Još jedno "razotkrivanje" biblijskih tajni

[Gerhard]

Поводом ненаучне и тенденциозне ТВ-серије Разоткривене библијске тајне

Још једно ‘разоткривање’ библијских тајни

Аутор: Славиша Д. Костић, Број 1122, Рубрика Реаговања

.

Историјски канал (History channel) je у Сједињеним Америчким Државама половином новембра започео приказивање мини–серије Разоткривене библијске тајне. Реч је о серији која је помпезно најављивана. Двадесет и девет „врхунских“ научника који се баве библистиком, археологијом, историјом и религијским студијама разоткривају древне мистерије и дају одговоре на нека кључна питања везана за Библију: Kо су били њени писци? Koлико је стара? Koлико је тачна? Главни саветник ове серије, др Роберт Каргил, професор јеврејске књижевности и археологије Другог храма при одсеку религијских студија на Универзитету у Ајови, помпезно је изјавио Хафингтон посту: „Многи библијски налази су контроверзни због тога што су напросто неосновани или се заснивају на изјавама неких библиста типа: нашли смо Ковчег завета или клинове са Крста. Ми желимо да наука по себи буде контроверзна, заснована на чињеницама које ћемо наћи у нашим студијама.“[1] Када се удубимо у ову реченицу, и када погледамо неке од серијала који се дају на Историјском каналу, можемо рећи да је нит водиља овог серијала уствари била сензација која би привукла гледаоца крај малог екрана, због чега би акценат искључиво био на детаљима који би били занимљиви широј гледалачкој публици. Да је сензационалистички приступ главно мерило у прављењу ове серије говори и то што су велики удео у досадашњим епизодама имала четири контроверзна научника: др Барт Ерман, професор религије на Универзитету у Северној Каролини,[2] др Кандида Мос, професорка Новог Завета и раног хришћанства на Универзитету Нотр Дам, [3] др Илејн Пејџелс, професорка религије на Универзитету Принстон [4] и др Реза Аслан, религиолог и професор креативног писања на Универзитету у Калифорнији.[5]

На самом почетку прве епизоде серије, насловљене као „Изгубљени у преводу“, чујемо две ударне реченице; прву изговара Барт Ерман који вели: „Библија је можда божански инспирисана али људски отисци су свуда по њој“, док Илејн Пејџелс иде један корак даље: „Заиста не знамо ко су били људи који су нам испоручили Нови Завет!“ Прво што ћемо приметити када се боље удубимо у изговорене реченице је следеће; искључиво се следи протестантски принцип Sola Scriptura, који одбацује било какво постојање Светог Предања. Потом наратор поставља кључно питање које је у одређеној вези са питањем Барта Ермана и које пројављује идеолошку позадину овог серијала: Да ли је Свето Писмо инспирисана реч Свемогућег Бога или је колекција прича коју су саставили већином непознати људи? Наратор у складу са концепцијом ове серије даје одговор да је божанска инспирација потраживала верификацију ауторства од стране одређеног ауторитета, тако да само религиозне особе могу потврдити да је Библија божанско дело. Наратору ни не пада на памет да се усмери на дубље разлоге формирања канона, већ наравно то све подводи под идеологију верских лица која се плаше тајног знања. Међутим, прво на шта ћемо обратити пажњу јесте навод Илејн Пејџелс, који је у складу са протестантском доктрином Sola Scriptura, која даје неким библистима могућност формирања слободних теза у складу са њиховим личним тумачењем речи Божије. Према модерној библистици ствари стоје посве друкчије: усмена предаја је претходила запису. Тако, рецимо, уколико се осврнемо на настанак Старог Завета, књижевност раног Израиља је првобитно била усмена књижевност, сачињена од песама, прича и изрека једног традиционалног друштва, тако да усмени карактер предања раноизраиљских племена налази одраз и у библијској књижевности, због тога што је веома мали број људи умео да чита. Према Књизи поновљених закона, сваки Израиљац је исповедао о својим прецима: „Мој отац беше лутајући Арамејац“ (Пнз. 26, 5). Почеци Библије се према томе налазе у усменој књижевности – у причама и песмама преношеним са колена на колено. Рани пророци из осмог века пре Хр. – Исаија, Михеј, Амос и Осија – уопште нису били писци, пошто им Бог заповеда да говоре, а не и да пишу.[6] Писари су најпре постојали на двору, па тек онда долазе храмовни писци, како су то желели у први мах да пласирају аутори серије, док каснији пророци попут Јеремије, Језекиља и Захарије одражавају пораст значаја писања у израиљској култури уопште. [7] Главну редактуру у доба обнове храма 458. пре Христа је дао Јездра, да би сачувао текстове и подучавао народ. [8] Уопштено гледано, писање је у антици било сложено и скупо. Захтевало је институционалну подршку и испрва је било ствар државе.[9] Што се тиче новозаветне усмене традиције, постојали су ауторизовани чувари традиције који су имали улогу чувара, засигурно због тога што су били очевици јеванђелских догађаја. Рана Црква је сачувала њихово сведочанство још за време њиховог живота и рано је укључила људе који би записали њихова сведочења. Иако је рана Црква била географски веома раширена, поседовала је комуникацијску мрежу која је била добро повезана, тако да су Јевреји хришћани могли из својих удаљених места долазити и посећивати Јерусалим а самим тим и неке од Дванаесторице Апостола од којих су неки и даље живели у Јерусалиму. Сам Апостол Павле је упућивао на очевице у свом киригматичком резимеу (резимеу јеванђелске историје) у 1 Кор. 15, 3–15. Индивидуална меморија је прелазила у домен колективне меморије која представља традицију групе верних о догађајима које било који члан те заједнице није лично упамтио. Група која није припадала овим очевицима је присвојила као своје сведочанство заједнице исказе сведока, што су били или искази појединаца или заједничко сећање групе, од којих су најзначајнији били они од Апостола.[10] Тако су и настали новозаветни списи.

