"Закон Божији" - уџбеник веронауке протојереја С. Слободскоја са илустрацијама

[marija]

Беседа о трећем дану стварања

Даље, земља добија такво устројство, да се на њој јавља већ и живот, премда још само нижи, односно живот растиња. И рече Бог; да се сабере вода, која је под небом, на једно место, и нека буде суво. И би тако. И рече Бог: нека изникне из земље трава, биље, што носи семе по својим врстама и по подобију, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у којем ћe бити семе његово на земљи. И би тако. И увиде Бог да је добро. И би вече, и би јутро: дан трећи (1, 9-13).



Раздвајање вода од сувог у трећем дану не треба представљати као просто, да кажемо, оцеђивање већ готове воде од тврдих земљаних делова. Воде још није било у том виду и хемијском саставу, како је ми сада познајемо. Тако, као прво, стваралачком речју Господњом без-образна и неустројена материја наше планете преображена је била у трећем дану света у два вида: саздани су били вода и суво, и ово друго (суво) сместа је образовало на својој површини разна водна места: реке, језера и мора.



Друго, наша планета оденула се танким прозрачним покровом атмосферског ваздуха, и појавили су се гасови са својим многобројним једињењима. Tpeћe, и на самом сувом делу предметом творачког стварања постали су, не само спољашње копно са планинама, долинама и сл., него и у самим недрима њеним - разни слојеви земље, метали, минерали и сл. Као четврто, посебном заповешћу Творца, на земљи су се јавили сви могући видови растиња.



На крају, треба сматрати, да су у трећем дану света и друге тамне и хаотичне масе, небеских тела добиле коначни облик, у складу са својим циљем, премда писац постанка говори само о нашој земљи. Полажући своју наду на тој основи, што у другом и четвртом дану Господ дејствује у целом светоздању, закључујемо - не може бити да би цео трећи дан био посвећен само земљи, која је ништавно зрно песка у целом саставу светоздања. Јасно стваралачко дејство трећег дана може се основано представити себи у следећем виду. Земља је још била огромно море. Тада је Бог рекао: "да се сабере вода, која је под небом, на једно место, и нека буде суво; и би тако". Згушњавајући се и постепено се хладећи, материја се на неким местима подизала а на другим спуштала; узвишена места оголела су се од воде, постајући сувим, а удубљења и шупљине напунили су се водом која се у њих сливала и образовали су тако море. "И суво назва Бог земља, а сабрања водена назва мора: и увиди Бог, да је добро".



Али земља још није стекла то, што је представљало циљ њеног стварања: на њој није још било никаквог живота, осим што су голе мртве стене мрачно гледале на водена пространства. Али ево, када се свршило распоређивање воде и сувог и образовали се неопходни услови за живот, тада, по речи Божијој, нису закаснили да се појаве ни први његови почетци - у виду растиња: "И рече Бог: нека изникне из земље трава, биље, што носи семе (по својим врстама и по подобију), и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у којем ћe бити семе његово на земљи - и би тако. И увиде Бог, да је добро. И би вече и би јутро: дан трећи".



Науци су познати остатци тог растиња, и они запрепашћују својим величанственим размерама. То, што се сада јавља као нижа биљка, као на пример наша папрат, у првобитно време представљало је величанствено дрво. Нити садашње маховине у првобитно време биле су неколико фита (око 1 метра) у пречнику. Али како је могло израсти то моћно растиње без утицаја сунчевих зрака, који су озарили земљу тек у следећем четвртом дану? Научна истраживања и овде, као и у многим другим случајевима, са свом неоспорношћу и тачношћу, потврђују писање о постанку. Спроведени су експерименти са електричним светлом, у развићу биљака. Један научник (Фаминцин) достигао је одличне резултате у том погледу уз помоћ светлости добијене од обичне петролејске лампе. На тај начин, постављено питање, у виду научних испитивања, изгубило је сваку силу. Далеко озбиљније, у датом случају, представља друго оспоравање; наиме у том самом слоју земље, у којем се први пут појављују остатци органског живота и у ком је, по писању постанка, земља производила само зеленило и обично растиње, заједно са растињем срећу се већ и животињски организми: корали, мекушци и животиње из свежих вода најједноставнијих форми. Али ни то оспоравање није неодбациво: слојеви земље не одељују се једни од других неким непробојним зидом; на против, у току протеклих земљиних хиљада година, происходила су сва могућа колебања и промене распореда, због чега се они мешају и често прелазе један у други.



Мада се растиње и могло развијати под утицајем првобитне светлости, његов развитак при таквим условима није се могао савршити с таквом правилношћу и корисношћу, каква се опажа у њему сада. Величанствено по размерама, оно је било сиромашно по формама и бојама. Осим биљака оно није представљало ништа: ни један цветак, ни један плод се не налази у слојевима каменоугљеног периода. Оно је, очевидно, оскудевало у правилно одмереној светлости садашњих светила (сунца и звезда).



У четвртом "дану" света, по заповести Божијој, засијала су над нашом земљом светила небеска: сунце, месец и звезде. Од тада, почели су постојати размаци времена - наши садашњи дани, месеци и године.

[marija]

Беседа о четвртом дану стварања

За образовањем земље следи устројство светила небеских. И рече Бог: нека буду светила на своду небеском (да осветљавају земљу) да деле дан од ноћи, и нека буду знаци временима и данима и годинама; и да буду они светилима на своду небеском, да осветљавају земљу. И би тако. И створи Бог два светила велика: светило веће, да управља даном, и светило мање, да управља ноћу, и звезде; и постави их Бог на своду небеском... И увиди Бог да је добро. И би вече, и би јутро: дан четврти (1, 14-19).



Стваралачка заповест: да буду светила, очевидно је иста са предходним заповестима Творца: да буде светлост... да се сабере вода. И како се тамо подразумева не првобитно стварање, већ стваралачко образовање предмета, тако и овде је потребно разумети не ново саздање, већ само пуно образовање тела небеских.



Како треба схватити порекло светила небеских? По унутарњој и основној материји својој светила небеска постојала су већ и до четвртог дана; она су и била та вода над сводом, из које су се образовала безбројна тела слична лоптама у другом дану стварања. У четрвртом дану нека од тих тела су била тако устројена, да се првостворена светлост усредсредила (сакупила) у њих у већој мери, и почела су на моћнији начин дејствовати - као самосветлећа тела, или светила у правом смислу, нпр., сунце, и непокретне звезде. А друга од тамних тела сличних лоптама су остала тамна али оспособљена од Саздатеља да одбијају светлост палу на њих са других светила - то су светила али не у правом смислу - такозване планете, које блеште позајмљеном светлошћу, нпр., Месец, Јупитер, Сатурн и друге планете.



У петом "дану" света, по речи Божијој, вода је произвела душу живу, тојест појавили су се у води мекушци, инсекти, гмизавци и рибе, а над земљом, по своду небеском, су полетеле птице.

[marija]

Беседа о петом дану стварања

У петом дану саздане су животиње, које живе у води и које лете у ваздуху. И рече Бог: нека врве по води живе душе (гмизавци); и птице нека полете над земљом, по своду небеском. И би тако. И створи Бог рибе велике... И увиде Бог, да је добро. И благослови их Бог, говорећи: плодите се и размножавајте и напуните воде у морима, и птице да се размноже на земљи. И би вече, и би јутро: дан пети. (1, 20-23).



