Словеначки Икар српскијех крила-сећање на хероја!

[Милан Ракић]

Едвард Русјан се не без разлога зове "Југословеснки Икар". Словенац пореклом и рођењем, свој млади живот је завршио испод бедема Калемегданске тврђаве. Његови посмртни остаци се налазе на Новом Гробљу у Београду. Био је 12 конструктор у свету који је полетео летелицом сопствене израде на моторни погон и био је прва жртва ваздухопловства на просторима Балкана. Био је велики родољуб и патриота југословенске оријентације. А надасве је био заљубљеник у небеске висине и у летење. Ово је прича о њему. 

Едвард Русјан (1886-1910), Извор за фото.

 

Едвард Русјан је рођен 6. јуна 1886. године у Трсту у великој породици Франца и Грације, који су поред њега имали још три сина и 4 кћери. Отац Франц је био израђивач буради-пинтер, док је мајка Грација била домаћица и кројачица. Четири године након Едвардовог рођења, породица се сели из Трста у Горицу, где је Франц озидао нову кућу са радионицом за израду буради.

Едвард завршава основну и трговачку школу и бави се вођењем књига у очевој радњи и чезне за даљим школовањем, за студијама технике у Бечу или Грацу, а за које није било материјалних средстава. За утеху, активно се бавио бициклизмом и био је врло активан члан горичког клуба „Даниц“. Честа такмичења и путовање бициклима, Едвард је користио за набављање литературе из области технике, да контактира образоване и стручне људе, те да стиче нова знања, а посебно из ваздухопловства које га је необично привлачило.

Са старијим братом Јожефом већ 1897. године почиње да израђује разне моделе авиона-разне „махокрилце“, „хопикоптере“ и сличне летелице које се покрећу коришћењем сопствене снаге. Њих двојица су се одлично допуњавали, тако што је Едвард планирао, пројектовао и скицирао, док је старији брат вешто материјализовао замисли до детаља. Прво одушевљење су доживели са моделом авиона површине крила 10 dm² који је покретан сатним механизмом успео да се на висини од 5 m задржи у ваздуху кружећи више од једног часа. 

Деценију касније, 1908. године Едвард је пројектовао редни 4-цилиндрични мотор којим је успео да заинтересује неке произвођаче. Истовремено, познанство са инжењером Франком Милером и посета Интернационалном аеро-митингу у Торину где се упознао са достигнућима Блериоа, Кертиса и Фармана, коначно убеђују и оца Франца, да помогне синовима како би набавили један мотор, који ће послужити као добра основа за даље пројекте. Набавили су један 3-цилиндрични, полован, са воденим хлађењем, са 1300 обртаја и 18,4 kW снаге. Тај мотор је у октобру 1909. године уграђен у први Русјанов авион „Еда-I“.

Двокрилац, пресвучен пергамент папиром и са конструкцијом израђеном од дрвета и бамбуса, био је дугачак 12 m, са распоном крила од 8 m и елисом пречника 2,2 m. Летелица је била укупне масе 180 kg. Почетком новембра, на летелишту Роје у околини Горице, браћа врше испробавање летелице „затрчавањем“.

А онда, 25. новембра 1909. године Русјан је ушао у историју. Тада је својим авионом извео успешан лет на висини од 2 m, прешавши пут од 60 m, а како је званично у ваздухопловној историји и забележено. Четири дана касније, прелеће 600 и достиже висину од 12 m, успевши током лета да прави и блаже заокрете. Нажалост, приликом јавне демонстрације 6. децембра долази до удеса, који је за последицу имао неоправљивост авиона. Но то браћу није деморалисало и након ове прве, авион „Еда“ доживљава још шест итерација. Од летелице „Еда I до Еда VII“. Браћа су неуморно радила, уз понеку симболичну помоћ са стране, али најчешће самостално. Све до септембра 1910. године. 

 

А тог септембра месеца 1910. године, браћу Русјан ангажује са својим капиталом угледни загребачки Србин Михајло Мерћеп. Он у Чрномерцу код Загреба подиже радионицу за израду авиона, а у исто време у Француској набавља нов и јачи мотор од претходног „Анзанија“, који су у својим пројектима користила браћа Русјан. У питању је био „Гном“ од 36,8 kW, што читавом пројекту даје нови квалитет. На основу Русјановог пројекта авиона „Еда V“ настаје нова усавршена летелица која је добила име „Мерћеп-Русјан“. Био је то једнокрилац мешовите конструкције сличан француском авиону „Блерио XI“. Авион је имао распон крила од 14 и дужине 11 метара, савршенији за управљање и са побољшаном опремом. Авион је полетео већ 13. новембра 1910. године на летелишту у Чрномерцу и тај лет је био успешан, тако да је за 26. децембар била предвиђена јавна демонстрација пред загребачком публиком. 

