Dame iz Srbije koje su utrle put ženskim pravima u Evropi

[Danijela]

Kada su, tokom novembra 1918. u 200 izbornih jedinica na teritoriji Bačke, Banata i Baranje, birani poslanici za predstojeću Veliku narodnu skupštinu na kojoj će se te oblasti, neopozivo, prisajediniti Kraljevini Srbiji, pravo glasa su, prvi put u istoriji Evrope, imale i žene.

 

 

Milica Tomić i Mara Malagurski

 

Štaviše, njih sedam - Milica Tomić, Mara Malagurski, Anastazija Manojlović, Marija Jovanović, Olga Stanković, Katica Rajčić i Manda Sudarević - izabrane su i za poslanice te skupštine.

- Bio je to zaista revolucionaran demokratski iskorak u doba u kojem su Engleskinje, Francuskinje ili Nemice o pravu glasa samo sanjale - skicira istorijski kontekst tog vremena novosadski istoričar dr Drago Njegovan, jedan od najboljih poznavalaca burnih i uzvišenih događaja severno od Save i Dunava s kraja Prvog svetskog rata.

- Njih sedam je inače vrlo aktivno učestvovalo i u radu skupštine, i donošenju odluka koje su, i danas, trn u oku onima koji sadašnju Vojvodinu žele da odvoje od Srbije.

A ko su, zapravo, bile dame koje su stvarale istoriju i čija imena je tradicionalni srpski nemar za sopstvenu istoriju uveliko prekrio velom zaborava?

Od njih ukupno sedam, i tada i docnije, najpoznatije su, svakako, bile Milica Tomić (1859 - 1944) i Mara Malagurski (1894 - 1971), mada su i ostale, na upečatljiv način, obeležile vreme u kojem su živele.

- Milica je bila kćer Svetozara Miletića i supruga Jaše Tomića, dveju ključnih ličnosti u borbi Srba za autonomiju u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka - kaže publicist Gordana Stojaković, koja se godinama bavi ženskim pokretom u Vojvodini.

- Ime je dobila po pesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji, a koliko je bila obrazovana najbolje svedoči to što je govorila francuski, nemački, engleski i mađarski.

Prava kćer velikog oca, Milica je bila odan saborac i Miletiću i, docnije, svom suprugu Jaši, a 1911. je pokrenula i mesečnik „Žena“, prvi časopis u ovom delu Evrope koji se bavio isljučivo položajem žena i koji je izlazio gotovo celu deceniju.

Na drugoj strani, Mara Malagurski je potekla iz ugledne subotičke bunjevačke porodice i, uz ostalo, u Londonu studirala engleski jezik. Bila je jedan od najvećih boraca za samobitnost bačkih Bunjevaca, ali i afirmisan prozni pisac.

- Među najaktivnijim osnivačima Bunjevačke prosvtne matice 1927. bila je upravo Malagurska koja će, docnije, udajom za senator Dragoslava Đorđevića svom prezimenu dodati i njegovo - kaže, za naš list Ivan Sedlak, sadašnji predsednik Bunjevačke matice.

- Objavila je niz knjiga iz života nas Bunjevaca, a za pripovetku „Vita Đanina“ je 1928. dobila nagradu „Cvijeta Zuzorić“ koju je dodeljivala tadašnja Kraljevska akademija nauka.

Uz nju, među poslanicama iz Subotice i okoline bile su i Katica Rajčić i Manda Sudarević o kojima, nažalost, manje znaju i sami Bunjevci. Prva je bila supruga Aleksandra Rajčića, potonjeg podgradonačelnika Subotice, a druga, opet, supruga Vranje Sudarevića, velikog župana grada na krajnjem severu Bačke.

- Zasada smo utvrdili da je Manda bila izuzetno agilna u obnovi subotičke bolnice posle Prvog svetskog rata, ali ćemo, podstaknuti ovom inicijativom „Novosti“, do detalja istražiti i njen, kao i živote drugih značajnih Bunjevki - dodaje Sedlak.

