11 деценија "најстаријег листа на Балкану"

[Милан Ракић]

На данашњи дан пре 110 година, око 14 сати, на улицама Београда се појавило 2450 примерака листа "Политика"...

Утицајна стара дама

 

„Политика” је најстарији и најутицајнији дневни лист у овом делу Европе. Први пут се појавила на београдским улицама око 14 часова 25. јануара 1904. године.

 

Први број „Политике” штампан је у тиражу од 2.450 примерака, на четири стране, по цени од пет пара.

 

Владислав Рибникар, оснивач и одговорни уредник, када је подносио пријаву властима навео је да ће новине бити политичке и независне.

 

У својој дугогодишњој историји „Политика” је два пута прекидала излажење, за врeме Првог светског рата од 1914. до 1919. године, а други пут за време Другог светског рата од априла 1941. до октобра 1944. године.

 

„Политика” још једном није изашла пред читаоце због штрајка новинара у лето 1992. године који су се успротивили намери државе да „Политику” претвори у јавно предузеће.

 

„Политика” је дневник са дугом и богатом традицијом која се због свог угледа и утицаја сматра и једном од националних институација у Србији. Читалачку публику листа „Политика” чине углавном средње ситуирани и високообразовани грађани.

 

У својој дугогодишњој историји „Политика” је сарађивала са многобројним значајним културним и научном ствараоцима.

 

Међу сарадницима „Политике” били су и нобеловац Иво Андрић, српски писци и песници Милош Црњански, Бранко Ћопић, Јован Дучић, Бранислав Нушић, Десанка Максимовић и многи други. Своје текстове на страницама „Политике” писали су и сер Винстон Черчил, Томас Ман, Едуард Ерио и други.

 

По профилу, данас „Политика” спада у дневно-политичке новине које се држе високо-професионалних новинарских стандарда, лист који негује културу дијалога и слободу изражавања. Лист има више специјализованих редовних додатака, а међу њима посебно се издваја Култрурни додатак. „Политика” излази у три издања, са штампаним тиражом већим од сто хиљада. Продаје се у Србији и земљама бивше Југославије.

 

Историја

 

Када се појавила у јануару 1904. године „Политика” је привукла пажњу јавности целим садржајем и тоном, али и идејама изложеним у првом чланку првога броја. Мање или више изненађену, публику је занимало како ће висока начела бити остварена и да ли ће самоуверени власник, под великим теретом који је подигао, поклекнути или пасти. Само је Пера Тодоровић закључио: „Овај ће лист свима нашим листовима појести панаију. Све ће сахранити, и нас и наше листове...“

 

У угледној европској породици штампе „Политика” има још једну карактеристичну особину: не излази пред читаоце у условима окупације земље. То се десило у Првом и у Другом светском рату.

 

Први пут излажење „Политике” прекинуто је 14. новембра 1914. године да би било настављено три недеље касније, а лист је одржаван у тешким ратним условима до 23. септембра 1915. године.

 

„Политикино” име колпортери су поново почели да узвикују на престоничким улицама 1. децембра 1919. године, у слободи, али у новој држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Прва четворогодишња пауза у излажењу листа због окупације тако је била окончана.

 

До почетка Другог светског рата, „Политика” се наметнула и потврдила као најутицајнији и најбољи дневни лист у Србији и земљи, а последњи број међуратне „Политике” носио је датум 6. април 1941. и изашао је из ротације дан раније.

 

Владислав Сл. Рибникар одмах после ослобођења Београда 20. октобра 1944. године окупио је петнаестак сарадника „Политике” и осамдесетак штампарских радника предвођених Игњатом Кришком и тако поново васкрснуо лист.

 

„Политика” се поново појавила пред читаоцима у суботу, 28. октобра 1944. године у ослобођеном Београду. Догодило се још једном да „Политика” обустави излажење. Овога пута рат и бомбардовање нису прекинули штампу новина већ је то био штрајк новинара и запослених у кући у лето 1992. године. „Политика” се на тај начин снажно успротивила идеји ондашњег премијера Србије Радомана Божовића да лист постане државно власништво.

 

У другој половини прошлог века лист „Политика” и цела новинска кућа, која је израсла из редакције листа, бележе фантастичан успон у издаваштву и штампи. „Политика” је постала водећа медијска кућа у југоисточној Европи.

 

Пут до оваквих резултата није био праволинијски ни лак. Било је успона и падова, а запослени у „Политици” су добро осетили сву тежину предратних, ратних, међуратних, послератних, кризних, инфлаторних и свих других бурних времена која нису штедела Балкан током 20. века.

 

Значај

 

Оснивачи „Политике” нису само поставили темеље модерног новинарства и учинили да дневни лист постане јединствена институција културе и грађанске мисли у Србији. „Политика” постоји више од једног века доказујући тиме да и на нашем подручју ствари могу да трају, али, као што показује њен пример, само ако су добро постављене и брижљиво неговане.

 

За „Политику” се често каже да је постала институција. То је заиста заслужено признање новинама које су, у специфичној, тешкој и изузетно одговорној улози „сведока епохе” прошле кроз многа искушења, надживеле неколико држава, уздржавале се од излажења током два велика светска рата, промениле много режима, биле прва читанка многим генерацијама, а великом броју људи често и једина литература.

 

„Политика” је стасавала и сазревала професионалним прегором многих генерација новинара. „Политика” се од других издвајала умереношћу и одмереношћу.

 

Ту њену различитост од других, можда је, још 1921. године, у есеју „Два Рибникара” најбоље образложио Јован Дучић, који каже да су „многи у Београду сматрали уљудни, господски тон тог листа као доказ неборбености његових уредника; њихову непристрасност као доказ њиховог трговачког опортунизма; њихов широки национализам као доказ њиховог неинтересовања за такозвана горућа питања; њихово неговање књижевне критике и књижевног подлиска као високопарност и надрикњиштво; њихово избегавање погрда као непознавање националних реткости и сликовитих места”.

 

Можда се у савременом свету донекле мења улога дневних новина. Оне уместо да информишу и доносе нове вести све више преузимају улогу онога ко читаоцима објашњава позадину тих информација, трагајући за дубљим значајем.

 

У хиперпродукцији вести ствара се шума информација које свакодневно бомбардују публику, а озбиљне дневне новине морају да одвагају шта је важно, а шта није и шта заслужује дубљу анализу. 

„Политика” се труди да прати модерне трендове и да у својој класи, значи категорији озбиљног дневника, својим читаоцима пружи нешто више од дневне информације: озбиљну анализу догађаја засновану на провереним, а ексклузивним чињеницама.

 

Утицај

 

„Нигде се, као код нас, толико не заборавља да неко може имати и противно уверење, а да је то уверење поштено и искрено. Свакој парламентарној влади потребна је партијска опозиција.”

 

„Зар је истина мање истина кад је каже један човек, но кад је кажу више њих?”

 

Ово су само неки од ставова оснивача „Политике” који су првих година излажења листа ударили темеље уређивачке политике на којима су, деценијама после, генерације новинара, са више или мање успеха, стрпљиво градиле и шириле утицај новина у српском друштву.

