Има ли уопште (и)какве користи одлазити на св. Литургију а не причестити се?!

[Guest ага пије млеко]

[Guest свештеник Иван]

Ако треба одговорити само са да или не, онда је одговор ДА.  0104_cheesy

[Милан Меденица :)]

то је потребан услов, али не и довољан.

[Никола Ђоловић]

Одлазити на Литургију а немати удела у Чаши Господњој је једна антиномија која није ништа мање присутна у данашње време. Разлога је много и њих диктирају појединци из клира који не допуштају свакоме Причешће и појединци од верујућих који из неких предрасуда не учествују увек у пуноћи Литургије. Не знам о каквим се ту девијантним облицима ради јер је опште познато колико је димензија Евхаристије потребна сваком човеку. Као да ће се тобоже Путир оскрнавити нечијим греховима а он је ту ради оних којима треба отпуштај грехова. Уосталом, колико логике је потребно па проникнути анализом у речи: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите.." а онда неком рећи: "Одступите!"; или пак Христове речи: "Примите, једите...које се за вас ломи на отпуштење грехова" а онда неком рећи: "Не примај, не једи...да не будеш осуђен!". Изврћу се појмови. Свакако, постоји опасност да се заборави апостолска девиза: "нека свако испитује своју савест", или да се како је један професор литургике рекао развије "евхаристијски егоизам", али опет неке ствари се толико подразумевају да о њима и не треба дискутовати. Такође, у првим вековима хришћанства није било толико перипетија као данас око Причешћа. Наравно, било је ту и педагошких момената али природа Литургије је да сви узимају учешћа а не само појединци. О томе су писали многи ( Флоровски, Дуганџић, Шмеман, итд.) па не бих да понављам и тако својом интерпретацијом умањујем смисленост нечијих речи. Цитираћу оно што сам већ поставио на другој теми:

"Понедељак 1. фебруар 1982.

...мени је одједном постало јасно да се, у крајњем исходу, унутар Цркве води ђаволска борба против Евхаристије и да то, наравно, није случајно. Без постављања Евхаристије у основ свега (у Цркви), Црква је само "религијски феномен", а не Црква Христова као "Стуб и Тврђава Истине..." (1. Тим. 3, 15). Читава историја Цркве је обележена, дакле, "побожним" покушајима да се Евхаристија "редукује" и "обезбеди" и да се, ради тога, раствори у "побожности", да се сведе на "припрему за Причешће", да се откине од Цркве (еклисиологија), од света (космологија, историја), од Царства (есхатологија). И постало ми је јасно: ако имам икакво "призвање", онда је оно управо ту, у борби за Евхаристију, а против таквог редуковања (Евхаристије), против разцкрвењења Цркве кроз њену "клирикализацију" са једне стране и кроз њено "посветовњачење" са друге."

отац Александар Шмеман: "Наш живот у Христу, Христов живот у нама" (стр 684)

[Милан Меденица :)]

????? ????????? ?? ????? ??????????, ??? ??? ??????? ???? ?? ?? ?????? ??????????, ?? ?????? ??.??.????? "???? ????? ???? ???????? ? ???????? ????". ??????? ? ???? ?? ??? ?????? ??????? ?? ????????? ??? ? ???? ???? ?? ?? ??????????. ????? ?? ????? ???? ????????.

?????? ?? ???????? ?? ??????????? ? ??????????? ??????? ??? ? ???? ??? ?? ????????? ??????.

[Guest Оливера]

Извинте, што упадам, ал  има отаца, па рецимо и мој, који "чудно" гледају када желиш да се причестиш чешће. Моја црква је нова, већа, има доста верника, ал се слабо путиру прилази и позива!

Отуда иде моја забуна. Ал идем ја засад куда ме срце зове.

Који су то "услови", грубо речено?

[Милица]

И ја се исто питам, где је ту граница.

Понекад знам да уопште нисам спремна да се причестим,

присећам се и набрајам себи све скорије грехове који ме оптерећују...

али опет - толико пожелим да приђем Путиру,

да то и урадим.

На отпуштење грехова.

Али опет се питам како ли само смем...

и дрхтим док прилазим.