 

Kao Tomićeva supruga, Milica je 1890. bila u središtu takozvane tucindanske tragedije. Na Tucindan te godine radikal Tomić je nožem ubio svog političkog takmaca, liberala Mišu Dimitrijevića, ali ne iz ideoloških razloga. Liberali su, naime, bili došli u posed jednog pisma mlade Milice Zrenjanincu Branku Petroviću, sa kojim je nekad bila verena, pa je njihov list „Branik“ danima javno pretio da će ga objaviti, a njihove žene ga, na čajankama, zlurado prepričavale. Braneći čast svoje žene, Tomić je Dimitrijevića najpre izazvao na dvoboj, a kad je ovaj to odbio i nastavio sa pretnjama u „Braniku“, u trenutku rastrojstva ubio ga je lovačkim nožem. Na suđenju na kojem je, u njegovu korist, uz ostale svedočio i Jovan Jovanović Zmaj, osuđen je na šest godina zatvora. Izdržao ih je u Vacu, da bi ga, po izlasku, kao heroja, na Železničkoj stanici dočekalo čak 5.000 novosadskih žena! Njegova supruga se, od tada do kraja života, potpisivala isključivo sa Milica Jaše Tomića.

 

 

U Novom Sadu su u novembru 1918. bile još dve Subotičanke, Olga Stanković i Anastazija Manojlović. Olga je bila supruga Vojislava Stankovića, direktora tadašnje Hrvatske zemaljske banke u Subotici, koji je i sam bio poslanik istorijskog zasedanja.

S druge strane, Anastazija je pripadala najuglednijoj subotičkoj porodici na razmeđu dva veka čija su tri izdanka - njen suprug Vladislav i njegova braća Jovan i Dušan, sva trojica advokati - takođe bili poslanici Velike narodne skupštine.

Najzad, zahvaljujući inicijativi našeg lista i njome motivisanom naporu Ivane Spasović iz Istorijskog arhiva u Pančevu, tračak svetlosti bacamo i na ime Marije Jovanović (1853 - 1939), poslednje u bisernom nizu žena aktera istorijskog događaja.

- Ona je bila supruga čuvenog pančevačkog izdavača Kamenka Jovanovića koji je ceo svoj život posvetio borbi za ujedinjenje Srpstva - kaže Spasovićeva. - Smrt 1916. ga je pretekla da i sam dosanja svoj životni san, ali je to, glasajući na Velikoj narodnoj skupštini 1918. za bezuslovno prisajedinjenje Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji, umesto njega učinila Marija.

 

Marija Jovanović je, uz ostalo, ostala upamćena i po tome što je 1928. svoju kuću u današnjoj Ulici vojvode Bojovića 15 zaveštala Dobrovoljnoj zadruzi Srpkinja pančevačkih, dok su Kamenko i njegov brat Pavle još dve kuće ostavili crkvenoj opštini. S druge strane, porodica Manojlović je u Subotici, takođe, crkvenoj opštini zaveštala jedno od najraskošnijih zdanja na tamošnjem „Korzou“ koje i danas nosi naziv „Palata Manojlovića“.

 

 

http://www.b92.net/zivot/licni_prostor.php?yyyy=2013&mm=12&dd=01&nav_id=783850

 

[Милан Ракић]

  8086.gif 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Zašto se srbija ne brani na ovakav način?

[Милан Ракић]

Zašto se srbija ne brani na ovakav način?

Брани се друже, само у овој бари "крокодили" превладавају... 

 

Ајде да се потрудимо да барем овде, на овом месту подсетимо на ове људе, којима "крокодили" нису нити "до чланака"

[Volim_Sina_Bozjeg]

Брани се друже, само у овој бари "крокодили" превладавају... 

 

Ајде да се потрудимо да барем овде, на овом месту подсетимо на ове људе, којима "крокодили" нису нити "до чланака"

I ne samo na ovom mestu....

[Милан Ракић]

I ne samo na ovom mestu....

Свуда наравно... Ал` кад смо се већ овде сабрали, нек` одавде крене...

[Justina]

 

Kada su, tokom novembra 1918. u 200 izbornih jedinica na teritoriji Bačke, Banata i Baranje, birani poslanici za predstojeću Veliku narodnu skupštinu na kojoj će se te oblasti, neopozivo, prisajediniti Kraljevini Srbiji, pravo glasa su, prvi put u istoriji Evrope, imale i žene.

 

 

Milica Tomić i Mara Malagurski

Pravo glasa su pre ovih dama imale sve zene tadasnje cele Nemacke, SSSR-a, Norveske, Danske, Finske,

Poljske , Austrije.

 

Zene u Jugoslaviji, pa tako i u Srbiji ( sa izuzetkom ovih casnih zena o kojima je u clanku rec) dobijaju

pravo glasa tek 1945, a pre njih su tridesetih godina pravo glasa dobile i Turkinje i Spanjolke,

zapravo zene iz skoro svih evropskih drazava. Francuskinje dobijaju to pravo takodje 1945, Svajcarkinje

tek 1971.

