Бранислав Перановић

[RYLAH]

Ако те не мрзи, прокоментариши.

 

То звучи ко кад ја на суду причам да мој клијент није крив што је бејзболком испребијао садашњег дечка своје бивше девојке и покушавам да убедим суд у то да га нико није видео и да нема доказа да је то био он.

 

Што се конкретног случаја тиче, на суду је сигурно извођен доказ вештачењем, и вештак је утврдио да ли батинање може бити узрок за овакву смрт, да ли су желудачни сокови и гушења последице Перановићевих акција или не.

 

Веруј ми, многима је био драг, излечио је и децу многих људи који су били у могућности да му помогну, и да је икако могло, сигурно би ово било нехатно убиство, тиме би задовољили и медије и све остале. И ово што је добио двадесет година за овај вид убиства значи да је имао доста олакшавајућих околности, и да ће негде у будућности сигурно да рачуна на неко смањење казне, само да јавност заборави на све ово.

[Натан]

Хвала на овим правним појашњењима.

Веруј ми, многима је био драг, излечио је и децу многих људи који су били у могућности да му помогну, и да је икако могло, сигурно би ово било нехатно убиство, тиме би задовољили и медије и све остале. И ово што је добио двадесет година за овај вид убиства значи да је имао доста олакшавајућих околности, и да ће негде у будућности сигурно да рачуна на неко смањење казне, само да јавност заборави на све ово.

То и покушавам да објасним онима који, због неупућености, желе да га представе као апсолутно лошег.

Бог нека душу прости покојном Небојши Зарубцу. Нико нормалан не правда то што се десило , па ни сам Перановић, али је важно и то, правде ради, да се зна да није постојала намера да се све тако трагично заврши.

И ја мислим да му вероватно следује ублажење казне, а ако у његовом случају закон предвиђа, онда није искључено и ослобођење.  

[Натан]

Нисам скоро био да видим шта се ради код о. Перановића.

Постављена је лепа беседа коју је одржао на Васкрс:

 

 

Васкршња беседа оца Бранислава Перановића

 

Снимак је направљен приликом телефонског разговора са оцем, па молимо да имате у виду и тамничке услове, ограничење времена, као и то да се веза повремено прекидала.

Веза до тонског снимка.
Драга браћо и сестре, Христос Васкрсе!

 

 

 

Одавде из тамнице, са свима вама, који се трудите на овом сајту, као и са вама који га посећујете, желео сам да поделим ову пасхалну радост, јер заиста Христос васкрсе и свима који га следујемо неизмерну радост донесе. Оно што је занимљиво и што заиста сваки верник треба да има на уму, а то је да је Господ пре стварања света знао шта ће бити са творевином и са родом људским и да ће бити неопходно искупљење том страшном крсном жртвом и на то је и пристао. И нас то обавезује да се на ту Његову, како ми то кажемо, распету љубав одазовемо. И да никад не заборавимо две највеће заповести – љубав према Богу и ближњима, јер ми хришћани нисмо од овог света, ми смо судеоници тајне преовладавања Васкрсења, тајне Царства Божијега, тајне Вечног живота.

Постоји опасност да преспавамо овај живот, а то се не сме десити. Да се будимо и пробудимо, да се не изгубимо и не залутамо, јер нисмо свесни до које мере нас непомјаник замајава и како траћимо време које је драгоцено. Ја сам то посебно овде у тамници осетио. Све је заправо прекратко, а овоземаљски живот је једина прилика да досегнемо до Вечног живота и Царства Божијег, до заједнице са Богом живим, с којим треба да се сретнемо, не лажне личности, него пробуђени и освешћени. Свети Оци говоре да се у духовном животу не сме журити, али не смемо ни дангубити. Толика је навала малодушности, равнодушности, горчине и огорчења. Морамо се чувати и роптања.

