Божански Примрак

[Megidon]

Дионисије Ареопагит епикоп Атински

Тимотеју епископу Ефеском

 

О МИСТИЧКОМ БОГОСЛОВЉУ

 

Глава 1. Шта је божански Примрак

 

Тројице Надсуштаствена и Надбожанска и Преблага,хришћанске богомудрости Надзиратељу, управи нас ка наднепознајном и надсветлом и највишем врху мистичких Речи(св. Писма), где су просте и (од свега) одрешене и неизмењиве тајне богословља покривене (прикривене) у надсветлом Мраку тајноскривеног Ћутања, које(тајне) у најтамнијем најпресветлије просијавају и , у свесцелој недодиривости и невидљивости блистањима надлепотним преиспуњују умове без очију( тј. Анђеле). Мени,дакле то нек буде молитва.

А ти о драги Тимотеје, у крепком подвигу ка мистичким виђењима остави и чула и умне делатности, и све чувствено и умно, и све небитујуће и битујуће, и устреми се непознајно ка вишем сједињењу, колико је то могуће, са Оним  који је изнад сваке суштине и познања. Јер ћеш се тим (низашто) невезаним ( и од свега) одрешеним чистим изласком (тј. Екстазом) из себе и из свега, уздићи ка надсуштаственом Зраку божанске Таме, све остављајући и од свега раздрешујући се.

Али гледај да нико од непосвећених не чује за то, то јест велим за такве који се држе само битујућих ствари и замишљају да изнад тих битујућих ништа не постоји надсуштински, него сматрају да сопственим знањем знају Онога који је ,, поставио Таму за покривалиште своје,,(пс. 18(17),11). Ако су пак божанске мистагогије изнад ових (оваквих хришћана), шта би онда неко рекао за оне још више непосвећене у тајне (тј. за нехришћане), који све превазилазећи Узрок према последњим од постојећих (ствари) карактеришу и говоре да Он нипочему не превазилази безбожне и многоврсне идоле које они праве?

Треба Њему као, Узроку свега, придавати и потврдно исказивати све тврдње(афирмације) постојећих бића, и (опет) све њих још више одрицати, као изнад свега Надсуштом; и не мислити да су одрицања супротна тврдњама, него да је далеко пре изнад лишавања Он који је изнад сваког одузимања (негације) и потврђивања (афирмације).

Управо тако божански Вартоломеј говори да је богословље и много и малено; и Јеванђеље да је широко и велико, и опет скраћено. Мени се чини схвативши то надприродно , да је Добри Узрок свега и многоречит и краткоречан и уједно безречан, као Онај за кога нема ни речи ни поимања, зато што је Он надсуштаствено изнад свега, и једино се неприкривено и истински јавља онима који превазилазе све нечисто и све чисто и надилазе свако усхођење свих светих врхова (тј. Анђела), и остављају (иза себе) све божанске светлости и гласове и речи небеске, и ,, улазе у Примрак,,  где је заиста онај који је с ону страну свега као што веле речи (св. Писма) ( 2 Мојс. 20, 19-21 и 19,9)

Јер није напросто заповеђено божанскоме Мојсеју да се најпре он сам очисти, и затим да се одвоји од не таквих, и (тек) после свег очишћења он чује многогласне трубе, види многе светлости које зраче чисте и многоизливајуће зраке; затим је одвојен од многих (тј. осталих) и испред изабраних свештеника достиже на врх божанских усхођења. И у њима не сусреће се са самим Богом, и види не Њега, јер је Невидљив,него место где је Он ( 2 мојс. 33,20-33). (Ово пак мислим да значи да оно најбожанскије и најкрајње код видљивих и умних (бића) јесу основни неки логоси оних (бића)која су подложена (подлежећа) све Превасходећем, кроз које се (логосе) показује Његово изнад сваке замисли Присуство, које заседа на умне врхове најсветијих места Његових (анђеле).

