"Закон Божији" - уџбеник веронауке протојереја С. Слободскоја са илустрацијама

[marija]

 

Живот Нојев и његове деце после потопа

Синови Нојеви, који су изашли са њим из ковчега, били су Сим, Хам и Јафет.

Ноје је почео да обрађује земљу и насадио је виноград. Када је из грожђаног сока направио вино и пробао га, опио се, зато што још није познавао силу вина, и оголивши се, лежао је обнажен у свом шатору. Тада га је видео син његов Хам, и са непоштовањем се односећи према оцу свом, пошао је и саопштио о томе својој браћи. Сим и Јафет су узели одећу, пришли оцу тако да не виде његову нагост, и покрили су га. Када се Ноје пробудио и сазнао за поступак свог најмлађег сина Хама, осудио га је и проклео, од његовог сина Ханана на даље, и рекао да ће потомци његови бити робови потомака његове браће. А Сима и Јафета он је благословио и предсказао, да ће се у потомству Симовом сачувати истинита вера, а да ће се потомци Јафетови распространити по земљи и примити истиниту веру од потомака Симових.

Ноје је проживео 950. година, и био је последњи који је достигао тако дубоку старост. После њега снаге човечије почеле су да слабе, и људи су могли да доживе само до 400 година. Али и при таквом све краћем животу, људи су се брзо размножили.

Све што је предсказао Ноје својим синовима, дословно се и испунило. Потомци Симови називају се Семити, у њих се убраја, у првом реду, народ јеврејски, у ком се сачувала вера у истинитог Бога. Потомци Јафетови називају се Јафетити, у њих се убрајају народи, који су населили Европу, који су и примили од Јевреја веру у истинитог Бога. Потомци Хамови називају се Хамити; у њих се убрајају хананска племена, која првобитно населише Палестину, многи народи Африке и других крајева. Хамити су увек били подчињени другим народима, а неки чак и до нашег времена остају дивљи.

НАПОМЕНА: Види Библију у књ."Постанак": гл. 9, 18-29; гл.10

[marija]

Зидање вавилонске куле и расејавање народа

Размноживши се потомци Нојеви дуго времена живели су заједно на истом месту недалеко од планина Араратских, и говорили су истим језиком.



Када је људски род постао многобројан, зла дела и спорови међу људима су се умножили, и они су увидели, да ће се ускоро разићи по целој земљи.



Али, пре него што ће се разићи, потомци Хамови, увлачећи за собом и друге, смислили су да направе град и у њему кулу, сличну стубу, високу до небеса, да би се прославили и да не би били потчињени потомцима Симовим и Јафетовим, како је о томе предсказао Ноје. Они су направили цигле и прионули на посао.



Та горда замисао људи била је неугодна Богу. Да их зло не би коначно погубило, Господ је помешао језике градитеља тако, да су они почели да причају на разним језицима и престали су разумети једни друге. Тада су људи били принуђени да прекину почету градњу и разиђу се по земљи на разне стране. Потомци Јафетови отишли су на запад и раселили се по Европи. Потомци Симови остали су у Азији. Потомци Хамови отишли су у Африку, али део је такође остао у Азији.



Незавршени град прозван је Вавилоном, што значи помешати. Сав тај крај, где је био тај град, почео се називати земљом Вавилонском, а такође и Халдејском.



Раселивши се по земљи људи су постепено почели да заборављају своје порекло, и почели су образовати одељене, самосталне народе или нације, са својим обичајима и језиком.



Господ је видео, да се људи више уче један од другога злим делима, него добрим, и учинио је мешање језика, и разделио је људе на посебне народе и дао сваком народу посебан задатак и циљ у животу.



НАПОМЕНА: Види Библију у књ. "Постанак": гл.11.

[marija]

Појава идолопоклонства

Када су се људи разишли по свој земљи, они су почели заборављати невидљивог истинитог Бога, Творца света. Главни разлог за то били су греси, који удаљују људе од Бога и затамњују разум. Праведника је остајало све мање, и требао је неко да учи људе истинитој вери у Бога. Тада је почела међу људима да се појављује неправила вера (сујеверје). Људи су видели око себе много тога дивног и несхватљивог, и уместо Бога они су почели да поштују сунце, месец, звезде, ватру, воду и разне животиње, правећи предмете сличне њима, да им се поклањају, приносе им жртве и да им праве храмове или идолска места. Таква изображења лажних богова називају се идолима, или кумирима, а народи, који им се клањају, називају се идолопоклоницима, или незнабожцима. Тако се појавило на земљи идолопоклонство.



Скоро сви људи постали су незнабожцима. Само у Азији, у потомству Симовом, био је праведни човек по имену Аврам, који је остао веран Богу.

[marija]

Аврам

Аврам је живео у земљи Халдејској, недалеко од Вавилона. Он је био потомак Симов, и са свом својом породицом, сачувао је истиниту веру у Бога. Он је био богат, имао је много стоке, сребра и злата, и много слугу; али није имао деце и туговао је због тога.



Бог је изабрао праведног Аврама, да сачува истиниту веру, кроз његово потомство, за цело човечанство. А да би сачувао њега и његово потомство од његовог рођеног незнабожачког народа (зато што је међу сродним људима - било лако могуће научити се идолопоклонству), Бог се јавио Авраму и рекао:



"Изиђи из земље твоје и из дома оца твојега у земљу, коју ти Ја покажем. Ја ћу направити од тебе велики народ и благословићу тебе и уздићи ћу име твоје. И благословиће се тобом сва племена земаљска", тојест у том народу - у Аврамовом потомству, временом родиће се, првим људима обећани, Спаситељ света, Који ће благословити све народе на земљи.