И мислим - Господ ће ме одвратити,

ако треба.

[Guest Оливера]

? ?? ?? ???? ?????, ??? ?? ?? ???????.

??????? ???? ?? ?????? ????? ??????? ?? ?? ?????????,

???????? ?? ? ???????? ???? ??? ??????? ??????? ???? ?? ??????????...

??? ???? - ?????? ??????? ?? ?????? ??????,

?? ?? ? ??????.

?? ????????? ???????.

??? ???? ?? ????? ???? ?? ???? ????...

? ?????? ??? ????????.

? ?????? - ?????? ?? ?? ?????????,

??? ?????.

????, ?????? ???? ?? ???? ????, ??? ??. ???? ??? ?????? ????? ?? ??????, ?? ???????? ? ???? ??? ???????.

????, ??????? ?? ???? ? ? ???? ???? ???????.

?????? ?? ?? ?????????? ??????? ????????. ???? ??? ?? ?????? ???? ?? ???????.

[Милица]

Тешко је одолети жељи за спајањем са Христом,

у нади да ће нам помоћи и дати снаге да се поправимо.

[pokajnik83]

????? ?? ??????? ???? ?? ???????? ?? ???????,

? ???? ?? ?? ??? ?????? ? ???? ????? ?? ?? ?????????.

dada 

[Милан Меденица :)]

па један од очигледних услова је свађа са било којим ближњим.

то је Господ сам реко да кад оћемо да принесемо дар, ако смо у свађи са неким, да га оставимо и вратимо кад се помиримо.

последица је помирење или барем искрено тражење опроста, значи не ради тога да бисмо могли да приђемо путиру, већ због искрене љубави према ближњем ...

наравно, нико нам не може ускратити прилазак зато што неће да опрости, то је већ слобода, али потербно је да ми спустимо камен осуде.

то је оно што нас заиста спречава.

што каже отац Угрин - сваки пут кад упремо прст у грешника, упрли смо са друге стране прст у праведника. а нико од нас није праведник, јел ...

е сад баш ја не бих употребио реч ''услов'', пошто је благодат коју примамо бесплатна, а највећа је цена - жртва Господа Исуса Христа.

ал да требамо ''испоштовати'' барем минимум поштовања и љубави према Богу и ближњем, мислим да је то дефинитиван услов.

поштовање и љубав за мене је кад ону особу преко пута себе поштујеш и волиш не само као себе, већ и као дете Божје.

сви смо ми нечија деца, па и одрасли и стари.

а ко децу не поштује и не воли, тај би стварно требао да се запита, за мој појам ...

тад мислим да стварно није проблем и човек да буде бољи и да се покаје и да чини дела достојна нашег Оца.

[deda]

МОј одговор на горе постављено питање....па- тешко да има. Мислим, има, али није то то. Једино ако има користи, то је што ће можда видети шта се догађа. Али, шта онда? Да ли ће то нешто променити? Да ли то има мисионарски карактер толико? МИслим да би већи карактер мисионарства имао ефекат са затварањем улазних врата на позив "Двери, двери" тј да не могу присуствовати целој ЛИтургији они који неће да се причесте. Знам, то је утопија. Боже мој....

тако да...користи да стојиш, да се молиш са осталима.....  ок...али, ти ниси приступио сједињењу, усиновљењу....јер си, тобож, грешан.... а онај што служи, он као није грешан...или има неку посебну благодат  0110_hahaha

и, где је логика ако учествујемо у тим заједничким молитвама где се молимо за Чашу, где се молимо за Дарове да их примимо.... где благодаримо за сједињење.... где је ту логика ако то радимо, а овамо не приступамо....

и, имамо смелост да ђакону кажемо НЕ....мени је то искривљење....јер, слобода се остварује са ДА (као код св. максима)..неће више бити да и не, како каже ап. павле, већ само наше да.......  па, Литургија и Причешће је наше ДА, наше АМИН...јер је ЛИтургија икона Царства, када више неће бити тог да или не, него само да...... 

Ја и ђацима својим понављам ту причу..... у Литургији нема опције за НЕ-АМИН, или НЕ-АКСИОС.....то је парадокс....дакле, само Амин, само ДА...  и, питање је само одакле нама смелост да ђакону ми кажемо Е, нећу данас...грешан сам.... урадио сам свашта....ај, за два месеца....тад ћу бити мање грешан ....