 

На самом почетку позиција листа је идентификована речима Ота Бизмарка: Задатак независне штампе је „да слободно претреса сва јавна питања, без гнева и без пристрасности; да правилном критиком владиног рада потпомаже опозицију; да својом лојалношћу и непристрасношћу штити владу од неоснованих напада опозиције; да подједнаком ревношћу дели ударце и десно и лево од себе.”

 

Задатак није био једноставан ни лак ни у много демократскијим земљама. „Политика” се често враћала доказима о потреби независних листова. Забележена је мисао Томаса Џеферсона из 1776. године „да би радије живео у земљи без парламентарне владе, где постоји штампа, него у земљи с најбољом државном управом, у којој нема новина”.

 

Цитирано је и мишљење Ота Вајса: „Како је постепено порастао утицај новина! Тако да га признају и они који би га најрадије опорекли. Модерна штампа осећа се тако јаком да... се бори са својом владом, која располаже милионима и више војника, па је често и побеђује.”

 

Славна имена

 

Нема у српској, па ни у југословенској (бившој) књижевности иоле значајнијег писца који није био сарадник „Политике”. Неки од њих, као што су Бранислав Нушић и Милутин Ускоковић, били су новинари „Политике” од оснивања, а други су писали књижевну, позоришну или ликовну критику. „Политика” је вазда привлачила писце свих генерација и разних естетских и идејних опредељења.

 

Нобеловац Иво Андрић је, у разговору са својим Екерманом Љубом Јандрићем, рекао: „Ја у ’Политици’ објављујем, што би се рекло, од када знам за себе...”

 

А другом приликом, сећајући се Јована Дучића, песника коме се дивио, испричао је: „Ја се и дан-данас сећам Дучића онаквог какав је био, стасит и наочит... Сећам се и кад ме је довео у ’Политику’, говорећи ми: ’Немојте, Иво, пропуштати прилику да сарађујете у ’Политици’, то је угледна кућа која је увек у стању да вам пружи извесну сигурност...’”

 

Андрић је послушао Дучићев савет и не само да је до краја живота био верни сарадник нашег листа, већ је на Андрићев предлог редакција установила 1965. године књижевни конкурс за децу (конкурс за прваке матерњег језика „Политике за децу”) на чије је свечаности редовно долазио са Десанком Максимовић и Бранком Ћопићем.

 

Милош Црњански је постао репортер „Политике” крајем 1922. и почетком 1923. године. Плејаду славних имена „Политикиних” сарадника, поред Иве Андрића, Бранислава Нушића, Јована Дучића, Милоша Црњанског, Бранка Ћопића, Десанке Максимовић, чинили су и Слободан Јовановић, Исидора Секулић, Тин Ујевић, Момо Капор, Владимир Булатовић Виб, Михајло Петровић, Васко Попа...

 

Политика, ONLINE

[Милан Ракић]

Историја са насловних страна

 

За 11 де­це­ни­ја над­жи­ве­ла шест др­жа­ва. – Број по­све­ћен уби­ству кра­ља Алек­сан­дра Пр­вог. – Све­док ра­то­ва, атен­та­та, по­ли­тич­ких пре­ви­ра­ња, свр­га­ва­ња дик­та­то­ра...

 

Ка­да је у ра­но по­под­не 25. ја­ну­а­ра 1904. пр­ви број „По­ли­ти­ке” из ру­ку кол­пор­те­ра раз­гра­бљен на ули­ца­ма Бе­о­гра­да, ма­ло ко је мо­гао да прет­по­ста­ви да ће да­нас нај­ста­ри­ји лист на Бал­ка­ну би­ти све­док епо­хе ду­ге 11 де­це­ни­ја и да ће над­жи­ве­ти чак шест др­жа­ва. Иако је њен осни­вач Вла­ди­слав Риб­ни­кар, под­но­се­ћи при­ја­ву вла­сти­ма, на­вео да ће но­ви­не би­ти по­ли­тич­ке, „По­ли­ти­ка” се тру­ди­ла да из­ве­шта­ва о све­му што је за­слу­жи­ло па­жњу чи­та­ла­ца.

 

Од нај­ра­ни­јих да­на но­ви­на­ри на­шег ли­ста би­ли су на ме­сту ва­жних до­га­ђа­ја, и ни­су би­ли са­мо за­пи­си­ва­чи – већ че­сто оштри кри­ти­ча­ри дру­штве­них и по­ли­тич­ких зби­ва­ња.

 

Нај­ве­ћи исто­риј­ски до­га­ђа­ји оста­ли су са­чу­ва­ни на стра­ни­ца­ма на­шег ли­ста, а ево ка­ко је „По­ли­ти­ка” из­ве­шта­ва­ла о не­ки­ма од њих:

„Од Бе­о­гра­да до по­след­ње се­љач­ке ко­ли­бе чуо се са­мо уз­вик про­тив ор­ди­нар­не оти­ма­чи­не”, за­бе­ле­же­но је на пр­вој стра­ни на­шег ли­ста у ок­то­бру 1908. по­во­дом анек­си­је Бо­сне и Хер­це­го­ви­не. Пе­сник Јо­ван Ду­чић, та­да јед­но од „По­ли­ти­ки­них” пе­ра, опи­сао је 16 го­ди­на ка­сни­је ка­ко су из­гле­да­ли да­ни у ко­ји­ма је про­не­та вест о анек­си­ји БиХ.

 

„На ме­не пад­не коц­ка да на­пи­шем на пр­вој стра­ни ли­ста ма­ни­фест за на­род. ’По­ли­ти­ка’ је иза­шла у на­ро­чи­том из­да­њу по­сле руч­ка, а већ по­сле под­не ве­ли­ке го­ми­ле све­та би­ле су ба­че­не на ули­цу. Бе­о­град је од­јед­ном из­ме­нио свој из­глед. Свет је био по­го­ђен том ве­шћу као но­жем и тад се тек ви­де­ло шта је Бо­сна за Ср­би­ју...”

 

На ра­том за­хва­ће­ном Бал­ка­ну, од 1912. „По­ли­ти­ка” је из­ве­шта­ва­ла о си­ту­а­ци­ји на бо­ји­шти­ма, док је лист у по­зну је­сен 1914. био пун на­ја­ва Ве­ли­ког ра­та. „Џи­нов­ска бор­ба ко­ју Ср­би­ја во­ди и сјај­не на­ше по­бе­де над Аустри­јан­ци­ма иза­зва­ле су ди­вље­ње це­лог све­та” уз­ви­ки­ва­ли су сре­ди­ном де­цем­бра 1914. про­дав­ци но­ви­на де­ло­ве тек­ста ко­ји је на­ја­вљи­вао упра­во за­по­чет Пр­ви свет­ски рат.

 

Са­мо не­ко­ли­ко пу­та за 110 го­ди­на „По­ли­ти­ка” је би­ла це­ла по­све­ће­на јед­ном до­га­ђа­ју, а баш то де­си­ло се 10. ок­то­бра 1934. „По­ги­нуо је краљ Алек­сан­дар Пр­ви, по­след­ње ње­го­ве ре­чи би­ле су: чу­вај­те Ју­го­сла­ви­ју” дра­ма­тич­но је об­ја­вље­но та­да, дан по­сле атен­та­та на це­лој пр­вој стра­ни „По­ли­ти­ке”.