Авраму је било у то време седамдесет пет година. Он се повиновао Господу, узео жену своју Сару, сестрића Лота и сво имање, које је стекао, све слуге своје, и преселио се у земљу, коју му је показао Господ. Та земља називала се хананском и била је врло плодородна. Тамо су тада живели хананеји. То је био један од најнечастивијих народа. Хананеји су били потомци Ханана, сина Хамовог. Ту се Господ поново јавио Авраму и рекао: "Сву земљу, коју ти видиш, Ја ћу дати теби и твојем потомству". Аврам је направио жртвеник и принео Богу захвалну жртву.




После тога земља хананска почела се називати заветованом, то јест обећаном, пошто је Бог обећао да ће је дати Авраму и његовом потомству. А сада она се назива Палестином. Налази се та земља на источној обали Средоземног мора, и по средини њеној тече река Јордан.



Када су се стада Аврамова и Лотова тако размножила, да им је постало тесно и кад су међу њиховим пастирима почеле избијати непрестане свађе, тада су они решили мирно да се разиђу.



Аврам рече Лоту: "Да не буде раздора међу нама, јер смо род. Није ли сва земља пред тобом? Одвоји се од мене ако ћеш ти - надесно, а ја ћу - налево".



Лот је изабарао себи долину јорданску и населио се у Содому. А Аврам је остао да живи у земљи Хананској, и населио се близу Хеврона, у дубрави Мамрији. Тамо око храста Мамријског, он је раширио свој шатор и направио жртвеник Господу.

Кратко време, после тога како се Лот населио у Содому, суседни цар Еламски напао је на Содом, уништио град и узео у плен људе и имовину. Међу заробљенима био је и Лот.



Аврам, сазнавши за то, одмах је сабрао своје слуге (318 људи), позвао у помоћ суседе, сустигао непријатеље, напао на њих, и отео им сав плен.



Када се Аврам враћао, њега су дочекали свечано. Мелхиседек који је био свештеник Бога Свевишњега и цар Салимски, принео је Авраму на поклон хлеб и вино и благословио га.



О Мелхиседеку - о његовом пореклу и смрти, не зна се ништа. Име Мелхиседек значи цар правде: реч салим значи свет. Мелхиседек је праобраз Исуса Христа: као Мелхиседек који је био у исто време и свештеник и цар, тако је и Исус Христос Првосвештеник и Цар. Како за Мелхиседека није указан почетак, ни крај живота његовог - жив је у векове - тако је и Христос вечни Бог, Цар и Првосвештеник; и ми називамо Исуса Христа - Првосвештеником у векове по чину Мелхиседековом. И како је Господ наш Исус Христос дао нама под видом хлеба и вина Тело и Крв Своју, тј. св. причешће, тако и Мелхиседек, праобраз Спаситеља, принео је Авраму хлеб и вино, и као старији благословио је Аврама.



Аврам је са захвалношћу примио од Мелхиседека благослов и подарио му десети део свог плена.

НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Постанак": главе 12, 14, 15, 16, 17.

[marija]

Јављање Бога Авраму у виду тројице путника

Једног врелог дана, Аврам је седео у хладу храстовом, пред улазом у свој шатор, и угледао: пред њим стоје три путника. Аврам је волео да прима путнике. Он је одмах устао и кренуо им у сусрет, поклонио им се до земље и позвао их к себи да одахну под дрветом и укрепе се храном.


Путници су ушли к њему. По обичају тог времена Аврам им је умио ноге, дао хлеб, који је одмах припремила његова жена Сара, подао уља, млека и најбољег печеног телета и почео је да их гости. И они су јели.



И рекоше му они: "где је Сара; жена твоја?"



Он одговори:"Ено је, у шатору".



И рече један од њих: "кроз годину дана Ја ћу опет доћи к теби, а Сара, жена твоја, имаће сина".



Сара, стајавши иза улаза у шатор, слушала је те речи. Она се засмејала у себи и помислила: мени ли ће доћи таква радост, кад сам већ остарила?



Али путник рече: "што се Сара засмејала? Има ли шта тешко за Господа? Догодине у ово доба Ја ћу доћи и теби и Сари родиће се син".



Сара се уплашила и рекла: "нисам се смејала".



Али Он јој рече: "не, засмејала си се".



Аврам је тада схватио, да пред њим нису обични путници, већ да са њим говори Сам Бог.

 

Авраму је у то време било 99. година, а Сари 89.



НАПОМЕНА: Види Библију у књ. "Постанак": гл. 18, 1-16

[marija]

Погибао Содома и Гомора

Одлазећи од Аврама, Бог му је открио, да ће Он истребити суседне градове Содом и Гомор, јер су то најнечаснији градови на земљи. У Содому је живео сестрић Аврамов, праведни Лот.



Аврам је почео да умољава Господа, да Он помилује те градове, ако се тамо нађе педесет праведника.



Господ рече: "Ако Ја нађем, у граду Содому педесет праведника, ради њих ћу помиловати цео град".



Аврам је опет упитао: "може ли бити, и ако до педесет праведника буде недостајало пет?"



Господ рече: "нећу истребити, ако нађем тамо четрдесет пет праведника".



Аврам је продужио да говори с Господом и да га умољава све умањујући број праведника, док није дошао до десет; он рече: "Да се не разгневи Владика, што ћу рећи још једном: може ли бити, да се нађе тамо десет праведника?"



Бог рече: "Hећу истребити и ради десет". Али у тим несрећним градовима житељи су били тако зли и развраћени, да се тамо није нашло ни десет праведних људи. Ти душевно прљави људи хтели су се чак наругати двојици ангела, који дођоше, да би из Содома спасили праведног Лота. Они су већ били спремни да поломе врата, али Ангели су их ослепили, и извели Лота са његовом породицом - са женом и двема кћерима - из града. Они су им рекли да беже и да се не окрећу назад, да не би погинули.

Бегство Лотово са породицом

И тада је пролио Господ на Содом и Гомор кишу од сумпора и ватре и истребио је те градове и све људе у њима. И опустошио је сво то место, тако да се у тој долини, где су они били, образовало слано језеро, познато сада под именом Мртвога мора, у којем не може да живи ништа.