И све ове привремене невоље Господ допушта, јер Он, за разлику од нас, који имамо краткорочне интересе, гледа на крај нашег живота. И заиста, залог је огроман, а то је наше вечно спасење и живот у Царству Божијем кроз све векове и сву вечност. Сетих се једног монаха, који је по Светој Гори ходао, стално питајући: „Шта мислите, да л` ћемо се спасти?” Њега је само то занимало. Дакле, браћо и сестре, да чувамо одушевљење за веру и за спасење и за Христа. Да се чувамо многобрижја, јер је оно последица маловерја. Свети Оци опет говоре: „Ако се човек брине преко мере, значи да недовољно верује Богу”, а ми Бога јединога имамо у кога можемо и морамо имати поверење, јер је Он то поверење кроз све сведочење историје рода људскога посведочио и оставио нам као залог, да за Њим идемо неодступно, као и наши свети преци. И да чувамо наше светосавље, да следујемо Светом Сави, Светом Јустину Ћелијском, Светом Николају Велимировићу, нашем патријарху Павлу. Да заиста волимо пре свега веру, Христа, свету цркву, да волимо народ и отаџбину и да чувамо породицу, кроз јеванђелски систем вредности, кроз држање заповести.

Човек може даноноћно пребивати у храму, а да се не спасава, јер проблем је формализам и равнодушност и све те замке које постоје, јер живимо у површном свету, делимично и сами површни. С тиме се и није лако изборити, зато треба да се бодримо, да се подстичемо практичним и мистичним светотајинским животом, с љубављу, читајући Христове речи, забележене у светој књизи Његовој, у Светом Јеванђељу – Светом писму, читајући такође Свете оце, али на један делатан начин, са жељом да се променимо и применимо оно што читамо, јер, како каже у Светом писму „шта вреди да цео свет задобијемо, а да души својој наудимо”.

Драга браћо и сестре, још једном вам честитајући Васкршњи празник, ја вас подстичем, а тиме и себе и своје, да све предамо у руке Божије, у непрестаном старању и труду, да живимо сви радујући се, имајући мир Христов, који превазилази сваки ум. Нека вас Бог благослови и подари свако добро у све дане вашег живота.

                                                                                               

 И још једном: Христос васкрсе и ваистину Христос васкрсе!

 

 http://krstonosci.blogspot.com/2015/04/blog-post.html

[Натан]

Утамничење попа Перановића

 

