Аскетизам, етика и благодат по созерцању Х. Јанараса

[Никола Ђоловић]

Јанарас одлично расветаљава појам аскетике. Чак и Оваплоћење Бога Сина не доводи у контекст оправдања човека у правном смислу, него у контекст пресаздавања изопачене природе која се због своје пропадљивости показује необузданом и непријатељском. Нову природу коју човек стиче крштењем у Христу, колико год била изнова изопачена грехом, не губи могућност обнављања. Аскеза представља свесну супротстављеност природној изопачености. Тело јесте непријатељ али само док стоји изван благодатног домена. Изван благодати пала природа се јавља као жудња за пуноћом. „Наиме, потпуно је несхватљиво да се човек супротставља захтевима властите природе – природе која је он сам...Природа је оно што човек јесте, а истовремено човек није то (природа) – плот је његова природа, а истовремено је нешто страно његовом природном предодређењу.“ Изван кретања ка благодатном предодређењу природа се разлаже на смрт. Аскетизам идентификује смрт као паразита природе коју човек покушава да уништи. „Садржај хришћанске аскезе није у надзирању воље и страсти од стране разума, у навикавању на држање некаквог „закона“ и сличних производа етике, него у човековој борби против властите природе, односно против смрти у нама.“ То представља логичку противуречност и саблазан етике: човек хоће да умртви побуњену природу иако нема могућности да то оствари својим снагама. Јанарас у том напору види примат над сваком етиком и идеалистичким хуманизмом. „Свако програмирано настојање да се човек поправи помоћу властите воље и труда, да природу обузда властитим моћима, осуђено је од саме природе. Не може човек сам од себе престати да буде оно што по својој природи јесте.“ Само благодат може да помери ту границу. Аскеза се не остварује унутар закона (као разлике између добра и зла) него унутар природе и надприродног (као разлике између смрти и живота).

Јанарас, Х., "Метафизика тела", стр 105-107

[Guest ага пије млеко]

Леп исечак из докторске дисартације.  klapklap

Али питање остаје како оправдати толики антрополошки максимализам (доминантни индивидуалистички аскизам) у Лествици Светог Јована Лесвичника коју књига "Μεταφυσική του σώματος"  заправо све врема и тумачи, имајући у виду горе споменуте речи?!   klapklap

[Никола Ђоловић]

??? ?????? ?? ????????? ???????????.  dada

??? ?????? ?????? ???? ????????? ?????? ???????????? ???????????? (?????????? ????????????????? ???????) ? ???????? ?????? ?????? ?????????? ???? ????? "?????????? ??? ???????"  ??????? ??? ????? ? ??????, ??????? ? ???? ???? ????????? ?????!  

?????? ?? ?? ?????? ???????. ? ???? ???? ?? ?????? ???? ??? ??? ????? ???? ?????? ??????????????? ???????? ???? ? ??? ???? ? ??? ?????? ??????. ???????? ?? ??? ? ?????? ?????? ? ??? ??????? ????????? ?????. ?? ???? ?? ?? ?? ?????? ??? ????? ??? ?????? ??????? ?????? ????? ???? - ???? ????? ??? ?? ???? ?? ??????? ?????? ???? - ? ????????? ?????????? ?????????? ?????? ???? ??????: "??????? ?? ???? ??? ?????? ??!". ????? ????, ?????????? ???????, ?? ?????????? ???? ??????. ??? ??? ?? ????????? ???????? ????????? ?? ???? ?? ?????? ?????, ?? ???? ????????? (?????????) ?? ?????? ????? ?????? ???? ?? ??????? ?? ????? ?? ??? ?? ??. ???????? ????????? ???? ???? ?????? ???????? ?????? ?? ?????????? ????? ???? ?? ??????? ?? ????. ?? ????. ???????, ?????????????? ??? ?????? ?? ????? ??? ?? ?????? ?????? "?????????" ?? ????? ????????????? ? ??? ?? ????? ???? ????? ????????? ?? ??????? ?????? ?? ??????. ????? ?? ? ?????? ?????? ????? ???? ?????? ???? ???????????? ???? ??? ??? ????? (?????????) ?? ????? ?????????