А жена Лотова, бежећи из града, окренула се назад, на Содом, и тог часа претворила се у стуб соли.



Тиме, што се Лотова жена окренула ка Содому, она је показала, да жали за остављеним греховним животом - окренула се, задржала - и одмах претворила у стуб соли. То је озбиљна порука за нас: када нас Господ спасава од греха, треба бежати од њега, не окретати се ка њему, тј. не задржавати се и не жалити за њим.

Мртво море данас

НАПОМЕНА: Види Библију у књ. "Постанак" гл.18, 16-33; 19, 20.

[marija]

 

Приношење Исака на жртву

Годину дана после јављања Бога Авраму у виду тројице путника, испунило се предсказање Господа: Авраму и Сари родио се син, ког су они назвали Исаком. Авраму је тада било сто година, а Сари деведесет. Они су веома љубили свог јединца сина.

Када је Исак порастао, Бог је пожелео да узвиси веру Аврамову и научи кроз њега све људе љубави према Богу и послушању вољи Божијој.

Бог се јавио Авраму и рекао: "узми сина твога јединца Исака, којег ти љубиш, иди у земљу Мориа, и принеси њега на жртву не гори, коју ти Ја покажем".

Аврам се повиновао. Њему је било веома жао свог јединца сина, којег је љубио више, него самог себе. Али Бога је он љубио више од свега и веровао је Њему савршено, и знао је, да Бог никада и ништа лоше не жели. Он је устао у рано јутро, оседлао магаре, узео са собом сина Исака и двојицу слугу; узео дрва и ватру за сажежење и кренуо на пут.

Трећег дана пута пришли су к гори, коју му је показао Господ. Аврам је оставио слуге и магаре под гором, узео ватру и нож, а дрва поставио на Исака и пошао са њим уз гору.

Када су њих двојица ишли на гору, Исак упита Аврама: "Оче мој! Имамо ватру и дрва, а где је јагње за жртво-приношење?"

Аврам одговори: "Господ ће наћи Себи јагње". И идоше даље обојица заједно и приђоше на врх горе, на место, на које је указао Господ. Тамо је Аврам устројио жртвеник, наложио дрва, свезао сина свога Исака и положио њега на жртвеник поврх дрва. Он је већ принео нож, да би заклао својег сина. Али ангео Господњи позвао га је са неба и рекао: "Авраме, Авраме! Не подижи руку твоју на дете и не чини над њим ништа. Јер сада Ја знам, да се бојиш Бога, јер ниси пожалио јединца твојега сина Мене ради".

И увиде Аврам недалеко овна, који се заплео у жбуњу, и принесе га на жртву уместо Исака.

За такву веру, љубав и послушање Бог је благословио Аврама и обећао, да ће имати потомства тако много, као звезда на небу и као зрна песка на обали мора, и да ће у његовом потомству добити благослов сви народи на земљи, тојест да ће из његовог рода доћи Спаситељ света.

Приношење Исака на жртву било је праобразом или предсказањем људима о Спаситељу, Који ће, будући Син Божији, бити дат Својим Оцем на крсну смрт, на жртву за грехе свих људи.

Исак, се јавља као праобраз Спаситеља две хиљаде година пре Рођења Христовог, пред-изображавајући, по вољи Божијој, Исуса Христа. Он је, као и Исус Христос, безропотно ишао на место жртвовања. Како је Исус Христос носио на Себи Крст, тако је и Исак на себи носио дрва за жртвоприношење.

Гора, на којој је Аврам приносио на жртву Исака, добила је назив гора Мориа. Касније на тој гори, поставио је Цар Соломон, по упутству Божијем, Јерусалимски храм.

НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Постање": гл. 21, 22.

[marija]

Женидба Исакова

Сара, жена Аврамова, умрла је када јој је било 127 година. Сам Аврам, осетивши слабост свог здравља, решио је да ожени свога сина Исака, али никако не са хананејком, већ девојком из свог племена. Исак је напунио тада четрдесет година.



Аврам позва свог најстаријег слугу Елеазара и рече му: "Закуни ми се пред Господом, Богом неба и земље, да нећеш одабрати сину мојему жену од кћери хананејских, међу којима живим, но пођи у моју родну земљу к племену мојему, и доведи отуда невесту Исаку, сину мојему".



Елеазар даде заклетву и одмах крене на пут. Тада је био обичај, да женик даје родитељима дарове за невесту; што је богатија била невеста, то су богатији били и дарови (мираз).



Елеазар узе са собом као поклоне разне скупоцене ствари и десет камила и отиде у Месопотамију, у град Харан, где је живео Нахор, брат Аврамов.



Пришавши к граду, Елеазар се зауставио на кладенцу (извору). Дошло је и вече када жене обично долазе да захвате воду. Елеазар се почео молити Богу, говорећи: "Господе, Боже, господара мојега Аврама, пошаљи је сада према мени и учини милост господару мојему. Ево, ја стојим код извора, где кћери градских житеља долазе да захвате воде. Учини да та девојка, која на моју молбу нагне крчаг и пода ми да се напијем и каже: - пиј, ја ћу дати и камилама твојим да пију - да та буде одређена од Тебе за Исака".




Ребека даје Елеазару да пије


Није успео ни да оконча молитву Елеазар, када се ка извору спустила с крчагом на плећима прекрасна девојка, налила воду и пошла узбрдо.



Елеазар је пришао к њој и рекао: "Дај ми да попијем мало воде из крчага твојег".



Девојка рече: "Пиј, господару мој". И тада је спустила крчаг са рамена на руку своју и напојила га.



Кад се Елеазар напио, девојка рече: "Ја ћу налити и за камиле, док се не напију све". Она је брзо изручила воду из крчага својег у појило, и отрчала опет на извор да налије воде, и налила је за све камиле његове.