 

Ви­ше од по­ла бро­ја 2. сеп­тем­бра 1939. по­све­ти­ли смо на­па­ду Не­мач­ке на Пољ­ску, ко­ји се де­сио дан ра­ни­је и озна­чио по­че­так Дру­гог свет­ског ра­та. „Ју­че у зо­ру по­че­ле су бор­бе на це­лој пољ­ско-не­мач­кој гра­ни­ци, Ен­гле­ска тра­жи од Не­мач­ке да об­у­ста­ви опе­ра­ци­је, јер ће у про­тив­ном Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја би­ти при­ну­ђе­на да пру­жи по­моћ Пољ­ској”, би­ли су на­сло­ви ко­је су уз­ви­ки­ва­ли кол­пор­те­ри. Жу­ри­ли су та­да Бе­о­гра­ђа­ни да на­ба­ве свој при­ме­рак „По­ли­ти­ке” ка­ко би са­зна­ли де­та­ље о рат­ној сти­хи­ји ко­ја је тек по­че­ла.

 

По­сле го­то­во две и по де­це­ни­је, 22. но­вем­бра 1963, свет је по­тре­сло уби­ство пред­сед­ни­ка САД, а мно­ги су де­та­ље о овом до­га­ђа­ју са­зна­ли из на­шег ли­ста. „Ово је по­след­њи дан Џо­на Ке­не­ди­ја у Бе­лој ку­ћи, где ње­го­во те­ло ле­жи из­ло­же­но и где ће се да­нас од ње­га, по утвр­ђе­ном ре­ду, опро­сти­ти по­ро­ди­ца, се­на­то­ри, гу­вер­не­ри, ди­пло­мат­ски кор и чла­но­ви ка­би­не­та”, пи­сао је Ми­ро­слав Ра­дој­чић, до­пи­сник „По­ли­ти­ке” из Аме­ри­ке, а се­дам стра­ни­ца би­ло је по­све­ће­но са­слу­ша­њу Ли­ја Освал­да, зва­нич­но оп­ту­же­ног за уби­ство ко­ји не при­зна­је зло­чин, ре­а­го­ва­њи­ма Лон­до­на, Па­ри­за, Мо­скве, нео­др­жа­ном Ке­не­ди­је­вом го­во­ру...

 

„Ју­че у 15.05 умро је наш пред­сед­ник мар­шал Јо­сип Броз Ти­то”, био је на­слов на пр­вој стра­ни „По­ли­ти­ке” 5. ма­ја 1980. по­во­дом ве­сти ко­ја је шо­ки­ра­ла Ју­го­сла­ви­ју. Чи­та­о­ци су та­да мо­гли кроз на­ше тек­сто­ве да са­зна­ју све о чо­ве­ку ко­ји је три и по де­це­ни­је био на че­лу СФРЈ. Од 32 стра­не, 28 би­ло је по­све­ће­но Ти­ту.

 

Рас­пад Ју­го­сла­ви­је био је глав­на вест у „По­ли­ти­ци”, али и у чи­та­вом све­ту сре­ди­ном 1991, та­ко је 26. ју­на удар­ни на­слов био про­гла­ше­ње не­за­ви­сно­сти Сло­ве­ни­је и Хр­ват­ске. По­ред њих био је и текст ко­ји по­чи­ње упо­зо­ре­њем: „Стејт де­парт­мент по­но­вио став и да Аме­ри­ка не­ће при­зна­ти не­за­ви­сност Хр­ват­ске и Сло­ве­ни­је.”

 

Осам го­ди­на ка­сни­је, 24. мар­та у 20 ча­со­ва, та­ман ка­да је за­вр­ше­но пр­во из­да­ње „По­ли­ти­ке”, огла­си­ле су се си­ре­не ко­је су озна­чи­ле по­че­так НА­ТО агре­си­је. Вест је зах­те­ва­ла и ком­плет­ну про­ме­ну бро­ја. Док су па­да­ле бом­бе, из­ве­шта­ји на­ших до­пи­сни­ка из це­ле зе­мље при­сти­за­ли су у ре­дак­ци­ју: су­тра­дан је пр­ва стра­на би­ла по­све­ће­на на­па­ди­ма, уз тек­сто­ве о по­го­ђе­ним објек­ти­ма, ре­а­го­ва­њу са­ве­зне вла­де, али и Ру­си­је и Ки­не.

 

„Пре­до­ми­сли­те се док ни­је ка­сно”, пре­не­ла је „По­ли­ти­ка” и упо­зо­ре­ње ру­ског па­три­јар­ха Алек­си­ја Дру­гог, упу­ће­но НА­ТО агре­со­ри­ма. „Страх се лак­ше под­но­си у гру­пи”, са­ве­то­ва­ли су ле­ка­ри на­ше чи­та­о­це то­ком пр­вог да­на бом­бар­до­ва­ња, ка­да смо об­ја­ви­ли и упут­ство за пре­по­зна­ва­ње „ши­зе­ле” и „сми­ре­ле”, ка­ко су ка­сни­је го­то­во сви зва­ли си­ре­не ко­је су озна­ча­ва­ле по­че­так и крај уз­бу­не због бом­бар­до­ва­ња.

 

Че­ти­ри го­ди­не ка­сни­је на­ша зе­мља је опет по­ста­ла „цр­на” свет­ска вест: „Атен­тат на пред­сед­ни­ка Вла­де Ср­би­је”, пи­са­ло је у вр­ху пр­вих се­дам стра­на „По­ли­ти­ке”, а на­ши но­ви­на­ри по­тру­ди­ли су се да от­кри­ју де­та­ље зло­чи­на над пре­ми­је­ром Зо­ра­ном Ђин­ђи­ћем, ко­ји је уби­јен 12. мар­та 2003. „Ђин­ђић пре­ми­нуо по­сле атен­та­та, у Ср­би­ји уве­де­но ван­ред­но ста­ње”, „Снај­пе­ри­ста пу­цао из згра­де”, „По­ку­шај да се про­ме­ни исто­ри­ја”, „Де­ло ’зе­мун­ског кла­на’”, са­мо су не­ки од на­сло­ва тек­сто­ва ко­је смо дан ка­сни­је об­ја­ви­ли.

 

По­ход на Ме­сец

 

„Ово је ма­ли ко­рак за чо­ве­ка, а џи­нов­ски за чо­ве­чан­ство”, ре­чи су Ни­ла Армстрон­га, аме­рич­ког ко­смо­на­у­та, ко­је је из­го­во­рио док је ле­вом но­гом за­ко­ра­чио на тле Ме­се­ца. Њих је пре­не­ла и „По­ли­ти­ка” дан ка­сни­је, 22. ју­ла 1969, по­све­ћу­ју­ћи пет стра­на јед­ном од нај­ве­ћих до­га­ђа­ја у исто­ри­ји чо­ве­чан­ства.