Стваралачка заповест Божија, наравно, образује ова створења из елемената земље; али као и свуда тако и овде, чак овде и више него у предходним случајевима, Богу, а не стихијама материјалним, припада стваралачка сила: зато што се, са образовањем животиња, у природу уводи нови, виши прицип живота, јављају се одушевљена, слободно покретна и чувствујућа (осећајна) створења.



Дарујући новосазданим тварима благослов да се размножавају, Бог као да обраћа у њихову својину (даје им) ту силу, кроз коју су и они сами добили своје постојање, тј. даје им способност да производе од себе нова створења сваки по врсти својој.



Подробно творачко дејство петог дана може се представити себи у следећем виду:



Небо се украсило светилима, на земљи се развило џиновско растиње, али није још било живих бића, која би се могла наслађивати даровима природе. За њихово постојање још није било потребних услова, тј. ваздух је био засићен штетним испарењима, која су могла погодовати само царству растиња. Атмосфера је садржавала у себи још толико сувишних примеса, и претежно угљене киселине, да је још немогуће било постојање животињског света. Нужно је било очистити атмосферу од примеса штетних по живот. Тај задатак је и обавило гигантско растиње под утицајем сунца које је заблистало у четвртом дану. Угљена киселина чини један од најосновнијих елемената живота растиња, и тако пошто је њом била засићена атмосфера, то је саздано растиње брзо и грандиозно почело да се развија, апсорбујући угљену киселину и очишћујући од ње атмосферу. Огромне каменоугљене наслаге нису ништа друго него та атмосферска угљена киселина, претворена процесом растиња у тврдо тело. Тако се савршило очишћење атмосфере и, када су се спремили услови за постојање животињског света, он није закаснио да се јави у сили новог стваралачког акта.



"И рече Бог: нека врве по води живе душе; и птице нека полете над земљом по своду небеском". У сили те Божанствене наредбе савршио се нови стваралачки акт, не просто образујући, као у предходним данима, него у пуном смислу стваралачки, какав је био и први акт творења првобитне материје - из ничега.



Тада се саздавала "душа жива", уводило се нешто такво, чега није било у постојећој првобитној материји, и заиста, писац Постања овде, по други пут, употребљава глагол бара - стварати из ничега. "И створи Бог рибе велике, и све душе живе што се мичу, што поврвеше по води, по врстама њиховом, и сваку птицу пернату, по врсти њеној".



Најновија геолошка испитивања разјашњују и допуњују ову кратку историју писца Постања.



Спуштајући се у дубину земљиних слојева, геолози долазе до таквог слоја, у ком се први пут појављује "душа жива". Тај је слој, према томе, колевка животињског света, и у њему се срећу најпростији животињски организми.



Најдревнија "душа жива", која је позната геологији, јесте, такозвани, Еозон канадски, пронађен у најнижим слојевима, такозваног, Лаврентијског периода. Затим се појављују корали и инфузорије, а такође раколики организми (љускари) различитих врста, а још више наступају џиновски гмизавци - чудовишта и гуштери. Mеђу њима су посебно чувени ихтиосаурус, хилеосаурус, плезиосаурус и птеродактил. Сви они запрепашћују својим џиновским размерама.



Ихтиосаурус је имао до 40 фита (око 12 метара) дужине, са изгледом гуштера, са главом делфина, са зубима крокодила и репом снабдевеним кожастим рибљим перајем. Хилеосаурус је имао до 9 фита (2,7 метара) у висину и представљао је страшан облик гуштера. Плезиосаурус је имао изглед гигантске корњаче са вратом дугим 20 фита (око 6 метара), са малом змијском главом и жаоком од 6 фита (1,8 метара) дужине. Птеродактил - је био као летећи дракон (змај), са крилима, дугачком главом, крокодилским зубима и тигровим канџама - уопште личио је на летећег миша, али огромних размера. Нека од тих чудовишта срећу се још и сад, али су сада њихови представници - ништавни патуљци у поређењу са својим предцима. Толико је ослабила стваралачка сила остареле земље!



"И виде Бог, да је добро! И благослови их Бог, говорећи: плодите се и размножавајте и напуните воде у морима, и птице нека се размноже на земљи. И би вече, и би јутро: дан пети".



У шестом "дану" света, по речи Божијој, земља је произвела душу живу, и појавиле су се на земљи животиње, тојест стока, гмизавци и звери; и на крају, створио је Бог човека - мужа и жену, по образу и подобију Својему, тојест по духу сличним Себи.



Завршивши стварањем човека саздање свог видљивог света, Бог је увидео, да је све, што је Он саздао - веома добро.

[marija]

Беседа о шестом дану стварања

У шестом, последњем, дану стварања саздане су животиње, које живе на земљи и човек.



Како се при стварању риба и водених гмизаваца Господ обраћао к води, тако исто и за стварање четвороножних створења Он се обраћа сада к земљи, слично томе, како јој се обраћао за стварање растиња. То треба разумети тако да је Господ дао земљи животворну силу, а не тако, како мисле неки истраживачи природе, да је земља загревана топлотом сунчевих зрака, сама плодородила (изнедрила) животиње. У свој опширној области природе нема ни најмањег наговештаја о томе, да би било који облик животне твари могао прећи у други, нпр., травоједне животиње у грабљивице: тим пре противприродно је представљати настанак самог животињског света из неорганских почетака (из гасова, минерала и сл.). "Када је Бог рекао: да пусти земља" - говори Василије Велики - "то не значи, да земља пушта из себе нешто што се налази у њој; али Онај ко је њој дао наредбу, дао је земљи и силу да пусти" ("Беседе на шестоднев").



Сагласно са природно-научним истраживањима последњег времена, може се себи представити историја шестог дана творења следећим објашњењем. Вода и ваздух испунили су се животом, али је пуст остао трећи део земље - суво, а оно представља најприкладнији облик за живот живих створења. Али настао је и период њеног насељавања. "И рече Бог: да створи земља душу живу по врсти својој, стоку, и гмизавце и звери земаљске по врстама њиховим: и би тако. И створи Бог звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по врстама њеним, и све гмизавце земаљске по врстама њиховим. И увиде Бог, да је добро" (1, 24-25).



Научно истраживање, дижући се навише по лествици земних наслага, одмах за слојем који садржи описана чудовишта, рибе и птице, среће се такође са новим слојем у ком се појављују нови - четвороножни организми. У почетку су се појавили на земљи огромни четвороношци, сада већ непостојећих облика - динотерији, мастодонт и мамут (род слонова, огромних неспретних форми) - затим савршеније животиње, и на крају, садашњи њихови видови - лавови, тигрови, медведи, рогата стока итд.

Посматрајући то постепено појављивање разних врста, наука невољно поставља питање: како су се формирале те врсте? Представљају ли оне неизмењене форме, које су добиле свој почетак у стваралачко-образујућем чину, или су се постепено формирале једне из других и све из једне првобитне форме?



У 19 веку, како је познато, широко се распространила теорија Дарвина - теорија такозваног трансформизма, или постепеног развића (еволуције). Како се она односи према библијској историји стварања?