Елеазар је гледао на њу са чуђењем и ћутећи.



Када су камиле престале да пију, Елеазар је узео златан прстен и две наруквице за руке, поклонио јој их, и упитао: "Чија си кћи? Кажи ми, има ли у дому оца твојега места да се преноћи?"



Девојку су звали Ребека, и она одговори: "Ја сам кћер Ватуилова, сина Нахорова. У нас је много сламе и сточне хране и има места за ноћење".



Елеазар се спустио на колена и захвалио се Богу, што је Он услишио молитву његову.



Ребека је отрчала у свој дом, и све ово саопштила матери својој и свим укућанима.




Елеазар дели поклоне

Ребека је имала брата Лавана, који је тог часа истрчао к извору и рекао Елеазару: "Дођи, који си благословен Господом. Зашто стојиш напољу? Ја сам спремио кућу и место за камиле".



Елеазар је ушао у дом. Лаван раседла камиле, даде им сламе и хране и одмах донесоше воде да омију ноге Елеазару и људима, који су били са њим, и поставише им да једу.



Али Елеазар рече: "Ја сам слуга Аврамов. Hећу јести док не кажем ствар своју". И саопшти им Елеазар подробно, зашто је дошао и како је по молитви његовој Господ дао знамење о Ребеки. Када је све ово саопштио упитао је: "сада ми кажите, да ли ћете указати милост и правду господину мојему или не?"

 

Лаван и Ватуил одговорише: "Од Господа је ово дошло, и ми ти не можемо приговорити. Ево Ребека је пред тобом: узми је и пођи; нека она буде жена сина господара твојега, како рече Господ".



Када је Елеазар чуо те њихове речи, са захвалношћу се поклонио Господу до земље. Затим је извадио златне и сребрне ствари и одећу и поклонио их невести, брату њеном и матери њеној.





Cледећег дана Елеазар замоли, да их пусте дому. Али брат и мати Ребекина почели су га наговарати да остане још десет дана.



Али Елеазар одговори: "Немојте ме задржавати, кад је Господ дао срећу моме путу".





Исак упознаје Ребеку са својим оцем Аврамом





Тада родитељи позваше Ребеку и упиташе је: "Xоћеш ли поћи са овим човеком?" Ребека рече: "Xоћу". Тада је родитељи благословише и отпустише је на пут.



Када се Елеазар са Ребеком и путницима приближио на камилама к шаторима Аврамовим, Исак их срете.



И постаде Ребека женом Исаковом. Љубав према Ребеки га је утешила у тузи због смрти матере његове, Саре.





НАПОМЕНА: погледај Библију, у књ. "Постанак": гл. 23 и 24.




***





Женидба Исакова је важан пример за сва поколења. Како су често у заблуди млади људи при најважнијем питању свога живота - при ступању у брак. Једни траже богатство, други - лепоту телесну, трећи - племенитост итд., и само ретки траже разума и кротког доброг срца, тј. лепоту унутарњу, духовну. Први квалитети су привремени и пролазни а друго - унутарња лепота, постојана је и не зависи од промена спољних прилика.



Неверан однос према браку проистиче од тога, што људи xоће сами да постигну своју срећу, без Бога, по својим егоистичким прохтевима.



Хришћански младићи и девојке, желећи да ступе у брак, дужни су да усрдно моле Господа - Срцезналца, да Он сам, по Својој вољи, устроји њихово супружанство и да их благослови својом благодаћу, јер без благослова Божијег нико неће створити своју срећу, добар поредак у супружанском животу и у истинитој хришћанској породици.



А добра хришћанска породица је штит чистим наравима, земља за насађивање добра у човечанству, оруђе и средство за распрострањивање и утврђивање свете Христове Цркве на земљи.



Породица је такође и основа друштва, како лепо говори о томе Филарет, митрополит Московски: "у породици лежи семе свега, што се затим показује и израста у велику породицу, која се назива друштвом".

[marija]

Исав и Јаков

Исак је имао два сина: Исава и Јакова.

Исав је био искусан ловац и често је живео у пољу, а Јаков је био кротак и тих, живео је у шаторима, заједно са оцем и мајком. Исак је више волео Исава, који му је припремао храну од своје дивљачи, а Ребека је више волела Јакова.

Исаву, као старијем сину, припадало је првородство, тојест преимућство над Јаковом у благослову од оца.

И ето, једном се Исав вратио са поља уморан и гладан. Јаков је тада кувао себи чорбу од сочива.

И рече му Исав: "Дај ми да једем".

Јаков му одговори: "Продај ми своје првородство", јер му се силно прохтело, да се на њега односи благослов, дат од Бога Авраму, и да тако ревносно послужи Богу.

Исав одговори: "ево, умирем од глади, шта ће ми то првородство?" Таквим одговором Исав је показао свој подцењивачки однос према благослову Божијем.

Јаков рече: "Закуни се".

Исав продаје своје првородство Јакову за чорбу од сочива

Исав се заклео и продао своје првородство Јакову за чорбу од сочива.

А када је Исак остарио и ослепео, тада је, осетивши да му се ближи крај живота, пожелео да благослови Исава, као старијег сина. Али, захваљујући лукавству, које је смислила Ребека, он је уместо Исава благословио Јакова. Исак је ускоро спознао своју грешку, али не обазирући се на њу потврдио је за Јакова свој благослов.

Зато је Исав замрзео брата и чак га је хтео убити, па је Јаков морао да побегне из своје породице.

По савету родитељском, он је отишао код родбине своје мајке у Месопотамију, у земљу Вавилонску, к њеном брату Лавану, да би живео са њим, док не прође гнев Исавов, и да би се при том и оженио неком од кћери Лаванових.

НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Постанак" гл. 23; 24; 25; 27, 1-9.

