"Закон Божији" - уџбеник веронауке протојереја С. Слободскоја са илустрацијама

[marija]

Самуил

Последњи судија народа израиљског био је пророк Самуил, из колена Левијиног.



Родитељи Самуилови дуго нису имали деце. Једном је мати Самуилова, Ана, у време усрдне молитве пред Скинијом дала Богу завет: ако јој се роди син, посветиће њега Господу. Молитва Анина била је услишена, и кроз годину дана родио јој се син. Ана га је назвала Самуилом, што значи - испрошен од Бога.



Када је Самуил поодрастао, мати га је довела у Скинију и предала првосвештенику Илију на служење Богу. Првосвештеник Илије био је у то време, такође, и судија народа Израиљског.



Првосвештеник Илије је имао два сина: Офнија и Финеса, који су били свештеници при Скинији, али су били људи порочни, без страхопоштовања су обављали службу Божију и својим ружним понашањем развраћали су народ. Илије је увидео благочестивост Самуилову и поставио га на служење при Скинији.



Самуил је спавао увек унутар Скиније, недалеко од места, где је спавао Илије.



Једном, Самуил кроз сан зачу глас, који га је звао: "Самуиле, Самуиле!"



Самуил, тог часа отрча до Илија и рече: "ево ме, звао си ме". Илије одговори: "нисам те звао; иди назад и лези".



Самуил је отишао и легао, и опет га је позвао глас: "Самуиле, Самуиле!" И други пут Самуил је пришао к Илију, но Илије опет одговори да га он није звао.



Када се то поновило и трећи пут, тада је Илије схватио, да Господ зове дете, и рекао му је: "Пођи назад и лези.



Ако те поново позове глас, ти реци: говори, Господе, јер слуша те слуга Твој".



Самуил је легао и опет је зачуо глас, како га зове. Самуил одговори, како га је поучио Илије. Тада је Господ открио Самуилу, да ће цео дом Илијев погинути, због тога што је Илије знао, како нечастиво поступају његови синови и није их обуздавао.



Следећег дана Самуил је пренео Илију, шта му је рекао Господ: Илије је с покорношћу примио предсказање. Ускоро се испунило предсказање Самуилово.



Филистимљани су напали на војску израиљску и разбили је. Тада је Илије, на молбу старешина израиљских послао у логор Ковчег Завета са својим синовима - свештеницима Офнијем и Финесом. Али Ковчег није помогао Израиљћанима. Њих су Филистимљани поново разбили. Офни и Финес су убијени, а Ковчег је био заробљен у плен. Тако је Господ показао људима, да света ствар не помаже ономе, ко не уважава свете заповести Божије. Илије, сазнавши да су Ковчег узели Филистимљани, пао је ничице са столице и умро.



Ковчег Завета, будући великом светињом Господњом, кратко је остао код Филистимљана. Сам Бог их је уразумио тиме, што је њихов идол Дагон био разбијен, на житељима тог града су се појавиле мучне израслине по телу, а мишеви су испунили њихова поља. Уплашени Филистимљани поставили су Ковчег Завета на нова кола, упрегли су у њих две младе краве и пустили их из своје земље. Краве, од никог вођене, саме су пошле у израиљску земљу. Израиљћани су са великом радошћу дочекали Ковчег 3авета.



После судије израиљског - првосвештеника Илија, био је постављен за судију израиљског пророк Самуил. Самуил је управљао народом не само као судија, већ и као пророк Божији.



Он је убедио Јевреје да униште све незнабожачке идоле, које су имали код себе, да се моле Богу за опроштај, и да посте. Цео народ се кајао и говорио: "сагрешили смо пред Господом". По молитви Самуиловој Господ је избавио Јевреје од власти Филистимљана. Самуил је био строг и праведан, и издвајао се од осталих већим уважавањем и љубављу. Он је управљао народом четрдесет година. У старости он је предао власт двојици својих синова, који су узимали поклоне и судили неправедно.



Нестрпљиви Јевреји, почели су да моле Самуила, да постави над њима цара, као код других народа. Самуил се трудио да убеди народ да остану при старом начину управљања, али безуспешно.



Тада се Самуил помолио Господу, и Господ му је рекао: "послушај глас народа у свему, што ти говоре; јер нису они одбацили тебе, него Мене, да Ја не царујем над њима".



Затим му је Господ рекао, да он упозори Јевреје, да ће цар приморати цео народ да му служи, да ће узети себи најбољу земљу, најбољу народну имовину, и они ће бити дужни да све дају цару.



Али народ није послушао упозорење Самуилово, и рекао је: "не, нека буде цар над нама, и ми да будемо, као остали народи".

Последњи судија израиљски, пророк Самуил,

помазује на царсто Саула

По наредби Божијој, Самуил је помазао за цара Саула, изливши на његову главу свето уље (житку биљну маст), и тада је Дух Свети сишао на Саула, и добио је Саул свише силу да управља народом.





НАПОМЕНА: Види Библију - "Књига о Судијама" и "1 Књига Самуилова", гл. 1-10, 1-16.

[marija]

Историја Руте

У време Судија назнабожачки народи били су стални непријатељи Израиљћана. Али, било је и случајева, када су неки незнабожци из тих народа примали веру у Истинитог Бога, и тада су их Израиљћани сматрали својим једноплеменицима. Таква је била моавићанка Рута. Ево њене историје.



У Вителејему јудејском живео је човек по имену Елимелех са женом Ноемином. Имали су два сина: Махлона и Хилеона. Због глади Елимелех је био принуђен да се са породицом пресели на поља моавитска. Тамо је Елимелех ускоро умро. Његови синови оженили су моавићанке Орфу и Руту, и поживевши са њима не више од десет година, оба су умрла. Остала је удовица Ноемина са невестама.