И тада се ослобађа и од самих тих гледаних и гледајућих (тј. видљивих и умних бића) и улази у Примрак Непознања заиста мистички (Примрак), у којем затвара све познајне способности схватања, и буде у свесцело недодиривом и невидивом, сав припадајући Ономе који је изнад свега и никоме (од осталих) ни себи ни другоме; неделатношћу пак сваког познања сдједињујући се на бољи начин Ономе који је свесцело Непознат, и ништа не познајући, надумно познаје.

[Megidon]

Свети Григорије из Нисе

О БОЖАНСКОМ ПРИМРАКУ

Шта значи Мојсијев улазак у примрак [1] и његово (тамошње) виђење Бога? Могуће је помислити како је то супротно првом богојављењу [2], јер онда се Бог (Мојсију) указао у светлости а сада у примраку. Немојмо, пак, помислити да је ово у нескладу са созерцатељним (тј. недословним, алегоријским) смислом поретка (мистичког) успињања. Тиме нас, заправо, реч (Светог Писма) учи да се благочестиво знање прима прво као светлост: оно благочестију супротно тада се (схвата) као тама а од таме одвраћање као приступање светлости. Но пошто ум, све већом сабраношћу и постојанијом пажњом, узнапредује у мишљењу, он бива ближи созерцању оног у природи божанској несозерцатељног. Оставивши за собом све појавно, но (при том) не оставивши само чулно, већ и оно за шта мисао држи да га схвата, он продире још дубље док његова радозналост не стигне до Невидљивог и Непојамног, када (почиње) Бога да гледа. У том је истинско виђење Траженог: у виђењу невиђењем, јер (сâм) Тражени надилази свако виђење, бивајући одасвуд опкољен непојамношћу као (каквим) примраком. Узвишени Јован, доспевши у тај блистави примрак, рече да „Бога нико није видео никада“ (Јн. 1,18), потврђујући тако да познање божанске суштине није само човеку недоступно, већ и (свим) другим умним природама.

Узнапредовавши у знању, Мојсије је исповедао како је у примраку Бога видео а то (значи) да је спознао како је природа Божија изнад свег знаног и појмљивог. Јер, каже (Писмо): „Мојсије уђе у примрак у којем беше Бог“ (2.Мој. 20,21). Који Бог? Онај што „од таме себи скровиште начини“ (Пс. 17,12), како вели Давид и сам у светињу ову неизрециву упућен. Стигавши дотле, Мојсије би речју (Божијом) подучаван о (истом оном) о чему је и бивајући у примраку учио, но (ипак) држим да је наше уверење (о таквим стварима) чвршће онда када је гласом Божијим посведочено. На почетку реч Божија забрањује да се Божанско веже за ма шта човеку знано, јер је сваки појам који потиче од замисливе представе (тек) само околишање и нагађање, чиме се природа Божија своди на идола а Бог се не оглашава. Благочестива се врлина двојако дели: на ону што се (непосредно) тиче Божанског и на ону што се тиче моралности чињења (јер је чистота живљења део благочестивости). Прво се (дакле) учи оно што о Богу ваља знати (нарочито да ништа људском поимању знано не може Њему бити приписано). После тога се учи о другом виду врлине (тј. благочестивости), чиме се сазнаје како врлински живот може бити (још више) усавршен.

