Разговори о сектама - опасност око нас

[Милица]

? ???? ?????? ??????? ?? ??? ????????? :

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,2353.0.html

Zaista korisno!

[Vizantiona]

REVIJA 92

Zoran Luković

Piše:J.D.Ljutić

Sekte su u Srbiji stvarnost, ali na žalost, država ne posvećuje dovoljnu pažnju rešavanju ovog često zlokobnog udruživanja. Stav "to se događa tamo negde i nekome drugom" i nedovoljna edukacija, kako nadležnih u policiji, tužilaštvu, sudu, tako i kompletne populacije, utire put za bujanje ovakvog vida društvene patologije.

Zakon o sektama ne postoji, institucije vlasti o ovom problemu nemaju mišljenje, niti izgrađen stav. A svakim danom, sve više smo svedoci da sekte i te kako delaju na našim prostorima, čak i u sferi politike i bezbednosnih institucija, ugrožavajući i čitave porodice, pljačkajući narod, uzimajući mlade živote...

Glavni inspektor MUP Srbije i poznavalac rada sekti Zoran Luković, za “Reviju92” objašnjava problem ekspanzije ove pojave na našim prostorima:

- Da li se ministsrtva finansija ili rada pitaju kako se državi plaćaju dažbine i odakle novac kod "multilevel sistema" (MLM), koji je sve prisutniji u Srbiji i koji se svuda u svetu svrstavaju u komercijalne kultove - kaže Luković. - Razgranali su se po našoj zemlji i koriste slabosti ljudi. Koriste pre svega, sve veću nezaposlenost i nezadovoljstvo naroda. Kao da niko ne razmišlja o tome ko su te piramidalne distributerske firme, koje se reklamiraju po medijima i koje drže promocije na "visokom nivou". Vrbuju nezadovoljne ljude, nudeći im navodno, posao, visoke zarade, zadovoljstvo i sreću.

Luković smatra da nadležni, pre svega Ministarstva treba više da se pozabave ovim problemom, jer je talas neopaganizma u Srbiji, koji nas poslednjih godina zapljuskuje, sve veći i opasniji. Sekte vrbuju sve generacije pa i decu, kako one s nižim stepenom obrazovanja, tako i intelektualce. Ne biraju i nemaju obzira ni prema kome.

- Glavni uzrok tome je što veru doživljavamo na magijski način i svako ko se predstavlja kao guru, vođa, vidovnjak i mag, bude vrlo brzo prihvaćen od naroda. A narod u Srbiji je psihološki uzdrman i u stanju je da potroši i poslednju paru, proda njivu ili kuću, automobil, sve što ima, samo da čuje desetak reči od nekog samozvanog duhovnog vođe. To je zato što mu je duhovna glad veća od fizičke, a nadrilekari i razni gurui, psihički urušeno stanje stanovništva, koriste da bi, profitirali. Znači, iako su se sekte smatrale za verske zajednice koje zloupotrebljavaju zvaničnu religiju, treba da znamo da su se one danas, u skladu sa zahtevima novog vremena, komercijalizovale i postale profitabilne organizacije, koje većinom svoje članove, preko Interneta ili direktno, kroz meditaciju, uče kako da postanu “lepši, srećniji i bogatiji”. A u stvari, upropaste kako njih same, tako i njihove porodice.

Naš sagovornik,objašnjava da danas u Srbiji deluju "moderne sekte", kod kojih je samo delom u pitanju verski, a većim delom rad koji se bazira na nadripsihološkim i nadripsihijatrijskim terapijama.

- Tačnije, sve se čini kako bi se neko mentalno destabilizovao, finansijski potpuno iscrpio, izolovao od porodice i društva, postao asocijalan, ugrozio zdravstveno i psihički i ako je moguće, u celu priču i propast, uvukao u sektaške redove i – decu – nabraja Luković.

I dok se u zemljama Evropske Unije već gotovo dve decenije vodi borba protiv pogubnog delovanja sekti, kako verskih, tako sve više ovih novih "komercijalnih", kod nas se tom problemu ne pridaje veliki značaj. Na upozorenja stručnjaka da je Srbija najugroženija od svih zemalja u tranziciji, jer je broj članova i simpatizera sekti preko milion još nema državnog odgovora.

Koliko je Srbija, zaista, pogodno tle za "lovce na ljudske duše", govore podaci nedeljnika “Vojska”, koji navode istraživanje da je od 1945. do 1980. godine, na tlu tadašnje SFRJ, delovalo šest sekti, a da je 1996. na prostorima SRJ registrovano čak 64. Analitičari tvrde da u ilegali deluje bar još pet puta više ovakvih organizacija, koje su u Srbiju stigle iz Amerike i Zapadne Evrope. Najviše ih je u Vojvodini i Centralnoj Srbiji, odnosno Beogradu, među kojima su, pored "modernih" i dalje, najprisutnije satanističke sekte.