Наш живот је Литургија... Литургија је наш живот........  то није религија, вера, вероисповест..ја стварно Православље не доживљавам као религију, веру и то..него као начин живота...... то је мој живот и то је то....просто.... дакле, у свим сферама се трудим да живим тако...... далеко сам,наравно, милионима година од савршенства.....али, хоћу..имам жељу....  баш као што је и прва припремна недеља за Велики пост- Недеља о Закхеју...онај мали што је хтео да види Христа......  само треба да Бог види да се ми трудимо...све остало ће се средити.....  замислите да је тај Закхеј рекао Господу као - Е, немој сад да ми Ти прилазиш, грешан сам...  свашта сам радио јуче.... него, кад Ти поново туда пролазиш, Ти тад сврати...сад нисам спреман, не могу да ти отворим врата....  -  парадокс...

[Милан Меденица :)]

мислим да се не ради о спремности, већ о немању и нећу.

ја тренутно не могу рецимо да нађем нити ЈЕДАН изговор за једног човека, јер не видим ништа добро у оном што је урадио, а не могу да раздвојим то од његове личности.

укинуо сам му тиме основ постојања - људскост, и сад је све само смрт.

не иде ми, немам за шта да се ухватим, до за веру.

у томе је проблем - маловерје.

услов за овај скок је вера, а ја је немам, упорно тражим конопац.

ослепео сам.

а треба само да пружим руку и ухватиће ме.

да ли сам способан скочити у ''празно'' - leap of faith?

[И.стојковић]

На неколико тема већ смо писали о "достојности" или " недостојности" за Причешће, и некао ми се чини да смо се већином сложили да не постоји нико, али баш нико ко је достојан, (читај заслужио), да се Причести.

Хајде да окренемо смер за 180 степени када посматрамо ово питање.

Колико нисам достојан да се Причестим?

Знам да нисам, то закључисмо, али колико и због чега нисам достојан?

Трудим се да и најмањи грех не чиним, али знам да га је било. Ето, бих смирен и исповедих се и Причестих на Крстовдан, па истрајах и до Литургије за Богојављење, а круна ми беше Причест на дан Св.Јована Пророка, Претече и Крститеља. Али од тада до данас, или можда само јутрос, нагрдих кога у саобраћају, комшилуку, или Не Дај Боже породици...Дођох на Свету Литургију, свештеници чинодејствују, не могу ниједном прићи да их питам, шта да радим? Ето, док сам се паркирао, нагрдих човека који не уме да се паркира, и како сад? Причешћујем се а нисам се исповедио, о том "страшном" греху....не Причешћујем се јер нисам исповедио тај "страшни" грех, а Христос ме зове...придите...вкусите....

Некада давно, чуо сам приче о знању и незнању, али мислим да је најбитније познање-препознање.

Ја сам теолошки полуписмен, али знам да је Бог Љубав која ми се увек и свуда, несебично а опет незаслужено Даје. Препознах своју неопходност да дођем на Литургију на време, бејах исправан све до паркинга, и шта сад.....Ја сам препознао своје сагрешење и иако га нисам исповедио, приступам Светој Чаши, али са циљем и жељом да такво што никада не поновим.....

Понекад много браћо и сестре мудрујемо, а треба да смо као дечица....ништа више, осим да волимо Оца свог, да се сједињујемо са Њим, и да сами своје неправилности препознајемо, па уз Божју помоћ, не понављамо....дечица слушају шта родитељи говоре, узвраћају пажњу и љубав како би топлину осетили, не мудрују и ни са ким око одлуке не "шурују", већ једноставно слушају-имају послушање....

Зато, нека Би бог Дао да дечица Његова будемо, у вијеке вијеков....

Амин!

[Милан Меденица :)]

није проблем у самом чину исповести или олакшавања другачије врсте кроз помирење, већ у причи како пустити камен, да не каменујем неког чак и док приступам путиру?

пошто ових дана потпуно с несмирењем и мржњом, да не кажем бесом бих пришао онда путиру ...