Потом, Мојсије је стигао до нерукотворене скиније. Ко да следи њега што туда ходи и што до таквих висина ум свој уздиже? Њега који, прелазећи са једног врха на други, вазда стиже до веће висине, од оне што је на њој (претходно) био. Прво је за собом оставио подножје планине, бивајући тиме одељен од свих за успон преслабих. Успињући се потом све више он (почиње) да слуша звуке труба. Напокон стиже до (саме) светиње богопознања, но ни ту се не зауставља, већ иде даље док не стигне до нерукотворене скиније. (Тек) то је заправо (крајња) граница, до које може доћи онај што пролази овај успон. Изгледа ми да и небеска труба може бити учитељ оном што се успиње, док ка нерукотвореном ходи. Јер чудесна устројеност небеса Премудрост оглашава, што у твари просијава, откривајући тако славу Божију (кроз) појавно, (као што и пише да) „небеса казују славу Божију“ (Пс. 19,1). Она (тј. небеса) постају гласна труба чистог и благозвучног учења, (јер) како вели пророк: „Небеса трубе са висина“ (Сирах 46,17). Кад онај ко је причешћен и коме је слух изоштрен, у срцу свом зачује такав звук – говорим о познању силе Божије созерцањем свег постојећег – биће одведен тамо где ће његова мисао продрети онде где је Бог. У Писму се то („место“) назива примраком, што, као што сам већ рекао, значи несазнатљиво и несозерцатељно. Ту дошавши, он види нерукотворену скинију, коју ће (потом) онима ниже (у подножју Горе Синајске) приказивати помоћу тварних представа [3].

НАПОМЕНЕ ПРЕВОДИОЦА

[1] Текст чији је превод овде објављен представља заправо тек само фрагмент знатно обимније књиге, познате под насловом: Живот Мојсијев, или, још потпуније, О животу законодавца Мојсија и о савршенству врлине. Превод је рађен према изворнику објављеном у деветом тому солунског издања Дела светог Григорија из Нисе. Сам наслов О Божанском примраку не постоји у изворнику и он је, као такав, истакнут искључиво у контексту овог превода. Оригинални је текст, сам по себи, оквирно подељен на два дела: први је тзв. „историјски“ (ооооооо) и њега чини сажет опис живота Мојсијевог, према старозаветним књигама, док је други „созерцатељан“ (оооооо) и у себе укључује дубље, суштинско, између осталог и алегоријско, разматрање Мојсијевог живота, као опште парадигме мистичког успињања човекове душе ка Богу. Символичка представа његовог успињања на Гору Синајску и тамошњег виђења Бога у „примраку“ (оооооо), чини основ формулисању једне, битно апофатичке, мистичке теологије. Готово да нема потоњег значајнијег мистичког писца (почев од Псеудо-Дионисија Ареопагита и Максима Исповедника, преко Симеона Новог Богослова и Никите Ститата, до Синаита, Григорија Паламе и његових исихаста) да се није, посредно или непосредно, ослањао управо на мистичко учење светог Григорија из Нисе.

[2] Први пут Бог се указао Мојсију у светлости, тј. у огњу, а други пут у божанском „примраку“ (види 2.Мој. 19,18 и 20,21). О свему томе вели наш свети Григорије, у својој једанаестој хомилији на Песму над песмама, следеће: „Божије јављање великом Мојсију почело је у светлости, да би му (потом) Он проговорио из облака. Дакле, узраставши (још) више и поставши (још) савршенији, Мојсије је угледао Бога у примраку. Из тог (примера) сазнајемо како је наше напуштање лажних и унижујућих представа о Богу (заправо) кретање из таме у светлост. Но будније разумевање скривеног, води душу од појава ка несагледивој природи, приказаној облаком што засењује све појавно, и који је (постепено) привикава на созерцавање Скривеног. Напокон, она бива тако узнесена да напушта све што је природи човековој појмљиво и ступа у светињу богопознања, где је одасвуд окружује божански примрак. Она тада све напушта: тј. (напушта) како појавно, тако и мислено а једино што у њеном созерцању преостаје је несагледиво и непојмљиво у којем Бог обитава“ (Дела, том 7, Солун 1989, стр. 352).

[3] Тј. настојаће да тварним представи нетварно. У том смислу види 25, 26. и 27. главу Друге књиге Мојсијеве, где Бог даје Мојсију врло детаљна упутства управо о томе како да на земљи – дакле од тварног материјала – Њему начини светилиште; светилиште што ће бити доступно свима а самим тим и онима који немају снаге за подвиг богопознања, какав је био Мојсијев.