U Beogradu postoji Centar za antroploške studije (CAS), sastavljen od vrhunskih stručnjaka, lekara, pravnika, sociologa, koji se bave sektama. CAS je punopravni član Evropske federacije centara za istraživanje i informisanje o sektama (FECRIS) i žrtvama sekti, kao i njihovim porodicama i deci, pruža savetodavnu, medicinsku, psihološku, pravnu i drugu pomoć.

Andrej Protić, sekretar CAS, za “Reviju92” kaže da tačnih podataka o tome koliko sekti deluje na prostorima Srbije nema. Ali, da ih je sigurno stotinak, koje u svojim redovima broje oko pola miliona članova. Taj broj, pomnožen sa tri, odnosno sa članovima njihovih porodica, premašuje cifru od milion i po stanovnika, a svi su žrtve nekog sektaškog delovanja.

- Većina sekti u Srbiji, u stvari se krije iza imena neke verske zajednice, nevladine organizacije ili udruženja građana - objašnjava Protić. - Zbog toga im je i teško ući u trag i razotkriti ih. Ipak, mi u CAS, koji se bavimo ovim probelmom dugi niz godina, sposobni smo da ih prepoznamo. Već pri prvom kontaktu ili susretu.

Protić kaže da postojeći Zakon o crkvama i verskim zajednicama

koji je usvojen pre dve godine, ne priznaje netradicionalne verske zajednice. Ipak, neke od njih su uredno registrovane kod nadležnih službi javne uprave.

- Tipičan primer su Jehovini svedoci, koji su kod javne uprave registrovani kao verska zajednica. Najbrojniji su na našim prostorima i kao i svuda u svetu, u svoje redove vrbuju sve više mladih ljudi i dece. Niko ih ne dira, ne proverava i procesuira iako se zna da je njihovo delovanje opasno. Čak, svake godine, organizuju svoje kongrese u Beogradu, koji su propraćeni velikom medijskom propagandom, a prisustvuju im i ljudi iz raznih društvenih sfera, pa i politike - kaže Protić.

Naš sagovornik dodaje da je CAS-u poznato i delovanje više satanističkih sekti u Srbiji, čiji članovi, uz uputstva vođe, skrnave grobove (poput slučaja na groblju u Staparima), izvode obrede na grobljima. Nisu isključena samoubistva pa čak ni ubistva.

- Žrtvovanje deteta, naročito nerođenog, smatra se najvećim darom sotoni - objašnjava Protić. - Upravo zato što je nevino i čisto i prema božjem zakonu bezgrešno, smatra se najpoželjnijim. Nije ni čudo što onda, satanističke vođe, svoje vernike navode na seksualne odnose, pobačaje, a sve više i na protituciju, homoseksualizam, kanibalizam...

Žrtve su sve mlađe. Decu, sektaši otimaju ili vrbuju kako na ulici, po danu, u školskom dvorištu.

- Svedoci smo da u svetu, pa i u Srbiji, nestaju deca. Mnoge destruktivne sekte, pre svih satanisti otimaju decu, pa ih prinose kao žrtvu svojim bogovima. U SAD na Dan veštica, policija upozorava roditelje da čuvaju decu, jer tog dana, nestane mnogo mališana. U Srbiji pak, zbog verskih rituala sumnjamo, nestane godišnje desetak dece. Konkretno, postoje velike sumnje da je pre nekoliko godina, jedna satanistička organizacija, koja je delovala na Bežanijskoj kosi, u Beogradu, kidnapovala i ubijala decu Roma, koje je prinosila Sotoni na oltar. Po završenom obredu, njihova tela su noću, krišom, zakopavana. Sumnje su se još više pojačale, kada je po nalogu gradskih vlasti, taj deo zemljišta koji nije bio groblje - prekopan i kada su nađene kosti - priča Protić.

Nezapamćen zločin u Novim Banovcima prošlog leta, odnosno svirepo ubistvo četvorogodišnjeg Luke Opačića i njegovog ujaka Vasilija Trbovića, šokiralo je Srbiju, ali i podelilo stručnjake u oblasti sekti i pravosuđa.

- Iako su stručnjaci koji se bave sektama od početka tvrdili da je ubistvo urađeno po ugledu na satanističke rituale, dotle nadležni, počev od policije, tužilaštva do suda, nisu hteli da poveruju u tu priču - obajšnjava advokat Miroslav Vasić, takođe jedan od članova grupe koja se u Srbiji bori protiv delovanja sekti. - Danijel Jakupek, koji je umorio nevinog čoveka pa i dete, bio je satanista. Utvrđeno je da su njegova soba i podrum bili ofarbani u crno, policija je našla obilje satanističke literature u njegovoj kući, kao i druge materijalne dokaze koje potvrđuju njegovo sektaško delovanje. Ipak, na kraju se dogodilo da nadležni nisu hteli da prihvate sve to. I, zato je Jakupek, umesto da završi u zatvoru sa maksimalnom kaznom, proglašen neuračunljivim i poslat u psihijatrijsku ustanovu na lečenje.

Nije međutim, samo “slučaj Jakupek”, jedini.

