"Закон Божији" - уџбеник веронауке протојереја С. Слободскоја са илустрацијама

[marija]

Јудејско царство

После пада израиљског царства, јудејско царство постојало је још више од сто година, јер су мећу јудејским царевима били и неки благочестиви; такође и народ се више сећао Бога, него у царству израиљском.



Пророци, послати од Бога у јудејско царство, разобличавали су Јудеје у нечасности и много су предсказивали о доласку Спаситеља на земљу.



Пророк Михеј је предсказао, да ће се Спаситељ родити граду Витлејему (Мих. 5, 2).



Пророк Јоил предсказао је о силаску Светог Духа на људе на апостоле и све верујуће у Спаситеља.

[marija]

Пророк Исаија

Посебно славан међу јудејским пророцима био је пророк Исаија.



Исаија је био потомак цара Давида, рођак царева јудејских. Господ га је призвао на пророчко служење посебним јављањем. Исаија је видео Господа где седи на високом престолу. Око Њега, стајали су шестокрили серафими и дозивали: "свет, свет, свет Господ Саваот! Сва земља пуна је славе Његове!" Један од серафима узео је клештима ужарени угаљ са небесног жртвеника, додирнуо њим уста Исаијина и рекао: "Ево, греси твоји су очишћени". После тога Господ му је наредио да иде да разобличи неверје и пороке Јудеја.



Пророк Исаија је предсказао, да ће јудејско царство разрушити непријатељи, да ће Јудеји бити одведени у ропство, а потом се опет вратити у своју отаџбину.



Посебно јасно, Исаија је предсказао о Христу Спаситељу, да ће Он произићи из рода Давидовог, да ће се Спаситељ родити од Дјеве и да неће бити обичан човек, већ у исто време и Бог: "ето Дјева ћe зачети и родиће Сина и наденуће Му име Емануил, што значи - с нама Бог" (Ис. 7, 14)

Он је предсказао, да ће Спаситељ пострадати и умрети за наше грехе: "Он би рањен за наше грехе и мучен за безакоња наша. Ранама Његовим ми се исцелисмо. Он мучен би, али пострада добровољно и не отвори уста Својих. Као овца вођен би на заклање, и као јагње пред оним који га стриже безгласан, тако Он не отвори уста Својих".



Исаија је пророковао такође, да ће Спаситељ, бити распет са злочинцима, и да неће бити погребен са њима, већ у гробу богатог човека: "Њему одредише гроб са злочинцима, али Он би погребен у богатог".



Кроз веру у Христа Спаситеља људи ће се спасити од вечне погибије: "кроз познање Њeгa, Он, Праведник, оправдаће многе, и грехе њихове на Себи ћe понети".



Због јасноће предсказања о Христу Спаситељу, пророка Исаију називају старозаветним јевађелистом.



У то време Исаија је ватрено разобличавао његовог савременика јудејског цара Манасију, који је будући нечастив, поставио жртвенике незнабожачким идолима у храму Соломоновом (на крају свог живота Манасија, ухваћен у плен и затворен у тамницу, се покајао и измолио опроштај од Бога). Под утицајем свог нечастивог цара, народ јудејски сасвим је почео да заборавља истинитог Бога. Јудеји су чак престали да празнују Пасху и друге, од Мојсија установљене, празнике.



Свети пророк Исаија претрпео је мученичку смрт. За разобличавање безчашћа цара Манасије он је био претестерен тестером за дрва.





НАПОМЕНА: Детаљно види Библију, "2 Књига о Царевима" гл. 16, 18-23; "2 Књига Дневника", гл. 28-35; "Књига прор. Исаије" и друге пророке

[marija]

Пад јудејског царства. Пророк Јеремија

Дуго је Господ трпео грехе јудејског народа и чекао покајање, али народ се није исправио. Кроз пророка Јеремију Бог је јасно предсказао, да ће за своје безчашће јудејски народ бити покорен и одведен у плен вавилонски, и да ће се Јудеји налазити у плену вавилонском седамдесет година.

Вавилоњани заробљавају јудејски народ

У почетку вавилонски цар Навуходоносор је подчинио себи јудејског цара, али Јерусалим је сачувао и није разрушио сво јудејско царство.



Пророк Јеремија је убеђивао Јудеје да се подчине Вавилону.