Ноемина, чувши да је Господ послао богат род у земљи Израиљској, решила је да се врати у своју отаџбину. Са њом су пошле и обе невесте.



На путу, Ноемина ја почела да их наговара да се врате кући, и говорила им је: "пођите, вратите се свака у дом матере своје. Да вам учини Господ милост за то, како сте ви поступали са умрлима и са мном". И пољубила их је. Али невесте су ридале и плакале, и нису хтеле да се растану од ње. Али једна од њих, Орфа, са сузама је послушала Ноемину и вратила се кући.



Рута је рекла: "где ти будеш живела, тамо ћу и ја, твој народ биће и мој народ, твој Бог - мој Бог; једна смрт одвојиће нас од тебе".



Ноемина и Рута, дошавши у земљу израиљску, населиле су се у граду Витлејему и храниле су се класовима, које је Рута скупљала на пожњевеним пољима. Тога је било довољно да се прехране, јер у Закону Господњем је написано: "када будеш жњео жетву на земљи твојој, не пожањи до краја поља твојега, и што је остало од жетве твоје не пабирчи; остави сиромашном и дошљаку" (3 Мојс.- Лев.19, 9,10).



Господ Бог наградио је Руту за њену приврженост и поштовање своје свекрве. Код Израиљћана је постојао закон: ако неко од њих умре, не оставивши деце, да најближи рођак ожени удовицу умрлог, и деца из тог брака сматрана су децом умрлог. Тај закон, називао се законом ужичества.



У то време у Витлејему живео је богати човек Вооз, рођак умрлог Рутиног мужа. По закону ужичества, Вооз се оженио сиромашном моавићанком Рутом. Када им се родио син Овид, жене су говориле Ноемини: "благословен Господ, што Он није оставио тебе без наследника! Да буде славно име Његово у Израиљу". Ноемина се радовала и била је дадиља Овиду.



Име Овидово заиста се прославило у Израиљу, јер он је био отац Јесеја, оца цара Давида.





НАПОМЕНА: Види Библију, "Књига о Рути".

[marija]

Саул, први цар јеврејски

Саул је био син угледног Јевреја који се звао Кис, из колена Венијамоновог. Он је био високог раста (међу народом истицао се за целу главу), и није било никога лепшег међу Израиљћанима од њега.



Ускоро, после помазања Сауловог за цара, Самуил је сазвао народ, да би изабрали цара. Бацали су жреб. Жреб је пао на Саула, и он је био објављен царем. Народ, усхићен његовим растом и лепотом, у заносу је ускликнуо: "Да живи цар!"





Избрање Саула за цара





Када је Саул постављен за цара, Самуил је рекао целом народу: "Ако се будете бојали Господа, и ако будете служили Њему и слушали глас Његов, и не почнете да се противите наредбама Господњим, и ако будете ви и ваш цар, који ће царовати над вама, ходили за Господом Богом Вашим, тада рука Господа неће бити против вас. А ако не будете слушали глас Господа и почнете да се противите наредбама Његовим, тада ће рука Господња бити против вас".



Саул је у прво време свог царствовања поступао по вољи Божијој, показивао се достојним свога избрања. Многим победама над непријатељима он је задобио за себе љубав народа. Али, када је престао да испуњава наредбе Божије, постао је самоуверен, и Дух Божији га је оставио и Саул је постао мрачан и суров.



Самуил је туговао због Саула. Господ му рече: "хоћеш ли дуго туговати због Саула? Пођи у град Витлејем, тамо међу синовима Јесејевим Ја сам запазио Себи цара". Самуил је пошао у Витлејем и, по упутству Божијем, помазао је за цара Давида, сина Јесејевог, из колена Јудиног. Дух Божији сишао је на Давида. Давид је био најмлађи син Јесејев, био је плав, са дивним очима и пријатним лицем. Он је био спретан и одважан, имао је кротко и добро срце и прославио се изврсно свирајући у гусле.







Давид свира у гусле пред царем Саулом





А на Саула су нападали туга и униније због дејства злог духа. Њему су саветовали да разоноди себе музиком и рекли су му, да у граду Витлејему код Јесеја живи син Давид, који дивно свира у гусле. Давида су позвали у дворац, и када је он долазио и свирао у гусле, тада је Саулу постајало пријатније и боље, а зли дух је одступао од њега.





НАПОМЕНА: Види Библију, "1 Књига о Царевима": гл. 10, 17-27; 11-15.

[draganmk]

Драга Лазарица ОГРОМНА благодарност за тоа што се потруди да го објавиш  овој труд на Слобоски, и тоа со се интересните графики као да ги разлистуваш старите руски минеи. Ова ќе биде од голема корист за вероучителите како матријал, и текст и слика.  Благодарам 

[marija]

????? ???????? ??????? ???????????? ?? ??? ??? ?? ??????? ?? ?? ???????  ???? ???? ?? ????????, ? ??? ?? ?? ??????????? ??????? ??? ?? ?? ??????????? ??????? ????? ?????. ??? ?? ???? ?? ?????? ?????? ?? ????????????? ???? ????????, ? ????? ? ?????.  ?????????? 

?????????? ?? ??? ??? ?? ??????????

[marija]

Победа Давида над Голијатом

Једном, за време царевања Сауловог, Јевреји су започели рат са Филистимљанима. Када је једна војска стала насупрот друге, из логора филистимског иступио је див, по имену Голијат. Он је викао Јеврејима: "зашто сви ми да се боримо? Нека било ко од вас изиђе против мене, и ако он убије мене, Филистимљани ће бити ваши робови; ако ја савладам њега и убијем га, тада ћете ви бити наши робови". Четрдесет дана, јутром и вечером, овај великан је иступао и смејао се над Јеврејима, вређајући војску Бога живога. Цар Саул, обећао jе велику награду ономе, ко победи Голијата, али нико од Јевреја није се решио да иступи против дива.