- Slična stvar dogodila se i tokom suđenja devojčicama Mariji i Nataši, za koje je na sudu rečeno da su, pod delovanjem sekte i vudu magije, brutalno usmrtile babu Kosaru, sa čak 133 uboda nožem. Ili, kada je u Aleksincu, mladić iz Slovenije, ubio devojku nožem i po glavi joj ispisao satanističke simbole. Takođe, nisu nepoznati ni slučajevi žrtava sekti iz Belog potoka, Čačka, Vranja ili Trstenika, gde su ljudi ubijeni na monstruozan način a njihove porodice zloupotrebljene i izmanipulisane. Iako su svi ovi slučajevi dospeli na sud i iako su mu, kao validni dokazi, dostavljene I činjenice koje govore da iza svega toga stoje sekte, oni su odbačeni. Ne zato što nisu značajni ili dobri, već zbog toga što u našoj državi i pravosuđu, i dalje svi misle da su takve stvari daleko od nas. Nisu ni svesni koliko su nam svima blizu i koliko smo svi, a najviše deca ugroženi. Moramo se shvatiti da treba da reagujemo preventivno, a ne tek kad se dogode grozne stvari. Tada je kasno - kaže Vasić.

PRIZNANJE

Recept za zaradu

Da sekta može da zaradi javno je priznao i Lafajeta Ronalda Habarda, osnivača Sajentološke crkve, koji je rekao:

"Ako čovek zaista želi da zaradi milion dolara, najbolji način za to je da osnuje svoju religiju".

Sajentološka crkva, koja je osnovana 1950. godine do danas, uspela je da stekne deset miliona vernika u oko 120 država sveta. Sajentolozi u svetu imaju oko 3,5 hiljade svojih objekata, a cena početnog "kursa" kod njih je 2000 dolara. Kompletan "kurs" iznosi 3.500 dolara.

PODELA

Mala grupa istomišljenika

Zoran Luković objašnjava da reč sekta potiče od latinske seljui, što znači slediti. U enciklopedijskim definicijama definišu se kao male grupe istomišljenika koje su se odvojile od zvanične religije u neku drugu samostalnu religijsku grupu. Mogu se grupisati u pseudohrišćanske (evioniti, montanisti, apokrifi, arijci, nestorijanci, gnostici, monofiziti, bogumili, staroverci, baptisti, nazareni, adventisti, Jehovini svedoci, mormoni, pentakostalci, kreacionisti i božja deca), pseudohinduističke i dalekoistočne (transcendentalna meditacija, karma centar, Sai baba, Čandrasvami, Meher baba, Hare krišna, Falung Gong), sinkretističke (rozenkrojceri, zlatna zora, masoni, svedenborgijanci, iluminati, teozofska društva, novo doba, red istočnog hrama, sajentologija, šinrikjo) i satanističke sekte (Satanina crkva, slobodni spiritisti, Satanina crkva Engleske, međunarodno udruženje veštica, hram naroda, belo bratstvo, loza Davidova, vrata raja, red solarnog hrama). za sve je osnovni kriterijum mentalna destabilizacija i versko preobraćanje članova, prekomerni finansijski zahtevi i ulazak u politički vrh. Svoje članove pridobijaju sugestijom, hipnozom, navodnom edukacijom, meditacijom, jogom, odvraćanjem od medicinske pomoći.

[Josif Varsava]

-  Верске секте – приручник за самоодбрану

Оно што је потпуно сигурно у вези књиге ''Верске секте – приручник за самоодбрану'', аутора полицијског капетана Зорана Луковића, јесте да би и она била стављена на списак дела која уважени професор Ђорђевић никако не препоручује за читање – како због многих дезинформација које садржи тако и због потпуне пристрасности аутора. Разлог што се Луковићева књига није нашла на поменутом списку јесте тај што је штампана након објављивања дела нашег угледног стручњака, који је покушао да јавност у Србији упозна са опасностима које произилазе из утицаја дискриминативних ''бездјелица'' (Доситејев израз) на свест и понашање народних маса. Пре него што погледамо у чему се састоји ауторова субјективност и обратимо пажњу на многе неистине које књига садржи, вреди посебно ставити нагласак на предговор њеном трећем издању, којег је сачинио протонамесник Вајо Јовић, старешина православне мисионарске школе при храму св. Александра Невског у Београду, која слови и као суиздавач овог дела. Наиме, као што ћемо се уверити, и сам предговор одише нетолерантношћу и сатанизацијом свега што не припада православном хришћанству, те је стога сасвим логично за очекивати да такав дух преовладава и у текстовима писаним Луковићевим пером. Ево како је Вајо Јовић окарактерисао деловање верских заједница које Луковић помиње у својој књизи:

''Осећамо тугу зато што се у православној земљи Србији, коју је утемељио св. Сава са оцем својим, св. Симеоном, почело сејати семе зловерја које смућује људе и у заборав ставља и растаче вековима стицану богату материјалну и духовну баштину српскога народа. Радосна нас осећања обузимају, пак, због тога што у нашем народу, Богу хвала, и у државочуварним органима постоје људи, озбиљни борци, који се супротстављају неистини, криминалу, деструкцији и тоталитаризму који доносе секташко семе зловерја. Радује нас, такође, што ће се овом врло траженом књигом сачувати по нека невина људска душа, што ће се њоме умањити могућност секташког врбовања и манипулације коју спроводе вукови у јагњећој кожи. Секташка паукова мрежа у лову на људске душе широко је разапета и у њу се саплићу заблуделе овчице. Аутора књиге ''Верске секте – приручник за самоодбрану'', брата Зорана Луковића, видимо као храброг крстоносног витеза вере, истине, правде и љубави, који зналачки, аргументовано кида црну паукову мрежу и из ње извлачи преварене, или их, барем, спречава да у њу уђу. (...) Како се сачувати од  зловерја? (...) Кад жртве изгубе везу са својим историјским духовним кодом онда постају лак плен служитеља сатане. На овим просторима шири се баш оваква духовна атмосфера и зато су се неизбежно сјатили лешинари људских душа. (...) Жртве секти су наши сународници и суграђани, заврбовани и изманипулисани људи, они су жртве, и према њима се не сме имати непријатељски и осветнички став. То болесно ткиво нашега тела, те болеснике, морамо волети и помоћи им да се излече. (...) Књига ''Верске секте – приручник за самоодбрану'', заједно са седам књига г. Владимира Димитријевића, исто на тему секти, чини јединствени здрави отпор и одговор Српске православне цркве на духовне пошасти садашњега времена.''

Дакле, припадници између осталих и еванђеоских протестантских заједница, које су законски регистроване у нашој земљи и делују на овим просторима деценијама па и вековима, називају се болесницима, лешинарима људских душа који као служитељи сатане (огрнути у јагњећу кожу) спроводе демонску стратегију у убијању својих и туђих душа! Са друге стране, ''брат'' Луковић се назива храбрим, крстоносним витезом вере, истине, правде и љубави, који се зналачки и аргументовано бори против секташког семена зловерја. На крају предговора свештеник Јовић каже да ова Луковићева књига представља одговор Српске православне цркве на појаву и деловање секти. То свакако значи да г-дин Луковић своју књигу није писао као независни и објективни стручњак који, по опису своје службе у МУП-у Србије, служи свим грађанима наше земље па и онима који припадају мањинским верским заједницама – које он погрдно назива сектама, већ једино и искључиво као верник СПЦ. Један од многобројних доказа да је Луковић пишући свој рад био пристрасан налазимо и у следећим изјавама, у којима аутор заступа православне ставове као своје. Наиме, када пише у множини (као у речима: испадамо, верујемо, ми их, не можемо) аутор сасвим сигурно не мисли на своје колеге полицајце (који и нису компетентни да просуђују спорна верска питања – што важи и за самог Луковића) већ на вернике већинске цркве у Србији и њено свештенство:

''Да се разумемо: светитељима, као и Богородици, обраћамо се за молитвено посредовање пред Богом, а не као боговима (те, тобоже, испадамо многобошци, што нам пребацују секташи, сасвим погрешно и злонамерно.''

''Према томе, секте су јеретичке верске заједнице а не цркве.''

''Такође, секте су верске заједнице које немају васељенску (свеопшту) веру и апостолско прејемство. Дакле, њихови самозвани и саморукоположени ''свештеници'' немају апостолску везу са оснивачем Цркве, Господом нашим Исусом Христом. Зато иако многе себе називају црквама, иако (неке) имају и милионе ''верника'', иако располажу великим бројем објеката и материјалним богатствима, иако учествују у многим хуманитарним акцијама (што ће Господ, верујемо, позитивно оценити на Страшноме суду), ми их, ценећи по црквеним догматско – доктринарним начелима, никако не можемо сматрати црквама.''

У трећем поглављу књиге, под насловом ''Деловање верских секти'', у целини под називом ''спољни, општи или јавни начин представљања и утицај верских секти на грађанство'', наилазимо на неколико (зло)намерних подметања. На странама 26 и 27, налази се приказан садржај и божићна честитка из часописа ''Хришћански преглед'' у издању Пентекостне цркве из Београда. Одмах испод божићне честитке, налази се приказ интернет странице (сајта) једне од сатанистичких организација, уз подножни коментар: ''Сатанисте последњих месеци увелико проналазимо на интернету.'' Писац дела чији преглед вршимо је свакако морао да зна да је врло непримерено на овај начин изједначавати деловање еванђеоских протестаната и сатаниста, стављајући њихове рекламне материјале једне до других – без икакве ограде. На страницама 28 и 29 не наилазимо на нимало бољу ситуацију. Најпре, у горњем делу 28. стр. налази се део стрипа којег је аутор потпуно погрешно приписао Јеховиним сведоцима (а који са њима нема ама баш никакве везе; што само доказује колики је Луковић одиста ''познавалац'' учења и публикација различитих верских заједница), а који говори о Божијем спасењу, да би у подножју као и на следећој страници приказао окултистичке и сатанистичке интернет презентације. Ипак, далеко већа подметачина (можда и највећа и најдрскија) у књизи овог аутора који слови за ''крстоносног витеза истине'', почињена је приликом његовог незналачког коментарисања суштине веровања свих протестантских цркава а која се своди на принцип спасења кроз веру. Ево шта Луковић, не бивајући ни свестан колико је његово незнање огромно, казује о овој теми:

''Која су то основна начела протестантизма као крајњи основ за појаву секти:

1. Материјални принцип реформације: човек се пред Богом оправдава вером, а не добрим делима, као по правилу: ''греши јако, веруј јаче, па ћеш се спасити''.