 

„Армстронг је био не­ве­ро­ват­но сми­рен, али ње­го­ва мај­ка је у тре­ну­ци­ма док је хо­дао по Ме­се­цу ре­кла да он ис­под ко­смо­на­ут­ског оде­ла тре­пе­ри, и, за­и­ста, у Хју­сто­ну су при­ме­ти­ли да му ср­це убр­за­но ку­ца”, ја­вљао је наш стал­ни до­пи­сник Алек­сан­дар Не­на­до­вић. А да су очи це­лог све­та би­ле упр­те у ди­рек­тан ТВ пре­нос, пи­са­ла је тог да­на „По­ли­ти­ка”, све­до­чио је и из­ве­штај ита­ли­јан­ске по­ли­ци­је да у вре­ме сле­та­ња на Ме­сец ни­је би­ло при­ја­ва кра­ђа. Баш у то­ку те но­ћи, об­ја­ви­ли смо у за­ни­мљи­во­сти­ма, па­ри­ски бар лан­си­рао је но­ви кок­тел „ме­се­чев по­го­дак”, бе­ба ро­ђе­на у Шкот­ској до­би­ла је име Нил Едвин Мајкл, а ло­вац у Ник­ши­ћу паљ­бом из пу­шке по­здра­вио је хра­бре ко­смо­на­у­те.

 

Но­бе­ло­вац Иво Ан­дрић

 

„У пре­пу­ној дво­ра­ни сток­холм­ског кон­церт хо­ла, у при­су­ству швед­ског су­ве­ре­на Гу­ста­ва Ше­стог, уру­че­не су злат­не ме­да­ље за Но­бе­ло­ве пла­ке­те на­гра­ђе­ни­ма, ме­ђу ко­ји­ма је и наш пи­сац Иво Ан­дрић. У исто­ри­ји свет­ске кул­ту­ре Ан­дрић је 55. пи­сац ко­ји је до­био нај­ви­ше ли­те­рар­но при­зна­ње”, об­ја­ви­ла је „По­ли­ти­ка” 11. де­цем­бра 1961. на на­слов­ној стра­ни, где је цен­трал­но ме­сто за­у­зи­ма­ла фо­то­гра­фи­ја на­гра­ђе­них.

 

„Ви сте овим при­зна­њем ба­ци­ли сноп све­тло­сти на књи­жев­ност мо­је зе­мље и при­ву­кли па­жњу све­та на ње­не на­по­ре да свет­ској књи­жев­но­сти и она да свој од­го­ва­ра­ју­ћи при­лог”, пре­не­ла је „По­ли­ти­ка” и Ан­дри­ће­ве ре­чи из­го­во­ре­не у Сток­хол­му, ко­је је те­ле­фо­ном дик­ти­рао наш из­ве­штач Бла­го­је Илић.

 

Ван­ред­но због 5. ок­то­бра

 

У сво­јој 110 го­ди­на ду­гој тра­ди­ци­ји „По­ли­ти­ка” је због ва­жних до­га­ђа­ја не­ко­ли­ко пу­та из­ла­зи­ла ван­ред­но. Та­ко је би­ло 26. ју­ла 1963, ка­да је Ско­пље по­го­дио ра­зор­ни зе­мљо­трес. Ван­ред­но из­да­ње „По­ли­ти­ке”, и то на 14 стра­ни­ца, об­ја­вље­но је у ка­сним ве­чер­њим са­ти­ма 5. ок­то­бра 2000, ка­да је у Ср­би­ји до­шло до де­мо­крат­ских про­ме­на. 

 

 

Дејана Тодоровић, Политика ONLINE

[Милан Ракић]

Новине које бележе историју

 

У пола два, возом су у Мокрин из Кикинде стизали пијачари, ђаци и „Политика”. У десет до два пред трафиком код соколане чекали смо ми, деда Младенови унуци да му је купимо. Кад с бицикла трафикантов помоћник скида свежањ новина што још миришу на штампарску фарбу, радовали смо се.

 

Новине су играле важну улогу у нашем животу. То је уз радио била једина веза са светом. „Политика” је била обавезна сваки дан. Понекад је мој отац куповао „Време”, великог незграпног формата са мноштвом фотографија са сахрана министара. Око ковчега су стајали старци у фраковима, а сваки је у руци држао црни цилиндар. Понекад би се купила „Правда”, а негде тридесет девете у Београду је почело да излази „Јутро”. Обрадовао сам му се, али су те новине биле досадне и празне. Никад их више нисмо купили. „Политика” је остала најважнија.

 

Ја сам се радовао четвртку. Тад је излазио подлистак на пола стране. „Политика” за децу. У та времена озбиљни људи из политичких новина волели су децу. Кад сам пошао у први разред, четрдесете, почео је на првој полустраници дечјег подлистка да излази стрип „Барон Минхаузен”. Јануара четрдесет и прве највећи лажов на свету описао је, а цртач то страшно насликао, како сибирски вук велик као бик, прескаче санке и возача, слеће на коња у запрези, прождире га и наставља да јури. Али није имао среће: сапеле су га узде, амови и штрањке, па се нашао он упрегнутим у санке. Кочијаш га је шибао, и он је наставио да тегли санке. Био је јануар четрдесет и прве. Много доцније схватио сам да се Хитлеровој Немачкој догодила та иста ствар.

 

Њена је војска прескочила Русију, али се нашла онде ухваћеном у кожу и ужад пропасти.

 

На „Политикиним” насловима сам учио да читам. Од свих слова највише ме је привлачило последње слово из њеног наслова, „а” са капицом на врху! Нисам знао да је то старински графички знак са почетка двадесетог века.

 

Али сам се често загледао у то „а” и чудио се зашто има ту капицу.

 

Често смо чепркали по дединим орманима. Кад сам имао  дванаест година, нађем у орману у собици, стару, већ пожутелу „Политику”.

 

Била је из тридесет четврте! Свежањ од седам бројева. У Марсељу је тад убијен Краљ Александар. Гледао сам страшни убилачки лик бугарског атентатора, гледао откривени аутомобил у коме седе наш краљ и Луј Барту, изучавао папучицу аута на коју је убица наскочио да на дохват руке убије краља.

 

Пратио сам пренос ковчега од Београда до Тополе. Изучавао пратећу поворку гостију из иностранства, међу којима је фигурирао немачки маршал Геринг. Колоне народа пратиле су покојника. Сви су били под шајкачама.

 

А онда сам на самом дну ормана у коме деда чува важне „Политике”, приметио још један једва видљив траг папира. Једва сам га извукао.

 

И то су биле неке новине. Раширио сам их. Оне су се тешко одлепљивале. Замало да их поцепам. Била је то новосадска „Застава” из 1904. године. Преко целе стране, врло крупним словима писало је: „Умро је Чика Јова Змај!”

 

Тако сам сазнао да су „Политика” и „Застава” у мојој породици два пута обележиле проток историје: кад је умро Чика Јова и кад је атентиран краљ.

 

Раша Попов, Политика ONLINE

[Милан Ракић]

Била једном једна кућа

 

У „Политику” сам ушао минулог века, с краја пролећа седамдесет прве. Седамнаестоспратница у Македонској постојала је тек четири године. Липе су још мирисале. 