[Никола Ђоловић]

Аскетизам није опозиција Црквене стварности већ њена потврда. Издвајати аскетизам из Црквеног опита наликује одвајању детета од мајке. Али док се дете још и одваја да би сазрело у одраслу личност, овде одвајање доводи до дефектног узрастања у оно што није човеку на корист. Аскетизам је потребан. Но, он није мерило спасења, нити херметички рецепт за аутоматско пресаздавање природе у Христу. Пажљиво ишчитавање аскетских радова јасно подвлачи да су и чувени Старци у светоотачком духу богослужили, присуствовали Литургијама и наглашавали Причешће. Све остало јесте припрема пред причешће и очување примљене благодати у Светим Тајнама након причешћа. Они који пропагирају једностраност аскетизма на штету Цркве не знају шта раде. Мој опит је понајмање аскетски у оном монашком погледу али то не значи да не видим свој проблем са егоизмом и греховима. Такође, запажам да вредност коју Оци дају благодатној стварности, нимало није ускраћена људима који живе у свету и долазе на Литургију. Некада се може уочити сувише јак мистицизам али Божије присуство у Црквама није ништа мање од онога у келијама. Иста је благодат над моштима као и над сабранима испред олтара. Уносити подвојености – штети самој Цркви и нецрквеним људима. Сама Литургија јесте мистична због присуства благодати и само моје искуство Бога у Цркви није ништа мање потресно од келијског опитовања Бога. Свети Јован Златоусти је говорио да би волео да цео свет живи по Божијој вољи тако да нам манастири и не буду више потребни. Ово је тако савремена новина која отвара објективне хоризонте изван сваког клишеа и конзервативности – како код оних који преферирају нецрквеност тако и код оних који се сувише затварају у црквеност. Наравученије, свако може да има Бога у себи само ако то хоће. А још неко је рекао да аскетизам јесте свагда приморавање себе на долазак у Цркву јер има и таквих људи који узимају на себе разне подвиге а не учествују у Божијем сабрању.

[Aquilius Cratus]

@Smile

Koliko si upoznat sa ucenjima leve i desne staze mistikih skola kroz istoriju?

[Никола Ђоловић]

@Smile

Koliko si upoznat sa ucenjima leve i desne staze mistikih skola kroz istoriju?

релативно...што?

зависи на шта мислиш?

[Aquilius Cratus]

Mislim na tendecije ka individualizmu u askezi, sto si rekao da te muci poreklo.

Kako kod leve staze uz svu njihovu samodeifikaciju postoji teznja ka nekoj formi zajednice,

obicno su neke price o srodnim dusama. Tako i kod nas desnih postoji teznja da ispitamo licne

snage i potencijale na uspinjanju. Moje licno opazanje, ne mora biti tako.

[Никола Ђоловић]

Да, постоји код католика тенденција ка индивидуализму, чак и у оквиру заједнице, али иако ми православни заговарамо заједничарску конотацију, ни сами нисмо у потпуности искључени из проблема индивидуализма чак и у оквиру Сабрања...

код њих је акценат на личном усавршавању, оно што ми некад називамо психологизмом, а код нас је заједница у Духу Светоме приоритет, премда некад ни сами то не разумемо или чак искључујемо лично усавршавање зарад опште заједнице...

приметио сам да код нас православних почиње толико да се потенцира заједничарење у Цркви да некад више наводно није ни потребна лична прогресивност...

...али се треба чувати и од данас устаљеног мишљења (крајности) да је код католика опште присутан индивидуализам, јер и код њих постоји та свест о Сабрању...

једна и друга страна повремено пада у замку тог не-еклисиолошког постојања...

[Андрееј]

Mистичко и догматско богословље су нераскидиво повезани. Основни догмати Цркве о Светој Тројици и Оваплоћењу јесу догматски изложена мистичка учења. Наиме, како истиче Ендрју Лаут, управо „мистичко богословље пружа контекст за непосредна схватања Бога који се објавио у Христу и борави међу нама кроз Духа Светога, док догматско богословље покушава да уобличи ова схватања објективно прецизним терминима...

Услед занемаривања „апофатичке димензије хришћанског предања, апофатичкe осмишљености библијске, патристичке, средњовековне и нововековне хришћанске мисли“  долази и до погрешног одређивања православног мистицизма, мистичког опита, што нужно води до стагнирања богословља уопште.

[Aquilius Cratus]

Да, постоји код католика тенденција ка индивидуализму, чак и у оквиру заједнице, али иако ми православни заговарамо заједничарску конотацију, ни сами нисмо у потпуности искључени из проблема индивидуализма чак и у оквиру Сабрања...

код њих је акценат на личном усавршавању, оно што ми некад називамо психологизмом, а код нас је заједница у Духу Светоме приоритет, премда некад ни сами то не разумемо или чак искључујемо лично усавршавање зарад опште заједнице...