Он је указивао, да су Вавилоњани послани на Јудеје од Бога, као казна за грехе цара и народа, за одступање од вере. Он им је говорио, да је једини начин избављења од несреће покајање, поправљење и молитва Богу. Али ни цар, ни народ, нису послушали пророка и дигли су побуну.



Тада је вавилонски цар Навуходоносор узео Јерусалим, разграбио га, запалио и разрушио до темеља Соломонов храм. Тада је уништен и Ковчег 3авета.



Цео народ јудејски био је одведен у ропство (589 године пре Р.Х.). Само најсиромашнији Јудеји били су остављени на својој земљи због обрађивања винограда и поља.



Пророк Јеремија остао је у Јерусалиму. Он је плакао, на развалинама града, због несреће свог народа и настављао је да учи добру преостале житеље.





НАПОМЕНА: Види Библију, "2 Књига о Царевима", гл. 24-25; "Књига прор. Јеремије", "2 Књига Дневника" гл. 36, 5-21.

[marija]

  Вавилонски плен

Тежак је био живот Јудеја у вавилонском ропству. Али Господ није остављао свој изабрани народ ни у туђини. Да би пробудио у Јудејима покајање и утешио их, Господ им је послао, и у време ропства, Своје пророке. Међу њима посебно су били важни пророк Језекиљ и пророк Данило.

Пророк Језекиљ

Језекиљ је био савременик пророка Јеремије. Будући у плену вавилонском, још пре коначног рушења царства јудејског, он је био призван Господом к пророчком служењу.



Пророк Језекиљ познат је по свом пророчанству о васкрсењу мртвих, које је истовремено символички значило и обнављање слободе јеврејског народа.



Пророку је Господ послао виђење. Он је видео поље, посејано људским костима. Бог га је упитао: "сине човечији! Xоће ли оживети ове кости?" Језекиљ одговори: "Господе Боже! Ти само знаш то!". Господ је рекао: "пророкуј за кости ове и реци им: кости суве, слушајте реч Господњу!"



Реч Божија била је ова: "тако говори Господ Бог костима овим: ево, Ја ћу метнути дух у вас и оживећете. И обложићу вас жилама, и ставићу на вас месо, и покрићу вас кожом, и увешћу у вас дух, и оживећете, и познаћете, да сам Ја - Господ".



И када је Језекиљ, по наредби Божијој, пророковао, произашао је хук, и потрес, и почеле су се приближавати кости - свака кост кости својој. И увиде Језекиљ, жиле на њима, и месо на њима, и кожа их прекрила споља, а духа није било у њима.



И рече Господ: "изреци пророчанство и реци духу, тако говори Господ Бог: од четири ветра дођи, душе, и дуни на ове побијене, и они ће оживети".



Речи, о четири ветра, означавају, да ће са четири стране света (севера, југа, истока и запада) душе умрлих, где год да се налазе, морати да се састану на пољу, покривеном бездушним телима и одушевити се.



Језекиљ је изрекао пророчанство, како му је наредио Господ: и уђе у њих дух, и они оживеше и стадоше на ноге своје.



Господ рече: "кости су ове - сав дом Израиљев. Изреци пророчанство и реци им, овако говори Господ Бог: и познаћете, да Сам Ја - Господ, кад отворим гробове ваше и изведем вас, народе Мој, из гробова ваших, и ставићу у вас дух Мој, и оживећете, и населићу вас на земљи вашој".



То велико пророчанство, осим указивања на обнављање израиљског народа, дато нам је од Бога, као верно изображење свеопштег васкрсења мртвих, при другом доласку Спаситеља, када ће се, по свемогућој речи Божијој, сва тела умрлих људи сјединити са својим душама и оживети - васкрснути.





НАПОМЕНА: Види Библију -"2 Књига о Царевима" гл. 25, 27-30; "2 Књига Дневника", гл. 36, 10-23; "Књига прор. Језекиља" гл. 37, 1-14.

[marija]

Пророк Данило

Пророк Данило потицао је из царског рода. Он је још као дете био одведен у вавилонско ропство. У ропству, по жељи цара Навуходоносора, Данило је био изабран са неким другим заробљеним дечацима из бољих јудејских породица, за служење при царском двору. Цар је заповедио да се васпитавају при његовом двору, да се обучавају разним наукама и халдејском језику. Храну је заповедио да им дају са његовог царског стола. Међу изабранима била су и три Данилова друга: Ананија, Азарија и Мисаил.