Након уводне шпице наратор се усмерава на откриће списа са Мртвог мора у једанаест пећина у Кибрет Кумрану, као доказ о наводном „првобитном“ садржају Библије кoји је био изгубљен, пошто је претходно одбачен и заташкан. Наратор притом наглашава да су списи садржали информације које би имале „велике консеквенце по религију“ – пошто су садржали контрадикције, разлике у детаљима и језик који теолозима и библијским научницима задаје проблеме. То је опет један медијски трик који има за циљ да заинтригира гледаоца, јер се зна да су библијски манускрипти пронађени у Кумрану уствари засновани на читању масоретског текста Јеврејске Библије и многи од њих поткрепљују читање јеврејског текста поред Септуагинте. Ниједан од небиблијских текстова није драстично променио начин на који гледамо историју раног хришћанства. Свици нам дају потпуни увид у вези са тим како је јеврејски свет изгледао уочи Христовог доласка.[11]

Илејн Пејџелс понавља тезу популарну у светској а и у домаћој јавности, која је посебно добила маха посредством књиге Ден Брауна Да Винчијев код – по којој Црква пуних 300 година није имала Нови Завет, док је у ствари канон оформио цар Константин. Каргил се на то надовезује да је цар Константин желео мир у својој престоници и политичку контролу, због чега је затражио да му се испоручи јединствена Библија. Као одговор на такву рефлексију поменућемо то да већ Св. Климент Римски крајем првог века помиње синоптичка Јеванђеља и Посланице Ап. Павла,[12] да би крајем другог века Св. Иринеј Лионски користио цео Нови Завет, с тиме што је додао и Пастир Св. Јерме, и да је сматрао да је канон довршен.[13] Он говори о једном истом Јеванђељу које је усмено проповедано и пренесено, записано и верно сачувано у свим апостолским Црквама преко регуларног прејемства епископâ и старешинâ, док Мураторијев канон, који је начинио анонимни члан Римске Цркве крајем другог века, представља први сачувани списак готово свих новозаветних књига.[14] Дакле, већ крајем другог века формиран је нуклеус канона Новог Завета – приликом борбе Цркве са гностицима, да би већ крајем трећег и почетком четвртог века већина од 27 књига Новог Завета постала универзално прихваћена од Цркве – као ауторитативне за хришћанску веру. [15] Tо је само потврдио Први васељенски сабор, као и Св. Атанасије Велики и Бл. Августин 393. године на Ипонском сабору – насупрот наводима Илејн Пејџелс из прве епизоде.