Писац постања говори, да су растиње и животиње саздани "по врстама својим", тј. не једна биљна или животињска форма, већ много растиња и животиња. Али то не значи, да су сви сада постојећи видови повезани својим пореклом са првобитним стваралачким чином. Јеврејска реч мин, преводива у смислу "род", има врло широко значење, и не уклапа се у техничко научно значење речи "врста". Оно је шире од ње у сваком случају, и не обухвата све садашње врсте и варијанте животиња и растиња; и не одриче, могућност постепеног усавршавања форми.



А да су промене у формама стварно могуће - то се доказује несумњивим фактима. Многе сорте ружа, каранфила и георгина и многе врсте кокошака и голубова, које се могу видети у зоолошком вртовима, створене су не више од столећа уназад. Промене се такође дешавају под утицајем различитих климатских услова, типа земље, исхране итд. На основу тога може се предпоставити, да број форми растиња и животињских форми у првобитном свету није био тако велик и разноврстан, као сада.



Књига Постанка, која извештава, да се стварање у правом смислу (бара) десило само при стварању првих почетака живог-органског живота, а да је затим следило просто стварање, не одриче такође категорички (апсолутно) могућност развића врста једних из других. Било како, она не даје никакву основу за прихватање теорије развића у свом њеном обиму: она јасно и разговетно утврђује, да су животиње и биљни организми непосредно били створени "по врстама својим", тј. у разноврсно одређеним формама.



Ова теорија нема у себи чврстог основа и у науци и у садашње време њој је нанесен жесток пораз. Hећу наводити све научне доказе, већ ћу указати на један. Познати амерички научник Кресм Морисон (бивши председник Њу-јоршке Академије Наука) говори:



"Чудо гена - појава, коју ми познајемо, али која није била позната Дарвину - сведочи о томе, да је о свему живом била испољена брига. Величина гена тако је невероватно мала, да ако би се сви они тј. гени, захваљујући којима живе сви људи на земаљској кугли, сакупили заједно, њих би било могуће сместити у напрстак. И напрстак не би био пун! Поред тога ултрамикроскопски гени и њихови пратећи хромозоми налазећи се у свим ћелијама свега живог апсолутни су кључ за објашњење свих обележја човека, животиња и растиња. Напрстак! У њега се могу сместити све индивидуалне особине милијарди људских бића. И о сумњи у то не може бити ни речи. Да ли ови гени садрже у себи чак и кључ за психологију сваког посебног створења, смештајупи све у таквом малом обиму?"



Ето где започиње еволуција! Она започиње у јединици, која је чувар и носилац гена. И ето тог факта, да се неколико милиона атома, укључених у ултрамикроскопски ген, могу показати као апсолутни кључ, за усмеравање живота на земљи, и представљају доказ, да је о свему живом показана брига, да је о њима неко раније предвиђао, и да предвиђање проистиче и Стваралачког Разума. Никаква друга хипотеза овде не може помоћи да се реши та загонетка постојања!"



У шестом дану стварања земља је већ у свим својим деловима била насељена живим створењима. Свет живих створења представљао је складно дрво, чији се корен састојао од најпростијих, а вршне гране од виших животиња. Али то дрво није било пуно, јер још није било цвета, који би завршио и украсио његов врх, није још било човека - цара природе.



Али ево, јавио се и он. "И рече Бог: да начинимо човека по образу Нашему (и) по подобију Нашему; и да господаре они над рибама морским, и над птицама небеским, и над стоком, и над свом земљом, и над свим гмизавцима, што се мичу по земљи. И створи Бог човека по образу Својему, по образу Божијем створио је њега, мушкарца и жену створи их". Овде се по трећи пут извршава у пуном смислу стваралачки акт (бара), јер човек у свом бићу опет има нешто такво, чега није било у пре њега створеној природи - наиме дух, који га разликује од свих других бића.



Тако се завршила историја стварања и образовања света. "И увиди Бог све, што Он створи, да је добро веома. И би вече, и би јутро: дан шести".



"И саврши Бог до седмог дана дела Своја, и почину у дан седми од свих дела Својих, која је Он створио и саздао. И благослови Бог седми дан и посвети њега".



У следећем периоду, тојест у седмом "дану" света, који се, како уче св. оци, продужава и до данас, Бог је престао да ствара. Он је благословио и посветио тај "дан", и назвао га је суботом, тојест одмором (покојем); и заповедио је, да се и људи одморе у свом уобичајеном седмом дану од послова својих и да га посвете служењу Богу и ближњима - направио је тај дан слободним од животних послова, празником.



По завршетку стварања је Бог, оставио свету да живи и развија се по Њим установљеном плану и законима (или схватљиво да кажемо, по "законима природе"), али у исто време Он ће се непрестано бринути о свему створеном, дајући свакоме створењу то, што му је неопходно за живот. Таква брига Божија о свету назива се "Промислом Божијим".





НАПОМЕНА: Детаљно о стварању видљивог света види св. Библију у 1 Књизи Мојсијевој "Постанак" гл.1, ст. 1-31; 2, 1-3.

[marija]

Како је Бог створио прве људе

Бог је створио човека другачије, него друга створења. Пре стварања његовог Бог је, у Пресветој Тројици, утврдио Своје хтење. Он је рекао: "створимо човека по образу Нашем и по подобију нашем".



И створио је Бог човека из праха земаљскога, тојест из материје, из које је био саздан сав материјални, земни свет, и дунуо је у лице његово дисање животно, тојест дао му је дух слободан, разуман, жив и бесмртан, по образу и подобију Своме; и постаде човек са бесмртном душом. Тим "надахнућем Божијим" или бесмртном душом и разликује се човек од свих осталих живих створења.

Бог благосиља прве људе у рају

На тај начин, ми  смо припадници двају светова: телом - припадамо свету видљивом, материјалном, земном, а душом - свету невидљивом, духовном, небеском.



И даде Бог првом човеку име Адам, што значи "узет из земље". За њега је засадио Бог на земљи рај, односно прекрасни врт и населио је у њему Адама, да би га он обрађивао и чувао.



У рају је расло сво могуће дрвеће са прекрасним плодовима, а посред њих била су два посебна дрвета: једно се звало дрветом живота, а друго - дрветом познања добра и зла. Једење плодова са дрвета живота имало је силу да чува човека од болести и смрти. За дрво познања добра и зла Бог је заповедио, односно наредио човеку: "од сваког дрвета у рају можеш јести, а од дрвета познања добра и зла не једи, јер ако окусиш од њега, умрећеш".



Затим је, по заповести Божијој, Адам дао имена свим зверима и птицама небеским, али није међу њима имао друга и помоћника, сличног себи. Тада Бог пусти на Адама тврд сан; и када је он уснио, узео је једно његово ребро и попунио то место месом (телом). И саздао је Бог из ребра, узетог од човека, жену. Адам је њу назвао Евом, односно мајком људи.



Бог је благословио прве људе у рају и рекао им: "рађајте се и множите, напуните земљу и владајте њом".



Створивши жену из ребра првог човека, Бог нам је указао, да сви људи потичу од једног тела и душе, и да су дужни да буду једно - да љубе и чувају једни друге.



НАПОМЕНА: Види Библију у књ. "Постанак": гл. 2, 7-9; 2, 15-25; 1, 27-29; 5; 1-2.

[marija]

Живот првих људи y paјy

Земаљски рај или прекрасни врт, у ком је Бог населио прве људе - Адама и Еву, налазио се у Азији, између река Тигар и Еуфрат.