Данило је, заједно са своја три друга, чврсто чувао веру у истинитог Бога. Они нису хтели да једу царску храну, да не би појели било шта што је забрањено законом Мојсијевим, и молили су управника да им даје само хлеб и поврће. Управник се није сагласио, јер се бојао, да ће они омршавити, и да ће га цар казнити због тога. Али Данило га је убедио да направи пробу у трајању од десет дана. И када је прошло десет дана, показало се, да Данило и његови другови не само да нису омршавили, већ су постали пунији, здравији и лепши од својих другова. После тога он их више није принуђавао да једу царску храну. За такво строго испуњење закона - за уздржање (пост) и благочашће – Бог је наградио ту децу добрим способностима и успесима у учењу. На испитима они су се показали умнијима и бољима од других, добивши високе дужности при царском двору. А Данилу, Бог је, осим тога, дао још и умеће да разјашњава сне, као некада Јосифу.



Такво напредовање јудејских дечака послужило је на корист поробљеним Јудејима. Благочестива деца добила су могућност да штите Јудеје од угњетавања и побољшала су њихов живот у ропству. Осим тога, кроз њих су и незнабожци могли познавати истинитог Бога и Њега прослављати.



Једном је Навуходоносор видео необичан сан, али, пробудивши се ујутру, није могао да га се сети. И тај сан је веома узнемирио цара. Он је сазвао све мудраце и врачеве и наредио им да се сете његовог сна и да објасне његово значење. Али они то нису могли учинити и одговорили су: "нема на земљи човека, који би се могао сетити царевог сна". Навуходоносор се разгневио и хтео је да казни све мудраце.

Пророк Данило објашњава сан цару Навуходоносору





Тада је Данило измолио цара да му да неко време и он ће му разјаснити сан. Дошавши кући, Данило је усрдно молио Бога да му открије ту тајну. У ноћном виђењу Господ је њему открио сан Навуходоносора и његово значење.



Данило је дошао код цара и рекао: "царе! Када си ти легао да спаваш, ти си мислио о томе, шта ће бити после тебе. И ево, у сну ти си видео огроман кип (идола): он је стајао у блеску и страшан је био његов изглед. У тог кипа глава је била од чистог злата, груди и руке од сребра, стомак и бедра од бакра, голени од жељеза, а стопала делом од жељеза, а делом од глине. Потом се са планине, сам од себе, без помоћи руку људских, одвалио камен и ударио у ноге кипа, и разбио их. Тада се сав кип распао и претворио у прах, а камен се тако повећао, да је покрио сву земљу. Ето,царе, твог сна!



"Тај сан", продужио је Данило, "значи следеће: ти си цар над царевима, којем је Бог Небесни даровао царство, власт, силу и славу, и ти владаш другим народима. Царство твоје - то је глава од злата. После тебе настаће друго царство, ниже од твог. Потом ће настати треће царство, бакарно, које ће владати над свом земљом. Четврто царство биће тврдо, као жељезо. Како жељезо разбија и дроби све, тако и оно, слично жељезу које све разбија, ће дробити и ломити. Али у то време оно ће се разделити, делом ће бити снажно, а делом крто. У данима последњег царства, Бог Небески подићи ће вечно Царство, које неће оставити ниједном народу, али ће оно поломити сва царства земље и распростираће се по целом свету - довека. Тако је Велики Бог дао цару да сазна, шта ће бити после свега".



Саслушавши све, цар Навуходоносор је устао и поклонио се пророку Данилу до земље и рекао: "заиста, Бог ваш - је Бог богова и Владика царева!"



Он је поставио Данила старешином над свим вавилонским мудрацима, тојест над ученим људима, и оставио га при свом дворцу у великим почастима. А тројицу његових другова, Ананију, Азарију и Мисаила, поставио је за управнике у земљи Вавилонској.



Предсказање Данилово, испунило се у потпуности. После вавилонског царства, следила су још три велика царства: мидијско-персијско, македонско или грчко и римско, и сва су она владала јудејским народом. У време римског царства, јавио се на земљи Христос, Спаситељ света, и основао Своје свесветско, вечно Царство - свету Цркву.



Планина, са које се одвалио камен, означавала је Пресвету Дјеву Марију, а камен - Христа и Његово вечно Царство.





НАПОМЕНА: Види Библију-"Књига прор. Данила", гл. 1-2.