Тада је у логор јеврејски дошао Давид да обиђе своју старију браћу и донео им је храну од оца. Чувши речи Голијатове, Давид је понудио да се бори са тим дивом, и молио је цара, да му он то и допусти.



Али Саул му је рекао: "ти си још млад, а он је силан и од малена навикнут на рат".



Давид одговори: "када сам напасао овце код оца мојега, десило се, да дође лав или медвед и однесе овцу из стада; ја бих га сустигао и отимао му из чељусти овцу, а ако би он скочио на мене, ја сам га убијао. Ако ме је Господ раније спасао од лава и медведа, спашће ме и сада од тог Филистимљанина".



Саул се сагласио и рекао: "иди, и нека буде Господ с тобом". Давид је ставио пет глатких каменова у своју пастирску торбу, узео праћу, тојест праћку, направљену за бацање камења, и пошао против Голијата. Голијат је с презрењем погледао на Давида, јер је он био врло млад, и са смешком је рекао: "јесам ли ја пас, да ти са камењем и праћком идеш на мене?"



Давид одговори: "ти идеш на мене са мачем, копљем и штитом, а ја идем против тебе у име Господа Саваота, Бога војске Израиљеве, коју си вређао. Господ ће ми помоћи, и сва ће земља сазнати, да Господ спашава без мача и копља".



И ето, када је Голијат почео да се приближава, Давид иступи насупрот њему, постави камен у праћку и одапе га на дива. Камен га је погодио право у чело. Голијат паде без гласа на земљу. Давид притрча к Голијату, извади његов мач, и његовим сопственим оружјем одсече му главу. Видевши то, Филистимљани, обузети ужасом, дали су се у бегство, а Израиљћани су их гонили до самих њихових градова и многе су убили.



Саул је поставио Давида за вођу војске. Затим, он је дао њему за жену своју кћер.



Када су се Саул и Давид враћали из победе, јеврејске жене излазиле су им у сусрет са песмом и игром и кличући: "Саул победи хиљаде, а Давид - десетине хиљада!" То је цару Саулу било криво, и он је почео да завиди слави Давидовој и смислио је да га убије. Давид се удаљио пустињу и скривао се од Саула до саме његове смрти.

НАПОМЕНА: Види Библију "1 Књига Самуилова": гл. 16-31 и "2 Књига Самуилова", гл.1.

[marija]

Цар Давид

После смрти цара Саула јеврејски цар је постао Давид. Давид је био најбољи од свих царева јудејских. Он је непоколебиво веровао у Бога истинитог и старао се да испуњава Његову вољу. Он је поднео веома много гоњења од Саула и других непријатеља, али није се озлобио, није подигао своју руку на Саула, као на помазаника Божијег, а сву наду положио је на Бога, и Господ га је избавио од свих непријатеља. Давид је био кротак и благочестив.



Али се догађало Давиду да упада и у велике грехе. Тада се он из дубине срца кајао за њих, ноћима је сузама квасио свој лежај, и после тога постајао је још бољи и још више је љубио Бога.



И ето, у једно предвечерје, цар Давид шетао је по крову царског дома и увидео је врло лепу младу жену. Давид је пожелео да је има за своју жену. Он је сазнао, да ту жену зову Вирсавија и да је она жена Урије Хетејина. Урија је у то време био у рату (рат се тада водио са Амонићанима). У Давиду се појавила силна жеља, да Урија умре. Ту злу, греховну жељу, цар није победио у себи и наредио је команданту војске да постави Урију у време борбе тако, да га убију. Жеља Давидова је била испуњена. Вирсавија, сазнавши за смрт свог мужа, плакала је за њим.



Када се завршило време плача Вирасавијиног, цар Давид послао је по њу и узео је у свој дом, и она је постала његова жена. Ускоро Вирсавији се родио син, а Давид није ни приметио, да је он учинио велик грех пред Богом.



Тада, по наредби Божијој, дошао је к цару Давиду пророк Натан и рекао му: "у једном граду живела су два човека: један богат, а други сиромашан. Богаташ је имао много мале и крупне стоке, а сиромах ништа, осим једне овчице, коју је он купио као малу и она му је расла заједно са његовом дечицом; она је јела, пила, спавала са њим и била му је као кћи. Али пришао је к богатом човеку путник. Да би угостио путника, богаташ је пожалио своје овце и волове, а узео је овчицу од сиромаха и заклао је за свог госта".



Цар Давид се силно разгневио на таквог човека и рекао Натану: "жив Господ (тј. кунем се Богом), човек, који је то урадио, достојан је смрти, а за овчицу дужан је да плати четвороструко, зато што је учинио то, и није му било жао".



Тада Натан рече Давиду "тај човек - то си ти. Тако говори Господ Бог: Ја сам те помазао за цара над Израиљем, Ја сам те избавио од руке Саулове, зашто си презрео реч Господњу? Жену Уријину узео си себи, а њега си убио мачем амонићанским. Зато мач неће одступити од дома твог. Ја ћу подићи на тебе зло из дома твог".



И рече Давид Натану: "сагрешио сам пред Господом".



Натан му одговори: "Господ је скинуо са тебе грех твој; нећеш умрети, али умреће син који ти се родио". И отишао је пророк Натан у свој дом.



Давид схвативши, како је зло поступио дубоко се покајао. Он се са сузама молио Богу, постио је, лежао на земљи. Седмог дана, новорођенче је умрло.



Велики је био грех Давидов, али и покајање његово било је искрено и велико. И Бог му је опростио. За време свог покајања, цар Давид написао је покајну молитву - песму (50-и псалам), која је постала образац покајања и почиње овим речима: "Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој и по обиљу милосрђа Свога очисти безакоње моје. Опери ме добро од безакоња мога и од греха мога очисти ме..."