приметио сам да код нас православних почиње толико да се потенцира заједничарење у Цркви да некад више наводно није ни потребна лична прогресивност...

...али се треба чувати и од данас устаљеног мишљења (крајности) да је код католика опште присутан индивидуализам, јер и код њих постоји та свест о Сабрању...

једна и друга страна повремено пада у замку тог не-еклисиолошког постојања...

Posto rimokatolici imaju neki cudan model deifikacije ako ga uopste imaju zato bih ja pre obratio

paznju na ove nase. Ima teza kod nekih da se u opstenje sa Bozanskim energijama moze uci i

snaznom molitivom mimo liturgije. Te da zato nije neophodno cesto pricescivanje narocite ne

asketama.

Mica i Acim je na ovoj temi branio takav stav:

  http://forum.verujem.rs/index.php?topic=7138.0

E to je taj uticaj leve staze na koji sam mislio.

[dragisa]

unapred se izvinjavam za off ali interesuje me dali je Janaris ili neko sa tom antropoloskom prenaglasenoscu pisao o razlici/podudarnosti Bozanske Crkve i Pomesne Crkve, gde su granice, veze, projave, naum?

i jel moze neko ukratko o tome dali postoji razlika i u cemu odnosno kako se ispoljava jedna a kako druga.

sori za of

[Guest ага пије млеко]

unapred se izvinjavam za off ali interesuje me dali je Janaris ili neko sa tom antropoloskom prenaglasenoscu pisao o razlici/podudarnosti Bozanske Crkve i Pomesne Crkve, gde su granice, veze, projave, naum?

i jel moze neko ukratko o tome dali postoji razlika i u cemu odnosno kako se ispoljava jedna a kako druga.

sori za of

Помаже Бог брат Драгиша.

У принципу, не постоје две Цркве, нпр : божанска или човечанска , небеска или замаљска , горња или доња. То су све схоластичке (католичке) поделе које ниси црквено оправдане.

Црква је ЈЕДНА , која је једна јединствена заједница вечно живих личности возглављених у једну а мириоипостасну личност Госпда Христа.

А ево, шта тражиш :

http://www.eparhija-backa.org.rs/beseda/istina-i-jedinstvo-crkve

Свако добро од Бога.

[Guest ага пије млеко]

И не бих се сложио да код њега и сличних њему постоји тзв. "антрополошки максимализам" , или како ти рече "антрополошка пренаглашеност".

Мислим да он и остли писци неопатристичке синтезе враћају ипостас (личност) на оно место на коме је била у периоду "златног века" византијских отаца и учитеља.

Шта ћемо онда рећи са свим оним познатим максимама попут :

"Бог је постао човек да би човек постао бог!" - св. Атанасије Велики

"Боже, љубав те чини човеком а мене богом!" -св. Николај Српски (Молитве на језеру)

"Човеку је заповеђено да постане бог!" - св. Василији Велики

[Никола Ђоловић]

Да, постоји код католика тенденција ка индивидуализму, чак и у оквиру заједнице, али иако ми православни заговарамо заједничарску конотацију, ни сами нисмо у потпуности искључени из проблема индивидуализма чак и у оквиру Сабрања...

код њих је акценат на личном усавршавању, оно што ми некад називамо психологизмом, а код нас је заједница у Духу Светоме приоритет, премда некад ни сами то не разумемо или чак искључујемо лично усавршавање зарад опште заједнице...

приметио сам да код нас православних почиње толико да се потенцира заједничарење у Цркви да некад више наводно није ни потребна лична прогресивност...

...али се треба чувати и од данас устаљеног мишљења (крајности) да је код католика опште присутан индивидуализам, јер и код њих постоји та свест о Сабрању...

једна и друга страна повремено пада у замку тог не-еклисиолошког постојања...

Posto rimokatolici imaju neki cudan model deifikacije ako ga uopste imaju zato bih ja pre obratio

paznju na ove nase. Ima teza kod nekih da se u opstenje sa Bozanskim energijama moze uci i

snaznom molitivom mimo liturgije. Te da zato nije neophodno cesto pricescivanje narocite ne

asketama.

Mica i Acim je na ovoj temi branio takav stav:

   http://forum.verujem.rs/index.php?topic=7138.0

E to je taj uticaj leve staze na koji sam mislio.

ок.

онда се разумемо.

:cheesy2:

[dragisa]

poceo sam da citam Metafiziku tela od janarisa  greengrin

mogu reci da sam veoma zadovoljan, knjiga je odlicna  hvala