[marija]

Другови пророка Данила - Ананија, Азарија и Мисаил - у пећи вавилонској

Ускоро, другови пророка Данила - Ананија, Азарија и Мисаил били су подвргнути великом испиту вере. Цар Навуходоносор поставио је на пољу Деире, близу града Вавилона, велики златни кип. На откривању његовом биле су сабране све вође и знатни људи вавилонског царства. И било је наређено, да сви, чим чују звук трубе и музичких инструмената, падну на земљу и поклоне се кипу. А ко не испуни царску наредбу, биће бачен у ужарену пећ.



На звук трубе сви су пали на земљу; само троје - Ананија, Азарија и Мисаил - нису се поклонили кипу.



Цар се разгневио, наредио да се пећ наложи седам пута јаче него обично, да их свежу и баце у ватру. Пламен је био тако силан, да су војници, бацајући их у пећ, пали мртви. Али Ананија, Азарија и Мисаил остали су неповређени, јер је Господ послао Свог ангела да их сачува усред пламена. И они су певали, прослављајући Господа.



Навуходоносор је седео на високом престолу, наспрам пећи. Он се, чувши певање, збунио, а затим је запрепаштен, нагло устао и рекао својим вођама: "нисмо ли ми тројицу бацили у огањ свезане? А ја видим четворицу не свезаних, како ходају усред огња, и није им ништа, и видим четвртог - сличног Сину Божијем".



После тога, он је пришао пећи и рекао: "Ананија, Азарија и Мисаил, слуге Бога Свевишњег" изиђите и дођите к мени!"



Када су они изашли, показало се, да их се огањ није ни дотакао, а чак им се ни одећа и коса нису опалили, и ни мирис дима није долазио од њих.



Навуходоносор, видевши то, рече: "благословен Бог ваш, Који је послао ангела Свог и избавио слуге Своје, које су се надале у Њега".



И запретио је цар, под претњом смрти, свим својим поданицима да хуле на име Бога израиљевог.

 



НАПОМЕНА: Види Библију -"Књига прор. Данила", гл. 3.

[marija]

Пад вавилонског царства

После смрти Навуходоносора, вавилонско царство почело је да се колеба. Често су се мењали следбеници Навуходоносора. Коначно (кроз 7 година), зацарио се Валтасар (пророк Данило га назива сином Навуходоносоровим), који је царевао око 17 година. У 17 години свог царевања, када му је претио напад Мидијана и Персијана, Валтасар је безбрижно пировао у Вавилону, не мислећи о опасности.



Одједном, за време пира, цар Валтасар, да би се наругао Богу истинитом и да би похвалио своје идоле, наредио је да донесу свете сасуде, које је Навуходоносор узео из Јерусалимског храма, и пио је из њих и сам и сви присутни са њим. За такво богохуљење следио је суд Божији: у ваздуху се појавила рука, која је писала на зидовима некакве речи.



Валтасар је затрептао од ужаса, и повикао да доведу к њему врачеве. Дошли су мудраци вавилонски, али нико од њих није могао чак ни прочитати шта је написано.



Тада је у палату дошла царица и рекла Валтасару: "Не узнемируј се, царе. Постоји у царству твом човек, у ком је дух Светога Бога - то је Данило. Он ће ти објаснити значење речи". Данило је у то време био удаљен са царског двора.



Када је Данило био доведен, цар му је рекао: "Ако можеш да прочиташ и објасниш написано, бићеш обучен у порфиру, и златан ланац биће око твог врата, и бићеш трећи властелин у царству". Данило је одбио награде.



Он је подсетио цара, како је Бог уразумио погорђеног Навуходоносора. "И ти, царе, знајући све то, ниси смирио срце своје, устао си против Господа Небеског и пио си из сасуда Дома Његовог, величајући бездушне идоле, а Бога, у Чијим рукама је дисање твоје и сви путеви твоји, ти ниси прославио. Зато је и послао Бог руку, која је нацртала та слова. Ево шта је написано: мене, текел, фарес:



мене значи - бројио је Бог твоје царство и одбројио му је крај;



текел значи - измерио тебе и нашао си се врло лаган;



фарес значи - разделио твоје царство и дао га Мидијанима и Персијанима;





Цар је одмах наградио Данила, како је обећао.