На црквено-словенском ове речи читају се овако:

За велику веру, кротост и послушање цара Давида, Господ је благословио његово царствовање и помагао му је у свему.



Он је успешно водио ратове са суседним народима.



Давид је освојио град Јерусалим и учинио га престоницом царства јеврејског. Уместо остареле Мојсијеве Скиније, он је поставио у Јерусалиму нову Скинију и тријумфално је пренео у њу Ковчег Завета.



Давид је пожелео да направи и постојани храм, али је Господ рекао: "Ти нећеш направити храм, јер си много ратовао и пролио си много крви; направиће га син твој, који ће бити цар после тебе".

Јерусалим

Али у то време Господ је јавио Давиду: "Престо твој остаће до века". То је значило, да ће од његовог потомства произићи Спаситељ света - Христос, Који ће царствовати у векове. И ми знамо, да су Исуса Христа често називали сином Давидовим.



Давид је написао много светих песама, или псалама, које је он спевао у молитви Богу, свирајући у гусле или друге музичке инструменте. У тим песмама - молитвама Давид је призивао Бога, кајао се за своје грехе пред Њим, опевао величанство Божије и предсказао долазак Христов и страдања, која ће претрпети Христос за нас. Зато света Црква назива цара Давида псалмопевцем и пророком.



Псалми Давидови често се читају и поју у Цркви на богослужењима. Света књига, у којој се налазе сви ови псалми, или песме, назива се псалтиром. Псалтир је најбоља књига Старог Завета. Многе хришћанске молитве састављене су од речи из псалама.



Давид је царевао четрдесет година и умро је у дубокој старости. Он је још за свог живота одредио за наследника свог сина Соломона. Првосвештеник Садок и пророк Божији Натан њега су помазали за цара. Пред смрт Давид је дао завет Соломону, да он обавезно направи храм Божији.





НАПОМЕНА: Види Библију, "2 Књига Самуилова", "1 Књига Дневника" (1 Паралипоменон).

[marija]

Цар Соломон

Соломон, при свом ступању на царски престо, принео је Богу хиљаду жртава. У ноћи после тога Бог му се јавио у сну и рекао: "Тражи, шта хоћеш, Ја ћу ти дати".



"Господе!" - одговорио је Соломон - "Ти си мене поставио царем, а ја сам мало дете. Даруј ми разум, да управљам народом Твојим".



Господу је био угодан Соломонов одговор. И рече Господ: "зато, што ниси тражио од Мене ни дугог живота, ни богатства, ни победу над непријатељима, него си тражио разума, да би управљао народом, Ја ћу ти дати мудрост такву, да сличног теби није било нити ће бити. И то, што ниси тражио, Ја ћу ти дати - богатство и славу. А ако будеш испуњавао заповести Моје, даћу ти и дуг живот".



Мудрост своју, Соломон је показао пре свега на суду. Ускоро по зацарењу њему су дошле на суд две жене. Оне су живеле у истом дому, и свака је имала дете. Ноћу, једна од њих своје дете је задавила и подметнула га другој жени, а живо дете је узела себи. Ујутру, жене су почеле да се споре: "живо дете је моје, а мртво је твоје", говориле су обе. Тако су се спориле и пред царем. Саслушавши их, Соломон је наредио: "донесите мач".



И принели су мач к цару. Соломон је рекао: "Расеците живо новорођенче на пола и подајте половину једној и половину другој".

Суд цара Соломона

Једна од жена при тим речима је ускликнула: "подајте боље њој дете, али га не убијајте!"



Друга је напротив говорила: "сеците, нека не буде ни њој ни мени".



Тада је Соломон рекао: "не убијајте дете, него га дајте првој жени: она му је мајка".



Народ, чувши о овоме, почео се бојати цара, јер су сви увидели, какву мудрост му је дао Бог.



Мудрост своју Соломон је показивао и у управљању народом и у свим другим царским пословима. И раширила се његова слава, по целој јеврејској земљи, и у другим суседним народима.



Испунивши завештање свога оца Давида, Соломон је приступио изградњи храма Божијег, у Јерусалиму. Изабрао је место за храм на гори Морија, која је била указана још Давиду и на којој је Аврам приносио на жртву Исака. Храм је правило 185.000 радника, седам и по година. Он је био направљен по узору на Скинију Мојсијеву, састојавши се од светиње над светињама, светилишта и предворја, али био је већи и велелепнији од ње. Зидови храма били су направљени од камена, споља обложени белим мрамором, а изнутра златом. Сви делови храма намењени богослужењима, били су направљени од злата.



Када је храм био готов, Соломон је позвао на његово освећење све старешине и много народа. Уз звуке труба и певање духовних песама био је унесен Ковчег Завета. Слава Господња у виду облака је испунила храм, тако да свештеници нису могли продужити богослужење. Тада се Соломон попео на своје царско место, пао на колена и са уздигнутим рукама се молио Богу, да Он тај пут прими молитве на само Израиљћана, него и незнабожаца. По окончању те молитве, са неба је сишао огањ и запалио жртве, припремљене у храму.

Царевање Соломоново било је мирно и срећно. Из далеких земаља су пристизали у Јерусалим, да виде цара и послушају његову мудрост. Царица Савска, чувши о слави Соломоновој, дошла је да га испита загонеткама. Убедивши се у његову мудрост, она је рекла: "Да буде благословен Господ Бог твој, Који је благоизволео да постави тебе на престо Израиљев!".



Али пред крај свог живота, Соломон је почео да греши пред Богом. Он је имао много жена; међу њима биле су и незнабожкиње. За њих, он је направио незнабожачка места за молитве, и сам је одлазио у њих.