[marija]

Јаковово виђење тајанствене лествице

На путу се Јаков зауставио у пољу да преноћи, ставио је под главу камен и уснио је. И ево, види он у сну: стоји лествица на земљи, а њен врх додирује небо. Ангели Божији се пењу и спуштају по њој, а на врху лествице стоји Сам Господ.



И говори Господ Јакову: "Ја сам Господ, Бог Аврамов и Исаков. Не бој се! Земљу, на којој лежиш, Ја ћу дати теби и твоме потомству. И биће потомство твоје многобројно, као песак на земљи, и у семену твом благословиће се сви народи на земљи. И ево, Ја сам са тобом, и сачуваћу те свуда, куда год да пођеш, и вратићу те у ту земљу".



Овде се под семеном или потомком његовим, кроз ког се благосиљају, тојест усрећуjу сви народи, подразумева Спаситељ. Лествица која сједињује небо и земљу, праображава Божију Мајку, кроз Коју је Син Божији, родивши се од Ње, сишао на земљу због спасења људи. Божија Мати, као та лествица, сјединила је небо и земљу.



Пробудивши се Јаков је рекао: "Страшно је ово место: то је - дом Божији, то су - врата небеска". Камен, на ком је спавао, он је поставио као споменик и излио је на њега јелеј (уље) за жртву Богу. То место он је назвао Ветиљ, што значи: дом Божији. После тога, са надом у помоћ Божију, он је спокојно продужио свој пут у Месопотамију.




Јаков је дошао у Харан к Лавану, брату своје мајке (тј. к шураку). Јаков је саопштио Лавану о свему и остао је да живи и ради код Лавана.



Лаван упита Јакова какву он жели плату за свој рад. Јаков се сложио да ради код Лавана седам година за његову кћер, Рахиљу, да би се потом оженио њом, јер он је њу заволео.



Али Лаван је лукавством дао Јакову за жену не Рахиљу, већ своју старију  кћер Лију, правдајући се тим, да је такав закон у крају, да се не даје млађа кћерка пре старије.



Тада се обманути Јаков сагласио да ради још седам година за Рахиљу.



Кроз двадесет година Јаков се срећно вратио своме оцу, у земљу хананску, са великом породицом и имањем. А Исав, који одавно није видео свог брата, радосно је дочекао Јакова још на путу.



Господ, је у посебним тајанственим приликама испитао силу Јаковљеву, дао му ново име Израиљ, што значи "бого-борац". И Јаков је постао родоначалник народа израиљског, односно јеврејског.





НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Постанак": гл. 28, 10-22; 29; 30; 31; 32; 33; 34; 35.

[marija]

Јосиф

Јаков је имао дванаест синова: Рувима, Симеона, Левија, Јуду, Исахара, Завулона, Дана, Нефталима, Гада, Асира, Јосифа и Венијамина. Од њих је касније произашло дванаест колена, или племена, народа јеврејског.



Од свих својих синова Јаков је највише волео Јосифа због његове кротости и послушања и сашио му је разнобојну одећу. Браћа су почела да завиде Јосифу и замрзели су га.



Једном је Јосиф видео сан, како је са браћом био у пољу и како везују снопље. И ево његов сноп је устао међу осталима, а снопови браће његове окружише његов сноп и поклонише му се. Други пут, Јосиф виде у сну, да се сунце, месец и једанаест звезда поклањају њему. Када је саопштио свој сан, отац му је приговорио: "Какви су то сни? Хоћемо ли се још ја и твоја мати и браћа твоја клањати теби?" Браћа су сада још више почела да мрзе Јосифа.



Мало после тога браћа су напасала стада далеко од дома, и отац је послао Јосифа да их посети и да сазна, да ли су му браћа здрава и како је стока. Када је прилазио, браћа угледаше Јосифа још издалека и почеше да говоре: "Ево иде сновидац, дајте да га убијемо и тада видимо, како ће се испунити његов сан". Али Рувим, најстарији брат, рече: "Не проливајте крв; баците га боље у јаму". А у себи је смислио потом да спасе Јосифа и врати га оцу. Браћа су га послушала; скинула су са Јосифа разнобојну одећу и бацила га у дубоку јаму, у којој није било воде. У то време пролазаше поред њих купци са товарима за Египатску земљу. Један од браће - Јуда, предложио је да продају Јосифа, и они га продаше за двадесет сребрника. Затим су узели одећу Јосифову, намазали је козијом крвљу, донели су је оцу и рекли: "нашли смо ову одећу, није ли она Јосифова?". Јаков је препознао одећу. "Заиста, дивља звер, је растргла Јосифа!" са жалошћу је узвикнуо. Затим је дуго оплакивао свог вољеног сина и није се могао утешити.



Браћа продају Јосифа





Јосиф који је продат од браће (по савету брата Јуде) за 20 сребрника, био је праобразом Христа, проданог од Јуде за 30 сребрника.





НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Постанак": гл. 37; и књ. "Излазак": гл 1, 1-4.

[marija]

Јосиф у Египту

Купци су довели Јосифа у Египат и продали га једном царевом дворјанину, по имену Потифар (или Пентефрије). Живећи у Египту, међу незнабожцима, Јосиф је тврдо чувао веру у истинитог Бога и бојао се да у било чему згреши пред Њим; свом господару је служио часно.



Потифар га је заволео и поставио за управника у свом дому. Али зла и лукава жена Потифарова оклеветала је Јосифа пред својим мужем. Потифар, поверовавши жени, ставио је Јосифа у затвор.



Али Бог је видео невиност Јосифову, и помогао му. У истом затвору били су и винарски старешина и хлебар, поданици фараона, цара египатског. Једном они видеше сне. Вински старешина је уснио, да је убрао грожђе са три лозе, исцедио из њих сок у чашу и дао га фараону. Хлебар је видео, како носи на глави три котарице хлеба, и птице како прилећу и кљују хлебове. Јосиф им је објаснио сне. Винарском старешини је рекао, да ће га кроз три дана цар помиловати, и да ће опет бити винарски старешина, а хлебару је рекао, да ће га фараон кроз три дана обесити, и да ће птице кљувати његово тело. И све се испуни тако, како је рекао Јосиф.



