Gospođica nasilje

[Danijela]

„Nije mi bilo jasno zašto ti ljudi ne pobegnu iz pakla u kojem žive.To je bilo pitanje koje sam stalno sebi postavljao, verujem da i publika tako razmišlja.“
 

 

Foto: Alex Tselekidis / Sae Institut Beograd

 
Pre tri godine Nemačku je potresao slučaj devojčice koja je skočivši sa zgrade okončala svoj jedanaest godina kratak život. Zatečen tragedijom ostao je i grčki reditelj Aleksandros Avranas koji je potom snimio film „Gospođica nasilje“, potresnu ekranizaciju priče o zlostavljanju u porodici, preciznu i za gledanje prilično mučnu, tokom svih devedeset i devet minuta trajanja.

„Zanimalo me je zašto je devojčica od jedanaest godina odlučila da se ubije, a ne da živi. Mislim... Ona je imala samo jedanaest godina. Zar to nije premalo godina za tako drastičnu odluku“, navodi reditelj.

Nakon osvajanja Zlatnog lava za režiju u Veneciji, gde je film premijerno prikazan 1. septembra prošle godine, domaća publika imala je priliku da „Gospođicu nasilje“ pogleda na jesenas na Festivalu autorskog filma, a potom i 21. januara na festivalu Kustendorf, čiji je Avranas bio gost.

„Priča me je toliko potresla da sam scenario od pedesetak strana napisao za svega tri dana, a potom sam godinu dana radio na njemu. Ceo proces bio je prilično težak, zbog težine cele priče, odgovornosti prema žrtvama nasilja“, izjavio je Avranas.

 

 

Scena iz filma Gospođica Nasilje

 

Nakon projekcije filma, koji gledaoca vodi u četiri siva zida iza kojih se dešava drama, izlazeći samo na trenutke u za glavne junake ništa prijatniju svakodnevicu Atine, studenti i gosti Kustendorfa ostali su nekoliko minuta u tišini, nespremni da sa Avranosom razgovaraju o onome što su videli.

„Ako nemate lično iskustvo u vezi sa ovim problemom, teško možete da razumete zašto žrtve i dalje ostaju u kući u kojoj su zlostavljani. Nije mi bilo jasno zašto ti ljudi ne pobegnu iz pakla u kojem žive.To je bilo pitanje koje sam stalno sebi postavljao, verujem da i publika tako razmišlja“, objašnjava Avranas u razgovoru za B92.

Osim izvanrednog dela starije glumačke ekipe predvođene Temisom Panouom u ulozi glave porodice, svojim izvedbama u filmu zadivljuju i mladi Sisi Tumasi, Kaliopi Zontanou i Konstantinos Atanasiades. Rad sa decom za Avranasa je bio jedan od najlakših zadataka na snimanju filma, bez obzira na to što su u pitanju problematične uloge.

„Znate, kada deci pristupate kao malim ljudima, i kažete im istinu, nema potrebe da lažirate bilo šta. To je savršeno“, priznaje on dodajući da su snimanju filma prethodile opsežne pripreme sa ekipom. „Razgovarali smo mnogo o scenariju. Dijaloge smo čak zajedno napisali, jer mi je važno da se glumci ponašaju prirodno, da budu što realniji. Želeli smo da publika razume žrtve, zbog čega smo morali da razmišljamo u različitim pravcima i da objasnimo mnoge stvari.“

 

Neće ga Kan, a nije ni za Holivud

Avranas je prvobitno želeo da prikaže film u Kanu, ali „Gospođica nasilje“ nije zadovoljila ukuse selektora. Ispostavilo se da je premijera u Veneciji bila pravi pogodak, a osim nagrada stigle su i ponude iz SAD. Međutim, Avranas nije bio oduševljen.

„U Holivudu postoje pravila. Oni žele da igraju na kartu lakih, da ne kažem jeftinih osećanja. Žele da podilaze gledaocu. I tome prilagođavaju svoje scenarije. Zato i većina tih scenarija nije dobra. Pročitate ga i pomislite kako znate sigurno petsto takvih filmova. Ali oni i dalje snime taj film. Možete vi da se nadate da će i Holivud snimati ovakve filmove, ali ne mislim da će se to uskoro desiti. Tamo je važniji novac nego film. To je industrija zabave, i ja nemam problem sa tim. Ali mene više interesuje film kao umetnost.“

 

 

 

Foto: Alex Tselekidis / Sae Institut Beograd

 

Iako se istinita tragedija koja je pokrenula film desila u Nemačkoj, gde je Avranas živeo nekoliko godina, film je sniman u Grčkoj. Međutim, osim nekoliko numera popularne grčke muzike, bliskih srpskom turbo-folku, i natpisa na uličnim znacima, ništa ne odaje utisak da se priča dešava u Atini. Avranas navodi kako je cilj bio snimanje univerzalne priče, jer je svejedno da li je u pitanju Grčka, Nemačka ili Srbija, nasilje je nasilje.

„Živim u Grčkoj sada već uzastopne četiri godine, krećem se tim ulicama, družim se sa tim ljudima i naravno da na mene utiču njihovi problemi. Ljudi su tamo postali mnogo depresivni, ali i agresivni. To utiče na mene“, kazao je reditelj „'Gospođica nasilje' jeste grčka tragedija, ali je to veoma univerzalna priča. Zbog toga ona ne mora biti uobličena grčkim folklorom i tradicijom.“

Jedan od stubova na kojima se „Gospođica nasilja“ zasniva jeste i Stokholmski sindrom, psihološko stanje koje nastaje u izuzetnim situacijama u kojima dolazi do zbližavanja i emocionalnog povezivanja zlostavljača i žrtve. Ipak, Avranas smatra da smo svi mi na izvestan način oboleli od tog sindroma.

„Pogledajte samo šta nam rade političari i vlastodršci. Posle toliko maltretiranja dovoljno je da nam daju malo kratkog zadovoljstva i mi smo spremni da sve zaboravimo i vratimo se na staro.“

 

 

http://www.youtube.com/watch?v=rZ63JuWkSh4

 

 

http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=268&yyyy=2014&mm=01&dd=23&nav_id=803333