Како смо Совјетима "зачепили" уста...

[Милан Ракић]

Током Другог светског рата, наши ваздухопловци су своје борбене задатке извршавали на више "фронтова" у борби против фашизма.

 

На почетку, током Априлског рата, храбро су се супростављали 6 пута јачем непријатељу. Након априлског слома, добар део њих је напустивши земљу, током наредних година активно учествовао у саставу британског, америчког и совјетског ваздухопловства. Неколицина њих је ударило темеље партизанској авијацији, малој по обиму и бројном стању људства и летелица... Међутим, почетком и током целе 1944. године, долази до промена и на том плану....

 

Наиме, успостављају се контакти са Савезницима око школовања и преобучавања наших људи у савезничким тренажним центрима, а у исто време, Јосип Броз позива и све припаднике Југословенског ваздухопловства, који су или били у партизанским или у јединицима ЈВуО, или избегавши заробљавање су живели у илегали, углавном вршени су напори да се извесни договори које је овај склопио прво са Фицројем Маклином, а након тога и са Маршалом Толбухином, а тицали су се војне помоћи коју су требали да чине и авиони. Дакле, требало је имати довољно пилота и пратећег људства за неколико стотина летелица које су се очекивале у склопу помоћи.

 

У том смислу, од пилота који су већ летели под заставом Уједињеног Краљевства у Северној Африци, Медитерану и Италији, формирају се Прва и Друга ескадрила НОВЈ, којој је накнадно прикључено и неколико десетина бораца из Југославије који су пребачени у околину Барија на обуку. Исти случај је био и са младићима, партизанским борцима, који су чинили састав Првог падобранског батаљона НОВЈ, чије традиције баштини данашња 63. падобранска, а о чему смо већ писали овде. Са друге стране, Совјети су такође примили групу наших летача и ваздухопловног особља на обуку у њиховим тренажним центрима у Грозном (обука за јуришне авионе), Краснодару (ловци), Енгелсу (бомбардери) и Москви (транспортери и ваздухопловне специјалистичке службе).

 

Заједничко и за једне и за друге Савезнике, тј. и за Британце и за Совјете је било то што су не ретко, "са висине" и са често отвореном нетрпељивошћу гледали на наше младиће. То се могло назвати и једним подцењивачким односом...

 

За разлику од обуке и тренаже у Италији, коју су спроводили Британци и једним мањим делом Американци и где је са завршетком рата та обука престала, одређени број наших младића се у Совјетском Савезу задржао и једно време након свршетка рата. И као што рекох, тај подцењивачки дух је пратио момке са "брдовитог Балкана" читаво време обуке-све до једног случаја, о којем сведочи ова анегдота...

 

Два ратна друга, негде из босанских планина, добри борци бејаху и на крају рата су изабрани да буду упућени у СССР на ловачку обуку. Међутим, овог једног "нападне" тифус или тако нека болест, тако да није успео да оде у групи са ратним другом... Након годину дана,када је прездравио, спремао се и он на пут за СССР, управо када се његов саборац бејаше вратио одатле, са дипломом пилота-ловца и пун утисака и са једном пилотском палицом као сувениром... Откуда палица!? Објаснио му је...

 

Наиме, инструктори у ловачкој школи беху прекаљени пилоти са Источног фронта, људи који имаху по неколико десетина ваздушних победа над фашистима. Они су ангажман у пилотским школама схватали као својеврсну деградацију и тај свој став и расположење су јавно износили. А "кола" њиховог незадовољства су се увек сламала на нашим момцима, који су често били предмет поспрдних оговарања, али и отворене нетрпељивости, издирања, викања, па и понеког шамара, када ученик-пилот погреши.... А врхунац њиховог таквог понашања је био приликом тренажног лета, када су наши као ученици летели у првој, а они као инструктори у другој кабини... И када током лета, на пар стотина метара висине приликом увежбавања неке фигуре или шта је већ програм обуке предвиђао, овај наш ионако уплашени веселник, буде додатно престрављен чињеницом да је инструктор у једном тренутку извадио пилотску палицу из лежишта, показао је ученику, и онда је "мртав-ладан" бацио...