Тада је Господ узео свој благослов од Соломона, и против њега почеле су се подизати буне и незадовољства у јеврејском народу. Соломон је схватио, да га то Бог кажњава за грехе, и почео се кајати. Али његово покајање није било тако пуно, од свег срца, као покајање Давидово. Зато га је Господ и помиловао и сачувао је царство за његовог живота, али је објавио кроз пророка, да ће се царство јеврејско после смрти Соломонове разделити на два, и да ће сину Соломоновом припасти мањи његов део.





НАПОМЕНА: Види Библију, "1 Књига о Царевима", гл. 3-11; "1 Књига Дневника" гл. 22, 28, 29 и "2 Књига Дневника" гл.1-9.

[marija]

Дељење јеврејског царства на два: јудејско и израиљско

После смрти Соломонове зацарио се његов син Ровоам. Он је сурово говорио са народом: "Ако вас је отац мој Соломон ставио у робство, ја ћу га повећати; ако вас је он кажњавао бичевима, ја ћу вас кажњавати скорпионима" (скорпиони - бичеви са нанизаним металним прстеновима). Тада је већи део јеврејског народа устао против Ровоама. Десет колена израиљских се одвојило од Ровоама, изабрали су себи за цара Јеровоама из колена Јефремовог, и саставили су посебно царство, које је почело да се назива Израиљским. Два колена - Јудино и Венијаминово - остала су код Ровоама и образовала царство Јудејско. Јевреји из тог царства почели су се називати Јудејима.



На тај начин царство јеврејско разделило се на два царства: јудејско и израиљско. Престоница јудејског царства остао је град Јерусалим, а у израиљском престоница је постао град Самарија.



Житељи царства израиљског ишли су о великим празницима на поклоњење Богу у храм јерусалимски. Цару Јеровоаму то се није допало. Он се бојао, да ће се његови поданици зближити с Јудејима и присајединити к јудејском царству. Да они више не би ишли у Јерусалим, Јеровоам је поставио два златна телета у два града у своме царству и објавио је народу: "не морате да идете у Јерусалим. Ево ваших богова, који су вас извели из Египта". И сав народ израиљски почео је, уместо истинитом Богу, да се клања идолима. И после Јеровоама, сви цареви израиљског царства били су нечастиви - идолопоклоници. Они су учинили нечастивим и цео народ израиљски.



У царству јудејском сви цареви потекли су из рода Давидовог. Али и међу њима, добрих и благочестивих било је мало. Народ, подражавајући нечастиве цареве, много је грешио пред Богом.



Господ је због уразумљења јеврејског народа, како Јудеја, тако и Израиљћана, послао многе пророке.





НАПОМЕНА: Види Библију, "1 Књига о Царевима", гл. 12-15; и "2 Књига Дневника" 10-13.

[marija]

Пророци

Пророцима се називају такви свети људи, који су, руковођени Духом Светим, прорицали, тојест предсказивали будуће догађаје - посебно о долазећем Спаситељу света; јављали су вољу Божију, учили људе истинитој вери и благочашћу и чинили разна знамења и чуда. Они су разобличавали Јевреје због идолопоклонства, и призивали их ка покајању. Неки од њих, проповедали су само усмено, а други, осим тога, оставили су после себе и свете књиге, које су написали по упутству Духа Светог.



Међу пророцима, који су живели у израиљском царству, посебно су запажени: Илија, Јелисеј и Јона, а међу пророцима, који су живели у јудејском царству - Исаија, Јеремија, Михеј, Јоил, Језекиљ и Данило.

[marija]

Пророк Илија

Пророк Илија је живео за време сасвим нечастивог цара Ахаве, који се клањао идолу Ваалу (сунцу) и на то је принуђавао и народ.



Илија је дошао Ахаву и у име Божије му објавио: "за твоје безчашће ових година неће бити ни кише, ни росе, осим једино по мојој молитви".



Тако се и десило. Почела је страшна суша; чак се и трава осушила, и настала је глад. Илија се, по вољи Божијој, населио у пустињи код једног потока, где су му гаврани доносили хлеб и месо, а воду је пио из потока.



Када је поток пресушио, Бог је наредио пророку да иде у незнабожачки град Сарепту сидонску једној сиромашној удовици и да живи код ње. Тој удовици, која је живела са својим сином, остала је само једна шака брашна, и мало уља. Дошавши у Сарепту, Илија јој је наредио да испече за њега лепињицу и обећао, да брашно и уље код ње неће недостајати, док Господ не да кишу по земљи. Жена је поверовала пророку Божијем и учинила је тако, како јој је он рекао. Брашно и уље код ње нису нестајали. Ускоро тој удовици се разболео и умро син. Пророк Илија се трипут помолио над њим Богу, и дечак је оживео.



Три и по године продужила се суша. Илија, по наредби Божијој, поново је отишао к Ахаву и рекао да сабере народ на гори Кармил. Када је Ахав сабрао народ, Илија је рекао: "Довољно сте били нечасни. Познајте истинитог Бога. Дајте, принесимо жртву: ви - Ваалу, а ја - Господу Богу, али ватру да разгоримо. Ко пошаље ватру на жртву Тај је истинити Бог". Сви се сложише.



Први су кренули да приносе жртву жреци Ваалови. Они су припремили жртвеник, положили на њега телца и цео дан око њега скакали и викали: "Ваале, Ваале, услиши нас!" Али одговора није било. Дошло је вече. Тада је Илија припремио жртвеник, опкопао у круг око њега ров, положио на жртвеник дрва и телца и наредио да се жртва полива водом, којом су напунили ров. Потом се Илија обратио у молитви Господу. И одмах је сишао са неба огањ Господњи, и запалио не само дрва и жртву, него је уништио и воду, која је испуњавала ров, и камење, од ког је био направљен жртвеник. Цео народ је у страху пао на земљу и ускликнуо: "Господ је истинити Бог, Господ је истинити Бог!"