Мирис липа, штампарског олова, ћевапа и шприцера, штектање телепринтера, звон узрујаних телефонских позива, откуцаји писаћих машина, жамор, ужурбаност – и смирај кад се све заврши, као после љубавног заноса... То памтим. 

И још понешто.

 

Без нарочитог система и реда, просипам торбу сећања. Остављам на страну новинарске узлете и падове, мудрости и глупости, историјске и друге преломне тренутке, да бих на кратко осветлио онај обичан, свакодневни, прост живот који је минуо и нестао као да га није ни било. Тако је, за почетак, коцка пала на...

 

Менза

 

Тада се то званично звало: Ресторан друштвене исхране, али је радије коришћен краћи, латински назив – менза. Опремљена по највишим стандардима савременог кулинарства, нудила је врхунски спремљена јела за свачији укус. Редовно, било је хране и за оне који посте, или су на дијети. Плаћало се боновима добијаним мимо плате. Могли смо доводити и госте.

 У почетку, у мензи је било и пива, по фабричкој цени. Та брига о радном човеку наишла је на одговарајући пријем. Време за обед, међутим, све више се ширило науштрб радног, па је укинуто. 

Млеко  је, у почетку, било потпунo бесплатно, док хлеб никада није морао да се плаћа. 

 

Петнаести

 

Непотрошених бонова остајало је и због „Политикиног” Клуба на 15. спрату. Често су занимљив разговор и добро друштво били разлог да се благоутробије задовољи на лицу места. Ко није имао пара, позајмио би, а ако није имао нико, келнер би дуг уписивао у свеску.

 

Уредницима, онда, нису били потребни мобилни телефони да би новинара упутили на хитан догађај. Довољан је био локал Клуба. А када је лист завршен, долазили су и уредници. 

На Петнаестом су седели и полетарци и препечени списатељи. Ови први су с поштовањем гледали у правцу мајстора прижељкујући да им се једнога дана приближе и изблиза слушају. А то би се и догодило. Тако су се с генерације на генерацију преносиле приче о давнашњим, легендарним уредницима и новинарима. Њихов живот се, кроз нас, настављао.

 

Ту су хваљени и куђени текстови нас савременика, препирало се па и свађало око појединих стилских и занатских зачкољица, моралних и етичких принципа професије, учили једни од других и шта и како треба и шта и како не треба. Да ли је новинарство посао, или мисија, има ли веће вредности од истине, може ли... Редакцијски састанци (редовно једном недељно) били су мање занимљиви.

 

Путовања

 

Путовало се много. Када се 1978. године затресла земља у Црној Гори, „Политика” је изнајмила цесну са пилотом и копилотом само за нас двојицу извештача. Био је то наш небески такси. Слетео је у Тиват, а ту смо узели земаљски такси да би на крају, по обављеном послу њиме стигли у Дубровник где нас је чекала наша цесна.

 

„Политика” је имала велики возни парк, с камионима за превоз штампе и рото-папира (али и намештаја, када се когод од нас пресељавао). Камиони су прва издања дневне штампе и недељнике возили у српске градове и на авионе, железницу и аутобуске станице да би новине ујутро рано биле на киосцима од Вардара па до Триглава. Новинари су се тада возили популарним тристаћима и ладама. А ако би нам превоз затребао док смо негде у граду, користили смо такси за који смо извесно време у Секретаријату добијали такси блокове који су важили за, тада најјачу, такси службу Градског саобраћаног предузећа. По окончаној вожњи довољно је било само да потпишемо.

 

Било је забрањено да нам ишта плаћају они о којима пишемо. Ни ручак у ресторану, ни авионску карту, превоз таксијем... Све је плаћала „Политика”. Такозвано спонзорство није долазило у обзир, осим у приликама када то не би могло утицати на објективност (светска спортска такмичења, гостовања уметничких ансамбала...).

 

По свету (са малим изузецима) путовало се без виза, динар је у многим земљама био конвертибилан. 

 

Дружење

 

Једном месечно уредник Београдске хронике Борко Гвозденовић водио нас је, целу рубрику, на вечеру „Код Шаце” у Шафариковој. То је био Клуб (универзитетских радника), затвореног типа. Засели бисмо после завршеног првог издања, па до пред зору... Тако смо учвршћивали тимски дух, постајали велика породица. И то о трошку „Политике”.

 

Дарко Рибникар водио нас је повремено у једну кафаницу у Нушићевој, на кувану коленицу са реном. О његовом трошку. И причао нам шта је новинар „Политике” за плату могао да купи тамо негде после (другог) рата. Много више него ми тада. А из интервјуа Бранка Ћопића већ смо знали да је од хонорара за објављену Причу Политике пре (другог) рата могао живети годину дана. 

Чеда Лакић, који је пратио саобраћај, приређивао је честа путовања која су била бесплатна или симболично плаћана.

 

Бесплатно је било путовање специјалном авионом, само за нас, у Сарајево на велику изложбу у Скендерији Историја на тлу Југославије (од праисторије до данас). Изложба је претходне, 1971. године била постављена у Паризу, у Гран Палеу. После смо ишли на Врело Босне, па на Башчаршију, на босански лонац.

 

Мало-мало, па би Чеда, слетевши на Сурчин, долазио право у „Шуматовац” с пуним торбама, на пример, свежих плодова мора (уловљених два сата раније), у кухињу, и давао да се спрема. Потом би уследио позив да су столови постављени. Услуге нису наплаћиване.

 

Жика Живуловић Серафим у Гроцкој, чини ми се, имао је велики воћњак. Сваког пролећа доносио је врећу трешања коју је распростирао по неколико састављених редакцијских столова. Онда су колеге са свих спратова долазиле да се почасте. А Раде Суботић, дописник из Осјека, крајем новембра, у време свињокоља, по столовима прекривеним пак-папиром распростирао је славонске чварке, крвавице, шваргле, кобасице свих врста, а ми бисмо допремали хлеб, киселе краставчиће, па онако са столова, рукама...

 

Ко год је код куће нешто прослављао (рођендан, венчање, годишњицу којечега, крсну славу...) сутрадан је доносио понуде и колегама, да се почасте.

 

„Политикина” кућа била је – кућа. У њој је била и наша амбуланта са лекарем опште праксе и зубарем, одељење дактилографа и стенографа... Ту се радило, јело, пило, повремено би се, у ванредним ситуацијама, и преноћило у састављеним, удобним фотељама, или на глатким, тврдим столовима. Да је било каквог туша, многи не би одатле ни одлазили. Осим можда на море, у „Политикино” летовалиште...

 

Била је кућа која се плодила. У Крњачи је „Политика” изградила једну од тада највећих штампарија дубоке штампе у овом делу Европе, а 1980. у Крупњу отворен је Дом културе „Политика” на 3.500 квадрата, поклон ове новинске куће који је Крупањ добио на конкурсу. 

 

Незадовољство

 

Читајући ову причицу, човеку се данас може учинити да су новинари тада били задовољни. Не, били су веома незадовољни.