Михајло Мерћеп и Едвард Русјан, Извор за фото.

 

Пошто је овај лет, који је такође било успешан, изазвао не мало одушевљење како међу окупљенима на летелишту, којих није био мали број, тако и међу широм јавношћу, јер су о овом лету извештавали и медији, Мерћеп и браћа Русјан су у циљу комерцијализациије серијске производње авиона, планирали и летове у Београду за Божић, а након тога су имали у плану да лете и у Бугарској.

Авион „Мерћеп-Русјан“, Извор за фото.

 

Познато је да је авион допремљен у отвореном железничком вагону неколико дана пред Божић. Министарство војно Краљевине Србије и Град Београд су били задужени за организацију. Краљ Петар је лично примио Мерћепа и Русјана на аудијенцију. Припреме су започеле и текле су у радосном, божићном расположењу које је тих дана владало у Београду. Програм, који је првобитно био највљен за Бањицу, због великог  броја очекиваног народа, премештен је на Калемегдан. Дневни листови су уредно обавештавали јавност о припремама и о заказаном летењу, које је било предвиђено за сва три празнична дана. 

 

Али кошава која је тих дана јако дувала у Београду, омела је планове за летење на сам Божић и на други дан. Ипак Русјан се одлучује да на трећи дан празника полети, иако су удари кошаве били ризични за извођење лета. Остала је у новинама изјава Русјанова у којој је рекао: „Ако у Србији погинем, не жалим, јер сам погинуо у својој земљи!“

 

Нестрпљиви грађани и званице у огромном броју како на тврђави, тако и испод ње уз овације су пропратили почетак летења. Полетање и пењање на висину од око 100 метара су били успешни. Лет се одвијао изнад десне обале Саве и над самом тврђавом. Могло се видети да се пилот у лаком авиону бори са јаком кошавом. У току спуштања из правца запада код ушћа Саве у Дунав, пред само слетање, авион је од турбулентног удара кошаве дословно преломљен и са пилотом заједно пао на железнички насип. Када су неки од окупљених пришли, Едвард је још увек давао знаке живота, али су повреде биле фаталне, тако да је здравствена екипа која је стигла на место несреће након неколико минута, могла да констатује само смрт.

Тренутак пада Русјановог авиона, Извор за фото.

 

Русјанова погибија је била и 34 пилотска жртва од Лилијентала, а Едвард је у својој 25 години постао југословенски Икар и прва жртва ваздухопловства на просторима Балкана.  Данима су место удеса посећивали грађани Београда и сакупљали остатке летелице, од којих се део налази и данас у Музеју ваздухопловства. Едвардова погибија је на тренутак зауставила даље планове у производњи „Мерћеп-Русјан“, али је у тим временима, у предвечерје Првог рата, у великој мери пробуђен патриотски осећај братских народа на Балкану.

Остаци Русјановог авиона испод Калемегданске тврђаве, Извор за фото.

Београд и Србија су свим срцем одали поштовање храбром пилоту. Такву сахрану, Београд до тада није видео. У процесији, која је од Врачара, кроз центар града преко Теразија ишла до Новог Гробља где је Едвард сахрањен (парцела 15, гробно место 343) кретало се неколико стотина официра, државни и црквени великодостојници, пријатељи и родбина његова која је пристигла из Словеније, ученици београдске Богословије и 14000 грађана... Ако знамо да је Београд тада бројао 80000 становника, ова бројка добија још више на значају. Опроштајне говоре су након телеграма саучешћа ЊВ Краља, одржали др Зупанчић, представник Горичких Словенаца и Бранислав Нушић, који је на Теразијама одржао следећи говор: “Пусти су и мрачни облаци надкрилили нашу домовину, а ти си мој соколе срцем желео улетети у те облаке. Крвави су зидови нашег Београда града, а ти си јуначе мој желео их оросити својом крвљу. Хтео си да у море крви проливене за слободу, пролијеш и своју за културу...“ 

Сахрана Едварда Русјана-изношење посмртних остатака из Прве хируршке клонике, Извор за фото.