Оно што би сваки познавалац протестантске теологије могао да изјави на ову ауторову констатацију јесте потврда истинитости народне пословице која каже да су неки људи ''паметнији кад ћуте''. И уистину. Не само да изјава о протестантском схватању библијског учења о оправдању и спасењу кроз веру, које подразумева грешење до миле воље, нипошто не одговара истини, већ се аутор показао и као лош преписивач. Наиме, замисао да учење цркава реформације заступа идеју ''греши јако, веруј јаче, па ћеш се спасити'', Луковић је преузео из Милиновог дела ''Црква и секте''. Међутим, Милин није ни у сну рекао овако нешто о протестантима, иако се са њиховим учењем није слагао. Ево како гласи навод из Милинове књиге:

''Наиме, Лутер је тврдио, а то су прихватили и остали протестанти, да се човек оправдава пред Богом само вером у Христа и у искупљење које је Христос својим страдањем донео човечанству. (...) Тако је испало да Св. писмо директно тврди оно што је Лутер прогласио материјалним принципом реформације: ''човек се спасава само вером''. Такву тврдњу злуради Лутерови критичари су пропратили заједљивим саветом: ''греши јако, веруј јаче па ћеш се спасти''.

Дакле, протестанти нипошто не подразумевају да човек може да греши колико год хоће – па да ипак вером буде спашен, већ су то говорили они који Лутерово тумачење Библије нису исправно схватали. Апостол Павле проповеда у Новом завету оно што еванђеоски протестанти свим срцем прихватају као истину:

''Јер грех неће више имати власти над вама; нисте, наиме, више под законом него под благодаћу. Шта онда? Да грешимо зато што нисмо под законом него под благодаћу? Далеко од тога. (...) Сада пак, пошто сте ослобођени греха и пошто сте стављени у службу Богу, имате свој плод на освећење, а живот вечни као крај.''

Да је у ком случају г-дин Луковић прочитао само кратка ''начела веровања'' неке од протестантских верских заједница, знао би да оно што ће као истину презентовати широкој јавности нипошто није тачно, те би избегао подсмех људи који много боље познају материју коју је он, као службеник МУП-а, покушао да објасни. За детаљније упознавање са библијским учењем о спасењу кроз веру које заступају еванђеоски хришћани, аутору ''Приручника за самоодбрану'' препоручујем читање другог и трећег поглавља ове књиге. Једино што је Луковић доказао изношењем малочас поменуте тврдње јесте истинитост признања др Радована Биговића, професора православне богословије, којег је у једном свом делу цитирао Владета Јеротић. То признање овако гласи:

''Ако изузмемо ретке појединце, ми недопустиво мало познајемо савремену римокатоличку, протестантску и англиканску теологију, али то нас не спречава да изричемо категоричке судове и тврдње које често противрече чињеницама.''

[Josif Varsava]

На који још начин Луковић врши дискриминацију оптужујући еванђеоске протестантске заједнице за најразличитија злодела а без икаквих доказа, навешћу без много мојих коментара у наредним редовима. Најпре, писац је побројао заједно еванђеоске заједнице са најразличитијим култовима и религијским покретима, наравно све под називом ''секте'':

''Адвентисти (суботари), баптисти, Божја деца, Западно – православна црква, Јеховини сведоци, креационисти, мормони, назарени, новоапостолска црква, пентекосталци, Реч живота, Слободна црква, Универзални живот, Христова црква, Христова црква јеванђељске браће, Христова црква малокрштења, Црква Божја...''

Потом сазнајемо због чега су све ове ''секте'' деструктивне:

''Животне потребе чланова своде се на интересе секте и слепу послушност вођи.

Цртани  филмови и стрипови су врсте комуникације намењене млађој популацији. Некад и то може бити погубно јер деца, поготово, живе у илузијама.

Једна девојчица је, имитирајући Бетмена, скочила кроз прозор и сломила ногу. Дечак који се саживео са истим ликом завршио је на лустеру, а један други, његов вршњак, опонашајући Робокапа довео себе до принудног климања главом.''

Након што смо на овај начин открили да и измишљени јунаци стрипова и филмова  могу да заврбују у неку секту, сазнајемо да се на свим секташким окупљањима користи дрога, у циљу лакше манипулације чланством:

''Иако дроге више нису заштитни знак (осим код сатаниста) секти, не заборавимо да су манипулација, опсена и импресарио главно оружје секташа у процесу врбовања кандидата. Зато не искључимо злоупотребу наркотика, не можда као правило понашања него као увек могуће и проверено од раније, резервно (средство) оружје у процесу врбовања (манипулације) нових кандидата или задржавању старих на окупу.