Светосавац тврде вере праве,
Перановић Станка Браниславе,
са злом црним у коштац се хвата
Да од смрти спасе сваког брата...
Србску чељад да не треби дрога,
он спасава, све у име Бога,
свештеник је он горштачког кова,
башту Божију плеви од корова...
У мајкама србским наду буди,
зла судбина више да не суди
над породом и над животима,
над сиротим и над богатима...
Своју љубав и своје савете,
своју строгост, кад несреће прете,
своју кућу и своје имање,
поглед к Богу и свe своје знање...
И свој кревет и трпезу своју,
само живе да има на броју...
Јеванђелски себе је давао,
да би децу србску спасавао,
А за мало свештеника зна се,
да невољу примиче уза се
тамо где су већ сви дигли руке,
не могавши да истрпе муке.
Не могавши све бруке и јаде,
да гледају што им деца раде...
А чега се боје оци ини?!
Зар се тако јеванђелски чини?
Што сред црне и паклене рупе,
око себе чељад не окупе,
да молитвом и светијем трудом,
милосрђем Божијим и чудом,
невољнике болести не спасу,
ко пастири овце да напасу...
Па да збрину мило стадо своје,
оправдају, Боже, речи Твоје!
Напасао своје стадо ревно,
некад мирно, а некада гневно,
понекада шибу крио није
у сили се делом разум крије!
Као овца што 'оће међ вуке, 
па чобанин вата прут у руке,
да спасава и уразумљује 
и да целом тору поручује...
Из чељусти смртне их спасава,
док у њима разум још стасава,
док им воља добро не ојача,
док се сете материнског плача...
И свих зала које починише,
дроги црној кад се потчинише,
власт ђаволу у руке кад даше
и робови његови посташе!
Отац добри муку дели с њима,
телом живе, душом мртве прима,
у помоћ му сви ближњи притичу,
ко да гледаш јеванђелску причу!
Попадија наркомана двори,
нема када душу да одмори,
док му нејач свакодневно гледа,
како љубав своје ближње не да...
Ко се са злим и опаким дружи,
све се на зло и несрећу тужи,
а ко Бога у помоћ призива,
Господ му се драги одазива...
И кад силом од смрти отима,
и кад више и кори пред свима
Бог зна сами шта се у њем збива
и у каквој патњи свештеник пребива...
Међу силом, силнији бити мора,
харамбаша сред хајдучког збора,
за умилне речи и не хају,
силни – само језик силе знају...
Главу отац Перановић брије,
главу брије, срце меко крије!
Неког грди, неког благосиља,
док не схвате да је живот збиља!
И Небојшу, тога црног дана,
којим дође болна смртна рана,
којом Господ поравнава путе,
и све верне тера да заћуте...
И да схвате како се спасава,
Како страда и не очајава,
Како ништа до човека није
Ни спасење, а ни страданије!
Тога дана као своје дете,
одвраћ'о је од намере клете,
а из гнезда међ' зверове оде,
о, да смрћу плати грам слободе...
Пред злом осто отац непокоран
и на силу, љубављу приморан.
Несрећа се кроз слабост пројави.
Небојша се у шоку удави.
Својом жучи, соком из стомака.
Однесе га црна земља лака,
допусти му Господ да с` одмори
и да страшна невоља прозбори... 
Надвила се и сва тма и тмуша,
неко прича, неко лажи слуша,
некоме су мила та страдања,
јер му пос'о цркву да прогања...
Да попљује сваки труд у Срба,
њима кривим правија је врба,
нег' све србско у Христу свештенство,
новац њима свето је првенство...
А за Свето Тројство и не знају,
осим када хуле и љагају,
у новине јоште првог дана,
свану слика мртвог наркомана.
И бахатог, силног свештеника,
главна вест је почетком дневника...
Наста трка, ко ће пре да пљуне,
да ликује, да прети и куне... 
Дочекаше дрвљем и камењем,
док се моли пред Светим Сретењем!
Да Бог драги на добро доведе,
све те сузе, псовке и погледе... 
Сву несрећу и чемерне сузе,
душу грешну што Небојши узе...
Ал' несрећа никад сама није,
неко плаче, неко реп подвије...
Неко ћути, неко на зло слути,
неко ропће, на Бога се љути...
Попадија чељад своју свија
и не пита Бога шта је крива...
Него храбро, к'о Милица Света,
сама стаје против целог света,
против злобне вике и светине,
што и живог Господа распиње...
Све што мрзи светосавље србско
и што цркву гледа оком мрско,
удружи се заједно под руку,
па упрло да отежа муку...
С једне стране пређу адвокати,
сваки од њих траг несреће прати...
С друге стране лабилне судије,
њима правда баш и важна није...
Нит читају, нит познају право,
нит је који с човеком страдав'о,
па да знају права мука шта је,
кад пресуду драконску издаје...
Кад човека криви од невина
и пресуду чита из новина...

 

 