После две године виде фараон једне ноћи два посебна сна. Уснио је, да стоји на обали реке, и ево, изашле су из реке прво седам крава лепих и дебелих, а за њима седам крава ружних и мршавих; ружне краве поједоше дебеле, а саме се нису угојиле. И други сан - на једном стаблу је израсло седам класова пуних, а затим седам класова сувих и танких и танки класови поједоше седам пуних класова. Јутром фараон је позвао све мудраце египатске, али нико од њих није могао да му објасни сан.



Тада се винарски старешина сетио Јосифа и рекао цару за њега. Јосифа су довели к фараону, и он му је објаснио сне. "Оба сна - рекао је он - значе исто: ево, наступа у земљи египатској седам година изобиља; после њих наступиће седам година глади". При томе, Јосиф је дао фараону савет да прибави у плодним годинама толико жита, да га буде доста за цео период глади.



Фараон, схвативши да је Сам Бог открио Јосифу значење снова, поставио га је за главног старешину у земљи Египатској, првог после себе, и њему је поверио да складишти жито.





НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Постанак" гл. 39; 40; 41, 1-46.

[marija]

Сусрет Јосифов са браћом и пресељење Јакова са породицом у Египат

За седам плодородних година Јосиф је сабрао у Египту толико жита, да га је остало и за гладне године, и чак се могло и продавати другим крајевима. Са свих страна су почели пристизати у Египат по жито, јер је глад владала по целој земљи.



Дошли су у Египат по жито и синови Јаковљеви, из земље Ханаанске. Они су дошли код Јосифа, поклонили му се до земље, али га нису препознали. Јосиф је препознао браћу и невољно се сетио снова свог детињства; али да би увидео да ли су браћа постала боља, поступио је са њима сурово и рекао им: "Ви сте заиста, шпијуни (туђи извидници), и дошли сте да осмотрите све у нашој земљи, да би је потом освојили".



"Не", одговорише браћа, "ми смо људи поштени и сви смо синови једнога човека из земље Хананске. Било нас је дванаест, али један је нестао, а најмлађи је остао са оцем".



"Ако говорите истину", рекао је Јосиф, "тада нека један од вас остане овде, а остали нека одвезу жито и доведу најмлађег брата".



Браћа су тада почела говорити међу собом, мислећи да их Јосиф не разуме, јер са њим су говорили помоћу преводиоца: "Ево, ми подносимо казну за грех против брата нашега: Ми нисмо поштедели њега, зато нас је стигла оваква несрећа".



А Јосиф када је чуо, шта они говоре, удаљио се од њих и заплакао. Затим, он је оставио код себе Симеона, а осталу браћу је пустио.



Кроз годину дана браћа су поново дошла у Египат по жито и довели су са собом и најмлађега брата Венијамина. Јосиф, видевши међу њима Венијамина, нареди да их уведу у дом његов и припреме им да једу. И када је гледао на Венијамина, он је од радости заплакао. Да браћа не би приметила његове сузе, ушао је у другу собу и умио своје лице. После обеда Јосиф нареди да им наспу жито у џакове, а у џак Венијаминов нареди да ставе и сребрну чашу, из које је сам пио. А следеће јутро отпустио их је кући.



Али тек што су отишли, а Јосиф је наредио свом управнику да их стигне и претресе, и види да ли су они украли чашу. Чаша се нашла у џаку Венијаминовом. Браћа су се сва вратила к Јосифу, пала пред њим на земљу и рекла: "Бог је открио неправду нашу; сада смо ми сви робови твоји".



"Не - одговорио је Јосиф - нека остане роб тај, у ког се нашла чаша, а ви можете да се вратите к оцу.



Тада је иступио Јуда и рекао Јосифу: "Господару мој! Отац наш је стар и тог сина љуби више од свих осталих; ја сам се обавезао да га вратим читавог назад; дај боље ја ћу остати твој роб уместо њега, а њега пусти са браћом оцу; јер, ако се он не врати, отац наш умреће од жалости".



Сада је Јосиф увидео, да су се браћа поправила, и више се није сакривао пред њима. Он је удаљио све слуге, заплакао и рекао им: "ја сам ваш брат Јосиф, ког сте продали у Египат!".



Јосиф се открива својој браћи





Браћа се тако збунише, да нису могли говорити.



Но, Јосиф продужи: "Не бојте се! Сам Бог ме је довео овде, да сачува ваше животе.



Вратите се брже оцу и реците му, да и он дође мени у Египат, јер остаје још пет година глади". Затим је почео да грли и љуби Венијамина и сву браћу и плакао је и грлио их.



Када је Јаков са великом радошћу сазнао, да је син њeгов Јосиф жив, он се преселио са целом својом породицом у Египат.



Седамнаест година поживео је остарели Јаков-Израиљ у Египту и почео се приближавати к смрти. Прво је благословио Јосифа и његову децу - Манасију и Јефрема. Јосиф је привео своје синове к оцу тако, да је старији Манасија стојао наспрам десне руке Јаковљеве, а млађи Јефрем стајао је наспрам леве. Али Јаков је сложио руке у крст тако, да је десна његова рука легла на главу Јефремову, а лева - на главу Манасијину. И благословио их је: Јефрема, као старијег, а Манасију, као млађега.



То крстообразно слагање руку Јаковљевих за благослов, било је праобраз Крста Христовог и времена, када ће људи примати благослов Господњи не по старости, већ по својим добрим делима и заслугама.



Потом, сабравши око постеље све синове своје, он је свакоме од њих дао благослов и предсказао је Јуди, да ће из његовог потомства бити цареви над јеврејским народом све до тада, док не дође Помиритељ, тојест Христос Спаситељ.