 

Незадовољни и платама и ранг-листама за станове, и... Али највише слободама... Оно што смо имали достигнуто је, тежило се бољем. Било је то време социјализма и једнопартијског система када се знало докле се може ићи у критикама. Новинари су се, ипак, довијали како да пређу ту границу. Претећа је била оштрица чувеног члана 133 Кривичног закона СФРЈ, познатијег као вербални деликт. Када се увелико говорило о његовом укидању, Ненад Црнчевић, сатиричар, рекао ми је да је против тога. Ја хоћу, објаснио је, да ме кошта кад нешто кажем.

 

Те његове реченице сећам се често док пратим данашња гласила. 

Видно урушавање „Политике” почело је кад и (видно) пуцање Југославије, деценију пред крај века.

Сличице сећања на то доба мораће сачекати неку другу прилику.

 

Слободан Стојићевић, Политика ONLINE

[Милан Ракић]

Памтим „Политику” и из гадних времена

 

Поносан сам што могу да кажем да сам читалац „Политике” више од пола века.

 

У почетку сам је читао преведену на енглески у канцеларији „Њујорк тајмса” у хотелу „Москва” (још нисам био савладао ни српски, ни ћирилицу). Енглески превод је обезбеђивала заједничка преводилачка служба америчке и британске амбасаде и стизао је у „Москву” рано ујутру. У то време „Политика” је имала неке од најбољих текстова и анализа у Југославији, мада су и „Борба”, „Вјесник” и „Дело” такође имали изврсне новинаре. Али „Политика” је могла да се дичи Александром Ненадовићем, Мирославом Радојчићем, Зораном Жујовићем, Јуријем Густинчичем, Ристом Бајалским и Војиславом Ђукићем – великим талентима!

 

Неке од њих сам упознао. С временом су ми постали лични пријатељи. То је био спор процес јер у раним данима мог боравка на Балкану као да је постојао неки неписани кодекс да се домаћи не друже са странцима. Сећам се да сам сматрао за неку врсту победе то што сам убедио Сашу Ненадовића да дође на вечеру у мој стан у Улици пролетерских бригада (садашњој Крунској) са америчким конгресменом Едом Дервинским који је био у посети.

 

Прво новинарско пријатељство у Београду склопио сам са Драгославом Ранчићем. Он је тада био у „Борби”, а касније је постао сјајни дописник „Политике” из Кине. 

И Драган из Крагујевца и Саша из оближњих Трбушана помогли су ми да разумем и ценим Србе и Србију.

 

Једног дана после седмичне прес-конференције са Авдом Хумом, углађеним портпаролом Министарства спољних послова, Драган ме је повукао на страну и рекао: „Не би требало да постављаш тако оштра питања. Можда добијеш бољи одговор ако будеш мање директан.”

„Ја сам Американац – постављам директна питања!” нарогушио сам се.

 

После овог бритког дијалога постали смо пријатељи.

 

Саша је био суптилнији. „Можеш много тога да урадиш против Србије, али на Балкану не можеш да урадиш ништа без Србије”, саветовао ме је. Често пожелим да су ову његову мудрост упили и научили у Вашингтону, Берлину и Бриселу.

 

У октобру 1981, више од 10 година пошто сам отишао с Балкана, вратио сам се у Београд и запрепастио се кад сам чуо да Саша Ненадовић не само да је смењен с места главног уредника „Политике” него је сведен на непостојање – није више могао да пише под својим именом. У том тренутку сам интервјуисао Лазара Мојсова у својству председавајућег Председништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Питао сам га како земља попут Југославије може да дозволи да траћи таленте тако угледних људи као што су (бивши шеф дипломатије) Марко Никезић и Александар Ненадовић.

 

Мојсов, слаткоречиви Македонац, жестоко је негодовао: „Па, Никезић је вајар и може да направи шта год жели.”„А Ненадовић пише”, додао је.

„Али не под својим именом!”, приговорио сам.

Неколико недеља касније Саши су враћени иницијали А. Н., а мало касније и пуно име у потпису. То су била гадна времена за „Политику” и осталу штампу. 

У време Милошевића овим листом је лоше управљао Живорад Миновић који је смењен још за Милошевићеве владавине.

 

До тада ме нису звали да посетим импозантну кућу „Политике” у Македонској улици. То се десило деведесетих.

 

Не могу да кажем да је „Политика” она стара као у време кад је била водећи лист на Балкану, али у погледу политичке независности и квалитетног извештавања на мене ових дана оставља доста добар утисак.

 

Дејвид Бајндер (Њујорк Тајмс), Политика ONLINE

[Justina]

Hvala mnogo sto si se potrudio da stavis ove tekstove.

 

Dejvid Bajnder je jedan pravi novinar, dzentlmen, ona stara skola novinara koji vise

nigde nema. Srbiju jako voli, devedesedtih godina bio je stalno prisutan u nemackim

medijima. Stalno i svuda je govorio:

„Можеш много тога да урадиш против Србије, али на Балкану не можеш да урадиш ништа без Србије”, саветовао ме је. Често пожелим да су ову његову мудрост упили и научили у Вашингтону, Берлину и Бриселу.

Medjutim, kako znamo bio je vrlo usamljen u toj svojoj novinarskoj borbi za Srbiju.

Ja Politiku vec godinama ne citam, inace se i ja secim tih genijalnih novinara koji su i pored

ovog zakona o verbalnom deliktu pisali genijalne tekstove, a narocito oni koji su bili korespondenti

u Moskvi, Vasingtonu, Londonu, Bonu.

[Милан Ракић]

Пет минута јутарње среће

 

Година је далека, давна 1949. Зима је оковала ледом Сокобању, забачену варошицу на истоку Србије. Само што сване, почиње да се смркава. Нигде никог на улици, само један стари човек и једно дете цупкају на мразу испред мале аутобуске станице. То смо мој деда Душан Хаџић и ја. Шта чекамо?

 

Аутобус из Житковца, где је најближа железничка станица, удаљена тридесет километара, једина веза Сокобање са светом. Тим аутобусом сваког дана, поред понеког путника и поште, стиже и – ОНА. Нас двојица је редовно сачекамо и отпратимо где трба – да је неко успут случајно не уграби.

 

Ко је Она?

 

Па – „Политика”! Мој деда, који је читао од првог броја, није могао да замисли дан без Ње. Тих година, првих послератних, није било хлеба, млека, одеће, обуће, ... све се у грам давало на такозване тачкице. И све је то деда без проблема подносио, већ је био претурио преко главе многе ратове, глади и беде... Родом Херцеговац (тада смо као избеглице без игде ичега у Сокобањи живели мама, деда, брат и јa), деда је био наша узданица, а његова узданица била је – „Политика”.

 

На невољу, наша држава, ФНРЈ, беше се тада опасно завадила са СССР-ом, а ни са Западом нисмо стајали баш најбоље. Поред свих могућих несташица, није било довољно рото-папира за новине. Зато су у Сокобању стизала само по четири примерка  „Борбе” и „Политике”. Три примерка су „руководилачка” – за шефа Озне, председника среза и секретара Комитета. Само један примерак пушта се у слободну продају. Деда зато устаје у цик зоре, а и ја са њим. Али, авај!