Одмах након сахране на иницијативу Краља Петра је формиран одбор и посебан фонд за изградњу споменика Едварду Русјану и краљ је одмах приложио 500 златних динара. 

Гроб Едварда Русјана на Новом Гробљу у Београду (некада и данас)

Едвард Русјан ће остати као трајан пример везе између словеначког и српског народа. 

Освештавање споменика на месту погибије Едварда Русјана на Калемегдану-Доњи град. Надбискуп Станислав Хочевар и владика Атанасије (Ракита), Извор за фото.

Република Словенија и Република Србија су свака у мери својих могућности подигле и обновиле спомен обележја првом словеначком пилоту и првој ваздухопловној жртви на Балкану.   

Спомен плоча на споменику на Калемегдану и споменик у Новој Горици

 

Петер ЖИГОН/Милан РАКИЋ

 

[Перса]

сећање на хероја!  Слава и хвала пилоту, јунаку!

 

 

*   *    *   *    *    *     *

Сине мој, био сам тамо кад небо је горило ;
срце хероја, тамо је било, тамо се борило ;
сваки је метар домовина, застава, сине мој ;
зато смо поносно водили, други Косовски бој ;
Срце хероја вечито живи, не могу да га убију ;
срце хероја, вечито куца, само за Србију ;
ова је земља, рађала децу, што знају чувати дом ;
срце хероја, куца гласно, гласно као гром ;

Оче мој, бићемо тамо, где наши су гробови ;
тамо где су хероји пали, наши су домови ;
Сваки је метар домовина, застава оче мој ;
ако затреба ми ћемо опет у нови Косовски бој ;
Срце хероја вечито живи, не могу да га убију ;
срце хероја, вечито куца, само за Србију ;
ова је земља, рађала децу, што знају чувати дом ;
срце хероја, куца гласно, гласно као гром ;

 

 

[Милан Ракић]

Као и протеклих година, прва активност коју наше Удружење има на почетку сваке календарске године је посета Новом гробљу и месту где је сахрањен "југословенски Икар" Едвард Русјан. Тако је било и овога пута. Поред чланова нашег Удружења, венце на Русјанов гроб су положили и представници Удружења за неговање ваздухопловних традиција, Ваздухопловног савеза Србије, као и делегација амбасаде Републике Словеније у нашој земљи, те представници нашег и словеначког Министарства одбране. Испред нашег Удружења скупу се обратио потпредседник Војислав Стојановић, као и Петар Жигон, који су подсетили на живот и дело овог Словенца, који је свој млади живот трагично завршио под зидинама тврђаве на Калемегдану, трећег дана Божића-9. јануара 1911. године. Након посете гробљу, припадници УПВЛПС су се спустили до Доњег града калемегданске тврђаве где се налази спомен обележје, на самом месту где се трагедија пре 104 године и десила. 

 

 

[Милан Ракић]

On 9.1.2014. at 19:35, Милан Ракић рече

Едвард Русјан се не без разлога зове "Југословеснки Икар". Словенац пореклом и рођењем, свој млади живот је завршио испод бедема Калемегданске тврђаве. Његови посмртни остаци се налазе на Новом Гробљу у Београду. Био је 12 конструктор у свету који је полетео летелицом сопствене израде на моторни погон и био је прва жртва ваздухопловства на просторима Балкана. Био је велики родољуб и патриота југословенске оријентације. А надасве је био заљубљеник у небеске висине и у летење. Ово је прича о њему. 

Едвард Русјан (1886-1910), Извор за фото.

 

Едвард Русјан је рођен 6. јуна 1886. године у Трсту у великој породици Франца и Грације, који су поред њега имали још три сина и 4 кћери. Отац Франц је био израђивач буради-пинтер, док је мајка Грација била домаћица и кројачица. Четири године након Едвардовог рођења, породица се сели из Трста у Горицу, где је Франц озидао нову кућу са радионицом за израду буради.

Едвард завршава основну и трговачку школу и бави се вођењем књига у очевој радњи и чезне за даљим школовањем, за студијама технике у Бечу или Грацу, а за које није било материјалних средстава. За утеху, активно се бавио бициклизмом и био је врло активан члан горичког клуба „Даниц“. Честа такмичења и путовање бициклима, Едвард је користио за набављање литературе из области технике, да контактира образоване и стручне људе, те да стиче нова знања, а посебно из ваздухопловства које га је необично привлачило.

