovi Izraelovi." (Jevanđelje po Mateju, 27:9)

Ovo proročanstvo nećemo naći nigde u Jereminijim spisima, jer naprosto ne postoji.

Код Јеремије, заиста, ово пророчанство не постоји - оно постоји код пророка Захарије:

"И рекох им: ако вам је драго, дајте ми моју плату; ако ли није, немојте; и измерише ми плату, тридесет сребрника. И рече ми Господ: баци лончару ту часну цену којом ме преценише. И узев тридесет сребрника бацих их у дом Господњи лончару." (Захарија, 11:12-13)

Наравно, овде није погрешио Антонић, него је Св. апостол и јеванђелист Матеј (или неки од раних преводилаца и преписивача) погрешно приписао поменуто пророштво Јеремији, уместо Захарији.

Овде би било умесно одговорити на следеће питање: ако су, према веровању Цркве, писци јеванђеља, посланица и других списа Старог и Новог завета, били надахнути Духом Светим (богонадахнути) у тренутку писања тих дела, а Бог је непогрешив, како је могуће да им се поткрала било каква грешка? Једноставно, "стање богонадахнутости" се у Цркви никад није разумело као "стање хипнотисаности", или "стање екстатичког транса", у ком човек уопште није свестан шта се с њим догађа, док његову руку по хартији вуче Дух Свети. Кад би то био случај, онда не би ни постојала четири јеванђеља, него само једно - пошто би сва она, ма колико да их је, била потпуно иста, јер их је писао један писац, Дух Свети, а различити људи су ту само "позајмљивали" своје руке, перо и хартију. Пошто то није случај, јер се сва четири јеванђеља разликују између себе, пре свега, баш по стилу писања, онда је јасно да су списе Старог и Новог завета написали различити људи, и то потпуно присебни. А пошто је људско памћење често непоуздано и слабо, онда се чак и у писању Светих списа могу поткрасти фактографске нетачности. Улога Светог Духа је ту била да се постара да оно најбитније, оно што је важно за човеково Спасење - саме истине Вере - буду записане тачно, и предате целом свету. У свему осталом, сваки писац је имао потпуну слободу, чак и да (разуме се, ненамерно) напише нешто што није тачно. У овом конкретном случају то значи да није битно да ли је поменуто пророштво о тридесет сребрника изрекао Јеремија или Захарија, или неко трећи - битно је то да оно постоји, и да је испуњено у Новом завету.

3) На 185. страни, Антонић каже:

Sledi još jedan primer iz istog jevanđelja:

"I namesti se u gradu zvanom Nazaret, da se ispuni ono što beše javljeno preko proroka: nazvaće se Nazarećanin." (Jevanđelje po Mateju, 2:23)

Ne samo da u Starom Zavetu nema ovog “proročanstva”, nego u njemu se čak nigde ne pominje ni Nazaret ni Nazarećanin. Mada su neki branioci Biblije u raspravama iskoristili terminološki gaf, da se ne tvrdi da su proroci to "napisali" nego "rekli", ipak se na svim drugim mestima u Bibliji "reći" koristi u značenju "tvrditi" (u spisima). Ne postoji način da Jeremija ili bilo koji drugi prorok nešto tvrdi a da o tome buduće generacije (pa i sam Matej) pouzdano znaju, osim ako je on to zapisao. Usmeno prenošenje proročanstava (što bi ih automatski svrstalo u grupu retrodatiranih) čak ni u to vreme nije se smatralo pouzdanim, pa se Biblija na ovakva svedočenja i ne poziva.

Заиста се нигде у Старом завету не појављују речи "Назарет", ни "Назарећанин", што и није никакво чудо, с обзиром на чињеницу да се ово невелико место налазило далеко од било ког значајнијег града, у дубокој унутрашњости Галилеје. Међутим, када се погледа порекло имена "Назарет", ствари постају занимљивије.

Наиме, према мишљењу немалог броја стручњака - Пикснер (Bargil Pixner, "With Jesus Through Galilee: According to the Fifth Gospel", 1992) , Ленски (R. C. H. Lenski , "The Interpretation of St. Matthew's Gospel 1-14", 2008), Морган (George Campbell Morgan, "The Gospel According to Matthew", 1986) - та реч води порекло од старохебрејске речи "netzer" (נֵצֶר, у оригиналу), која значи "грана", односно "изданак" или "младица". Управо ту реч ("netzer"), употребљава пророк Исаија:

"Па ће изићи шибљика из стабла Јесејева, и изданак изникнуће из корена његова." (Исаија, 11:1)

Речи "netzer" и "Natzri" (Назарећанин, изведено од "Natzeret", Назарет) поготово постају сличне ако имамо на уму да су стари Јевреји користили само сугласнике у писању текста (самогласници се нису писали). Пошто садрже исте сугласнике (NTZR), и то у истом редоследу, ове две речи су на хебрејском идентичне. Може се претпоставити, дакле, да се јеванђелист Матеј послужио не само могућом сродношћу, него и, практично, идентичношћу две старохебрејске речи да укаже како се код древних пророка налази и наговештај имена града из кога ће доћи Месија - Он ће бити не само "netzer" (изданак) Давидов, пошто се у овом стиху директно помиње Јесеј, Давидов отац, него ће бити и "Natzri" (Назарећанин).