Где ће душа поштених судија?!
проће робу сва тешка робија...
Ал' је вечна патња у грешника,
који суди Божјег праведника,
што окриви србског свештеника?!
Рана му је на души велика!
За несрећу, к'о да је убиство!
К'о да уби са намером чисто!
Бојећи се за положај и плату...
Не марећи за заклетву дату...
Браниле га мајке уплакане,
што им деци продужио дане,
бранио га и стари Илија,
свака реч му као Омилија...
Мало епски, а мало правнички,
да поништи образ насилнички,
јер пресуда клеветом се зове,
то што пишу и у мутном лове...
То што кроје пресуду пре суда,
о, каква су то времена луда,
кад пресуде читаш из новина,
о, кукавна судба нам је свима!
Боље ти је изгубити главу,
него своју огрешити душу!
Тако учи стара србска мајка,
Јевросима Краљевића Марка...
А то данас судије не знају
или знају, али и не хају,
јер се суда Божијег не боје
и не маре за чељаде своје...
С миром гледа Перановић стари,
као да га не дотичу ствари,
људског суда и људских пресуда,
свакаквијех видео је чуда...
Сваког чуда за три дана доста,
али грешна душа завек оста,
зато гледа ка Богу Свесилном,
Њега хвали, молитвом умилном...
Хвала Теби, Пресвети, на муци,
Хвала, Спасе, на спасење руци,
Хвала за све што си мени дао,
што сам мален пред Тобом остао...
Децо драга, без роптања и плача,
милост Божија од страдања јача,
на спасење и пут Христов води,
да се човек земље ослободи...
Молитвом се Богу спасавајте,
Њему Светом не приговарајте,
Никада нас није напустио,
Све је ово Господ допустио!
Истином се и само њом браним,
Ја не могу савест да сахраним,
у кавез ме сломите ко птицу,
ал' немојте додават' кривицу...
Када суд је изрек'о пресуду
и правнички, а и људски луду,
два'ест лета и двадесет зима,
у тамници да провести има.
к'о злочинац и разбојник прави.
Полицајац лисице му стави,
јеца душа духовних му чеда,
погледа их с миром брада седа...
И теши их погледом очинским
и држањем хајдучким, старинским...
Да се у злу, пред злом не понизи,
нит пред смрћу, нит у каквој кризи...
Хода мирно, све молећи Бога,
свестан светог достојанства свога,
на зле речи и на подозрење,
моли Бога и Свето Сретење...
Да им Господ ум облагодати,
да их људском праобразу врати,
унапред је опростио њима,
то је Господ поручио свима...
У казану црног људског греха,
лажи, блуда и сатанског смеха,
Божију реч храбро васкрсава,
невољнике од беде спасава...
У бетону, жици и тамници,
човјек где се обрадује птици,
храбри, моли, учи и не куне,
не да човјек у тами да труне...
Каже браћи, што суде несрећи,
Бог је сведок, Он је био трећи...
И он знаде јесам ли убио,
да л' сам својом чашћу сагрешио...
Из љубави и немоћи да гледам,
како смрти нејаког да предам,
да га гледам како нам одлази
и ка страшној смрти да полази...
Попадија као Ангелина,
душе пуне рајскијех милина,
чељад своју око себе свија,
а душа јој к'о царска Русија...
Тугу носи Ана најстарија,
за Христа се удаје Марија,
Марина се пред Богом одважи,
иконопис да јој веру снажи.
Василије од тринаест лета,
тек сазнаје о злу овог света
и у лажи да су ноге кљасте...
у Христовог витеза он расте...
Син му Петар о кући се брине,
дође оцу да га жеља мине,
да послуша очиње савете
и препозна замке што му прете...
Мајци Роси мира нема гробу,
мртва чује лажи и ругобу,
од муке се у гробу преврће,
што јој некрст на сина насрће...
Стари отац, бол са собом носи,
к Небу гледа, траву младу коси
и горштачке сузе он отире,
да се буре у грудима смире... 
На муци се познају јунаци!
Поручујем и оцу и мајци...
А тамница човека не гаси,
муком човек душу ће да спаси!
Душу своју, а и ближње своје,
јер не могу душу да одвоје,
нити могу образ да пониште
и да веру баце на буњиште...
Све су старе исто прогањали,
они што су против Бога стали...
Против Бога и против Распећа,
док зла тама гушћа је и већа...
И стари су се у Бога уздали,
образ нису под ноге бацали...
већ су чојски, витешки страдали,
примери су кроз време остали...
Оста наук у вијеков да спречи
и реч ова што гуслама јечи...
како једног попа страданије,
каља образ читаве нације!
Јер ко ћути противу злочина,
није човек, већ људска сплачина, 
а ко скочи Крста да понесе,
Славу рода и србства пронесе!
Нек' не куне, него благосиља,
ко допадне њихових бастиља...
Нек' речима овим њиве саде –
ОПРОСТИ ИМ, ОЧЕ, НЕ ЗНАЈУ ШТА РАДЕ!

 

http://krstonosci.blogspot.com/2015/06/blog-post.html

[Натан]