Следе покушаји саговорника који би указали на лоше, тј. „скандалозне“ преводе који су променили смисао првобитног текста. Тако је рецимо Роберт Мулин са Универзитета Асуза Пацифик, хтео да укаже да се реч adam односи на цело човечанство, а не на једног човека у Пост. 1, 27. Међутим, реч Аdam се односи на једног човека који је оличење целог човечанства као што то видимо код Апостола Павла у Рим. 5.[16] Затим др Каргил указује да арамејска реч bar enash (Син човечији) коју Исус користи у Мк. 2, 23 у ствари термин за човека. Другим речима, Исус појашњава да је субота начињена за службу људима, људи су господари суботе. Иако је реч bar enash општа реч за човека или особу, научници су прихватили да она означава Месију – као нпр. у Дан. или у деловима 1 Енохове – и да је у том смислу Исус користио ову реч у бројним приликама.[17]

Сада долазимо до кључног проблема: Франческа Ставракопулу са Универзитета Екстер и Илејн Пејџелс указују да у Ис. 7, 14 реч almah означава младу жену пред удајом и да се она не треба поистовећивати са девицом, а посебно у контексту Мт. 1, 23: „Гле, девица ће зачети.“ Технички, ово није погрешан превод већ пре превод у складу са социјалним контекстом тадашњег јудејског света, који означава младу жену која би зашла у период пубертета, која је по ондашњем поимању била спремна за удају и која би уобичајено била девица до своје удаје, након чега би се назвала ishah (жена или супруга). Седамдесеторица преводиоца су добро пазили на јеврејску социјалну терминологију – која није била лако преводива на грчки језик. Иначе, реч аlmah се користи четири пута у Ст. Завету: указује на Ревеку у Пост. 24, 43, на слушкињу фараонове кћери у Изл. 2, 8, и на младожењину младу уочи прве брачне ноћи у ПрС. 30, 19.[18]

Након изложених „грешака“ у преводу Библије, ова епизода се фокусира на одељке у Новом Завету који су тобоже додати. Тако је по Рези Аслану и Марку Гудекру придодат и одељак који налазимо у Мк. 16, 8–20. По њима се он завршава са Мк. 16, 8: „И изишавши побегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше јер се бојаху.“ Реза Аслан говори да је редактор касније придодао данас доступни наставак овог поглавља, док Гудекр указује: „Прича о васкрсењу уствари настаје као интересантна литерарна прича делом зато што су људи били незадовољни због Маркове приче.“ На ову рефлексију можемо одговорити чињеницом да су Посланице Апостола Павла настале деценијама пре актуелних Јеванђеља, конкретно између 50. и 58. године,[19] докле се зна да је Марково Јеванђеље настало не пре 70. године. Посланице Апостола Павла, посебно две ране посланице – Прва Солуњанима и Галатима – садрже рано сведочанство о вери хришћана у васкрсење, тако да прича о некаквом каснијем додатку популарне приче о васкрсењу у Марковом Јеванђељу не стоји.[20]

Следећи одељак који је подстакао пажњу аутора ове серије је прича о „Жени ухваћеној у прељуби“, познатој и као pericope adulterae, коју налазимо у Јн. 8, 1–11. Кандида Мос и Берт Ерман говоре о томе како је она накнадно уметнута – јер је не налазимо у раним манускриптима – и како се, по Мосовој, „вероватно није ни десила“. То питање се више односи на усмену традицију предаје, која није записана у неком засебном одељку. Цела прича је позната као „путујућа традиција“ пошто се негде појављује у манускриптима Лукиног Јеванђеља. Њу налазимо у сиријском тексту из трећег века Didascalia Apostolorum. Таква прича је аутентична, премда је мање сигурно да је у вези са писаним извештајима о Исусовом животу. [21]

Друга епизода серије носи назив „Обећана земља“. На почетку се бави пореклом сукоба у Израиљу, Светој земљи за три религије. Потом се Аслани и Ерман усмеравају на речи које су упућене Израиљцима а које налазимо у 5 Мој. 7, 2: „И преда их Господ Бог твој теби, и ти их разбијеш, потри их“, као на подстрекивање геноцида. Заиста, овај тежак стих некима прави зазор од Библије и може нас натерати да дођемо у искушење да одбацимо цео овај навод. Мислим да у овом случају треба следити савет угледног теолога, антиохијског Митрополита Георгија Кодра, који указује да: „У патристичкој традицији, насилни текстови Библије су увек интерпретирани преко алегоријског метода да би описали ‘личну духовну борбу против зла и греха’.“[22] Кроз овакве импресије на духовном постизању бестрашћа и савршенства, православно богословље је јасно указивало своју перспективу ненасиља. Сам излазак јеврејског народа под Мојсијем је одувек у Цркви и тумачен алегоријском методом.