 

После су се правдали да су тиме хтели да младе "југовиће" што пре баце у ватру, јер су сада они као ученици морали да слете, без могућности да инструктор парира... Нажалост, пракса је показала да су таквом својом неодговорношћу, многи "одлетели" у смрт, не умевши да се изборе са нападом панике... Тим ненормалним инструкторима након толика година рата је ионако било свеједно... А палице су биле "сејане" свуда око аеродрома, а такву једну је овај другар и понео из СССР-а и предао свом другу за успомену, да ју овај са собом понесе на школовање. И напоменуо му је да је увек носи са собом на летење, па када Рус одбаци своју палицу, а да му овај дода ову и замоли га да је врати у лежиште. Јер, поред психопата, било је ту и честитих пилота-инструктора, који су једноставно због колегијалности бацали палицу, али су били спремни да када им наш питомац да резервну, ипак да је врате на своје место...

 

Дошавши у СССР, након успешно спроведених испита из теорије, коју је похађао код нас, убрзо је почела и летачка обука. Нажалост, за инструктора је добио управо психопату, који га је приликом првог сусрета испрозивао и нагрдио као да је најгори на свету, а без икаквог разлога. Током летова, намерно се правио невешт и показиваао велику дозу несигурности, како би Руса што више времена држао у неизвесности о спремности и степену своје необучености за тренутак који неминовно мора доћи, а то је "бацање палице". То је још више разјаривало инструктора који је након слетања урлао по стајанци и сваађао се са својим колегама, како су баш њему доделили овог чобанина из неке југословенске в...ј....е... Све до једном.

 

Полетели су на још један тренажни лет, и када су заузели заахтевану висину и курс, када је ученик смирио летелицу, осетио је трзај на својој палици, а затим и инструкторову руку на својим раменима...

Окренуо се и видео нацерено лице руског инструктора који му је покзивао своју палицу у руци, коју је следећег тренутка тријумфално бацио у 1000 метара дубок бездан испод њих...

 

Од те слике му се следила крв у жилама. Знао је сада да је сва одговорност и за његов, али и за живот тог психопате у његовим рукама. Да узме ону резервну палицу, коју је држао сакривену испод јакне и преда Русу... Нема шансе! У претходном периоду, радећи са њиме, схватио је да је Рус човек преке нарави и да сигурно неће бити болећив и прихватити његову "молбу" да узме резервну палицу и врати је на место...

 

Е онда је у њему прорадио српски инат! "Е нећеш га мајци", помислио је. Десном руком је "држао" мирно свој авион, а онда се окренуо назад према инструктору и показао у левој руци ону резервну палицу! Махао је њоме испред главе Руса, који је у том тренутку побелео као креч, и још театралније него пре пар тренутака овај, зафићурио је негде ка земљи...

 

Рус је једно време пратио "лет" палице ка земљи, исти онакав, бео попут креча. Овај наш се онда окренуо својој кабини и све време управљао авионом на ивици инцидента, тиме још више правећи панику код Руса. Рус је за то време, у сагнутом положају, покушавао голим рукама да "управља" авионом помоћу оног патрљка који чини лежиште палице... Овом нашем се чинило да понеки пут, на махове, чује и понеку сочну псовку од Руса. А онда намерно ангажује авион на леву страану, па се окрене ка Русу, а овај исколачио очи, и граби по оном патрљку... А овај наш, исто то уради, па на десну страну...

 

"Возао" је он још Руса добрих десет минута, али је већ према задатку било време за слетање. У тих десет минута, он је већ стекао самопоуздање да приземљи летелицу, што је и учинио као да је "рођен" са авионом...

 

Када су слетели, Рус је искочио из кабине и почео да урла да маше рукама са којих је липтала крв. На прстима није имао ни један нокат. Покушавајући да "управља" летелицом помоћу оног патрљка, исекао је шаке и покидао све нокте на прстима руку... Овај наш је мирно стајао и правдао се и пред окупљенима да је само радио онако како га је инструктор учио... Овај је и даље урлао, све док му се онај унезверни поглед није зауставио на предњој кабини у којој лети ученик. А тамо, на месту на којем и треба да буде, "поносно" је стајала пилотска палица...

 

Одјурио је Рус тада са стајанке и са аеродрома, праћен громким смехом како наших, тако и руских пилота... До краја школовања ове наше групе, није се појављивао у школском центру... Можда је и кажњен био...

 

Али од тада, ниједном пилоту-инструктору није падало на памет да се спрда са нашим момцима, нити је икада икоме пало на памет да случајно вади и баца палицу, или учини било какву неслану шалу...