''Један од најдеструктивнијих елемената секти јесте погубно деловање на здравље чланства. По најновијој међународној номенклатури, и само присуство у секти јесте болест и то нови облик болести зависности. По правилу, наркотици су саставни део свих ритуала.''

Према Луковићу, секте максимално искоришћавају своје чланство не пружајући им ни минимално пристојне услове живота, а уз то изузетно негативно утичу на породицу. Дакле, све секте су организације изразито криминогеног карактера:

''Секте су одавно изгубиле свој искључиво верски атрибут и постале дружине најразличитијих и стално нових и нових видова манипулација комерцијалних, психотерапијских, псеудонаучних, пророчких... (...) Све до сада речено сведочи о новом појмовном и суштинском значењу речи секта. Наиме, секте последњих деценија, јесу појавни облик менталних манипулација и нови облик болести зависности. (...) Последице деловања секти су, барем према искуству са терена, такве да се могу сматрати обликом злостављања. (...) Неки припадници секти не само да нису били на проповеданом просветљеном путу врлине и спасења, него су починили и најтежа кривична дела, као што су убиства, разбојништва, силовања... Истичемо да то нису чинили само сатанисти већ и припадници свих других секташких организација. Проституција је чак у неким сектама у «опису делатности» мисије. (...) Случајеви нестанка лица, карактеристични су за све секте.''

[Josif Varsava]

И за крај, желео бих да сагледамо у неколико реченица ''висок степен теолошког образовања'' г-дина Луковића, којег је, као препоруку за читање књиге ''Приручник за самоодбрану'', посебно истакао један од њених рецензената, епископ Порфирије Перић.

Када  аутор ''Приручника'' говори о начину на који секташи тумаче Свето писмо, он им између осталог замера и следеће:

''Све то, фасцинације саговорника ради, и веродостојности учења, повезује се са истргнутим цитатима из Светог писма, а с циљем да се врбовани уплаши, дестабилизује, а онда повери своје проблеме, дилеме, а на крају и душу секти.''

Дакле, секташи се користе истргнутим цитатима из Библије, којима наравно дају погрешно значење, а све у циљу врбовања нових душа у своју јеретичку организацију. Ипак, свако ко имало познаје светописамске текстове, а у исто време је прочитао и Луковићеву књигу, вероватно није могао да се начуди и у исто време добро не насмеје стиховима из Писма које је наш аутор - критичар у својој књизи навео. Наиме, на стр. 67. своје књиге ''Верске секте – приручник за самоодбрану'' (треће издање), у тексту стрипа којег је Луковић (као што сам и раније рекао) потпуно погрешно приписао Јеховиним сведоцима, стоји следећа изјава:

''Исус никада није звао људе у цркву или религију! Он једноставно зове: ''Ходите к мени!''

Луковићев коментар на ову изјаву, написан испод стрипа, гласи:

''Чиста неистина. Пред своје распеће Христос је апостолу Петру рекао: ''На леђима твојим саградићу цркву своју''.

Оваквим коментаром наш инспектор полиције не само што је изразио незнање да се овакав Исусов позив заиста налази у еванђељу , већ и напамет наводи Господње речи упућене апостолу Петру. Ове од Луковића погрешно наведене речи записане су у ев. по Матеју 16:18 и гласе овако:

''И ја ти кажем да си Петар, и на тој стени сазидаћу Цркву своју, и врата адова неће је надвладати.''

Оно што је сигурно јесте да се ни један православни богослов не би сложио са Луковићевом самоувереном изјавом (која је, зачудо, остала непромењена и до четвртог издања књиге) да је Христова Црква саграђена на ''леђима апостола Петра''. Овакво веровање (да је Петар стена на којој је Исус саградио Цркву), као што је познато, заступају римокатолици а не православни, па би стога било занимљиво сазнати ко ли је то Луковићу дошапнуо овакву верзију поменутог стиха, каква не постоји нигде, па ни у римокатоличким преводима Светог писма?

Упоредићемо још неколико стихова из ''Библије'' (онакве какве нам их је Луковић у својој књизи представио) са стварним библијским текстовима:

''Свети апостол Јован Богослов упозорава: «Који год преступа и не стоји у науци Христовој, онај нема Бога; а који стоји у науци Христовој, онај има Оца и Сина. Ако ко долази к вама и ове науке (јеретичке и секташке) доноси, не примајте га у кућу и не питајте се са њим.»

''Који год преступа и не стоји у науци Христовој онај нема Бога; а који стоји у науци Христовој онај има и Оца и Сина. Ако ко долази к вама и ове науке не доноси, не примајте га у кућу, и не питајте се с њим.''