Занимљиво је, иначе, да се и на званичној интернет-страници града Назарета наводи управо реч "netzer" у поменутом значењу, као један од могућих корена његовог имена, а у савременом хебрејском језику, за "хришћанство" се користи сродна реч, "natzrut".

Иначе, кад је реч о Месијином пореклу из Давидове лозе - пророк Јеремија каже: "Гле, иду дани, говори Господ, у које ћу подигнути Давиду клицу праведну, која ће царовати и бити срећна и чинити суд и правду на земљи. У његове дане спашће се Јуда, и Израиљ ће становати у миру, и ово му је име којим ће се звати: Господ правда наша." (Јеремија, 23:5-6); дакле, у Старом завету је јасно наговештено да ће Месија бити потомак Давидов, тако да се наведени стих пророка Исаије недвосмислено односи на Месију, као потомка Давидовог, тј. Јесејевог.

Што се тиче Антонићеве примедбе о улози усмене традиције у чувању и преношењу пророчанстава, тј. њене непоузданости и неупотребљивости, морао бих да додам да је усмена традиција (предање) била веома жива међу Јеврејима, и веома поштована. Иза неких старозаветних пророка нису остале никакве записане речи, али је њихово поштовање у народу било такво да је тешко претпоставити како људи нису сачували барем нешто од онога што су говорили такви пророци као Илија, Јелисеј и неки други.

4) На истој страни, Антонић наводи познате псаламске стихове:

"Свагда видим Господа пред собом: док је он код деснице моје, не колебам се. Зато се радује срце моје и весели душа моја, и спокојно тело моје дише. Јер ти нећеш душу моју Шеолу предати, нећеш дати да миљеник твој труљење гледа. Показаћеш ти мени пут живота. Обиље радости пред лицем је твојим, вечне су утехе у десници твојој." (Псалам 16:8-11)

уз опаску да се они не могу односити на Васкрсење Христово, насупрот ономе што се може прочитати у Делима апостолским (2:25-31), где Св. апостол Петар тумачи ове речи управо као пророштво о Васкрсењу Христовом:

Otkud uskrsenje Hristovo? Psalme je car David pisao u prvom licu, pa je iznad svega jasno da je govorio o sebi a ne o Isusu. Apostol Petar ovo je pokušao da ospori, a kao argument izneo je činjenicu da je David ipak umro i da je ukopan (Dela apostolska, 2:29), što ga je navelo na zaključak da nije mislio na sebe nego na Isusa. Možemo li da se složimo sa ovako nategnutim objašnjenjem? Teško, jer bez obzira na autoritet svetog Petra, David je nedvosmisleno govorio o svojoj besmrtnosti. Pošto je ipak umro, to je samo dokaz da je negde pogrešio. Ovo proročanstvo je “ispunjeno” samo zahvaljujući Petrovim i Lukinim intervencijama, i ne postoji ni najmanji detalj koji bi ukazao na vezu između njega i Isusovog vaskrsnuća.

Такав детаљ ипак постоји. Давид је, наиме, тешко могао да говори о себи у овим стиховима, иако их је испевао у првом лицу, јер је био потпуно свестан да је смртан, да ће умрети када дође време за то, и да ће бити сахрањен. Реч је о следећем. Готово на самом почетку Давидове владавине, Бог преко пророка Натана поручује Давиду:

"Кад се наврше дани твоји, и починеш код отаца својих, подигнућу потомство твоје након тебе, које ће изаћи из утробе твоје, и утврдићу царство његово." (2. књига Самуилова, 7:12)

Такође и сâм Давид говори о својој смрти своме сину и наследнику Соломону, припремајући га за час кад ће он (Соломон) постати цар, дајући му савете како би ваљало да влада:

"А кад дође време Давиду да умре, заповеди Соломону сину својему говорећи: Ја идем куда иде све на земљи; а ти буди храбар и буди човек." (1. књига о царевима, 2:1-2)

Пошто је, дакле, био савршено свестан да ће умрети и бити сахрањен, Давид никако није могао да говори о себи у поменутом псалму, иако га је испевао у првом лицу, него је у тим стиховима очигледно мислио на неког другог. Сем тога, у 21. псалму Давид говори о себи користећи искључиво треће лице, док у 22. псалму, иако опет користи прво лице, говори о будућем Христовом страдању, о муци и порузи коју ће Он претрпети, па чак и о Његовом распећу, и то са таквом прецизношћу у детаљима да то делује запрепашћујуће.

Иначе, оно што је овде нарочито занимљиво јесте то што Давид исказује јасну веру у нераспадљивост, односно васкрсење тела, иако у то време (око 1000 година пре Христа) Јевреји још ништа нису знали о томе.

Можемо, дакле, закључити да је Св. апостол Петар у праву кад ове стихове 16. псалма разуме као месијанске, и да је ово Давидово пророштво, ипак, испуњено.

5) На 186. страни, Антонић пише:

Slično vredi za većinu proročanstava iznetih u Bibliji. U Jevanđelju po Mateju (2:17-18), na primer, opisano je kako je razljućeni Irod naredio da se pobiju sva deca mlađa od dve godine, i dodao:

"Tada se zbi ono što je javljeno preko proroka Jeremije koji reče: Vrisak začu se u Rami, plakanje i jaukanje silno; Rahela za decom svojom plače, i ne htede da se uteši, jer njih više nema."