У тој истој ноћи, војска Мидијана и Персијана, под вођством цара Кира персијског, пробила се у град и завладала је њим.



Валтасара су убили. Тако је пало царство Вавилонско. На његово место дошло је царство мидо-персијско - сребрно по сновиђењу Навуходоносора, како му је тада објаснио пророк Данило.



Цар персијски Кир, поставио је за цара у Вавилону Дарија мидијанина.

[marija]

  Мидијско-персијска владавина. Пророк Данило у јами лављој

Цар Дарије заволео је Данила и учинио га је једним од тројице главних старешина у свом царству, а потом хтео је чак и да му повери управљање над целим царством. Друге старешине завиделе су Данилу, и решили су да га погубе. Они су знали, да се Данило сваки дан три пута моли Богу, отворивши прозор, окренут према Јерусалиму. Затим су отишли к цару, и молили да направи наредбу, да нико, у току тридесет дана, не сме да се обраћа у молитви никаквом богу, ни човеку, осим самог цара. Ако ко наруши ту наредбу, тај да се баци у лављу јаму. Цар се сагласио. Али пророк Данило, као и пре, није престајао сваки дан да моли милост од Бога. Његови непријатељи су обавестили цара о томе. Тада је Дарије схватио, да су га обманули, али није могао да промени своју наредбу и био је принуђен да допусти да баце Данила к лавовима.



Cледећег дана, рано ујутру, цар је пожурио ка јами и громко упитао: "Данило, слуго Бога живога! Бог твој, Којем ти без престанка служиш, да ли је могао да те спасе од лавова?".

Пророк Данило у јами лављој

Данило му одговори из јаме: "царе! Бог мој послао је Свог ангела да затвори уста лавовима, јер се нађох чист пред Њим, и пред тобом, царе, ја нисам учинио преступа".



Тада цар нареди да изваде Данила из јаме, а да унутра баце оне што га оптужише. И нису успели ни да додирну земљу, а лавови су их зграбили и растргли их.



После тога цар Дарије је написао наредбу: "ја дајем заповест, да се у свакој области царства мога бојите и страхујете пред Богом Даниловим, јер Он је Бог Живи и Вечни, и Царство Његово се неће расути и владавина Његова је бесконачна".



Пророк Данило је напредовао и у царству Даријевом и у царству Кира Персијског. Он је предсказао много о будућности, што се касније и догодило.



Данило је предсказао време, када има да се роди Христос Спаситељ: наиме, кроз седамдесет седмица, тојест кроз 490 година. Он је предсказао такође, да ће Христос бити предат смрти, а да за њом следи разрушење храма и града, и прекидање старозаветних жртава (Данило 9, 23-27).





НАПОМЕНА: Види Библију - "Књига прор. Данила".

[marija]

Повратак Јудеја из ропства вавилонског и прављење другог храма

Јудеји су били у ропству вавилонском седамдесет година. Персијски цар Кир, у првој години своје владавине над Вавилоном, допустио је Јудејима да се врате из ропства у своју отаџбину и да направе у Јерусалиму храм Господњи. Четрдесет две хиљаде Јудеја отишло је у своју земљу. Они Јудеји који су остали у Вавилону, давали су помоћ у злату, сребру и другим вредностима и поред тога у богатом пожртвовању за храм. Цар је вратио Јудејима свете сасуде, које је био узео Навуходоносор из Соломоновог храма.



Вративши се у Јерусалим, Јудеји су изнова обновили жртвеник Господу Богy, а затим, следеће године, положили су темељ Храма. Самарјани, сазнавши за то, изјавили су жељу да допринесу учешћем у градњи храма, али Јудеји, да би сачували своје богослужење у чистоти, одбили су их у томе. Кроз деветнаест година, храм је био завршен. Нови храм није био тако богат и велелепан, као храм Соломонов.



Старци, сећајући се велелепности предходног храма, су плакали, што је тај други храм сиромашнији и мањи од предходног.







Зидање другог храма Јерусалимског





Али пророк Агеј, којега је тада послао Господ к Јудејима, утешио их је. Он је предсказао, да ће слава тог другог храма бити већа, него слава предходног, зато што ће у тај храм доћи Жељени од свих народа, Христос, Спаситељ света (Агеј 2, 6-9).



Пророк Захарија, предсказао је величанствени улазак Спаситеља у Јерусалим на магарету (Захарија 9, 9).