Са старијим братом Јожефом већ 1897. године почиње да израђује разне моделе авиона-разне „махокрилце“, „хопикоптере“ и сличне летелице које се покрећу коришћењем сопствене снаге. Њих двојица су се одлично допуњавали, тако што је Едвард планирао, пројектовао и скицирао, док је старији брат вешто материјализовао замисли до детаља. Прво одушевљење су доживели са моделом авиона површине крила 10 dm² који је покретан сатним механизмом успео да се на висини од 5 m задржи у ваздуху кружећи више од једног часа. 

Деценију касније, 1908. године Едвард је пројектовао редни 4-цилиндрични мотор којим је успео да заинтересује неке произвођаче. Истовремено, познанство са инжењером Франком Милером и посета Интернационалном аеро-митингу у Торину где се упознао са достигнућима Блериоа, Кертиса и Фармана, коначно убеђују и оца Франца, да помогне синовима како би набавили један мотор, који ће послужити као добра основа за даље пројекте. Набавили су један 3-цилиндрични, полован, са воденим хлађењем, са 1300 обртаја и 18,4 kW снаге. Тај мотор је у октобру 1909. године уграђен у први Русјанов авион „Еда-I“.

Двокрилац, пресвучен пергамент папиром и са конструкцијом израђеном од дрвета и бамбуса, био је дугачак 12 m, са распоном крила од 8 m и елисом пречника 2,2 m. Летелица је била укупне масе 180 kg. Почетком новембра, на летелишту Роје у околини Горице, браћа врше испробавање летелице „затрчавањем“.

А онда, 25. новембра 1909. године Русјан је ушао у историју. Тада је својим авионом извео успешан лет на висини од 2 m, прешавши пут од 60 m, а како је званично у ваздухопловној историји и забележено. Четири дана касније, прелеће 600 и достиже висину од 12 m, успевши током лета да прави и блаже заокрете. Нажалост, приликом јавне демонстрације 6. децембра долази до удеса, који је за последицу имао неоправљивост авиона. Но то браћу није деморалисало и након ове прве, авион „Еда“ доживљава још шест итерација. Од летелице „Еда I до Еда VII“. Браћа су неуморно радила, уз понеку симболичну помоћ са стране, али најчешће самостално. Све до септембра 1910. године. 

 

А тог септембра месеца 1910. године, браћу Русјан ангажује са својим капиталом угледни загребачки Србин Михајло Мерћеп. Он у Чрномерцу код Загреба подиже радионицу за израду авиона, а у исто време у Француској набавља нов и јачи мотор од претходног „Анзанија“, који су у својим пројектима користила браћа Русјан. У питању је био „Гном“ од 36,8 kW, што читавом пројекту даје нови квалитет. На основу Русјановог пројекта авиона „Еда V“ настаје нова усавршена летелица која је добила име „Мерћеп-Русјан“. Био је то једнокрилац мешовите конструкције сличан француском авиону „Блерио XI“. Авион је имао распон крила од 14 и дужине 11 метара, савршенији за управљање и са побољшаном опремом. Авион је полетео већ 13. новембра 1910. године на летелишту у Чрномерцу и тај лет је био успешан, тако да је за 26. децембар била предвиђена јавна демонстрација пред загребачком публиком. 

Михајло Мерћеп и Едвард Русјан, Извор за фото.

 

Пошто је овај лет, који је такође било успешан, изазвао не мало одушевљење како међу окупљенима на летелишту, којих није био мали број, тако и међу широм јавношћу, јер су о овом лету извештавали и медији, Мерћеп и браћа Русјан су у циљу комерцијализациије серијске производње авиона, планирали и летове у Београду за Божић, а након тога су имали у плану да лете и у Бугарској.

Авион „Мерћеп-Русјан“, Извор за фото.

 

Познато је да је авион допремљен у отвореном железничком вагону неколико дана пред Божић. Министарство војно Краљевине Србије и Град Београд су били задужени за организацију. Краљ Петар је лично примио Мерћепа и Русјана на аудијенцију. Припреме су започеле и текле су у радосном, божићном расположењу које је тих дана владало у Београду. Програм, који је првобитно био највљен за Бањицу, због великог  броја очекиваног народа, премештен је на Калемегдан. Дневни листови су уредно обавештавали јавност о припремама и о заказаном летењу, које је било предвиђено за сва три празнична дана. 