Живот људи у рају био је испуњен радошћу и блаженством. Савест им је била спокојна, срце им је било чисто, а разум светао. Нису се бојали ни болести, ни смрти, нису имали потребу за одећом. Свега им је било у изобиљу и довољно. Храна њихова били су плодови са рајског дрвећа.



Међу животињама није било непријатељства - јаке нису нападале слабе, живеле су заједно и храниле се травом и растињем. Оне се нису бојале људи, већ су их волеле и слушале их.



Али највише блаженство Адама и Еве било је у молитви, тојест у честој беседи са Богом. Бог им се јављао у рају у видљивом облику, као отац деци, и саопштавао им је све потребно.



Бог је саздао људе, тако као и ангеле, због тога, да би они љубили Бога и једни друге и наслађивали се великом радошћу живота у љубави Божијој. Дакле, тако као и ангелима, Он им је дао потпуну слободу: да љубе Њега или не љубе. Без слободе не може бити љубави. А љубав се испољава у радосном испуњавању жеља онога кога љубиш.



Али, пошто су људи били мање савршени, него Ангели, то им Господ и није дао одједном и заувек да направе избор: да приме или одбију ту љубав, како је то било са ангелима.



Бог је почео да учи људе љубави: Због тога Он је и дао људима ту малу, једноставну заповест - да не једу плодове са дрвета познања добра и зла. Испунивши ту заповест, или жељу Божију, они су тако могли показати своју љубав према Њему. Постепено, прелазећи од лаког ка сложенијем, они би се укрепљивали у љубави и усавршавали би се у њој. Адам и Ева су са љубављу и радошћу слушали Бога. И била је у рају у свему воља Божија и Божији поредак.





НАПОМЕНА: Види Библију у књ. "Постање": гл. 2, 10-14; 2, 25.

[marija]

Беседа о човеку

Када говоримо да се човек састоји од душе и тела, тада ми тиме изражавамо, да се човек састоји не само из једне мртве твари - материје, већ из оног вишег начела, које ту материју оживотворава, чини је живом. У ствари, човек је троделан и састоји се од тела, душе и духа. Ап. Павле каже: "Реч Божија је жива и делотворна и оштрија од сваког двосеклог мача, и продире све до раздељења душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца" (Јевр. 4, 12).



1. ТЕЛО. Тело човеково саздано је Богом "из праха земнога" (Пост. 2, 7) и зато оно земљи и припада: "земља си и у земљу ћеш отићи" (Пост. 3, 19), речено је првом човеку после његовог грехопада. Својим телесним животом човек се ничим не разликује од осталих живих створења - животиња и он се састоји од удовољавања потребама тела. Потребе тела су различите, али у суштини своде се на удовољење два основна инстинкта: 1) инстинкт самоодржања и 2) инстинкт продужења врсте.



Оба ова инстинкта су унесена Творцем у телесну природу сваког живог створења, са потпуно јасним и разумним циљем - да то живо створење не погине и да се не уништи без трага.



Ради општења са спољашњим светом тело човеково је направљено са пет чулних органа: видом, слухом, мирисом, укусом, додиром, без којих би човек био потпуно беспомоћан у овом свету. Цео тај апарат човековог тела је необично сложен и премудро устројен, али сам по себи он би био само мртва машина без покрета, када њега не би оживотворавала душа.



2. ДУША. Душа је дата од Бога, као оживотворавајући принцип, због тога, да би управљала телом. Другачије речено, душа је животна сила човекова и сваког живог створења; научници је тако и називају: витална (животна) сила.



Душу имају и животиње, но њу је заједно са телом створила земља. "И рече Бог: нека створи вода душе живе... рибе, гмизавце. И рече Бог: нека створи земља душе живе... стоку, гмизавце, звери... по роду својему: и би тако" (Пост.1, 20-24).



И само је за човека речено, после саздања тела његовог из праха земног, да Господ Бог "дуну у лице његово дух живота, и поста човек душа жива". (Пост. 2, 7). То "надахнуће живота" и јесте највиши принцип у човеку, тј. његов дух, којим се он безмерно уздиже над свим другим живим створењима. Зато, премда је душа човекова у много чему слична са душом животиња, она у највећој мери неупоредиво надмашује душу животиња, захваљујући њеној сједињености са духом, који је од Бога. Душа човекова појављује се као свезујућа карика између тела и духа, представљајући, нешто као мост од тела ка духу.



Сва дејства, или танани покрети душе тако су разнолики и сложени, и тако се преплићу једни са другима, тако су муњевито окретни и често тешко ухватљиви, да их због бољег разликовања разумљиво делимо на три вида, три категорије: мисли, осећања и жеље. Ти покрети душе предмет су изучавања науке, коју зовемо "психологија".



1. Орган тела, помоћу ког душа остварује своју мислену делатност, је мозак.

2. Централним органом oceћaja сматрамо срце. Оно представља мерило тога што нам је пријатно или непријатно. Срце се природно сматра као неки центар живота човековог, центар, у ком се чува све што улази у душу споља, и из ког исходи све што се испољава душом према споља.

3. Жељама човековим руководи воља, која нема свој материјални орган у нашем телу, а оруђе за испуњење њених планова су наши удови, који се доводе у покрет уз помоћ мишића и нерава.

Резулати деловања нашег ума и осећаjа, рођени у срцу, врше ово или оно деловање на вољу, и наше тело производи ово или оно дејство или покрет.



На тај начин, душа и тело су тесно повезани једно са другим. Тело, помоћу органа спољних осећаjа, даје ове или оне утиске души, а душа, у зависности од тога, овако или онако управља телом, руководи његовом активношћу. Будући да постоји таква свеза душе са телом, тај живот неретко називају општим термином: "живот душевно-телесни". Па ипак, потребно је разликовати: живот телесни, као удовољење потребама тела, и живот душевни, као удовољење потребама душе.



У чему се састоји живот телесни ми смо већ говорили. Он се састоји у томе да се задовоље два главна инстинкта: инстинкт самоодржања и инстинкт продужења врсте.



Живот духовни састоји се из удовољавања потребама ума, осећаjа и воље: душа xоће да стиче знања и да испитује ове или оне осећаjе.



3. ДУХ. Али живот човеков се не исцрпљује удовољавањем само многобројних потреба тела и душе.



Тело и душа - то још увек није сав човек, истину говорећи - то није потпуни човек. Изнад тела и душе стоји и нешто више, а то је дух, који често иступа у улози судије и душе и тела, и даје свему оцену са посебне, више тачке посматрања. "Дух", говори Епископ Теофан Затворник, "као сила што је од Бога настала, познаје Бога, тражи Бога, и у Њему Једином налази спокој. Неким духовним тајанственим чулом потврђује се у свом исхођењу од Бога, он осећа Своју пуну зависност од Њега и спознаје своју обавезност да на сваки начин угађа Њему и живи само за Њега и Њим". Ово је то, о чему је говорио блажени Августин: "Ти, Боже, саздао си нас са стремљењем ка Теби, и беспокојно је наше срце, ако се не успокоји у Теби".



Дух се у човеку испољава у три вида: 1) страх Божији, 2) савест и 3) жеђ за Богом.