Трећа епизода носи назив „Забрањена Писма“, обрађујући тему апокрифне књижевности. Након напомене да је канон Старог Завета закључен крајем првог века пре Христа, док је канон Новог Завета закључен у четвртом веку, и указивања на то да различите цркве – Протестантска, Римокатоличка и Етиопска – имају различите каноне Библије, прешло се на апокрифну књижевност. Међутим, аутори нису обратили пажњу на најбитнији детаљ у целој овој ствари: зашто су настале књиге Новог Завета? Највећи ауторитет по том питању, Валтер Бауер, нам указује да су најранији хришћански списи, Посланице Апостола Павла, писане Црквама које су отпале од Јеванђеља које им је проповедао. Оне су се поделиле по својој културолошкој позадини која је нагињала или јелинизму или јудаизму, а Црква је правила баланс између те две главне традиције. Свака од ових традиција која би се одвојила од званичног хришћанства је почела измишљати своје фантастичне приче (одатле и долазе приче о Христовом боравку у другим крајевима и добијању тајног знања). Канонско Јеванђеље је одређивано у односу са Светим Писмом – Законским књигама, Псалмима и Пророцима. Свако од Јеванђеља је требало да садржи да је Христос био распет и васкрсао по Писму.[23]

Јеванђеље по Томи има пре свега недостатак због тога што не жели да по Писму представи Христа. У њему не постоји ни помен основне хришћанске објаве Распећа и Васкрсења, иако су могуће претпоставке тога. [24] У ствари, Јеванђеље по Томи је добар уџбеник за сиријско хришћанство из другог века; то закључујемо по томе што поменуте наводне Христове речи налазимо у Дијатесарону Татијана Асирца (160–175), од којег су сачувана три грчка манускрипта из трећег века и један манускрипт на коптском који датира из четвртог века.

Јеванђеље по Петру рефлектује оптужбе на тадашње званичне хришћанске поруке. Значајан напад је био усмерен на примарни доказ Васкрсења – који се заснива на сведочењу преплашених и хистеричних жена (жена мироносица). Тиме отпада и прича из другог дела серије – да је Црква имала нешто против жена. Јеванђеље по Петру упућује званичној Цркви следећу поруку: ако желите да нас импресионирате, сведочанство мора да дође од непријатељске стране. У њему налазимо џиновску Христову фигуру која излази из гробнице, а сведоци су јеврејске старешине и римски војници. Они спознају своју кривицу и у страху исповедају да су распели Месију, Сина Божијег. То је била одређена апологетика, која је била својеврсни одговор Келсу и Порфирију на питање: Зашто бисмо веровали у приче о васкрсењу? Сва четири Јеванђеља се заснивају на сведочењима жена као првих сведока Васкрсења. Затим у овом Јеванђељу налазимо и антисемитизам, који је продукт античког поднебља и последица устанка Бар Кохбе и разрачунавања са jeврејским устаницима.[25]

Јудино јеванђеље датира из другог века и фикција је. Оно покушава испољити гностичке идеје које су нехришћанске. Сачуван је кодекс овог јеванђеља из четвртог века...[26]

У борби против подметања лажних светих списа, основу у формирању канона богонадахнутих дела представља црквена осуда Маркиона у другом веку, јер је Маркион одбио списе Старог Завета и што је правио разлику између пакосног Бога Старог Завета и Бога из Јеванђеља, од којих је признавао само Јеванђеље по Луки, и Апостола Павла, али је секао делове из Павлових посланица, тиме пројавивши антијудејски став.[27] То је углавном и била гностичка пракса – уколико упоредимо гностичка јеванђеља и њихове списе, на шта су Каргил и Гудекр указали у овој епизоди, као и на то да гностици нису хтели прихватити старозаветне личности. Управо због тога можемо датирати канонска Јеванђеља, првенствено мислим на синоптичка Јеванђеља – зато што одражавају атмосферу о опсади и разорењу храма у Јерусалиму из 67–70,[28] али и зато што сви канонски списи Новог Завета рефлектују социолошке, културолошке и религијске обрасце у Јудеји из првог века.[29] Чини се да овде долазимо до истог закључка као и Лешек Колаковски: „Пажњу заслужује чињеница да уколико се више зна о Исусовом времену утолико Јеванђеље постаје веродостојније.“[30] Што се тиче навода Пејџелс да се Св. Атанасије Велики борио против гностицизма, пре њега су се са гностицизмом борили Св. Иринеј Лионски и Теофил Антиохијски; Св. Иринеј Лионски нам је оставио дело Противу јереси и Изложење апостолске проповеди и жалио се крајем другог века да гностици стално нешто ново измишљају. Другу кључну поставку о гностицима налазимо код Иринеја: он за једног од гностичких вођа Валенса каже да је његово уобличавања Светог Писма личило на психодраму.[31]