Ovo je u Knjizi proroka Jeremije (31:15) zaista napisano, ali je kontekst preinačen: Rahela jeste plakala “za decom svojom”, ali ne zato što su ona pobijena nego zbog raseljavanja Jevreja pod vavilonskim zarobljeništvom. Već u 31:16 Gospod je teši obećanjem da će se “deca” (što je u sklopu Jeremijine priče stilska figura za sav narod) “vratiti iz zemlje neprijateljske”, ali to Matej nije proglasio za proročanstvo jer je iz konteksta izvadio samo ono što je podržavalo tezu o ispunjenju Jeremijine vizije.

У време када је Св. апостол и јеванђелист Матеј писао своје Јеванђеље, ова пророштва (Јеремија, 31:15-16) су већ увелико била испуњена, што је било добро познато свим Јеврејима, па и Матеју, јер је у питању било одвођење у ропство и потом ослобађање из њега, што је догађај од највећег значаја за све припаднике једног народа. Дакле, он није погрешно протумачио једно старо пророштво (знао је да је оно већ увелико испуњено), него је у њему видео и наговештај онога што ће се догодити знатно касније - покоља витлејемске деце за владавине цара Ирода - а што је у вези са доласком Месије. Сем тога, "плакање и јаукање силно", које се према овом пророштву чуло у Рами, морало је бити неупоредиво јаче и потресније када су мајке гледале своју побијену децу (чак и бебе у колевкама!), него када су Јевреји, шест векова раније, одвођени у вавилонско ропство. Одлазак у ропство, макар и код смртних непријатеља, ипак оставља наду да ће се заробљени кад-тад вратити - смрт такву наду не оставља. Зато плач Рахиље за својом децом далеко снажније одјекује управо у овом догађају из Јеванђеља по Матеју.

У Старом завету има још пророштава која се могу тумачити двојако - као да се односе на време и догађаје који ће уследити непосредно (или у догледној будућности) пошто су изречена, и као да се односе на догађаје који су повезани са обећаним Месијом. Другим речима, постоје пророштва која су се испунила двоструко - и у домесијанском, и у месијанском времену.

Једно од таквих је и познато пророштво о "гласу вапијућег у пустињи" (Исаија, 40:1-5):

"Тешите, тешите народ мој, говори Бог ваш. Говорите Јерусалиму љубазно, и јављајте му да се навршио рок његов, да му се безакоње опростило, јер је примио из руке Господње двојином за све грехе своје. Глас је некога који виче: приправите у пустињи пут Господњи, поравните у пустоши стазу Богу нашему. Све долине нека се повисе, и све горе и брегови нека се слегну, и што је криво    нека буде право, и неравна места нека буду равна. И јавиће се слава Господња, и свако ће тело видети; јер уста Господња говорише."

Мало даље, Исаија каже:

"Изиђи на гору високу, Сионе, који јављаш добре гласе; подигни силно глас свој, Јерусалиме, који јављаш добре гласе; подигни, не бој се. Кажи градовима Јудиним: ево Бога вашега." (исто, 40:9)

Пророк говори о повратку Јевреја из вавилонског ропства (што ће уследити два века касније), а чије је одвођење у ропство најавио у претходној, 39. глави своје књиге. Овде он помиње и један древни обичај слања весника који најављује долазак цара, у овом случају Бога, који предводи свој народ на путу из Вавилона у слободу. Међутим, ово место говори и о једној личности из месијанског времена, о Св. Јовану Крститељу, који је својим проповедањем покајања свим људима, и својим крштењем, непосредно наговестио долазак Месије. Сâм Св. Јован каже:

"Ја сам глас вапијућег у пустињи: Поравните пут Господњи, као што каза Исаија пророк." (Јеванђеље по Јовану, 1:23)

Таквих примера, где се поједина пророштва одликују двоструким значењем, има још, тако да се не може рећи да је Св. Матеј погрешио наводећи да се испунило једно већ одавно испуњено пророштво.

(наставак следи) 

 

 (наставак)

6) На истој страни, Антонић каже:

Proročanska najava Isusovog rođenja u Betlehemu (Vitlejemu) uzima se kao primer tačnog predskazanja ovog važnog događaja:

"A ti, Betleheme Efrato, najmanji međ’ hiljadama Judinim, iz tebe će meni izići onaj koji će Izraelom vladati, čije je poreklo od starih vremena, od iskonskih dana." (Knjiga proroka Miheja, 5:2)

Matej se pozvao na ovo proročanstvo u svom jevanđelju (2:5-6):

"Rekoše mu: u Betlehemu, u Judeji; jer evo šta je preko proroka napisano: I ti Betleheme, zemljo Judina, nisi zaista najmanji između glavnih gradova Judinih; jer iz tebe će izići Vođa koji će moj narod Izraela napasati."

Na prvi pogled reklo bi se da je reč o nepogrešivom proročanstvu, ali pažnju privlače naoko nevažne intervencije koje je Matej uneo u jevanđelje. Zašto za Betlehem, koji je u citiranom tekstu bio najmanji, menja navod tako da sada nije zaista najmanji, i šta znači ono Efrato, koje je promenjeno u zemljo Judina? Zašto je sveti Matej netačno citirao proroka Miheja? Brojne rasprave vođene su na ovu temu, a rezultati istraživanja po mnogo čemu su zanimljivi.