Као што уочавамо, аутор је готово неприметно променио библијски текст и приписао му потпуно супротно значење. Уколико бисмо у обзир узели прави библијски текст и убацили Луковићев додатак (кога је написао у загради), онда би испало да ап. Јован упућује хришћане да у своје куће не примају оне који им не доносе јеретичку науку. Дакле, хришћани би у своје куће требали да примају само јеретике и секташе?!? Иако Луковић овако нешто сасвим сигурно није хтео да каже, он би требао да зна (пошто се већ латио писања) да се под ''знаке навода'' не би нипошто смели да цитирају текстови по свом сопственом нахођењу или по сећању, већ дословно, од речи до речи (уз обавезну напомену одакле је цитат узет)! Уосталом, избацујући реч ''не'' из свога цитата, Луковић је упропастио и читав контекст ове, ионако кратке, посланице.

Ево још једног ''допуњеног'' новозаветног стиха:

''Апостол Павле каже: «Сви који хоће побожно да живе у Христу биће гоњени, не само од људи већ и од демона.»''

''А и сви који желе да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и варалице напредоваће на горе – варајући и варајући се.''

Било би свакако добро да сазнамо који је то превод Библије користио г-дин Луковић када се у њему налазе и делови реченица (у овом случају: не само од људи већ и од демона) који у званичним преводима не постоје?

Но, очигледно је да се овде ради о верзији Библије коју само Луковић поседује и нико више, судећи по филозофској мисли коју је аутор приписао ап. Павлу, а која се уопште не налази у Новом завету. Чик нека неко пронађе овај стих у новозаветним посланицама апостола Павла:

''Свети апостол Павле беседи: «Као што је гордост изазов смерности, гнев трпељивости, туга је изазов хришћанске ведрине, тој са љубављу врхунској хришћанској врлини која и јесте вера у васкрсење и вечни живот.»''

Толико о високој теолошкој стручности инспектора Луковића и његовом, за разлику од погрешне секташке праксе, доследном и коректном навођењу и тумачењу библијских текстова!

После свега што смо прочитали у управо приказаном делу; после уочавања свих дезинформација и нетачности које ова књига садржи, како је уопште могуће сложити се са мишљењима остала два рецензента? Наиме, у својој рецензији проф. др Братислав Петровић је о Луковићу и његовом делу (као да књигу није ни отворио а камоли прочитао) рекао следеће:

''Аутор није ни ''про-култно'' ни ''анти-култно'' орјентисан, већ у својој књизи говори ''о сектама'' препуштајући читаоцу да доноси закључке. Веома обиман и аутентичан материјал је поткрепљен и примерима из сопствене професионалне праксе, јер аутор има примарни циљ да информише и тиме заштити читаоца.

Наравно да се слобода мисли, веровања, верских убеђења, вероисповести и верских обреда поштује. Слобода појединца досеже до границе до које својом слободом веровања и деловања не угрожава слободу другог. Живимо у мултинационалној, мултиконфесионалној и мултикултурној заједници о чему аутор такође води рачуна. (...) Књига о верским сектама Зорана Луковића значајан је допринос реалистичном сагледавању феномена секти данас када се против наше земље води и неокортикални рат.

Баш насупрот тврдњи др Петровића (у чију медицинску стручност ни најмање не сумњам, али сам зато врло скептичан према његовом познавању верског организовања и учења малих верских заједница у Србији), да књига Зорана Луковића представља реалистично сагледавање феномена секти, као и то да аутор није ни ''про-култно'' ни ''анти-култно'' орјентисан, из свих наведених текстова смо могли да се уверимо да је истина потпуно другачија. Зоран Луковић је у свом делу показао да је изразито ''анти-култно'' орјентисан. Он у потпуности заступа интересе СПЦ дајући крајње упрошћену и нереалну слику о многим верским заједницама које легално и по закону делују у Србији већ деценијама па и вековима. Уверили смо се, нажалост, да аутору није баш превише стало до слободе мисли, веровања и верских убеђења грађана наше земље који припадају мањинским верским групама – а коју је својим писанијем максимално угрозио. 

Са друге стране, начелник УКП, правник МУП-а Србије, Миленко Ерчић је у својој рецензији истакао:

''Реч је о компетентном аутору који се, како кроз службу, тако и приватно петнаест година бави овом појавом.

Квалитет рада огледа се у мноштву информација које аутор нуди о генези, појавним облицима и механизмима деловања верских секти и покрета на територији СР Југославије.''

Сматрам да смо о Луковићевој компетентности и квалитету његовог рада довољно рекли да даљи коментар уопште није потребан.

[Josif Varsava]

tekstovi koje sam postirao su iz knjige PRAVOSLAVLJE OBASJANO EVANDJELJEM, kritički osvrt na Lukovićevu knjigu o sektama.

[karadjordje]

Следећи пут копирај дијелове па дај линк за цијело поглавље,лакше је за праћење.

Што се тиче књиге инспектора Луковића или шта ли је већ по струци,књига је изузетан приручник јер поред Милинових књига она изучава и објашњава и презентује препреденост секти.Сад се поставља питање:како неко смије да говори о томе што секте на подмукао начин врше своју дјелатност користећи фонт Мирослављево јеванђеље приликом штампања књига како би личиле на Православне,наводно слављења Божића и Васкрса па и коришћење Православних одежди како би примамили народ.Секте то смију да раде а Православни о томе треба да ћуте.Нећемо ћутати па макар нам то било последње.Нису Свети Сава и Свети Василије и Свети Петар овуда дангубили да ми сад уступамо мјесто не знам коме и зашто.