Први апокриф на који се аутори ове епизоде осврћу је 1 Енохова. Она рефлектује причу о старозаветном патријарху Еноху, која је одбачена и од јудејске и од хришћанске Библије. Аутори наводе да се говори о палим анђелима надзирачима који су се мешали са људским кћерима од којих су настали нефилими. Кетлин Мекгован је на почетку рекла да је разлог за одбацивање апокрифа било то што је Црква желела да оствари политичку и материјалну сферу утицаја а не духовну сферу, коју су по њој апокрифи пројављивали. Потом, Бог је у 1 Еноховој пројављен као милосрдан и самилостан што је у супротности са немилосрдним судијом. Међутим, одговор који можемо дати у вези са одбацивањем ове књиге можда лежи у чињеници да се овде говори да су анђели сагрешили због пожуде, што би укључивало да анђели поседују тело, што је по Бл. Јерониму и Св. Јовану Златоустом представљало манихејски утицај и засигурно нема никакву духовну вредност по верника, већ фантазматичну.[32] Управо је Црква овде пројавила духовни принцип по коме је сматрала да су анђели духовна бића и да је по њима узрок њиховог пада био гордост. С друге стране, Јеванђеље по Јовану јасно наглашава да је Бог љубав и самим тим се наглашава самилост за другога – што је сасвим другачије од појма осветољубивог и немилосрдног Бога.

Што се тиче Исусовог односа са Маријом Магдалином, доста је полемике настало након Да Винчијевог кода. Овде ћемо се позвати на Дејла Елисона који је у последње време у модерној библистици учинио вредан допринос у наглашавању Христове девствености и целибата.[33] Он је указао на Христову улогу пролонгирања доласка Царства Божијег зарад објаве будућег небеског стања, што је подразумевало да ће људи живети као анђели због чега је лично упражњавао апстиненцију, што налази одраза код Мт. 19, 12; 19, 21. Елисон је поред тога добро запазио да је Јудејска пустиња у Христово време имала доста аскета попут: есена и терапеута,[34] а исто то запажа и Питер Браун који нам указује да је бити аскета који обитава у полној апстиненцији била карактеристика јудејског поднебља у Исусово време.[35] На крају Елисон закључује да је монаштво форма хришћанског живота које је наставило да упражњава такав облик анђеоског живота,[36] са чиме се у потпуности слажемо. Стога свака прича о наводној Христовој афери са Маријом Магдалином не одражава одлику хришћанске заједнице из првог века већ је то накнадни уметак гностика из другог века.

Мислимо да причу коју су аутори покушали да прогурају са наводном женом Ашером можемо побити са следећим наводима: код Ос. 2 се описује метафоричан заветни брак између Бога и Израиља, док се код Апостола Павла, тачније у Еф. 5, 32, описује мистично јединство Христа и Цркве. Стога, када се мисли на брак Бога и његовог наводног супружника, мисли се на завет и његов народ – Цркву, и тиме отпада свако гностичко начело дуализма унутар бића Божијег.

Ако се осврнемо на досадашње епизоде, оне су направљене искључиво зато да би понудиле забаву – кроз тезе о тобожњим теоријама завере са стране религијских ауторитета. Међутим, ако гледамо са неке озбиљније научне тачке, засигурно ћемо бити разочарани оваквим приступом. Ако се заиста желело неко разоткривање библијских тајни, требало је да аутори серије укључе и реномиране патристичаре и према ауторима серије „конзервативне“ библисте попут Крега Еванса, Вилијема Шнидевинда, Николаса Тома Рајта..., да би кроз дијалог и расправу дошли до решења. Овако смо чули једну страну приче која је стриктно окренута ка забави. Опет, модерни гледалац тражи одговор. На интернет форумима се може видети да људи баш и нису толико задовољни последњим серијалима по сателитским каналима управо зато што су били уски. Људима је потребно испричати целину. Нажалост, у последње време у библистици се све своди на оно што је Крег Еванс добро запазио а то је нађу се неки тобожњи докази, па се онда покушају одмах пребацити у први век – како би се указало да је то извор на ком се заснивају канонска Јеванђеља – и онда се покушавају променити званични искази који не подупиру теорију дотичног научника. Тако не функционише историја као наука, па самим тим ни библистика.[37]

Други проблем се састоји у томе што су неки људи од самих почетака Цркве покушавали да Христа и јеванђелску науку тумаче на свој начин. То није ништа ново и Црква се са тиме борила кроз целу своју историју успевши да истину пренесе кроз различите околности.

 

http://www.pravoslavlje.spc.rs/broj/1122/tekst/jos-jedno-razotkrivanje-biblijskih-tajni/