Betlehem (Vitlejem) Efrato koga u “proročanstvu” pominje Mihej nije grad nego osoba, tačnije glavešina porodičnog klana! Prva knjiga dnevnika (2:19 i 2:50-51) otkriva nam da je Halev, posle smrti žene Azuve, oženio Efratu. Ona mu je, kao prvenca, rodila Ora, ovaj je imao sina Salmu, koji je na kraju dobio sina Betlehema. Otud je Matej morao da izostavi ono “Efrato” iz proročanstva jer bi to pažljivom čitaocu razotkrilo Betlehemovu genezu, a “hiljade Judine” izbačene su zato što bi bilo jasno da grad Betlehem nikako nije mogao da bude jedan među hiljadama drugih, jer je Judeja bila suviše mala i sadržala je premalo gradova da bi takva stilska figura bila moguća.

Zato se u nekim prevodima Biblije (kao što je Brentonov), knjiga proroka Miheja (5:2) prevodi kao: “A ti, Betleheme, kućo Efrate...” (And thou, Bethlehem, house of Ephrathah...). Izraz kuća se u Hebrejskom često koristi da se označi porodica ili klan, a nikako grad.

Ово је најчуднија Антонићева тврдња - да је Витлејем Ефрата заправо име човека, а не града! Чињеница је, међутим, да се насеобина Витлејем ("на путу који иде у Ефрату") помиње први пут још у Књизи постања (35:19) као место у коме је сахрањена Рахиља, жена патријарха Јакова. Затим се помиње, опет као насеобина, а не као личност, у Књизи о судијама, и то неколико пута (ту се на једном месту чак изричито каже "из Витлејема Јудина" - 17:7), затим два пута у књизи о Рути (где се, у 1:2, опет каже "Витлејем Јудин"), итд. Исто тако, и Ефрата се помиње као област, а не као клан или породица, први пут у Књизи постања, у 35:16, па потом у Књизи о Рути, у 4:11. Истовремено, речи "Витлејем" и "Ефрата" се нигде не помињу као лична имена, осим у Књизи дневника, и то у форми родослова, дакле у набрајању. Иначе, иако се лично име Витлејем појављује неколико пута у Књизи дневника, у питању је само једна и иста личност, коју писац помиње на неколико места (на пример: "Ово бејаху синови Халева, сина Ора, првенца Ефратина... Салма, отац Витлејему...", 1. књига дневника, 2:50-51). Управо из тих родослова се види да су те две личности знатно млађе од многих помена ова два имена, као географских појмова. Осим тога, и сама Прва књига дневника је знатно млађа по времену настанка од књига Постања, О судијама, О Рути, па чак и Књиге пророка Михеја. Према томе, јасно је да "Витлејем" и "Ефрата" постоје као географски појмови знатно раније и дуже него као лична имена. Такође, они се у Библији и користе готово искључиво као географски појмови, а тек на пâр места као лична имена, и то само у оквиру родословног набрајања. Исто тако, уз помињање личних имена Витлејема и Ефрате, увек се додаје и чији је Витлејем син, као и чија је Ефрата жена или мајка - на свим другим местима у Старом завету, па и код пророка Михеја, ове две речи се помињу без тих ознака порекла или породичне припадности, што јасно показује да се ради о географским појмовима. Антонићева тврдња како је пророк Михеј говорио о личности, а не о месту, а јеванђелист Матеј то покушао да "забашури", нема практично никаквог основа.

Зашто пророк Михеј употребљава израз "најмањи међ' хиљадама Јудиним", ако невелика Јудеја није могла да има толико мноштво насеља? Вероватно зато да нагласи контраст између незнатне величине тог места и његовог историјског значаја. Наиме, у Витлејему се родио Давид, и у њему га је пророк Самуило помазао за цара (1. књига Самуилова, 16:1-13), па је већ самим тим ово место стекло велики историјски углед. Тај углед ће постати и много већи када се у истом месту роди Месија, на кога се и односе речи овог Михејевог пророштва.

А зашто јеванђелист Матеј мења израз "Витлејеме Ефрато" у "Витлејеме, земљо Јудина"? Свакако не зато да би "прикрио генезу" имена овог места, како Антонић сугерише, за шта смо већ утврдили да не може бити тачно, већ зато да нагласи и потврди да је тај Витлејем, у коме се родио Исус, онај исти Витлејем о коме говори пророк Михеј. Наиме, поред Витлејема у Јудеји, на југу, постоји и Витлејем у Галилеји, у северним деловима некада јединственог јеврејског царства. Овај други Витлејем се помиње у Књизи Исуса Навина (19:15), као један од градова који су припали Завулоновом племену, за разлику од Витлејема на југу, који је припао Јудином племену. Пошто су сви Христови апостоли, укључујући и Матеја, били из Галилеје, њима је било добро познато постојање тог другог, галилејског Витлејема. И зато, да не би оставио ни најмању сумњу о ком месту је реч, Матеј наглашава "Витлејеме, земљо Јудина".

7) На 187. страни, Антонић наставља:

Od svih je najpoznatije proročanstvo u kome prorok Isaija predskazuje bezgrešno začeće, Isusovo rođenje i njegovo ime (Emanuilo). Ponovo ga citira Matej u svome Jevanđelju (1:22-23):

"To je sve bilo da se ispuni ono što je Gospod javio preko proroka koji reče: 'Gle, devica će zatrudneti, i rodiće sina, i njemu će nadenuti ime Emanuel', koje znači: s nama Bog."

