Капела Светог Цара Константина и Јелене, 28. Механизовани батаљон, Нови Пазар

[Милан Ракић]

Данас, у четвртак, 05.12. на дан Св. Апостола Филимона, Архипа и Апфије, Његово Преосвештенство Епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски Господин Теодосије извршио је освећење капеле у касарни „Рифат Бурџовић Тршо“ у Новом Пазару. Капела је посвећена Св. Равноапостолним Царевима Константину и Јелени. Након освећења капеле одслужена је прва Света Литиргија којом је началствовао Епископ Теодосије уз саслужење свештенослужитеља из Новог Пазара и Рашке, игумана манастира Тушимље и војних свештеника.

 

Након свете литургије у надахнутој беседи, Еп. Теодосије је између осталог рекао, да осећа посебну радост што је њему лично припала част да освети војну капелу, јер су многе генерације деценијама очекивале овај догађај од историјског значаја не само за Војску Србије, већ и за нашу Цркву и наш народ. Капела је, како је владика такође рекао, посвећена Св. Цару Константину и Царици Јелени због овогодишње прославе 1700 година Миланског едикта и зато што је исти Цар борећи се за истину и правду Крстом победио непријатеље Византије. Захваливши се Војсци Србије, владика је позвао присутне старешине и војнике да Отаџбину Србију бране наоружани силом Часног Крста Господњег.

 

Захваљујући ангажовању Светог Архијерејског Синода СПЦ, али и доброј вољи Генералштаба, потписан је споразум о увођењу (боље рећи враћању) војног свештенства и формирању богослужбених места у касарнама Војске Србије. Реализација тог споразума је почела постављањем Његовог Преосвештенства Епископа Јегарског Господина Порфирија за војног епископа и освећењем капеле у Генералшатабу. Капела у касарни у Новом Пазару је освећена седма по реду. По благослову Епископа Теодосија капелу је опремила и уредила Српска православна црквена општина за Рашку област из Новог Пазара, а у њој ће служити војни свештеник Стеван Стевановић, који је истовремено задужен и за капелу у касарни у Краљеву.

 

Подсећања ради, сви који памте бившу државу Југославију знају да се име Божије у њеној армији помињало само погрдно, са презрењем и ниподаштавањем и да је сваки војник или старешина који се изјашњавао као верујући понижаван малтретиран и прогањан. Но, то је далека прошлост. Данас је, хвала Богу ситуација неупоредиво другачија. Војници и њихове старешине могу сада у касарнама Србије да задовоље своје духовне потребе и да се предвођени својим духовним пастиром, војним свештеником, моле за спасење своје отаџбине, коју бране не само оружјем, већ и молитвом. Скоро потпуно заборављена прозба из служебника „за христољубиво војинство“  поново ће на Светој литургији испуњавати радошћу срца православних хришћана.

 

 

 

 

 

ЕРПКиМ