1. "Страх Божији" - то наравно није страх у нашем обичном човечанском поимању те речи: то је страхопоштовани и усрдни трепет пред величином Божијом, не раскидиво повезан са неизмерном вером у истину постојања Божијег, у стварно постојање Бога, као нашег Творца, Промислитеља, Спаситеља и Платодавца. Сви народи, на каквом год ступњу развитка се налазили, сви имају веру у Бога. Још је древни писац Цицерон, две хиљаде година пре нашег времена рекао: "нема ни једног народа, толико грубог и дивљег, а да у њему нема вере у Бога, чак ако он и не познаје Његову суштину. Од тада - говори научник Гетингер - откривене су и истражене Америка и Аустралија, и у састав историје ушло је небројено много нових народа, а његова реч увек остаје непоколебива, и можда још више него пре, постала је несумњива и потпуно очевидна. На тај начин, колико протеклих векова историја постоји, толико је и доказа за ту истину.



2. Друго у чему себе пројављује дух у човеку, је савест. Савест указује човеку, шта је добро а шта није, шта је угодно Богу а шта неугодно, шта треба а шта не треба радити. И не само да указује, већ и приморава човека да испуњава указано, при чему за испуњење награђује утехом, а за неиспуњење кажњава грижом. Савест је наш унутарњи судија - чувар закона Божијег. Није без основа то што наш народ назива савест "гласом Божијим" у души човековој.



3. Треће испољавање духа у човеку Епископ Теофан је јасно назвао "жеђ за Богом". И у ствари, нашем духу је по природи својствено да тражи Бога, да му стреми, да се сједињује са Богом, да жуди за Богом. Ничим материјалним и земним наш дух не може се задовољити. Ако неко од нас и овлада неким земним блазима, задобије их, њему се све хоће још више. Та вечна човекова незадовољивост, та свагдашња незадовољност, та жеља која се уистину ничим не може заситити, показује, да у нашем духу постоји стремљење ка нечем вишем, од онога што га у земном животу окружује, ка нечему идеалном. А пошто ништа земно ту жеђ у човеку не може утолити, то је и дух човеков немиран, и не налази себи покоја, док не пронађе пуно задовољство у Богу, у живом општењу, ка Којем дух човечији увек свесно или несвесно стреми.



Такво испољавање духа у човеку, које треба да буде руководећи принцип у животу свакога човека, тј. да се живи у општењу са Богом, по вољи Божијој и да се пребива у љубави Божијој, то значи испуњавати свој задатак на земљи и наследити вечни живот.





( По чланку архим. Аверкија "Душевность и духовность" . Минхен 1949 г.)

[marija]

Грехопад

Ћаво је завидећи рајском блаженству првих људи смислио да их лиши рајског живота. Зато је ушао у змију и обавио се око грана дрвета познања добра и зла. И када је Ева пролазила недалеко од њега, ђаво је почео да јој предлаже да поједе плод са забрањеног дрвета. Он је лукаво упитао Еву: "да ли је истина да вам Бог није дозволио да једете ни са ког дрвета у рају?"



"Не", одговорила је змији Ева "плод са свог дрвећа можемо јести, само плод са дрвета, које је посред раја, рече Бог, не једите и не прилазите к њему, да не умрете".



Али ђаво је почео да лаже, да би преварио Еву. Он рече: "не, нећете ви умрети; него зна Бог, да ако окусите, и сами ћете постати као богови, и знаћете шта је добро а шта зло".



Саблажњива ђаволска реч змије утицала је на Еву. Она је погледала на дрво и увидела, да дрво изгледа лепо за очи, да је добро за храну, и да даје знање; и пожелела је да сазна добро и зло. Она је убрала плодове са забрањеног дрвета и јела; затим је дала свом мужу, и он је јео.



Људи су подлегли искушењу ђаволовом, нарушили су заповест или вољу Божију – сагрешили су, и пали у грех. Тако се догодио грехопад људи.



Овај први грех Адама и Еве, или грехопад људи, назива се првородним грехом, јер је конкретно тај грех, затим, постао почетком (узроком) за све касније грехове људске.





 

Ева даје Адаму забрањени плод

НАПОМЕНА: Види Библлију у књ. "Постанак: гл. 3, 1-6

[marija]

Последице грехопада и обећање Спаситеља

Када су први људи сагрешили, осетели су стид и страх, као што бива са свима, који ружно поступају. Они су тог часа приметили да су наги. Да би сакрили своју наготу, они су сашили себи од листова смокве одећу, у виду широких појасева. Уместо тога, да добију савршенство, равно Божијем, како су они хтели, добили су супротно, разум им се помрачио, савест је почела да их мучи, и они су се лишили душевног спокојства.



Све је то произашло из тога, што су они познали добро и зло против воље Божије, тојест кроз грех.



Грех је толико изменио људе, да када су они чули глас Божији у рају, они су се са страхом и стидом сакрили међу дрвећем, одмах заборавивши, да се од свеприсутног и свевидећег Бога нигде и ништа сакрити не може. Тако, сваки грех удаљује људе од Бога.



Али Бог је по милосрђу Свом, почео да их призива ка покајању, да људи разумеју свој грех, да га признају пред Господом и да замоле опроштај.



Господ упита. "Адаме, где си ?"



Адам одговори: "глас Твој чух у рају и уплаших се, јер сам наг, и сакрих се".



Бог изнова упита. "Ко ти рече да си наг? Ниси ли јео плодове са дрвета од ког сам запретио да не једеш?"



Но Адам рече: "жена, што ми је Ти даде, она ми је дала плод и јео сам га". Тако је Адам стао да сваљује кривицу на Еву и чак на самог Бога, који му је дао жену.



И рече Господ Еви: "Шта си урадила?"



Али и Ева уместо покајања одговори: "змија ме је саблазнила и јела сам".



Тада је Господ саопштио последице греха који су починили. Еви Бог рече: "У боловима ћеш рађати децу и бити дужна да се повинујеш мужу".



Адаму је рекао: "За твој грех земља неће бити плодотворна, као пре. Трње и коров она ћe ти рађати. У зноју лица твог ћеш јести хлеб", тојест добијаћеш храну тешким трудом "док се не вратиш у земљу, из које си узет", тојест док не умреш. "Јер си прах и у прах ћеш се вратити".

Изгнање из раја





А ђаволу, који се скривао иза змије, главном виновнику човековог греха, је рекао: "проклет буди за то што си урадио"... И рече, да ће између њега и људи бити борба, из које ће људи изаћи победницима, наиме: "Семе женино сатрће ти главу, а ти ћеш га уједати у пету", тојест од жене ће произићи Потомак - Спаситељ света, Који ће се родити од Дјеве, победити ђавола и спасти људе, но због тога и Сам мора да пострада.



Овај завет или обећање Божије, о доласку Спаситеља, људи су примили са вером и радошћу, јер им је оно давало велику утеху. А да људи не би заборавили ово обећање Божије, Бог је научио људе да приносе жртву. За то Он је заповедио да се закоље теле, јагње или коза, и да се сагори с молитвом за опроштај грехова и са вером у будућег Спаситеља. Таква жртва била је праслика или праобраз Спаситеља, Који је требао да пострада и пролије Своју Крв за наше грехе, тј. Својом пречистом Крвљу да умије наше душе од греха и учини их чистим, светим, поново достојним раја.