Knjiga proroka Isaije sadrži deo (7:14) u kome se tačno tako kaže. Sve ostalo ne ide u    prilog Matejevoj tvrdnji da je reč o proročanstvu koje se na bilo koji način odnosi na Isusa. Prvo, Isus verovatno nikada nije ni dobio ime Emanuilo: u celoj Bibliji ovo ime pominje se samo tri puta, dvaput kod Isaije (u pomenutom delu proglašenom za proročanstvo) i jednom kad ga Matej citira. Uzgred, ako umesto Matejevog svedočenja uzmemo Lukino, anđeo je ispravno prorekao devici Mariji: “I evo zatrudnećeš i rodićeš sina, i nadenućeš mu ime Isus”, (Jevanđelje po Luki, 1:31) ali je to retrodatirano    proročanstvo jer je Luka svoje jevanđelje pisao posle Isusovog raspeća. Ovo potvrđuje indikativnu činjenicu s kojom ćemo se često susretati, ne samo kod biblijskih nego i kod ostalih proročanstava: sva retrodatirana proročanstva, bez izuzetka, nepogrešivo su “ispunjena”!

Matejeva tvrdnja, da pomenuto proročanstvo treba shvatiti kao najavu Isusovog rođenja, ima više nedostataka, a mi ćemo pomenuti samo još jedan. Ovaj citat, naime, uopšte se ne    odnosi na Isusa niti na bilo koju osobu iz daleke budućnosti, nego na proročanstvo (uzgred, dobrim delom neispunjeno) koje ni po čemu ne izlazi iz konteksta događaja toga vremena (osmi vek pre Hrista). Knjiga proroka Isaije (glave 7-12) i Druga knjiga dnevnika (glava 28) precizno nam opisuju o čemu je reč. Evo sažetog pregleda događaja koji su od važnosti za razumevanje ovog proročanstva.

Naglo širenje i jačanje Asirske imperije predstavljalo je pretnju severnim susedima, Izraelu i Siriji. Zato su oni ušli u savez kako bi ujedinjeni porazili Asirce. Ali za leđima im je bila Judeja, pa su izraelski i sirijski carevi pozvali judejskog cara Ahaza da se priključi    ovoj palestinskoj alijansi koja bi delovala protiv Asiraca. Ahaz je ovaj poziv odbio čime se    automatski deklarisao kao protivnik izraelsko - sirijske alijanse. Zbog toga se očekivalo da Judeja, kao slabiji protivnik, postane njihova prva meta.

Strah je zavladao kod Judejaca. Da bi umirio cara Ahaza, prorok Isaija mu je rekao da nema razloga za strah jer mu se javio Bog i poručio da će mu pomoći u ovoj borbi. A znamenje koje treba da umiri Ahaza biće to što će, nakon što se Isaija “približi proročici” (Knjiga proroka Isaije, 8:3) ona roditi sina! Ovo se, istina, i ostvarilo (kao da je čudno što je Isaija, žrtvujući se za znamenje, “pristupio” devojci pa je ona posle devet meseci rodila sina), ali sve to nema nikakve veze sa Isusom. Zanimljivo je da Isaija nije dao svome detetu ime Emanuilo (kao što je sam predskazao) nego ga je, navodno po sugestiji koju je dobio od samog Boga, nazvao Maher-Šalal-Kaš-Baz, što znači Požuri na plen, pohitaj u pljačku (Isaija, 8:3). Sve u svemu, uzimanje ovog proročanstva za dokaz da je Isusovo rođenje najavljeno celih sedam vekova ranije, u suprotnosti je sa činjenicama. Tim pre što njime navodno najavljuje bezgrešno začeće, a Isaija u svojoj knjizi (8:3) jasno je rekao “Približih se proročici, i ona zatrudne i rodi sina”. Vuk Stefanović Karadžić je u prevodu Novog zaveta na mestu na kome se Matej poziva na Isaijino proročanstvo (1:23) upotrebio kompromisni termin “Djevojka će zatrudnjeti”, (što je prihvaćeno i u prevodu Svetog arhijerejskog sinoda SPC) ali skoro svi prevodi sa engleskog govornog područja navode “The virgin shall conceive”, što znači “nevina devojka” ili “devica” će zatrudneti. Ovaj poslednji izraz upotrebio je i dr Lujo Bakotić u svom prevodu Biblije (koji smo, kao najrazumljiviji i najbliži današnjem jeziku, koristili u svim citatima).

Најпре, име Емануил (Immanu El) значи "С нама је Бог", и у пуној мери се односи једино на Исуса Христа - Он јесте Бог Који је постао човек и дошао међу људе, Он је заиста Бог Који је с нама. Дакле, именом "Емануил" је исказано ко је Он. Име које је добио пошто се родио, Исус (Yehoshua), значи "Спасилац", "Избавитељ", што се опет потпуно односи на Њега, и њиме је исказано шта Он ради. Према томе, та два различита имена уопште не противрече једно другом, него оба тачно говоре о Месији, и оба се односе на Њега.

Овде је Антонић, говорећи о рођењу Емануила од девојке, помешао два различита догађаја. Наиме, он каже да је пророк Исаија, да би умирио цара Ахаза, најпре рекао да ће "девојка зачети и родиће сина" (7:14), а потом да је (Исаија) "приступио пророчици и она затрудне и роди сина" (8:3). Занимљиво, за Антонића је то један те исти догађај!? Не знам на основу чега је извео такав закључак, али то није у складу са оним што пише код Исаије, а ево због чега.