После тога Илија се попео на врх горе и почео молити за кишу. Дунуо је са мора ветар, указали су се на небу велики облаци и почела је силна киша.



А царица Језавеља, жена Ахавова, не обазирући се на чуда, наставила је да гони Илију за то, што је он предао смрти све жреце Ваалове. Илија се сакрио у пустињу. Њему се учинило, да је он сам остао веран Богу и да xоће да га убију. И он је сасвим пао духом. Али Господ га је ободрио, јавивши му се, када је Илија ноћивао у пећини на гори Хорив.



Глас Божији му је рекао: "Илија! Попни се и стани на гору пред лицем Господњим".



И тада, дунуо је велики, силни ветар, цепајући гору и рушећи стене. Али, у том ветру није било Господа.



Затим се догодио земљотрес, али у земљотресу такође није било Господа.



Затим се појавио огањ, али ни у огњу није било Господа. После свега збило се дување тихог ветра, и тамо је био Господ.



Господ је утешио Илију, и рекао да међу Израиљћанима има још седам хиљада људи, који се нису клањали идолима, и да ће Он уздићи после њега пророка Јелисеја, за којег ће му наредити да га помаже светим уљем.



Ово јављање Господа показало је Илији, да Господ није само карајући и страшни Судија, већ и милујући, добри Отац. Јављање ово такође је праобраз доласка на земљу Исуса Христа, који се јавио не због тога, да суди и кажњава, већ да помилује и спаси људе.



Илија, сагласно упутству Божијем, помазао је за пророка Јелисеја, који је потом постао његов ученик. Једном, када су они ишли заједно, Илија је рекао Јелисеју: "Док сам са тобом, тражи од мене, шта хоћеш".



Јелисеј одговори: "Дух, који је у теби, дај да буде на мени удвостручен".



Илија рече: "Много тражиш, али ако видиш, како ћу бити узет од тебе, добићеш то".



Они су пошли даље. Одмах се јавише огњена кола са огњеним коњима, и Илија оде у вихору на небо.



Јелисеј, видевши то, узвикну: Оче мој, оче мој, кола Израиљева и коњица његова".



Те речи пророка Јелисеја, означиле су, да је свети пророк Илија својим молитвама штитио царство израиљско од непријатеља боље, него сва војска израиљска - кола и коњица њена.

Узимање Илије на небо

Тада пред ноге Јелисејеве пао је плашт, тојест горња одећа, Илијина. Јелисеј је њу подигао и са ње је примио двоструки дар пророчки.





НАПОМЕНА: Види Библију "1 Књига о Царевима ", гл. 16 -19 и "2 Књига о Царевима" гл.1-2, 1-15.

[marija]

Пророк Јелисеј

Свети пророк Јелисеј био је син земљорадника, који се звао Сафат. Бог је прославио пророка многим чудима.



После узимања Илије на небо, Јелисеј је морао да пређе преко реке Јордан. Он је ударио плаштом Илијиним по води; вода се раздвојила, и он је прешао по сувом дну.



Када је Јелисеј дошао у град Јерихон, житељи тог града су му рекли: "Код нас није добра вода, и зато нам је земља неплодна". Јелисеј је бацио у извор воде со, и вода је постала укусна и здрава.



Близу града Ветиља, Јелисеј је угледао децу како излазе из града, и она су почела да се смеју над њим и да вичу: "иди, иди, ћелави!" Он им је рекао, да ће за такво непоштовање старијег они бити кажњени од Бога. Тада су из шуме изашле две медведице, и растргле су четрдесет двоје деце.

Деца исмевају пророка Јелисеја

Једном је Јелисеју дошла сиромашна удовица, плакала је и говорила: "Мој муж је умро и оставио је после себе много дуга. Сада зајмодавац xоће да узме за дуг обоје моје деце као робове". "Шта имаш код куће?" упитао је Јелисеј.



Жена је одговорила: "Ништа немам, осим једног суда са уљем".



Јелисеј јој рече: "Пођи, замоли за себе од свих суседа што више празних судова, затвори за собом врата и разлиј у судове уље".



Жена је тако и урадила. Уље се лило дотле, док се нису напунили сви судови. Она је продала уље, вратила цео дуг, и још јој је остало довољно новаца да се храни заједно са својим синовима.



У граду Сонаму једна богата жена имала је сина. Десило се, да јој се детенце разболело и тај дан и умрло. Она је дошла код Јелисеја и у очајању пала пред његове ноге. Пророк је отишао у дом, где је лежало дете, и дуго се молио Богу. Детенце је оживело.

Пророк Јелисеј васкрсава дете

Војни командант цара сиријског, Нееман, био је заражен губом (заразне гнојне ране). Нико га није могао излечити од те болести. А жена Нееманова, имала је служавку, заробљену јеврејску девојку. Видевши страдања свог господара, она је рекла: "Ево, ако би господар мој отишао код пророка у Самарију, он би скинуо са њега губу".



Нееман је отпутовао у земљу израиљску к пророку Јелисеју: Јелисеј је послао слугу да каже Нееману, да се седам пута умије у реци Јордан. Нееман је тако и учинио, како му је рекао пророк, и одмах је оздравио. С богатим даровима он се вратио Јелисеју, али пророк ништа није примио од њега.



Када је Нееман отишао кући, слуга Јелисејев, Гиезије, стигао га је и узео од њега у име пророка, сребро и нешто одеће. Сакривши добијено, Гијезије се јавио Јелисеју.



Откуда идеш, Гијезије!" упитао је Јелисеј.



"Слуга твој никуда није ишао", одговорио је Гијезије.



Тада пророк разобличи његову лаж и рече му: "заједно са сребром Неемановим добићеш и његову болест". И изашао је Гијезије од Јелисеја, покривен губом.



