"Čuda" svetitelja ... zapanjujuća ili normalna pojava?

[Blaža Željko]

Članak na facebooku je bio o nekom najnovijem "čudu" svetog Vasilija Ostroškog koji je kroz molitvu izcelio čoveka; u stvari Bog kroz njega? Da li se i dokle treba tome iščuđavati i biti vazda preneražen?

Komentar:

Daj Bože da se i nas kosne mrvica od te molitve. Interesantno je da se ljudi fokusiraju na reč "čudo" premda jevanđelska "čuda" uopšte nisu nešto čudno! Ta reč "čudo" može ozbiljno da izmesti centar naše vere i pažnje u neki ekscentar gde ćemo da se doveka "zapanjujemo" činjenicom da je Bog Vaskrsao, da je kroz Crkvu prisutan među nama i da neprekidno pomaže ljudima. Pa realnost je Hristova; Carstvo Nebesko je kroz Liturgiju tu među nama. Ovaj svet nije naš nego Hristov! Ono što mi doživljavamo kao ovosvetsku realnost je grehovna iluzija u našim glavama; sveprisutni Gospod sa svojim svetima nije nikakvo čudo; šta više - mi smo sa svojim jezivim udaljenostima od Carstva čudaci. Šta smo sa ovim "čudo" rekli u prevodu na svakodnevni jezik? Rekli smo da je Hristos koji izceljuje kroz Vasilija Ostroškog "čudo"!? Aj'te molim Vas ...On je živi Gospod i Njegov realni svet, skriven od naših prestrašenih i pomračenih očiju nije "čudo" već naš Život! On je kroz Crkvu tu - realno među nama. Ušao je u telo i istoriju; tu je sveprisutan i nije nikakvo čudo. Mi ga u svojoj nemoći doživljavamo kao čudo jer smo pomračeni i naša ograničenja smo proglasili za stvarnost. A u Njemu nema ničeg čudnog - sve što Gospod uradi je realno i dobro, i onda kada hoda po vodi i onda kada sa Vaskrslim telom prođe kroz zatvorena vrata. Pa to je realnost Njegovog već prisutnog Carstva - u tome nema ničega čudnog! Carstvo Nebesko nije nešto što tek treba da dođe; ono je već tu "u srcima vašim" kaže Gospod. Sv. Vasilije je stanovnik tog prisutnog carstva i šta je zapanjujuće u tome što je izlečio čoveka? Pa to je normalno u Hristovoj realnosti. Kroz Crkvu kojom nas Gospod ljubi Carstvo Hristovo je realnost života ...sve mimo toga su iluzije i uobrazilje naših oštećenih umova. Nas u stvari greh, hladno srce i maloverje udaljava od Hrista i realnog života; zato smo stalno zapanjeni nekim susretom sa realnim svetom Gospoda našeg. Ljubav kojom nas On voli, koju nam iz sebe daje posvednevno i kojom mi volimo jedni druge je realnost jer dolazi i sliva se u nas iz tog sveprisutnog Carstva - iz Njegove realnosti. Šta je tu "čudo"? Otkad je Ljubav "čudo"? Ta Ljubav (a Bog je Ljubav i Ljubav je Bog...veli Apostol) kroz Vasilija Ostroškog regeneriše posustali i gresima usmrćeni organizam. Pa Bog je ta ljubav a On sve može i nema ničega što On ne može. On to posvednevno čini svima nama a da mi toga nismo ni svesni; uostalom ne kaže li jutarnja molitva "hvala Ti što si me podigao nesvesnog od sna" ... šta je tu "čudo"!? Ustali smo od sna zahvaljujući Njemu – to je brate isto kao i ovo delo koje je učinio kroz sv. Vasilija! Nema razlike. Bezbrojne, pa i one najmanje ikonice svetitelja u našim stanovima neznano puta su nam pomogle kroz molitvu ako smo joj od srca pristupili. Nema razlike između „ovolicne“ osveštane ikonice u našem domu i neke freske preko celog zida kakvog hrama – stvar je u našoj veri, ljubavi i molitvenosti ..a istinsko Carstvo je u njima podjednako kroz svetitelje. Mi smo veliko čudo ...i Hristovo razočarenje - ja prvi od svih!! Sasvim je normalno da Bog izceljuje kroz svetitelje ako verujete u to; nema tu spornih mesta za verujućeg čoveka, niti mesta nekim iznenađenjima. Gospod želi da se svi ljudi spasu i neprekidno radi na tome ...i taj Njegov rad nije "čudo" već naš život! Greh je ono što od Carstva i Hrama u nama napravi oslepelo "čudo"!