Ту, у рају, је и била принесена прва жртва за грехе људи. И направи Бог Адаму и Еви одећу од коже животињске и обуче их.



Но, пошто су људи постали грешни, нису више могли остати у рају, и Господ их је изгнао из раја. И поставио је Господ на улазу у рај ангела - херувима са огњеним мачем, да стражари на путу ка дрвету живота.



Првородни грех Адамов и Евин са свим његовим последицама, путем природног рођења, прешао је на сво њихово потомство, тојест на цело човечанство - на све нас. Ето зашто се ми већ рађамо грешнима, и подложни смо свим последицама греха: јадима, болестима и смрти.



И тако, последице грехопада показале су се тешкима. Људи су се лишили рајског блаженог живота. Свет, помрачен грехом, се изменио: земља је од тада почела са муком давати род, упола, уместо добрих плодова, почеле су расти коровске траве; животиње су почеле да се боје човека, постале су дивље и грабљиве. Појавиле су се болести, страдања и смрт. Но, најглавније је то да су људи, кроз своју греховност изгубили најближе и непосредно општење са Богом, Он им се више није јављао у видљивом облику, као у рају, тојест молитва људи постала је несавршена.





Жртвоприношење је било праобраз крсне жртве Спаситеља







НАПОМЕНА: Види Библију у књ. "Постанак": гл. 3, 7-24

[marija]

Беседа о грехопаду

Када је Бог створио прве људе, тада је увидео, да "је добро веома" тј. да је човек љубављу својом устремљен ка Богу, и да у сазданом човеку нема никаквих противуречности. Човек представља пуно јединство духа, душе и тела - једну хармоничну целину, јер дух човека је устремљен ка Богу, душа је сједињена и слободно потчињена духу, а тело - души; јединство циља, стремљења и воље. Човек је био свет, обожен.



Воља Божија, заправо, састоји се у томе, да човек слободно, тј. са љубављу стреми ка Богу - извору вечног живота и блаженства - и тим самим неизмењиво пребива у општењу са Богом, у блаженству вечног живота. Такви су били Адам и Ева. Према томе у њима је био просветљен разум и "знао је Адам сваку твар по имену", значи њему су били откривени физички закони светоздања и живог света, које ми сада донекле схватамо и схватаћемо у будућности. Али грехопадом својим, људи су нарушили у себи хармонију - јединство духа, душе и тела  - растројили су своју природу. Није остало јединства циља, стремљења и воље.



Неосновано неки желе да виде смисао грехопада алегорично, тј. да се грехопад састојао у физичкој љубави између Адама и Еве, заборављајући при том, да им је сам Господ заповедио: "плодите се и множите се..." Мојсије јасно сведочи, да је "Ева сагрешила сама раније, а не заједно са мужем" - говори Митрополит Филарет. "Како је могао ово написати Мојсије, ако је хтео да напише алегорију, коју неки овде желе да нађу?".



Суштина грехопада састојала се у томе, да су прародитељи, подавши се искушењу, престали да гледају на забрањени плод, као на предмет заповести Божије, а почели су га посматрати с помишљу односа према себи - ка својој чулности и свом срцу, свом разуму (Књ. Проп. 7, 29), са одступањем од јединства истине Божије у многобројности сопствених помисли, сопствених жеља, не усредсређујући се на вољу Божију, тј. са одступањем у похоту. Похота, зачевши грех, рађа стварни грех (Јак. 1, 14-15). Ева, искушана ђаволом, увидела је у забрањеном дрвету не то, што оно јесте, него то, што она сама жели, по јасном облику похоте (1 Јов. 2, 16; Пост. 3, 6). Какве су се похоте откриле у души Евиној пре пробања забрањеног плода? "И увиде жена, да је дрво добро за јело", тј. она је предпоставила неки посебни, необично пријатни укус плода забрањеног - то је похота плоти (тела). "И да је оно пријатно за око", тј. жени се учинио лепшим од свих осталих дивни забрањени плод - то је похота очију, или страст ка наслађивању. "И жудно је, зато што даје знање", тј. жени се прохтело да сазна од тог вишега и божанственог знања, које јој је обећао искушатељ - то је гордост свакидашња (надменост живљења).



Први грех рађа се у чулности - стремљењем ка пријатним осећајима - к раскоши.



Други у срцу - жељом за наслађивањем без расуђивања.



И трећи у разуму - маштањем разметљивог многознања, и следствено томе, тежњом да се проникне у све силе човечије природе.



Растројство природе човекове и састоји се у томе, да је грех одбио или отргнуо душу од духа, и душа је, због тога, почела да има наклоност ка телу, к плоти и да се ослања на њега, а тело, изгубивши ту узвишену силу душе, пошто је и само саздано из "хаоса", почело је имати наклоност ка чулности, ка "хаосу", ка смрти. Зато резулатат греха јесу болести, разарање и смрт. Ум човечији се помрачио, воља је ослабила, чувство се унаказило, изникле су противуречности, и душа човекова изгубила је циљано стремљење к Богу.



На тај начин, преступивши границу, постављену заповешћу Божијом, човек је уклонио своју душу од Бога, истинитог свеопштег циља и пуноће, стварајући за њу (душу) лажни циљ у њеној самоћи, заробивши је у таму чулности, у грубости материје. Ум воља и деловање човека одвратили су се, уклонили се, пали од Бога ка материји, од небеског ка земном, од невидљивог ка видљивом (Пост. 3, 6). Обманут прелешћивањем искушитељевим човек се добровољно "придружио животињама неразумним и постао им сличан" (Пс. 48, 13)



Растројство човекове природе првородним грехом, отргнутост душе од духа у човеку, која и сада има наклоност ка чулности, к похоти, јасно су изражени у речима Ап. Павла: "Доброга, које хоћу, не чиним, а зло, које нећу, чиним. А кад чиним то, што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени" (Римљ. 7, 19-20). Човек постојано има у себи "грижу савест", спознајући своју греховност, преступништво. Другим речима: повређену и растројену грехом природу своју, човек својим сопственим силама, без посредовања или помоћи Божије, установити не може. Због тога је било потребно силажење или долазак Самог Бога на земљу - оваплоћење Сина Божијег (примање тела на Себе) - за поновно стварање пале и покварене природе човекове, за спасење човека од погибељи и вечне смрти.

[marija]

Зашто јe Господ Бог допустио грехопад првих људи. А ако је допустио, зашто их Господ просто ("механички")

није повратио после грехопада у предходно стање рајског живота ?

Свемогући Бог, несумњиво, могао би не допустити пад првих људи, али Он није хтео гушити њихову слободу, зато што Њему није било потребно да поквари у људима Свој сопствени образ. Лик и сличност са Богом у првом реду показује се у слободној вољи човековој.



Лепо разјашњава ово питање проф. Несмелов: "Због тога што се немогућност механичког спасења људи Богом многима чини сасвим нејасном и чак сасвим неразумљивом, ми сматрамо да није сувишно да сачинимо подробно објашњење те немогућности. Спасити прве људе путем очувања услова живота, у којим су се налазили до свог пада, било је немогуће зато што се погибељ њихова садржавала не у томе, што су се показали смртнима, већ у томе, што су се они показали преступнима. Значи, ако би они живели свесни свога преступа, за њих би безусловно био немогућ рај - баш због силе њихове свести о својој преступности. А ако би се догодило тако, да они забораве на свој преступ, то би самим тим они само потврдили своју греховност, и дакле - за њих би опет ипак био немогућан рај, због њихове природне неспособности да се приближе к том стању, којим се изражавао њихов првобитни живот у рају. Последично томе, повратити за себе изгубљени рај први људи безусловно нису могли - не због тога, што Бог то није хтео, већ зато, што то није допуштало и није могло допустити њихово сопствено природно стање.