Пророк Малахија је предсказао, да се долазак Спаситеља приближава, и да ће пред Њим бити послан Претеча, тојест претходник, сличан пророку Илији, да би припремио људе за примање Спаситеља (Малахија 3, 1; 4, 5). Малахија је био последњи пророк у Јудеји. После њега, више од четири стотине година није се чула пророчка реч у јеврејском народу - до самог јављања Претече Христовог, Јована Крститеља.

[marija]

Грчка владавина. Превођење књига Светог Писма на грчки језик

Дуго времена, око две стотине година, продужила се мидијско-персијска владавина. Јудеји, по повратку из ропства вавилонског, остали су под влашћу персијских царева.



Затим, персијско царство је било освојено од грчког цара Александра Македонског, такође бившег господара Египта и Сирије. Александар Македонски, велики господар свог времена, уважавао је светињу храма Јерусалимског и целог свог живота показивао је посебно покровитељство према јудејском народу.

Цар Александар Македонски

После његове смрти царство се поделило и припало четворици његових војсковођа. Један од њих, Птоломеј, поставши царем Египта, покорио је Јудеје својом влашћу, и одвео је многе хиљаде њих у Египат.



За време његовог сина, цара Птоломеја Филаделфе, који се добро односио према Јудејима, урађено је велико дело. По његовом наређењу, књиге Светог Писма преведене су са јеврејског језика на грчки. Превод су направила седамдесеторица преводилаца, тојест учених људи. Грчки језик био је најраспрострањенији језик у то време. Овај превод је донео огромну корист, јер су сада чак и незнабожци могли да читају свете књиге на познатом им језику.



На тај начин, владавина грчких царева послужила је распрострањивању истинитог знања о Богу међу назнабожачким народима.

Цар Птоломеј II Филадеф

Око сто година налазили су се Јудеји под влашћу грчких царева, који су царевали у Египту.



Али грчки цареви, који су царевали у Сирији, односили су се према Јеврејима и према вери у истинитог Бога, сасвим другачије од царева египатских. Када су се Јудеји нашли под влашћу сиријских царева, претрпели су много патње. Цареви сиријски почели су их гонити за истиниту веру и принуђавати на идолопоклонство. Посебно жесток гонитељ, био је цар Антиох Епифан.

[marija]

Мученици за веру - Макавеји

Цар Антиох Епифан је одлучио, да сви његови поданици говоре на једном, грчком језику, и да се клањају само грчким боговима, тојест идолима. Многи од Јудеја су се покорили цару, али други су били спремни пре да умру, него да одступе од истините вере.



Једног старца, Елеазара, царски управници приморавали су да једе храну коју им је још Мојсије забранио да једу - свињско месо. Када је он одбио, почели су да га наговарају, да покаже само привид пред народом, као да једе храну забрањену законом. Али Елеазар и на то одговори: "у мојим годинама недостојно је лицемерити; ако млади сазнају, да се деведесетогодишњи Елеазар одвратио у незнабожтво, и они се могу саблазнити, и окренути се од вере". Тада су га предали мучитељу, и Елеазар је храбро умро за истиниту веру.



Једном су самом цару довели жену Соломонију са седам синова. Цар их је принуђавао да једу свињско месо, али они су му смело одговорили: "ми смо спремни пре да умремо, него да преступимо закон наших отаца". Тада их је цар ставио на тешке муке. Одрезали су им језике, одсецали прсте на рукама и на ногама. Дерали им кожу са главе, и живе су их пекли на загрејаним тигањима. Тако су измучили шесторицу браће. А најмлађег цар је ласкањем убедио да се не противи. Он је обећао да ће га богато наградити, и на крају, обратио се мајци, да она да савет свом сину да испуни царев захтев. Али она је пришла сину и рекла: "сине мој! Не бој се тог мучитеља и да дочекаш смрт, тако као твоја браћа, да бих могла, све вас заједно, срести у будућем, вечном животу". Тада је цар предао смрти и најмлађег брата, подвргнувши га још већим мучењима. Затим је била измучена и сама мајка. Та породица мученика, позната је под именом мученика Макавеја.