Најпре, кад се каже "знак", поготово у овом контексту, подразумева се да би то требало да буде неки сасвим необичан, боље речено чудесан знак. Ако је мушкарац "приступио" жени (па макар и пророк пророчици!), шта је ту чудно ако је она зачела и родила сина? Какав је то "знак"? Интересантно је да и Антонић на овом месту исказује једнако чуђење, али га то ипак не наводи на закључак да овде не може бити у питању тај "знак".

Друго, у стиху 7:14 се каже "девојка" (на јеврејском "almah" - "неудата млада девица"), док је у стиху 8:3 речено "пророчица" ("neviah"). Ради се о две потпуно различите речи, којима је заједничко само то да су женског рода. А да ли је могуће макар то да је пророчица била девица док се није догодио тај сусрет из стиха 8:3, што не би било у супротности са њеном пророчком службом? Другим речима, да ли је њима то било прво дете које су добили, па им је и поменути сурет био први, а она пре тога била девица? Ни то није могуће, јер су већ имали једног сина - у стиху 7:3 дословно се каже: "Тада рече Господ Исаији: изиђи на сусрет Ахазу, ти и Сеар-јасув, син твој, накрај јаза горњега језера, на пут код поља Бјељарева." Дакле, већ су имали једног сина, тако да "neviah" из стиха 8:3 никако није могла бити "almah" из стиха 7:14. Некакво тумачење (не мислим на Антонићево) по коме би мајка Исаијиног сина Сеар-јасува била заправо његова прва жена (која је можда већ била покојна кад му се родио други син), а поменута пророчица била његова друга жена (или можда наложница, ако је прва жена још била жива), потпуно је произвољно и нема никаквог основа ни у ономе што пише код Исаије, или код неког другог, ни у предању. Уосталом, чак и да је тако, тиме се опет не би могло објаснити да је "девојка родила сина".

Најзад, Исаија свом новорођеном сину даје име које нема никакве везе са именом "Емануил" - овај се зове "Брз На Плен, Хитар На Грабеж" ("Maher Shalal Chash Baz").

А зашто Исаија прориче толико векова унапред о рођењу Месије, кад је требало само да се види неки знак који би умирио уплашеног цара Ахаза? То сазнајемо у 9. глави:

"Јер нам се роди дијете, син нам се даде, којему је власт на рамену, и име ће му бити: дивни, савјетник, Бог силни, отац вјечни, кнез мирни. Без краја ће расти власт и мир на пријестолу Давидову и у царству његову да се уреди и утврди судом и правдом одсада довијека. То ће учинити ревност Господа над војскама." (Исаија, 9:6-7)

И мало даље:

"Али ће Господ подигнути противнике Ресинове на њ, и скупиће непријатеље његове, Сирце с истока и Филистеје са запада, те ће ждријети Израиља на сва уста. Код свега тога неће се одвратити гњев његов, него ће рука његова још бити подигнута." (исто, 9:11-12)

Дакле, Господ умирује Ахаза говорећи му о томе да се неће прекинути Давидова лоза, и да ће Јудејом управљати Давидови законити наследници све до доласка Месије, дакле, да се Ахаз не боји израиљског цара Факеја, нити сиријског цара Ресина, јер га они неће убити, што се ускоро и показало, кад је Факеја убио Осија (2. књига о царевима, 15:30), а Ресина убио асирски цар Теглатфеласар (исто, 16:9).

Сасвим је, дакле, јасно да се чувено Исаијино пророштво о рођењу Емануила од девојке може односити једино на рођење Месије, тачно онако како га је Матеј растумачио.

(наставак следи)

(наставак)

 8) Коначно, Антонић на 189. страни каже:

S obzirom da se pad Jerusalima očekivao i da je njegovo osvajanje od strane Vavilonaca bilo samo pitanje vremena, za njega je vezan veliki broj proročanstva. U jednom od njih prorok Jeremija proriče Judejskom caru Sedekiji da će ga zarobiti vavilonski kralj, ali da nema razloga za zabrinutost jer ga on neće ubiti nego će mu smrt biti laka i časna:

"Ali čuj reč Gospodnju, Sedekija, kralju Judin; ovako govori Gospod za te: Nećeš poginuti od mača. Umrećeš na miru, i kao što pališe mirise ocima tvojim, ranijim kraljevima, koji su pre tebe bili, tako će paliti i tebi, i oplakaće te govoreći: jaoh gospodaru! jer ja izgovorih ovu reč, govori Gospod." (Knjiga proroka Jeremije, 34:4-5)

Jerusalim je, naravno, pao i car Sedekija je zarobljen, ali kako je završio život? I o tome nešto kasnije u istoj knjizi svedoči prorok Jeremija:

"Kralj Babilonski dade poklati sinove Sedekijine na njegove oči, i dade poklati i sve poglavice Judine. Zatim učini da se Sedekiji iskopaju oči, i svezana u dvoje bakrene verige odvede ga u Babilon i metnu ga u tamnicu, gde osta do dana smrti svoje." (Knjiga proroka Jeremije, 52:10-11)

Ako je Sedekija ovako “umro na miru”, onda nije lako ni zamisliti kakva bi ga sudbina snašla da mu je Jeremija prorekao tešku smrt.