Али деца Адама и Еве нису била крива за њихов преступ и нису могла спознати себе као преступнике само на основу тога, што су им родитељи били преступници. 3ато је несумњиво, да би Бог, једнако силан да сазда човека и подигне децу, могао да изузме децу Адамову из стања греховности и постави их у нормалне услове моралног развитка. Али за то, разуме се, потребне су:



а) сагласност Бога за погибељ првих људи



б) сагласност првих људи да уступе Богу своја права на децу и заувек се одрекну наде на спасење и



в) сагласност деце да оставе своје родитеље у стању погибли.



Ако допустимо, да се прва два од ових услова могу некако сматрати могућим, остварење трећег неопходног услова није никако могуће. Ако би ипак, деца Адама и Еве на самом делу решила, да пусте, да њихови отац и мати гину за свој направљени преступ, самим тим они, очигледно, показали би само, да су савршено недостојни раја, и десило би се - да га они несумњиво изгубе".



Mогуће је било уништити пале људе и саздати нове, али зар и новосаздани људи, имајући слободну вољу, не би погрешили? Али Бог није желео да допусти, да је човек ког је саздао делотворно, саздан узалудно, и желео је да он барем у свом удаљеном потомку, победи то зло, којем је дозволио да тријумфује над њим. Јер Свезнајући Бог ништа не ради узалудно. Господ Бог Својом предвечном мишљу је обухватио цео план стварања света; и у Његов предвечни план улазило је и оваплоћење Његовог Јединородног Сина за спасење палога човечанства.



Наиме, неопходно је било поново устројити пало човечанство састрадавањем, љубављу, да се не наруши слободна воља човекова; али да човек сам по својој вољи пожели да се врати к Богy, а не по принуђењу или по неопходности, јер у том случају људи не би могли постати достојни имена деце Божије. А по предвечној мисли Бога људи су дужни да учине себе, сличнима Њему Самом, причасницима вечног блаженог живота са Њим.



Тако се премудри и благи Свемогући Господ Бог, није гнушао да сиђе на грешну земљу, и прими на Себе наше грехом повређено тело, да би  спасао нас и вратио рајском блаженству вечног живота.

[marija]

О образу и подобију Божијем у човеку

Св. Црква учи - под образом Божијим, треба разумети од Бога човеку дароване силе душе: ум, вољу, осећања; а под подобијем Божијим треба разумети способност човекову да управља силама своје душе к уподобљењу Богу - да се усавршава у стремљењу ка истини и добру.



Подробније може се објаснити овако:



ОБРАЗ БОЖИЈИ: налази се у својствима и силама душе. Бог је Дух невидљиви, Који кроз све прониче, све оживљава, а у исто време Он је Биће независно од света; душа човекова, присутна у целом телу и оживљујући тело, иако има извесну зависност од тела, она ипак наставља да постоји и после смрти тела. Бог вечни; душа човекова бесмртна. Бог премудри и свезнајући; душа човекова има силу да познаје садашност, да се сећа прошлости и штавише да понекад предвиђа будућност. Бог преблаги (тј. предобри, премилостиви); и душа човекова способна је да љуби друге и жртвује себе. Бог свемогући, Творац свега постоjећег; душа човекова има силу и способност да мисли, твори, саздаје, устројава итд. Али наравно, постоји безмерна разлика између Бога и сила душе човечије. Силе Божије су безграничне, а силе душе човекове веома ограничене. Бог је Суштество апсолутно слободно; и душа човекова има слободу воље. Због тога човек може да жели, али може и да не жели да буде подобијем Божијим, пошто то зависи од слободног хтења самог човека, од његове слободне воље.



ПОДОБИЈЕ БОЖИЈЕ зависи од усмеравања душевних способности. Оно захтева духовни рад човеков на себи. Ако човек стреми к истини, к добру - к правди Божијој, тада он постаје подобијем Божијим. Ако човек љуби само себе, лаже, свађа се, чини зло, бринући само о земаљским блазима и размишља само о свом телу, и не брине се о души својој, тада такав човек престаје да буде по подобију Божијем (тј. сличан Богу - Оцу својему Небеском), а у свом животу постаје сличан животињама и може се коначно уподобити злом духу-ђаволу.

[marija]

Каин и Авељ

После изгнања из раја Адам и Ева почели су да рађају децу: синове и кћери. (Пост. 5, 4).



Првог сина они су назвали Каином, а другог Авељем. Каин се бавио земљорадњом, а Авељ је напасао стада.



Једном они су приносили жртву Богу: Каин - плодове земље, а Авељ - најбоље животиње из свога стада.



Авељ је имао нарав добру и кротку, он је проносио жртву од чистог срца, с љубављу и вером у обећаног Спаситеља, с молитвом за помиловање и надом у милост Божију; и Бог је примио жртву Авељеву - како се мисли, дим од ње узносио се к небу. А Каин је био нарави зле, сурове, он је приносио жртву само као обичај, без љубави и страха Божијег. Господ није примио Његову жртву; то је, како се мисли, било видно из тога, што се дим од његове жртве ширио лежећи по земљи.



После тога, Каин је почео да завиди своме брату, позвао је Авеља у поље и тамо га убио.



Бог се обрати к Каину, желећи да се он покаје, и упита га: "Где је брат твој Авељ?"



Каин дрско одговори: "Не знам; зар сам ја чувар брата свог?" Тада Бог рече њему: "Шта уради? Крв брата твог вапије ка Мени од земље. Да си проклет на земљи, и да будеш скитница по земљи". И Каин, мучен савешћу, са женом, побеже од својих родитеља у другу земљу.

 

Живот човеков је дар Божији, и стога човек нема права ни сам га себи одузети, ни узети га другима. Лишавање ближњег живота, назива се убиством, а лишавање самог себе живота, назива се самоубиством и најтежи је грех.



Уместо убијеног Авеља, Бог је дао Адаму и Еви трећег сина, благочестивог Сита, а потом и још много друге деце. Адам и Ева су дуго живели на земљи. Адам је проживео 930 година. Много су поднели страдања и жалости, у срцу се покајали за свој грех и чврсто су веровали у обећаног Спаситеља. Та вера их је спасила, они су придружени сада броју светих праотаца.

Каин убија свога брата Авеља

НАПОМЕНА: Види Библију у књ. "Постанак": гл 4, 1-16, 25; 5, 3-5.

[marija]

Потоп

Од деце Адама и Еве род људски брзо се размножио, људи су у то време живели дуго, до 900 година и више.



Од Сита произишли су благочестиви и добри људи - "синови Божији", а од Каина нечастиви и зли - "синови човечији".



У почетку потомци Сита живели су одвојено од потомака Каинових, чували су веру у Бога и будућег Спаситеља. Но касније су почели да узимају за жене кћери потомака Каинових и почели су да примају од њих зле обичаје, да се развраћају и заборављају истинитог Бога.