После свега он је заповедио својим синовима, да га сахране у земљи Хананској, тамо, где су сахрањени његови оци. И умре Јаков-Израиљ у 147 години, и однесоше га синови у земљу Хананску и сахранише га тамо.



Пресељење Јакова са породицом у Египат





Педесет година после Јакова умро је и Јосиф. Пре смрти он је рекао, да ће Бог извести јеврејски народ из Египта и вратити га у земљу Хананску. Такође он је заповедио, да се његове кости пренесу у родну земљу.



У Египту, породица Јаковљева - Израиљова брзо се умножила и формирала народ, који је почео да се назива израиљским или јеврејским. Он се делио на дванаест колена по броју дванаесторице синова Јаковљевих.



Историја Јосифова, који је пострадао од своје браће, а потом се прославио и спасао им живот, била је праобраз Христа Спаситеља. Спаситељ је такође пострадао од свог народа, умро је на Крсту, потом васкрсао и прославио се, спасивши људе од греха и вечне смрти.







НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Постанак": гл. 41, 47-57; гл. 42 до 50 гл.

[marija]

Беседа: историја Јосифова, записана на језику дрвећа

Рационалисти (људи који признају за извор познања само разум, одбацујући свако искуство и Божанствено Откровење), не верујући у историчност библијских приповедања, односе се према историји Јосифовој, као према легенди. Па ипак, та историја није легенда, већ стварни догађај, који се заиста одиграо у историји древног Египта. Аутор ових редова са свом смелошћу утврђује историчност датог догађаја, пошто се показује да је она записана самом природом и записана на савршено неочекиван начин. У двадесетим годинама двадесетог века аутор ове књиге се занимао испитивањем зависности прираста дрвне масе дрвећа од различитих природних чинилаца: од наводњавања, од подлоге, климата, пожара, штеточина, слично правцу деловања многих истраживача у Русији, у Америци и у Швајцарској. Тада је било спроведено испитивање остатака дрвне масе, сачуване у разним палеонтолошким и археолошким колекцијама. Наше занимање посебно су привукле колекције дрвених предмета, сачуваних из времена древног Египта. Таквих предмета, у египатском оделу Петербуршког Ермитажа постоји знатан број. Сви су они били одлично очувани, дозвољавајући тачно утврђивање, које је дрво било употребљено за овај или онај предмет.



На тај начин, било је разјашњено, да је део предмета био неправљен од дрвећа, које расте до наших дана у Абисинији и у областима горњих језера, где настају Плави и Бели Нил. Те врсте су биле, наравно, увежене у Египат. Али значајан број предмета који су били у колекцији били су направљени од врста дрвета, које и данас расту у долини Нила. За те облике столарије древног Египта највише су биле кориштене две врсте: нилска акација и сикомора. Изучавањем структуре дрвне масе тих врста, успели смо да установимо, да постоји непосредна зависност ширине дрвених годова од изливања Нила.



Како је познато, од величине тих изливања зависи сва економија Египта: када је излив био обилнији, сво становништво било је у изобиљу, јер се растиње Нилске долине у таквим годинама развија бурно а поља дају обилне приносе; показало се да у таквим годинама и дрвеће, које расте по обалама Нила, образује шире годове а у годинама слабог изливања - у земљи је неродица и глад, а годови дрвећа постају уски, јер сво растиње страда од недостатка влаге. Када је направљена веза између приноса и ширине дрвених годова, дошао сам до следећег закључка: ако библијски опис саопштава стварни догађај из историје египатских догађања, тада седам година изванредних приноса и седам година силне неродице морају бити урезане у годовима, који су произрасли у то време на обалама Нила.



Тада сам замолио помоћницу управника Египатског Одела Ермитажа (тада је то био акад. В. В. Струве), г-ђу Н. Д. Флитнер, да ми покаже, који дрвени предмети из колекције се могу односити на временски период ХIII-XVIII династије. За ту епоху истраживачи библијске археологије, како је познато, везују историју боравка Јевреја у Египту. Г-ђа Флитнер ми је показала низ таквих предмета. Међу њима су били: кутијица за чување лепих мириса, направљена из нилске акације, саркофаг једне од царевих кћерки, издубљен од сикоморе, и неки други предмети. Ја сам спровео темељно испитивање тих предмета, почевши од кутијице за чување лепих мириса. То је невелики предмет приближно 12 цм дужине, 7 цм ширине и 8 цм дубине. (У своје време ја сам имао тачне мере и снимке, али су они страдали у време бегства из СССР).



Тај сандучић је био направљен од једног одсечка нилске акације. Одсечак је мајстор расцепио на танке дашчице, од којих је уз помоћ биљне смоле и био слепљен сандучић. Сличност оцртаних дрвених слојева била је видљива на свим страницама сандучића, при чему се то оцртавање показало посебним: на свим дашчицама упадало је у очи постојање врло широких и врло уских годова. Тај редослед ишао је овако: прво је ишла група од шест необично широких годова; а за њом непосредно - следила је група, која се састојала од седам годова врло уских (наизменичност годова у времену може установити без посебних тешкоћа свако, ко је упознат са структуром такозваног пролећног и јесењег дрвећа).



Раније, ми смо рекли, да ширина дрвених годова дрвећа на обалама Нила одговара његовом изливању и повезана је тако са родношћу или неродицом. На тај начин, природа је сама записала, да су у време одговарајуће епохе живота Јосифовог у Египту, у тој земљи неколико година узастопце постојали обилни приноси. У тим годинама и дрвеће је образовало необично широке годове. Таквих је годова на сандучићу, који смо испитали, било шест. Али и пре тога, годови нису била уски, тако да приметног разилажења са библијском историјом о седам година изобиља овде нема. Пошто је после година родности дошло седам година неродице, то структура стабала, која смо испитали, сведочи са необоривом тачношћу.