У заштиту истините вере и своје отаџбине, устао је свештеник Мататија са петорицом својих синова. Око њих, брзо се сабрало много ревнитеља Божијег закона. Посебном храброшћу међу синовима Мататијиним одликовао се Јуда, назван у сећање на мученике - Макавејем. Јуда Макавеј, са невеликом војском, много пута је побеђивао Сиријце. Али једном га је окружила многобројна сиријска војска (22 хиљаде), а са њим је било само 800 људи. Јуда је погинуо херојском смрћу. Он није пристао да бежи од непријатеља и да тиме помрачи своју славу.



Његов брат, Симон, коначно је разбио сиријску војску, очистивши од њих град Јерусалим као и храм, и ослободио је свој народ од владавине грчких царева. У знак захвалносту за то, Јудеји су установили, да убудуће, до самог доласка Спаситеља, најстарији из рода Симоновог треба да буде њихов првосвештеник и владар народа.





НАПОМЕНА: Види Библију -"Књига Макавеја"

[marija]

Римска владавина. Свеопште очекивање Спаситеља

Ослободивши се од владавине грчких царева, Јудеји нису дуго уживали у слободи. Римљани, освојивши цео свет, овладали су такође и јеврејским народом (64 год пре Р.Х.). Они су поставили над Палестином старешину Антипатра од потомака Исава - Идумејанина. Он је врло препредено задобио поверење Римљана. Али ускоро је био отрован. После њега, био је постављен за старешину његов син Ирод, прозван Великим. Он је био човек сумњичав, суров и лукав. Он је такође, као и његов отац, вешто задобио поверење римских власти и био је проглашен царем јудејским. Да би придобио поверење Јудеја, цар Ирод је обновио Јерусалимски храм. Добивши звање цара, он је све време био подчињен кесару тј. римском цару - императору. Од тада, када је Јудеја пала под власт Римљана, у њој се увек налазио римски владар - намесник римског императора. Јудејима је такође био остављен и Синедрион, тј. савет првосвештеника и старешина народа, али и власт синедриона била је у многоме ограничена. Синедрион, на пример, никог није могао осудити на смртну казну, без допуштења римског владара, коме је и припадала највиша власт у Јудеји.



Светска владавина Римљана поколебала је основе незнабожтва. У Рим, као у престоницу света, слегали су се са свих страна научници, писци, трговци и други представници свих народа. Они су доносили са собом сваки своју незнабожачку веру. Тако су се људи, видевши бесконачно шаренило незнабожачких богова - идола, убедили, да су све незнабожачке богове измислили сами људи.



Многи незнабожци су почели да губе веру и наду у будућност. Да би заборавили, они су почели да се предају свакаквим врстама развесељавања, а неки, упадајући у униније, завршавали су свој живот самоубиством.



Али најбољи од њих, видевши да свет иде ка пропасти, надали су се, да однекле сигурно мора доћи спасење, ако не од људи, онда свише. А Јудеји, расејани по свој земљи после ропства вавилонског и других каснијих ропстава, свуда су носили са собом вест о скором доласку Спаситеља света. Зато су се погледи најбољих људи незнабожачког света почели окретати ка истоку - ка Палестини.



Међу Римљанима и другим незнабожачким народима кружила је нашироко прича, да ће се на истоку ускоро појавити моћни цар, који ће покорити себи цео свет.



У самој Палестини, међу Јеврејима, очекивање Спаситеља било је посебно напрегнуто. Сви су осећали да је пришло време испуњења пророчанстава о спасењу Израиља.



Са посебном јасношћу, испунила су се предсказања пророка Данила, о року јављања Христа. Наступило је четврто велико царство, при ком је имао доћи Спаситељ. Завршавао се, од пророка Данила предсказан период од "седамдесет седмица" - та најтачнија временска одредница доласка Христовог.



Како се јављао који истакнути проповедник сви су се невољно питали, није ли он Христос. Чак су и полу-незнабожачки Самарјани очекивали, да ће ускоро прићи Христос Спаситељ, Који ће решити сва спорна места међу њима и Јудејима по питањима вере. Али, на жалост, не само незнабожци, већ и сами Јудеји, неправилно су представљали себи Христа. Они су Њега замишљали, не тако, како су о Њему предсказивали пророк Исаија и други пророци: да ће Он понети наше грехе и да ће пострадати за нас и да ће Њега невиног повести у смрт. Јудеји нису мислили да ће Христос Спаситељ доћи на земљу због тога, да Својим примером, речју, делима и страдањем научи људе да љубе Бога и један другога. Они нису желели да виде таквог Христа, желели су земаљску власт и славу. Зато су мислили, да ће Христос доћи у земаљској слави и бити земаљски цар над јудејским народом; да ће Он ослободити Јудеје од власти Римљана и покорити цео свет, а да ће Јудеји царевати над свим народима на земљи.