 

Ne razumem zasto nasi autori pate od preuvelicavanja, uvek je sve iz Srbije najbolje, najlepse, najpametnije,

najsavrsenije, najhrabrije. A dovoljno je samo pogledati u Google tamo ima svega.

 

Meni je zao da se niko nije setio ( sada nevezano za pravo glasa i ovaj clanak) zena, "neznanih heroja"

iz WWII jer su one bile te koje su taj rat iznele na svojim ledjima iako nisu bile u prvim borbenim redovima.

Nadam se da ce se  da barem ove godine kada je jubilej tog strasnog Velikog rata neko setiti

da su heroji i one zene koje nisu Milunka Savic, a i nje su setili samo da bi pravili neki svoj licni imidz

velikih i humanih politicara.

[Милан Ракић]

Pravo glasa su pre ovih dama imale sve zene tadasnje cele Nemacke, SSSR-a, Norveske, Danske, Finske,

Poljske , Austrije.

 

Zene u Jugoslaviji, pa tako i u Srbiji ( sa izuzetkom ovih casnih zena o kojima je u clanku rec) dobijaju

pravo glasa tek 1945, a pre njih su tridesetih godina pravo glasa dobile i Turkinje i Spanjolke,

zapravo zene iz skoro svih evropskih drazava. Francuskinje dobijaju to pravo takodje 1945, Svajcarkinje

tek 1971.

 

Ne razumem zasto nasi autori pate od preuvelicavanja, uvek je sve iz Srbije najbolje, najlepse, najpametnije,

najsavrsenije, najhrabrije. A dovoljno je samo pogledati u Google tamo ima svega.

 

Meni je zao da se niko nije setio ( sada nevezano za pravo glasa i ovaj clanak) zena, "neznanih heroja"

iz WWII jer su one bile te koje su taj rat iznele na svojim ledjima iako nisu bile u prvim borbenim redovima.

Nadam se da ce se  da barem ove godine kada je jubilej tog strasnog Velikog rata neko setiti

da su heroji i one zene koje nisu Milunka Savic, a i nje su setili samo da bi pravili neki svoj licni imidz

velikih i humanih politicara.

А зашто мислиш да се нико није сетио!?

 

Нпр., предлажем да прочиташ овај текст...

 

https://www.pouke.org/forum/topic/22310-%D0%BE%D0%B4-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D0%BE-%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0-%D0%BE-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%82%D0%B8/

[Justina]

А зашто мислиш да се нико није сетио!?

 

Нпр., предлажем да прочиташ овај текст...

 

https://www.pouke.org/forum/topic/22310-%D0%BE%D0%B4-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D0%BE-%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0-%D0%BE-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%82%D0%B8/

 

 

Upravo sam procitala i bas o tome i govorim. takvi se tekstovi pojavljuju samo u nekim specijalnim publikacijama,

prate ih samo ljudi kojima je to hobi, stice se utisak da to i ne zanima siru publiku, a verovatno i jeste tako.

 

Za to smo krivi mi sami, ne ljudi koji pisu o nekim istorijskim ,za jedan narod i vaznim, dogadjajima i ljudima.

[Милан Ракић]

Upravo sam procitala i bas o tome i govorim. takvi se tekstovi pojavljuju samo u nekim specijalnim publikacijama,

prate ih samo ljudi kojima je to hobi, stice se utisak da to i ne zanima siru publiku, a verovatno i jeste tako.

 

Za to smo krivi mi sami, ne ljudi koji pisu o nekim istorijskim ,za jedan narod i vaznim, dogadjajima i ljudima.

Па занима, како да не занима... Ајмо онда да се потрудимо, као што и рекох Марку (Волим Сина Божијег)... Дакле, ајмо да се потрудимо сви заједно да допринесемо идеји и начинимо промоцију тих обичних људи, који су у сенци свих дешавања вредно делали, а на ползу људског рода у целини...

[Danijela]

Postoje ljudi koje se trude da se ovi znameniti ljudi i njihovo delo ne zaboravi. Al oni su u manjini jer malo koga to danas interesuje i ne mogu da dođu ni do novca za prostor u medijima (internet, štampa, TV...) A i danas vlada neki čudan manir da kad i kad neko uloži svoje vreme i trud, dođe neko pa mu se popiša na sve.

[Милан Ракић]

Postoje ljudi koje se trude da se ovi znameniti ljudi i njihovo delo ne zaboravi. Al oni su u manjini jer malo koga to danas interesuje i ne mogu da dođu ni do novca za prostor u medijima (internet, štampa, TV...) A i danas vlada neki čudan manir da kad i kad neko uloži svoje vreme i trud, dođe neko pa mu se popiša na sve.

Аферим!