Кроз наредно време, нечасност међу људима је дошла дотле, да је од свих људи на земљи остао веран Богу само један потомак Ситов - праведни Ноје са својом породицом.



Видевши велико развраћење људи, милосрдни Господ дао им је за покајање и исправљење сто двадесет година. Али људи не само да се нису поправили већ су постали и гори.



Тада је Господ одлучио да умије (очисти) земљу водом од нечастивог људског рода, а праведног Ноја да сачува на земљи, због даљег размножења људи. Бог се јавио Ноју и рекао му: "крај се приближи сваком створењу, јер се земља напунила од њих злим делима; и Ја ћу их истребити са лица земље: Ја ћу навести на земљу потоп водени, да погуби све, што је на земљи". Он је заповедио Ноју да направи ковчег, тојест велико четвороугаоно пловило, слично кући, у који ће он моћи сместити своју породицу и животиње, и дао му је за то тачне размере и упутства. Ноје је са вером примио заповест Божију и почео да прави ковчег.



Када је ковчег био готов, Ноје је, по заповести Божијој, ушао у њега са својом женом, тројицом синова и њиховим женама, и по упутству Божијем, узео са собом све животиње и птице, које не могу живети у води, и које су чисте, (тј. које се могу приносити на жртву) - по седам парова, а од нечистих - по један пар, да би сачувао њихов приплод за целу земљу. Узео је и залиху хране за све, за целу годину.

Тога дана, када је Ноје ушао у ковчег, воде потопа су јурнуле на земљу - "отворише се сви извори великог бездана, и окна небеска отворише се", тојест произашла је велика поплава са мора и океана, а са неба лила је на земљу киша четрдесет дана и четрдесет ноћи. И подигла се вода на земљи изнад највиших планина, појачавајући се сто педесет дана, и потопила је све људе и животиње, тако да се већ нико није могао спасти, осим оних, који су били у ковчегу.



После сто педесет дана, вода је почела постепено да опада. Седмог месеца ковчег се зауставио на горама Араратским (у Јерменији). Првога дана десетог месеца, појавили су се врхови планина. На крају године вода се вратила у своја места.



Ноје је открио прозор ковчега, и пустио гаврана, да би сазнао, да ли је сишла вода са земље, али гавран је одлетао и долетао натраг, на кров ковчега.

Гора Арарат

Потом је Ноје пустио голуба, који, одлетевши, није могао наћи место за живот, јер је вода још била по свој земљи, и вратио се у ковчег. Почекавши седам дана, Ноје је опет пустио голуба из ковчега. Али тај пут, голуб се вратио пред вече и донео је у кљуну свеж лист маслине. И Ноје је схватио, да је вода сишла по земљи и да су се на њој поново појавиле биљке. Почекавши још седам дана, Ноје је опет пустио голуба, и он се више није вратио к њему. И открио је Ноје кров ковчега и увидео, да се земља осушила.

Излазак Нојев из ковчега

Тада, по заповести Божијој, Ноје изађе из ковчега са свом својом породицом и пусти све животиње, што беху са њим.



И направи Ноје жртвеник, тојест место за приношење жртава, и принесе за своје спасење захвалну жртву Богу, од свих чистих животиња и птица.

  Ноје приноси захвалну жртву Богу за спасење

Бог је милостиво примио жртву Нојеву и благословио њега и његове синове и обећао, да више никада неће бити таквог потопа за истребљење свега живог на земљи, због греха људских, тојест да више неће бити никада великог потопа. Као знамење тог обећања, Господ је указао на дугy у облацима, која од тада и служи да вечно подсећа људе на то Божије обећање







НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Постанак", гл. 4, 17-24; 5; 6, 1-22; 7; 8; 9, 1-17.

[marija]

  Беседа о потопу

Од стране не верујућих постоји оспоравање потопа, које се садржи у томе, да је немогуће, да се сва земља указала прекривена водом у исто време, како се говори у Библији. Али, како указује енглески научник Артур Хук: "научник, специјалиста др. Џон Муреј је установио, да ако би површина земље била претворена у равнину, тада би било тако много воде у морима, да би она на неким местима достизала шест миља дубине, што би било довољно - да прекрије земљу у целини уједначеном дубином на сваком месту - од две миље (око 3 километра).



Али потоп је могао бити "свесветским" у делимичном смислу те речи. Треба се сетити, због чега је Бог направио потоп: Увиде Господ, да је велико развраћење човеково на земљи и да су им мисли на зло у свако време... И рече Господ: истребићу са лица земље људе, које Ја створих. (Пост. 6, 5 и 7). Следи, да потоп можемо представити и у виду поплаве, која је обухватила само пространство земље насељено људима, а колико је велико било то пространство у време потопа, ми заиста не знамо. При томе, не треба да нас буни та околност, што Библија неколико пута говори о потопу као о распрострањеном "по свој земљи". Библија и сва религиозна литература, имајући објектом својих старања само човекову душу, често назива земљом (и штавише васељеном) само област обитавања човековог, и чак само област одређене човекове културе, сазреле за утицај Светог Писма. Васпитавана на Библији, Византија, назвала је Васељеном басен Средоземног мора, па је и своје императоре називала "господарима васељене" и константинопољском патријарху дала је титулу васељенског.



Широка распрострањеност предања о потопу сведочи о томе, да је потоп био догађај који је обухватио сво човечанство, и он се сачувао у сећању многих огранака људског рода. Тако истраживач Артур Хук саопштава, да су Халдеји, Финићани, Вавилоњани, Фригијци, Сиријци, Перси, Грци и чак Јермени - сви имали, више или мање, сагласна предања о потопу. Приповедање Фригијаца, на пример, спомиње Еноха, како наговештава потоп, и саопштава, да је он плакао и молио се за судбину разјарених непокајаних житеља допотопног света. Нађена древна фригијска монета, са грубим изображењем ковчега, и слово "N-0" на једној њеној страни, несумњиво, се односи на Ноја. Даље, ми откривамо, да и Индија и Кина имају записе о потопу и, да је при потопу, био спасен неко са породицом од седам чланова. Мексиканци су имали предање о човеку, који је направио брод, да би се спасао при долазећој катастрофи.



Даље треба указати, да је на основу научних (геолошких) ископина установљено, да у земљи постоји моћни слој глине, муљевити слој, који нема у себи никаквих остатака органског живота. Овај слој нагло раздељује слој каменог доба (палеолита), од наредних слојева: неолита, бронзаног и гвозденог доба. Француски научник Мортиље, назвао је тај слој hiatus, тј. прекид. Овај муљевити слој са дна морског произашао је, како се мисли, под дејством светске катаклизме, тј. копно се спустило испод нивоа океана, чије воде су и потопиле сву земљу, све планине. Како и говори о томе Мојсије: "и отворише се сви извори великог бездана" (Пост. 7, 11), а тек затим спомиње кишу. При томе те муљевите наслаге покривају у моћном слоју сву Европу, Северну Африку и Западну Азију, до високих планина. Научник Кјувие, тако је и назвао те наслаге, тај моћни муљевити слој, Deluge (Делуж) - потоп.



Наравно, за веруjуће људе, сви ти докази нису потребни, јер они знају, да је Свемогући Господ Бог, створивши небо и земљу, безусловно могао и потопити сво копно водама потопа.