Само малобројни и благочестиви људи очекивали су Христа са смирењем, вером и љубављу. Они су чекали истинитог Спаситеља света, Који ће доћи и избавити људе од ропства греху и власти ђавоље - "сатрти главу змији", како је рекао Бог, још првим људима у рају - спасти људе од вечне смрти и открити врата у царство Небеско за вечни блажени живот са Богом.



Када се испунило време, Бог је даровао обећаног Спаситеља света, Сина Свог Јединородног, Исуса Христа. Син Божији уселио се и Пресвету Дјеву Марију, и при силаску Светог Духа примио је од Ње тело и душу човечију, тојест родио се од Пресвете Дјеве Марије и постао Богочовек.

Римски император (цар-кесар) Август,

за чијег царствовања се десило највеће чудо - рођење Спаситеља







Рођење Исуса Христа се догодило у данима царствовања над Јудејом Ирода Великог - Идумејанина, за време римског императора Августа.

[marija]

Палестина

Земља Палестина, у којој је живео на земљи Спаситељ наш, Господ Исус Христос, представља релативно малу зараван земље (око тристо километара у дужину и око сто километара у ширину), смештену дуж источне обале Средоземног мора.



На северу Палестине, на стрминама Ливанских гора лежи Галилеја. Живописни брежуљци, зелени пашњаци, безбројни вртови, чине Галилеју најлепшим делом Палестине. А највећу лепоту има и сада Галилејско језеро, које се такође назива и Генисаретским или Тивериадским (оно има више од 20 километара у дужину и нешто више од девет у ширину). Обале тог језера, у време Спаситеља, биле су прекривене богатим растињем; ту су расле палме, винова лоза, шипак, дрвеће бадема, цветни олеандри. Прелепи градови: Капернаум, Тивериада, Хоразин и Витсаида, распоређени по обалама тог језера, нису били велики, али су били веома многољудни. Житељи њихови, водили су живот прост и трудољубив. Они су обрађивали сваки своје парче земље, бавили се трговином, разним занатима, а најчешће ловом рибе.



Јужно од Галилеје, налази се Самарија. Самарјани су били у сталном непријатељству са Јудејима; они су чак устројили себи на гори Гаризин засебни храм, да не би ишли у Јерусалим.



Највећи део Палестине, јужно од Самарије, назива се Јудејом. Западни њен део, представља равнину испресецану плитким потоцима, који се уливају у Средоземно море. Та равнина, се постепено подиже ка истоку и завршава се јудејским горама; од древних времена она је била чувена по својој плодности. Обронци тих гора одевени су у зелено, покривени целим шумицама маслинових стабала; даље, у висини, горе постају камените и тужне. Међу тим горама налази се велики град Јерусалим, престоница (главни град) Јудеје и целе Палестине.



Главна река Палестине је Јордан. Јордан настаје у Ливанским горама, у виду чистих горских поточића. Како се спуштају у долину, ти поточићи састављају се у једну реку, која се разлива и формира Галилејско језеро. Из тог језера Јордан истиче у виду бистре и широке реке, са ниским озеленелим обалама; то место, називало се у оно време Јорданском долином. Што се више приближавају Јудеји, обале Јордана постају све више и пустије, и претварају се у голе стене, без икаквог растиња; само су речни заливи Јордана покривени трском. Тамо су живели крокодили и сакривале су се дивље звери (то је била Јорданска пустиња, у којој је живео и проповедао Јован Крститељ). На завршетку свог тока, Јордан улази у најдивљији и ненасељен крај, и улива се у Мртво море.



Сада, ми палестинску земљу називамо Светом Земљом,  јер је она освећена животом Спаситељевим.

[marija]

                                  2. НОВИ ЗАВЕТ

[marija]

ne zanm zaista, moguće da ima, ja je imam na računaru a evo izvor

http://www.dobrodrvo.orthodox.ru/PRAVOSLAVLJE/ZAKON%20BOZIJI/GLAVNI/GLAVNI%20SADRZAJ.htm

udžbenik je očigledno skeniran, možda kontaktirati vlasnike sajta

Dobro Drvo