 

Некад се укине тај четврти примерак, па деди не остаје ништа друго него да измоли шефа Озне, Васу Дучића, земљака, Требињца, рођака Јована Дучића, да само мало звирне у његов примерак... Међутим, Васа је био у обавези према Иви Андрићу, који је често боравио у Бањи. А да читамо „Политику” Андрићу преко рамена, није био ред.

Шта чинити?

 

Срећом, и продавац штампе, у маленој радњи, био је такође Херцеговац, избеглица. Он дa деди један примерак од она три „руководилачка” – да га „пробистри” ту, испред радњице, уз стару липу. Сав срећан, деда рашири „Политику” уз липу и на брзину гута наслове. „Ниже, ниже!”, вичем ја. „Шта ниже?”, пита деда. „Па, спусти је мало – да и ја мало уживам!”

 

Деда се мало сагне, ја се пропнем на прсте, и тако траје наших пет минута јутарње среће. Ако којим чудом курири из општине, Озне или Комитета мало закасне, ми добијемо који минут више да сазнамо све о рату у Кореји, Информбироу, састанцима ЦК, рату против губара, градњи пруге Брчко–Бановићи, фискултури и спорту, малим огласима и посебној посластици – „Да ли знате”.

Касније, кад се стање у ФНРЈ мало средило, имали смо „Политику” само за себе – целог дана, и ноћи.

 

Деда ми је причао да се он за „Политику” посебно везао пред рат, када је његов најстарији син, Славко, био дописник листа из Мостара. Био је веома поносан на њега, и мислим да се у дубини душе надао да ћу једног дана и ја постати новинар „Политике”.

То се није десило. Али деда би био изузетно срећан кад би могао да зна да је његова праунука, моја кћи Ивана, стални колумниста његове драге „Политике” и да, на леп и узбудљив начин, наставља породичну традицију, започету пре седамдесет година.

 

Гордан Михић, Политика ONLINE

[Милан Ракић]

Није одустајала да буде новина

 

На Балкану није лако доживети стоту годину ни биљци ни дрвету ни чобанчету на Старој планини, а камоли сто и десету гласилу које се обавезало да служи истини у једној заосталој, завађеној и уназађеној средини

 

Били су потребни векови да се Политика роди, а кад се родила изгледала је као да је одувек постојала. Чим је прогледала осврнула се и уназад и своје странице отворила, не само за савременике и актуелне догађаје, него и за најлепше странице икада написане. Тако је и најбоље писце претходних епоха уврстила у своје сараднике. Испуниле су се Гетеове речи: „Нека Бог благослови бакар, штампу, и остала средства умножавања – тако да оно добро што је некад било не буде никад заборављено.“

 

Са собом је донела и своје графичко ћириличко законодавство неодвојиво од достојанства штампане речи.

 

У најуспелије изуме српске хералдике с правом се убраја заглавље Политике. Не зна се ко је аутор, а зна да је то био неки Рус, емигрант, чије име не бисмо смели заборавити.

На Балкану није лако доживети стоту годину ни биљци ни дрвету ни чобанчету на Старој планини, а камоли сто и десету гласилу које се обавезало да служи истини у једној заосталој, завађеној и уназађеној средини.

 

Остаје тајна како је Политика претрајала, како је преживело њено криво слово О, које је већ својим изгледом одударало, морало бити сумњиво у време кад је била спорна свака институција и свако знамење старије од оних који су оснивали и успостављали нова. Мора да је 1945. године изгледала као господин који је као да не зна где живи, с цилиндром шетао Теразијама и постао сумњив, ако је остао жив. Пола века је њена насловна страна била резервисана само за једног човека и његову фотографију. Сналазила се како је знала и умела, а текстови којима се огрешила о своју репутацију само њој нису опраштани.

 

Пратећи њена довијања и приклањања Срби су се сећали стихова о Краљевићу Марку „Иако си урска придворица, ти си ипак наша перјаница“. У истом броју у којем је 1944. године на првој страни објавила имена 104 по кратком поступку смакнутих Београђана, међу којима је био и главни уредник Политике Јован Тановић, на последњој страни, један читалац је оглашавао да је негде око Видин капије изгубио ципелу и молио поштеног налазача да му је врати. Живот је тражио своје, а Политика никад није одустајала да буде новина.

 

У нашој култури већ сто десет година нико се није ни родио ни умро ако није објавила Политика. Она је огледало кроз које мора да прође свако коме је стало да се зна да је постојао. Нико у њу није дошао с великим именом, али је она многе учинила великим именима.

У нови век улази редизајнирана и компјутеризована и као на почетку уме и да се држи и да изгледа и да има карактера. Утешни је парадокс да су у ери без карактера, словни и графички знаци у дигиталној ери названи – карактери.

 

Кад се родила почео је један од најславнијих периода Србије и српске парламентарне демократије. Тада је, како га је скратило предање, закон о штампи Краља Петра имао само један члан: „Штампа у Србији је слободна“. Томе се надамо и после сто десет година чекајући да се Србија подигне из страшног понижења. Кривом слову које се деценијама указивало као уски прорез кроз који се пробијала чкиљава светлост слободне речи као да више не може нико ништа. Оно штрчи и пркоси као да може да живи без нас, а не ми без њега.

 

Многе од ових речи писао сам и изговарао у част Политикиних јубилеја, а за њен сто десети рођендан време је да додам и још нешто.

 

Наиме, из обавезне неизвесности, хаоса и јавашлука Политика се сваког јутра поново рађала и рађа. Смењују се они који је воде, а као да остају исти они који је носе. Над њеним врућим словима бдије невидљива рука оних без којих не би осванула, који је одржавају и не изневаравају, а по правилу остају непознати.

 

Мора да има неки разлог што се не виде баш они најзаслужнији којима би најпре ваљало честитати, без обзира на то што честитку не очекују и што им не смета што је неће добити. Чак би се изненадили и било би им готово непријатно што су је добили. Све мање знамо ко су они, а можда то не би морала остати мистерија за сва времена. 

 

Матија Бећковић, Политика ONLINE

[Милан Ракић]

„Политика” и ја

 

Ако бих, одмах на почетку, рекао да мрзим политику, онда би то било и тачно и нетачно. Мрзим ону коју народ, из милоште, зове курвом, а не мрзим ову, коју више не читам!     

Отвара се ново питање: зашто ову не читам?

Зато што се одавно, од жике, па преко хаџије – прокурвала!

 

Нажалост, сва штампа, и она жута, и она ружичаста, па и ова шућмураста, кубури с писменошћу и уљудношћу. Терају комарце да истерају магарце, а пошто нисам ни комарац ни магарац, баталио сам ту врсту информисања. 

Многобројне приватовизије такође не трошим. Дозвољавам њима да троше мене. То је моје право да не знам све!

 

Па ипак, замољен да ову „Политикину” годишњицу поменем у молитвама својим, потражио сам разлог за то, и нашао га.