Поред поменутог сандучића, ја сам испитао такође и горепоменути саркофаг. Његова сачуваност била је нешто лошија од очуваности кутијице за чување лепих мириса, али ипак и на дрвету сикоморе, из стабла од ког је био направљен саркофаг, дала се утврдити слична група слојева, потврђујући са неоспорном јасношћу, да у основи ове библијске историје лежи несумњиви факт, записан на страницама велике књиге Природе.



О направљеном открићу, у општим цртама, ја сам саопштио на јавном предавању на вечери у част Д. Н. Каигородова у фебруару 1928 године, и трудио се то да одштампам прилажући све материјале, и резултате добијене испитивањем. То се није дало урадити, јер услови цензуре, који су постојали у СССР, нису дозвољавали штампање ничега, што може допринети јачању ауторитета књиге Светог Писма.



Сматрам корисним да реченом додам информацију, која се односи на историју древног Египта.



Сагласно Библијској хронологији, продаја Јосифова од брађе у Египат и затим пресељење праоца Јакова у ту земљу, десили су се 18 векова пре Рођења Христовог. Неки историчари одређују тачно време пресељења Јакова - 1825 годину. Приметно је, да је при фараоновој ХII династији, конкретно при Аменехмету III, који је царовао те године, мрежа вештачког наводњавања била значајно раширена и усавршена. Ниво воде у Нилу, при фараонима ХII династије, мерио се на скалама око Семнје, на другом брзаку. У надписима пронађеним овде, који се односе на 14 годину царствовања Аменемхета (тј. 1835 године пре Р.Х.) измерен је максимални ниво, који је прекорачио 7 метара нивоа воде, посматрано сада.



Очевидно, специјални чиновници су мерили ниво дизања воде у Нилу, јер је државна власт јасно показивала да зна, какво огромно значење за привредни живот краја је имао систем вештачког наводњавања, чије деловање је у потпуности зависило од количине воде у Нилу.



Посебно крупни послови у том периоду били су у Фајумској оази. Овде се налазио велики резервоар воде, кога су Грци назвали Меридово језеро. Језеро се сједињавало каналом са уставама (бранама), и тај систем је давао могућност регулисања наводњавања врло велике површине Фајумске оазе (погледај о томе у Меасперу и Авдиеви).



Остаје да се изложеном дода следеће: ако би било могyће испитати египатске колекције британског и каирског музеја, ми би, несумњиво, нашли још низ предмета, који су на себи запечатили догађаје, описане у последњим главама Књиге Постања.





Протојереј Н.Смирнов

Из газете "Наша Страна", Буенос Аирес. 1960 г.

 

[marija]

Историја многострадалног Јова

У веома давна времена живео је источно од Палестине праведан човек, по имену Јов. То је био поштен и добар човек, који се старао да у целом свом животу угоди Богу. Господ га је наградио за благочестивост великим блазима. Он је имао много стотина крупне и хиљаде ситне стоке. Радовала га је велика и сложна породица: имао је седам синова и три кћери.



Али ђаво је позавидео Јову. Он је почео да клевеће Богу праведног Јова: "Да ли је због поклона богобојазан (праведан) Јов? Отми му све, што има - xоће ли Те и тада благословити?" Бог пак, да би показао свима, колико Му је веран Јов, и да би научио људе трпљењу у њиховим страдањима, допустио је ђаволу да узме Јову све, што је имао. И ево, једног дана, разбојници отераше сву Јовову стоку, слуге побише, а страшни ветар из пустиње разруши дом, у ком су била деца Јовова, и сви они погибоше. Али Јов не само да није почео да ропће на Бога, већ је рекао: "Бог дао, Бог и узео: да буде благословено име Господње".



Посрамљени ђаво не задовољи се тим. Он поново поче клеветати на Јова: "за живот свој даће човек све, што има; но дотакни се костију његових и тела (тј. удари га болешћу) - и видећеш, xоће ли благословити Тебе?" Бог допусти ђаволу да лиши Јова још и здравља. И ево, оболе Јов најстрашнијом болешћу - губом. Тада и жена Јовова поче да га наговара да каже реч ропота против Бога, а другови његови, уместо утехе, само су растројавали невиног страдалника својим неправедним сумњама. Али Јов је остао чврст, није изгубио наду на милосрђе Божије и само је молио Господа да потврди, да он трпи невин.



У беседи са друговима Јов је пророковао о Искупитељу (о Спаситељу) и о будућем васкрсењу: "Ја знам, Искупитељ мој је жив, и Он ћe у последњи дан поново саставити из праха распадајућу кожу ову моју, и ја ћy у телу мом видети Бога. Ја ћу видети Њeгa сам; моје очи, а не очи неког другог, видеће Њeгa (Јов 19, 25-27).



После овога Бог, показа свима пример верности и трпљења на Свом слузи Јову, Сам се јавио и рекао друговима његовим, који гледаше на Јова, као на великог грешника, да траже од њега молитву за себе. Бог је наградио свога верног слугу. Јову се вратило здравље. И поново је добио седам синова и три кћери, а стоке два пута више него пре, и живео је Јов још сто четрдесет година и починуо спокојно, благочестиво и срећно.



Историја многострадалног Јова нас учи, да несрећу Бог шаље не само за грехе, већ понекад Бог шаље несреће и праведницима због још јачег утврђивања њиховог у добру, због посрамљења ђавола и због прослављења правде Божије. Затим, историја живота Јововог нам открива, да земна срећа не одговара увек човековом врлинском животу, и учи нас такође да будемо састрадални у несрећама.



Јов, својим невиним страдањем и трпљењем, је праобраз Господа Исуса Христа. Зато се у дане спомињања страдања Исуса Христа (у страсној седмици) у цркви чита историја из књиге о Јову.





НАПОМЕНА: Види Библију -"Књига о Јову".