Тачно је да код пророка Јеремије пише управо овако како је Антонић навео. Међутим, код Јеремије пише још нешто, што Антонић не помиње. Наиме, у истој, 34. глави, само неколико стихова даље у односу на цитиране, пише:

"Реч која дође Јеремији од Господа кад цар Седекија учини завет са свим народом који беше у Јерусалиму да им прогласи слободу, да сваки отпусти слободног роба свог и робињу своју, Јеврејина и Јеврејку, да ни у кога не буде роб Јудејац, брат његов. И послушаше сви кнезови и сав народ, који приста на завет, да сваки отпусти слободног роба свог и робињу своју, да им не буду више робови, послушаше и отпустише." (Јеремија, 34:8-10)

Дакле, цар Седекија и сав народ најпре доносе добру одлуку, онако како је по вољи Господњој, и дају слободу својим јеврејским робовима. Међутим, недуго затим, као да су се покајали што су ослободили своје робове, почели су опет да их узимају:

"А после, опет, сташе узимати робове и робиње, које беху отпустили на вољу, и нагонише их да им буду робови и робиње." (исто, 34:11)

Зато их Господ преко Јеремије најпре подсећа на претходни Завет, који је Он склопио са њиховим оцима кад их је извео из Египта:

"И дође реч Господња Јеремији од Господа говорећи: Овако вели Господ Бог Израиљев: Ја учиних завет с оцима вашим кад вас изведох из земље мисирске, из дома ропског, говорећи: Кад се свршује седма година, отпуштајте сваки брата свог Јеврејина који ти се буде продао и служио ти шест година, отпусти га слободног од себе. Али не послушаше ме оци ваши нити пригнуше уха свог. И ви се бејасте сада обратили и учинили што је право преда мном прогласивши    слободу сваки ближњему свом, учинивши завет преда мном у дому који се зове мојим именом." (исто, 34:12-15)

А онда им говори шта су они урадили, и шта ће им се због тога догодити:

"Али ударисте натраг и погрдисте име моје узевши опет сваки роба свог и робињу своју, које бејасте отпустили слободне на њихову вољу, и натерасте их да вам буду робови и робиње. Зато овако вели Господ: Ви не послушасте мене да прогласите слободу сваки брату свом и ближњему свом; ево, ја проглашујем слободу супрот вама, говори Господ, мачу, помору и глади, и предаћу вас да се потуцате по свим царствима земаљским. И предаћу људе који преступише мој завет, који не извршише речи завета који учинише преда мном, расекавши теле на двоје и   прошавши између половина, кнезове Јудине и кнезове јерусалимске, дворане и свештенике и сав народ ове земље, који прођоше између половина оног телета, предаћу их у руке непријатељима њиховим и у руке онима који траже душу њихову, и мртва ће тела њихова бити храна птицама небеским и зверима земаљским. И Седекију, цара Јудиног, и кнезове његове предаћу у руке непријатељима њиховим и у руке онима који траже душу њихову, у руке војсци цара вавилонског, која се вратила од вас. Ево, ја ћу им заповедити, вели Господ, и довешћу их опет на овај град, и биће га и узеће га и спалиће га огњем; и градове Јудине обратићу у пустош да нико неће становати у њима." (исто, 34:16-22)

Дакле, сво зло које их је снашло, догодило им се због тога што су прекршили Завет који су претходно склопили са Богом. Нешто даље, у 38. глави, пише следеће:

"Тада Јеремија рече Седекији: Овако вели Господ Бог над војскама, Бог Израиљев: Ако отидеш ка кнезовима цара вавилонског, жива ће остати душа твоја, и град овај неће изгорети огњем, и тако ћеш остати у животу ти и дом твој. Ако ли не отидеш ка кнезовима цара вавилонског, овај ће град бити предан у руке Халдејцима, који ће га спалити огњем, и ти нећеш побећи из руку њихових. А цар Седекија рече Јеремији: Ја се бојим Јудејаца који су пребегли ка Халдејцима, да ме не предају у њихове руке, те ће ми се наругати. А Јеремија рече: Неће те предати; послушај глас Господњи, који ти ја говорим, и добро ће ти бити и жива ће бити твоја душа. Ако ли нећеш да изиђеш, ово је шта ми показа Господ: Гле, све жене које су остале у дому цара Јудиног, одвешће се ка кнезовима цара вавилонског, и оне ће рећи: Наговорише те и преварише те пријатељи твоји; ноге ти се увалише у глиб, а они се повукоше натраг. Све жене твоје и синови твоји одвешће се Халдејцима, и ти нећеш утећи из руку њихових; него ћеш допасти у руке цару вавилонском, и овај ће град изгорети огњем." (исто, 38:17-23)

И овде видимо да је Седекији јасно речено шта ће бити с њим ако не послуша Јеремију. Међутим, насупрот томе како га је Пророк саветовао, Седекија је, кад је видео да су Халдејци провалили у град, покушао да побегне, па се догодило тачно оно што му је Јеремија прорекао да ће бити у том случају:

"А кад их виде Седекија цар Јудин и сви војници, побегоше и изиђоше ноћу из    града покрај врта царског, на врата међу два зида; и иђаху преко поља. А војска халдејска гоњаше их, и стиже Седекију у пољу јерихонском, и ухвативши га доведоше га к Навуходоносору цару вавилонском у Ривлу, у земљи ематској, те му суди. И закла цар вавилонски синове Седекијине у Ривли на његове очи, и све знатне људе од Јуде покла цар вавилонски. Иза тога Седекији ископа очи, и свеза га у двоје вериге бронзане, да га одведе у Вавилон. А дом царев и домове народне попалише Халдејци огњем, и зидове јерусалимске раскопаше. А остатак народа што оста у граду и пребеге који пребегоше к њему, остатак народа што беше остао, одведе Невузардан заповедник стражарски у Вавилон. Само најсиромашније из народа, који ништа немаху, остави Невузардан заповедник стражарски у земљи Јудиној, и даде им тада винограде и њиве." (исто, 39:4-10)

Према томе, ужасна судбина која је задесила цара Седекију (а за коју Антонић каже да није била проречена, и да није смела да се догоди према Јеремијином пророштву), била је сасвим у складу са пророштвом, и снашла га је управо зато што није послушао Пророка. Дакле, и овде је реч о испуњеном пророштву.

Закључак

На крају се може рећи да су готово све Антонићеве тврдње изнете у овој књизи, а које се односе на библијска пророштва, практично без основа. Тако је без основа и његова завршна тврдња, коју овде нисам цитирао, да су писци Новог завета углавном следили манир да у Старом завету пронађу неку реченицу која је одговарала неком каснијем догађају, и прогласе је за пророштво. Истина је, заправо, да Антонић уопште не помиње највећи део месијанских пророштава, од којих су се нека испунила чак са толико детаља да је то задивљујуће. А, као што смо видели, ни ово што помиње и што тврди, не стоји.

Како је могуће да је Антонић, који се очигледно веома темељно бавио темама у својој књизи, толико лоше анализирао теме из одељка "Библијска пророчанства"?

Изгледа да је посветио више пажње проучавању разних критичких текстова о Библији (што је, иначе, неопходно у сваком озбиљнијем раду) него проучавању саме Библије. И онда се догодило да је неке тврдње, изнете у текстовима о Библији, а које саме нису биле тачне (из разлога познатих њиховим ауторима), преузео и унео у своју књигу без неопходне, темељније провере, "здраво за готово".

У најгорем случају је могуће, чак, да Антонић уопште није прочитао Стари завет, него је сматрао као довољно да прочита само критичку литературу (што је, као што већ рекох, апсолутно неопходно, али нипошто није довољно) и да потом прочита само оне стихове које су аутори тих текстова цитирали, ради елементарне провере. Како иначе објаснити такав превид из пасуса 8) сем да Антонић није прочитао чак ни она поглавља из Књиге пророка Јеремије која стоје између цитираних поглавља (34. и 52.), макар да провери да ли се ту нешто важно догодило што би објаснило зашто се исход цара Седекије тако драстично разликовао од онога што му је Јеремија првобитно прорекао? Да је прочитао, видео би шта се догодило, па би бар ову примедбу на рачун старозаветних пророштава изоставио. Ако Антонић није прочитао у целини чак ни поглавља која сâм цитира у својој књизи, шта би се тек могло очекивати за остатак Библије? Надам се само да је писању других делова своје књиге (астрологија, видовњаци, и остало) приступао са више озбиљности...

Наравно, могуће је да је Антонић прочитао Стари завет, али прилично давно, па је доста тога и заборавио. Свеједно, морао је да се односи много озбиљније и критичније према сопственом истраживању. Овако се догодило да је макар један број промашаја имао зато што се односио немарно према предмету свог истраживања. Прилично неочекивано за неког ко је у поднаслову своје књиге написао "Водич за критичко размишљање".

 

 http://www.pravoslavniforum.com/index.php?topic=4907.msg55864;topicseen#msg55864

     

 

[Срђан(Православац)]

Стари завет је био темељ за нови,и тек се у новом познаје и открива.
Читањем новог завета само не бисмо разумели зашто је Христос дошао,без старог не бисмо знали како су фарисеји изврнули закон и додали нову традицију.

Ни сами апостоли нису разумели све до онога тренутка када им Исус није дао да разумеју писмо.Дакле као што је и сам казао "Без мене не можете ништа чинити",тако ми и треба да знамо да без Њега нећемо ни разумети.Кад не разумеју ни хришћани све који увек трагају,истражују и добијају нове одговоре изнова,како ће неки тамо атеиста за разуме кад је без разума сам себи разуман.И тражи начин на сваки могући начин на штету душе своје да побије Бога.То им је потреба да оправдају себе за безбожна дела која чине.

Тако се и овај Воја Антонић ставио у улози да доказује и показује а у ствари ништа није доказао јер он мисли да пророчанства требају да буду прецизна,лака и недвосмислена.
А где је премудрост ту је Бог,будући да он не познаје Бога нема ни мудрости.
Пророчанства о Христу могу се крити свуда у старом завету као нпр 1.Мојс.3:15
Озбиљни стручњаци су казали да постоје више од 300 пророчанства у 21-ој књизи старог завета о Исусу Христу.Овај самопрозвани стручњак вероватно и није ни прочитао цело свето писмо а постао критичар,без основа.

Обманути не обмањују никога осим себе.

[grigorije22]

Bilo je krajnje vreme da neko odgovori na njegova laprdanja.Brate Borislave svaka cast.

[Срђан(Православац)]

Лепо му је одговорио сад још да му неко да да прочита,али опет неће веровати.

 

Псалам 14:1 "Рече безумник у срцу својем нема Бога"