Пророк Јелисеј је и после своје смрти учинио чудо. Годину дана после његове смрти, мимо пећине, у којој је он био сахрањен, носили су умрлог човека. Али, видевши непријатеље, погребници су журно бацили тело умрлог човека у пророкову пећину. Када се он, при свом паду, дотакао костију Јелисејевих, одмах је оживео и стао на своје ноге.





НАПОМЕНА: Види Библију "2 Књига о Царевима", гл. 2-10; 13, 1- 21.

[marija]

Пророк Јона

Пророк Јона је живео после пророка Јелисеја. Једном, Господ му је наредио да иде у незнабожачки град Ниневију, престоницу асирског царства, и да обавести житеље тог града, да ће их Господ погубити, ако се не покају.



Али Јона није хтео да иде да проповеда непријатељима народа израиљског и није послушао глас Божији. Он је сео у чамац, који је возио на другу страну. Али, одједном, на мору се подигла силна бура. Чамцу је почела претити пропаст. Сви који су били у њему су се уплашили. Људи у чамцу су решили да баце жреб, да би сазнали, због кога их је стигла таква невоља. А жреб је пао на Јону. Јона је признао свој грех и рекао: "Да, ја сам погрешио пред Господом! Баците мене у море и бура ће утихнути". Када су га бацили у море, бура је утихнула. По вољи Божијој, пророка је прогутала огромна риба, која је у Библији названа великим китом. Јона је три дана и три ноћи провео у стомаку китовом, молећи се Богу да га помилује. Овде је Господ јавио посебно Своју славу, Он је сачувао њега неповређеног у стомаку китовом и помиловао га је.



Кроз три дана, кит је избацио пророка живог на обалу. После тога, Јона је пошао у Ниневију да испуни вољу Божију. Цео дан он је ходио по граду и проповедао свима, говорећи: "још четрдесет дана, и Ниневија ће бити разрушена!" Житељи су поверовали његовим речима. Они су, заједно са царем, наложили на себе пост, почели су да се моле и да приносе покајање за своје грехе. И Господ их је помиловао.



Али Јона је почео да ропће због таквог милосрђа Божијег, и молио је Бога за своју смрт. Вероватно је мислио, да ће сада њега сматрати за лажног пророка.



Господ је и за то уразумио Јону. Пред колибом, коју је себи направио Јона близу Ниневије, једне ноћи израсло је велико растиње и штитило га је од сунчеве жеге. Али другог дана, црв је изгризао то растиње и оно се осушило. Јона је веома туговао за осушеним растињем.



Тада му је Господ рекао: "ти жалиш за растињем, над којим се ниси трудио и које ниси одгајао. А Ја да не пожалим Ниневију, велики град, у ком је више од сто двадесет хиљада људи, који не умеју да разликују десну од леве руке, и много стоке?"



Тродневно пребивање пророка Јоне у стомаку китовом и чудесно спасење његово било је праобраз тродневне смрти и васкрсења Христа Спаситеља.





НАПОМЕНА: Види Библију, "Књига пророка Јоне".

[marija]

Беседа о пребивању пророка Јоне у стомаку китовом

"Површне и неверујуће критике", говори научник, Артур Хук - "налазе да постоји много препрека, да је Јону, у стварности, прогутао кит, да се пророк налазио у његовом стомаку три дана и три ноћи, а потом да је био избљуван на суво.



Као прво, ни један човек, верујући у Христа, не може сумњати, у истинитост догађаја са пророком Јоном, јер Сам Христос је ставио печат на тај оспоравани предмет, када је Он рекао: "јер како је Јона био у стомаку китовом три дана и три ноћи, тако ће и Син Човечији бити у срцу земље три дана и три ноћи" (Мат. 12, 40). Овде Христос елиминише - у потпуности, пошто се то тицало Његових ученика - идеју, да је књига пророка Јоне нека алегорија, како се то допало предпоставкама критике. Јер, ако је ипак речено само у алегоријском смислу, да се Јона налазио у стомаку китовом, тада произилази закључак, да и пребивање Христа у срцу земље, у току три дана и три ноћи, такође има само алегорично значење. Овде срећемо поново пример тога, како одрицање Старог Завета просеца пут одрицању Самог Христа и Његових речи".



Одрицати историју са пророком Јоном, једнако је одрицању целог светог Писма, а то значи - одрицати се од вере. Нису ли за човека све мање довољни ти многобројни напади, такозвана "научна оспоравања" на Свету Библију? Колико су се пута оспоравања и подсмеси "мудраца овог века" над Светом Библијом окретала против њих самих. Ипак, просто упознавање са текстом оригинала и неко научно знање даје нам у многоме одговор.



Сасвим је извесно, да је оригинал Свете Библије написан на јеврејском језику. Али на јеврејском језику кит се назива речју "таннин". У Библији се морско живо створење, које је прогутало Јону, не назива речју "таннин", већ речју "даг", а реч "даг" означава "велику рибу" или "чудовиште из дубине".



Света Црква сведочи о томе више од 1500 година, називајући то створење, које је прогутало Јону, "воденом звери". Тако, на пример, у ирмосу 6 песме јутарњег канона, на петак, глас 8, се говори: "воденој звери у утроби, дланове своје Јона крстовидно распростре, спаситељну страст прображаваше на јави". У 6 песми јутарњег канона, на уторак, глас 5, казано је: "као пророка од звери избавио си, Господе и мене, из дубине неиздрживих страсти подигни, молим ти се".



Наука нам указује, да постоје разне врсте китова. Тако, на пример, постоји род китова, који имају 44 зуба у доњој чељусти и достижу 60-65 фита (око 18-19 метара) дужине. Али они имају врло мало ждрело (грло). Вероватно је то и дало основу, да се утврђује, како Јону није могао прогутати кит.