 

Али кошава која је тих дана јако дувала у Београду, омела је планове за летење на сам Божић и на други дан. Ипак Русјан се одлучује да на трећи дан празника полети, иако су удари кошаве били ризични за извођење лета. Остала је у новинама изјава Русјанова у којој је рекао: „Ако у Србији погинем, не жалим, јер сам погинуо у својој земљи!“

 

Нестрпљиви грађани и званице у огромном броју како на тврђави, тако и испод ње уз овације су пропратили почетак летења. Полетање и пењање на висину од око 100 метара су били успешни. Лет се одвијао изнад десне обале Саве и над самом тврђавом. Могло се видети да се пилот у лаком авиону бори са јаком кошавом. У току спуштања из правца запада код ушћа Саве у Дунав, пред само слетање, авион је од турбулентног удара кошаве дословно преломљен и са пилотом заједно пао на железнички насип. Када су неки од окупљених пришли, Едвард је још увек давао знаке живота, али су повреде биле фаталне, тако да је здравствена екипа која је стигла на место несреће након неколико минута, могла да констатује само смрт.

Тренутак пада Русјановог авиона, Извор за фото.

 

Русјанова погибија је била и 34 пилотска жртва од Лилијентала, а Едвард је у својој 25 години постао југословенски Икар и прва жртва ваздухопловства на просторима Балкана.  Данима су место удеса посећивали грађани Београда и сакупљали остатке летелице, од којих се део налази и данас у Музеју ваздухопловства. Едвардова погибија је на тренутак зауставила даље планове у производњи „Мерћеп-Русјан“, али је у тим временима, у предвечерје Првог рата, у великој мери пробуђен патриотски осећај братских народа на Балкану.

Остаци Русјановог авиона испод Калемегданске тврђаве, Извор за фото.

Београд и Србија су свим срцем одали поштовање храбром пилоту. Такву сахрану, Београд до тада није видео. У процесији, која је од Врачара, кроз центар града преко Теразија ишла до Новог Гробља где је Едвард сахрањен (парцела 15, гробно место 343) кретало се неколико стотина официра, државни и црквени великодостојници, пријатељи и родбина његова која је пристигла из Словеније, ученици београдске Богословије и 14000 грађана... Ако знамо да је Београд тада бројао 80000 становника, ова бројка добија још више на значају. Опроштајне говоре су након телеграма саучешћа ЊВ Краља, одржали др Зупанчић, представник Горичких Словенаца и Бранислав Нушић, који је на Теразијама одржао следећи говор: “Пусти су и мрачни облаци надкрилили нашу домовину, а ти си мој соколе срцем желео улетети у те облаке. Крвави су зидови нашег Београда града, а ти си јуначе мој желео их оросити својом крвљу. Хтео си да у море крви проливене за слободу, пролијеш и своју за културу...“ 

Сахрана Едварда Русјана-изношење посмртних остатака из Прве хируршке клонике, Извор за фото.

Одмах након сахране на иницијативу Краља Петра је формиран одбор и посебан фонд за изградњу споменика Едварду Русјану и краљ је одмах приложио 500 златних динара. 

Гроб Едварда Русјана на Новом Гробљу у Београду (некада и данас)

Едвард Русјан ће остати као трајан пример везе између словеначког и српског народа. 

Освештавање споменика на месту погибије Едварда Русјана на Калемегдану-Доњи град. Надбискуп Станислав Хочевар и владика Атанасије (Ракита), Извор за фото.

Република Словенија и Република Србија су свака у мери својих могућности подигле и обновиле спомен обележја првом словеначком пилоту и првој ваздухопловној жртви на Балкану.   

Спомен плоча на споменику на Калемегдану и споменик у Новој Горици

 

Петер ЖИГОН/Милан РАКИЋ

 

Да се сетимо херојске жртве развоја авијације на нашим просторима. Човека, Словенца, који је пред полетање на Степањдан, с обзиром да је Београђанима обећао ваздухопловни спектакл и хтео да обећање испуни, без обзира на јаку кошаву и одвраћање званичника тадашње српске престоница, решио да полети изговоривши своје последње речи: „Ако у Србији погинем, не жалим, јер сам погинуо у својој земљи!“

Нека му је вечна слава и хвала!