 

Године 1957. у Титовом Ужицу био сам ученик четвртог разреда Више гимназије и имао у свескама хиљаду написаних песама. Нисам се стидео своје скрибоманије, слао сам песме широм Југославије, с дрским молбама да их штампају! Ваљда је та дрскост досадила уредницима „Књижевних новина”, па су ми штампали две песме. Ево прве:

 

Водоравно

устајем облачим панталоне 

доручкујем у ђачкој мензи 

стављам књиге под мишку 

кажем здраво другарици 

стојим 

још стојим 

понекад стојим и дуже 

гледам у излог месарнице 

купим ПОЛИТИКУ 

читам доживљаје Паје Патка 

кажем наставнику историје добро 

јутро 

будем учтив

будем љут због тога 

улазим седам поред друга 

гледам у таблу због синуса 

мислим на време 

само оно није водоравно 

већ шугаво

 

Неколико важних информација данас читам из ове песме. „Политику” сам куповао, можемо претпоставити, не само због Паје Патка, већ и због других садржаја. У седамнаестој години још сам се осећао дететом својих родитеља, па је „Политика за децу” четвртком, самим тим, била моја омиљена лектира. Управо тих дана сам простудирао, са члановима клуба Млада интелигенција, и Рембоово „Писмо видовитог”, у коме поручује нама, песницима будућим, да не „ритмујемо делање” већ да „предњачимо”.

 

У петнаест стихова ове песме, лишених и једне једине сувисле мисли, ја „ритмујем делање”, да бих у последња три провирио кроз „шугаво време” све до данашњих дана. 

Лист „Политика” била је тада мера укуса и ведрине произведене добрим, занимљивим текстовима. На насловним странама карикатуре Зука Џумхура, на спортским странама поезија Мире Радојчића, на осталима – Јуриј Густинчич, Божидар Дикић, на култури Зира Адамовић и Милутин Чолић.

 

Данас не знам да ли сам ја полудео, или се нешто страшно догодило са новинарством. Кад покушам да гледам неку од телевизија, не могу ништа да упамтим забленут у деколтее и пупкове водитељки. Мирослав Беловић би рекао: „Како побеђује шта, и са губитком те мере – губи се смисао!” Писменост у штампи и медијима право је огледало опште неписмености народа!

Могу да разумем тржишну економију и такмичарско понашање медија, али не знам шта нам је са мозговима?

 

Огорчен сам! Али, кога се тиче моје огорчење? То је приватна мука!

Али, та приватна мука је општа појава. Нисам ја једини чији је син, један од тројице, отишао у свет, трбухом за крухом. Ако се настави овај аматеризам, и грабеж, у управљању државом, и ова двојица ће морати да беже!

 

Откад је Волтер измислио реч „оптимизам” није било већег оптимисте од мене! Али тај оптимизам се истопио после политичких убистава, до данас некажњених, после убистава културних установа широм Србије, после убистава Звезде и Партизана, после убистава села и сељака, после убистава здраве памети распродајом свега што је било вредно у Србији. 

Да ли се све то мене тиче?

 

Са висине од седамдесет пет година лако ми је да кажем: Не!

Али тиче се мојих покојних родитеља и мојих мудрих предака. Тиче се Светог Саве, Тесле, Вука и Змаја! Тиче се мог професора Рашка Димитријевића. Тиче се Душка Радовића!

Не мора да се тиче мене све што овде излајах!

Волео бих да се тиче данашњих власника власти у Србији, вас који сте одговорни за ово моје огорчење!

 

И волео бих да „Политика” опет буде моја јутарња ћирилица, с којом могу другарски, колегијално, да попијем кафицу и поразговарам!

 

Љубивоје Ршумовић, Политика ONLINE

[Милан Ракић]

Шта би било да нема вас

 

Била би огромна рупа у свемиру.

 

Шта би било да нема „Политике”? У развоју српског друштва и јавности постоји један параметар који има осцилације и који се једно време чак звао и „Слободанка”, али постоји опет нека константа у којој je збир података, који желимо да чујемо о дану који следи, ноћ пре или у току дана, ипак искреиран у складу са нашим менталитетом. И некако се чини да је то, рекао бих, неки наш „Франкфуртер алгемајне цајтунг”, „Зидојче цајтунг” или „Тагешпигл”, нешто што смо ми били, нека веза између конзервативног и неког интернационалистичког. Утолико је немогуће замислити Србију без „Политике”.

 

„Политика” је добила своју нову форму. Био сам председник Управног одбора „Политике новина и магазина” када је уредник, први пут, била Љиљана Смајловић (немојте мислити да јој се шлихтам – ја сам њен пријатељ и она је мој пријатељ, тако да говорим оно што осећам). Много тога ми је сметало, али сам касније схватио да је она била у праву и да је уређивачка политика нешто што мора да има своју аутономију па шта год ти мислио или онај поред тебе.

 

Утолико одговор на питање „Шта би било на нема ’Политике’?” може да буде врло драматичан. Не би било ништа. Односно, била би огромна рупа у свемиру. Јер ипак та реч – политика, увезена из старогрчког језика, говори о нечему што је базично урбано, дакле нешто што се генерише из стомака једне државе, претпоставља и унапређује. Утолико, дабогда било још 110 година.

Мислим да су „Политика” једине новине у Србији тренутно које нису ношене идејом таблоидизације.

 

Утолико је значајно да постоје. Јер све друге новине, мање-више, покушавају да опстану у том неком сензационалистичком фазону, а „Политика” држи средњу добру високу линију.

Први пут сам дошао у контакт са „Политиком” кад сам био мали. Увек ми је било занимљиво како изгледа тај лого „Политике”, та ћирилица која спада у ред оних идеја кад замислиш „Њујорк тајмс” и ону готицу, па имаш врло чврсту асоцијацију на простор и на време. Кад сам завршавао основну школу, „Политика” је писала први пут о мени јер сам победио на неком филмском фестивалу у Зеници, неке 1972–1973. године.

 

Ја не волим реч бренд. Зато, „Политика” је заштитни знак српске јавности.

 

Емир Кустурица, Политика ONLINE

[Милан Ракић]

Оно што ми припада

 

 

Косово и Метохија, Хиландар, биоскоп „Балкан”, Грачаница, Српско народно позориште, НИН, Фрушка гора, Кинотека, Мирослављево јеванђеље, Српска књижевна задруга, Петроварадинска тврђава, Звезда и Партизан, Просвета и Нолит, Калемегдан, Саборна црква, Кафана  „Знак питања”, Матица српска, Народна библиотека, Бајракли џамија, Музеј кнеза Павла, Југословенска књига у палати Албанија, градска кућа у Суботици, Клинички центар, Милешева, Музеј савремене уметности, биоскоп Јадран, синагога у Новом Саду, „Политика”…

 

Нису на продају. Припадају мени и грађанима Србије. Или ја нешто не знам.

 

Славска икона, прадедина албанска споменица, дедина партизанска, њива са очевим гробом, повојница у којој је изнесено дете из породилишта, прва медаља у џудоу, матурска фотографија, мирис дворишног јоргована, тапије отете земље, породични накит, први унучетов цртеж, Антологија српског песништва, укоричени комплети „Политикиног Забавника”, диплома факултета, „Политика”…

 

Нису на продају. Припадају мени и мојој породици. Или се нешто крије од мене.

 

Синиша Ковачевић, Политика ONLINE