Постоји и други тип кита, такозвани "флашасто-носни" или "кљунасти". То је невелики кит, до 30 фита (око 9 метара) дужине. Иако је он мали, он има довољно велико грло и сасвим би могао прогутати човека, али пророка он не би могао прогутати, зато што он прежива (прежвакава) храну и има зубе.



Постоји кит, који нема зубе, али има "китову кост". У оквиру таквог типа китова, постоји кит, који се зове "Фин-Бак". Овај кит има и до 88 фита (око 26 метара) дужине. Желудац таквог кита има од 4 до 6 комора или одељења, при чему би се, у било коју од њих, могла слободно сместити невелика група људи. Китови из овог рода дишу ваздухом, имају у глави резервну комору за ваздух, која се снабдева ширењем носних дупљи. Пре него што прогута сувише велики предмет, кит "Фин-Бак" га гура у ту комору. У случају да се у глави тог кита налази сувише велики предмет, он плива ка најближем сувом тлу, леже у плитку воду и избацује терет.



Научник др. Рансон Харвеј сведочи, да је његов пријатељ, тежине од 200 фунти (око 90 килограма), упузао кроз уста мртвог кита у ту ваздушну комору. Тај научник указује, да је пас, који је пао са ивице китоловног брода, кроз 6 дана био нађен у глави кита жив. Из реченог се види, да је Јона могао провести у "стомаку", тј. у ваздушној комори таквог кита, 3 дана и 3 ноћи, и остати жив. Величина те коморе износи око 686 кубних фита (око 3000 цм кубних). Тако из научних података ми можемо видети, да је Јона могао бити прогутан од кита.



Франк Булен, чувени аутор рада: "Пливање "Кашалота", је установио, да кашалот (једна врста кита) често, када умире, избацује садржај свог желудца.



Али Библијска реч "даг", указује на "велику рибу". Одатле ми можемо закључити, да је Јона стварно био прогутан од морског створења - велике рибе. Због тога, следи да се укаже на рибу, по имену "кит-ајкула" или "коштана ајкула".



Свој назив "кит-ајкула" добила је одатле, што нема зубе. Кит-ајкула достиже 70 фита дужине (око 21 метар), процеђује храну кроз велике плоче (бркове) у устима. Та ајкула има довољно велик желудац, да би се тамо сместио човек.



Што се тиче тога, што је Јона провео у стомаку великог морског створења три дана и три ноћи и остао жив, треба пре свега рећи: "Богу је све могуће". Затим, не без интересовања, поменућемо саопштење из "Литерари Даижест" о томе, да је један морнар био прогутан од кита-ајкуле. Кроз 48 часова (тј. кроз два дана) ајкула је била убијена. Када су отворили кит-ајкулу, какво је било изненађење свих присутних, када су нашли, прогутаног од звери, живог морнара, али у несвесном стању. При томе, морнар није имао никакве последице од пребивања у стомаку кит-ајкуле, осим изгубљене косе и неколико пликова на кожи. Потом је морнар причао, да му страх није давао мира, живећи у стомаку китовом. Када је долазио к свести и схватао, где се налази, тад је изнова моментално губио свест.



Недавно - пише о. И. С. - на Хавајским острвима, јапански рибари убили су велику белу ајкулу. У њеном желудцу нашли су цео скелет човека. Показало се да је то био, војник у оделу припадника Северно Америчке Армије, евидентиран у списку дезертера.



И тако, видимо, да је Јона могао бити прогутан од велике рибе чак и без кршења природних закона. Отпадају све "нелогичности" и "противуречности". Истинито је и неизмењиво Слово Божије, и никада се не може налазити у противуречности са истинитом науком. То је установио још отац руске науке, Ломоносов.



Али, неопходно треба да кажемо, да је за нас, верујуће људе, сасвим очевидно, да је у догађају са пророком Јоном безусловно деловала Божија сила. Јер Господ, као Творац и самих закона природе, има слободну вољу да управља њима, ако је Њему потребно, по Свом свемогућем промислитељном деловању.



Генијални научник Паскал је рекао: "Последњи корак разума састоји се у томе, да се призна постојање мноштва таквих појмова, који су са оне стране граница нашег познања, и ако разум не иде к том познању, тада је он јако слаб разум". Роберт Мајер говори: "ако се површни умови кочопере одрицањем постојања неког вишег, надматеријалног и надчулно схваћеног света, те жалосне изјаве засебних умова, не могу бити приписане кривици науке".





(састављено по књизи  "Поузданост Библијских чуда"  Артур Хук,

и "Пророк Јона и мало ждрело кита" – протопр. Пол Калинович).

[marija]

  Пад израиљског царства

Бог је дуготрпељиво призивао Израиљћане, преко многих Својих пророка, да одустану од безчашћа и да буду верни Њему. Али ни цареви ни народ, нису их слушали.

На крају, када је безчашће народа дошло до крајњих граница, Господ је одступио од царства израиљског и оно је пропало. Асирски цар Салманасар освојио је и разрушио царство израиљско. Он је одвео већи део израиљског народа у своју земљу. На њихово место населио је незнабожце из свог царства. Ти незнабожци су се помешали са преосталим Израиљћанима и образовали су народ, који се почео називати Самарјанима по имену Самарије, главног града пропалог израиљског царства.

Самарјани су говорили нечистим јеврејским језиком. Они су примили веру у истинитог Бога, али не потпуно, јер нису остављали своје пређашње незнабожачке обичаје и међу пророцима поштовали су само Мојсија. Јудеји су презирали Самарјане, нису седали са њима заједно за сто и трудили су се да не говоре са њима.

Израиљско царство потрајало је 257 година.

НАПОМЕНА: Види Библију, "2 Књига о Царевима" гл. 17.