Сада ћу изнијети како то раде секташи и то да подвале нама Православнима.Ради се о књизи ``Добро семе``која је по свему судећи направљена за то и штампана је у Немачкој.Књига се састоји из 365 прича и за сваки дан је пронађен неки цитат оз Светог Писма и испод иде кратко тумачење тог стиха.Књига почиње од првог јануара и завршава се закључно са тридесетпрвим децембром.Кад дођете до седмог јануара пише горе на средини странице БОЖИЋ а испод иду стихови из јеванђеља по Луки 2:11:``Данас вам се..родио Спаситељ-Христос,Господ!``.

Пошто сам ову књигу узео од баптиста,ја се питам кад су баптисти славили БОЖИЋ седмог јануара?

Још један доказ да је књига невјешт фалсификат је тај што нема Васкрса.Аутор је знао да је Васкрс покретан празник па га није убацио како би заварао Православне.

Поменућу и књигу Боба Џорџа ``Класично хришћанство``.Књига је штампана фонтом и у формату који користи Православна Црква.А зашто забога?Логично је да се ради о чистом покушају подвале.

[Josif Varsava]

Tekstovi koje sam postavio nisu postavljeni ni na jednoj internet stranici, već sam ih tražio i dobio od izdavača u elektronskoj formi.

A što se tiče knjige inspektora Lukovića, pažljivo pročitaj ono što sam gore kopirao pa ćeš videti kakve gluposti Lukovićeva knjiga sadrži.

Ti što nose brade i mantije su iz Gruzije a ne iz Srbije, i prema mojim podacima, ta oligarhija Baptista u Gruziji koja je napravila taj skandal sa mantijama je svrgnuta i ponovo je uspostavljen čist evanđeoski poredak u gruzijskim crkvama.

Inače, kalendar Dobro Seme, štampa denominacija pod nazivom ''Hristova crkva braće'' a ne baptisti, iako se od baptista neznatno razlikuju.

A što se tiče Boba Džordža i njegove knjige na srpskom, pa valjda nije SPC zaštitila neke ćirilične fontove kao svoje, pa da niko drugi ne sme da ih koristi... Očigledno imaš šture informacije, jer takvih knjiga na takvoj ćirilici ima koliko god hoćeš... Nikome nije za cilj bilo kakva prevara, jer je i na prvi pogled jasno da knjiga nije pravoslavna (i po izgledu korica, i tekstu na zadnjoj strani, i po izdavaču...)

[Josif Varsava]

Odgovor na pitanje: kad su baptisti slavili Božić 7. januara tj 25. decembra po julijanskom kalendaru?:

Malo se raspitaj pa ćez znati da baptisti u Srbiji slave Božić u zavisnosti od okruženja i nacije kojoj pripadaju. Baptisti u Srbiji koji su Slovačke, Madjarske, Rumunske... nacionalnosti slave Božić kad i pripadnici njihovih naroda... (tj. po novom kalendaru).

Baptisti Srbi slave u svojim crkvama Božić po starom kalendaru, tj 7. januara po novom, upravo onako kako slavi i celokupni srpski narod...

Pošto je knjiga Dobro seme na srpskom zeziku i namenjena Srbima, jasno je zašto je Božić u toj knjižici 7. januara.

[karadjordje]

Што се књиге Боба Џорџа тиче:нема шансе да човјек препозна да је књига неправославна док не крене да је чита јер је и корица и формат и фонт идентичан ономе који се користи у Цркви.

Није истина да славе Божић кад и Православни.Добро сам се распитао и био и видио:славе га кад и католици а то што славе двојни Божић врло је дискутабилно и питање је да ли га уопште и славе кад и Православни или то само држе на ријечима.

Књига ``Добро семе``не знам од кога је штампана,али ако је од Христаделфијанаца онда никако они нису слични баптистима јер Христаделфијанци негирају постојање ђавола као личности и божанство Христово.

Није СПЦ ауторизовала право на коришћење фонта Мирослављево јеванђеље али се зна да такав фонт користи Црква а сад покушавају протестанти да врше прозелитске активности користећи исто.

[suza]

netreba da se cudimo

i u nasem narodu  ima mnogo nazalost sve vise  ih sto zamjenjuju sa biznisom  pravoslavlje ili im tako komunizam jos u kostima lezi i umu da  iako stalno u crkvi  al nesto ide pogresno u pogresnom smjeru nazalost

[Josif Varsava]

Ja sam rekao HRISTOVA CRKVA BRAĆE (ali ne: hristova crkva jevandjeljske braće) a ne Hristodelfijanci. Ima ih najviše medju Slovacima u Srbiji, a najveća zajednica im je u Bačkom Petrovcu. Eto to ti je dokaz, pošto već hvališ Lukovićevu knjigu. Ni on nezna mnogo više od tebe, pošto već ni ti neznaš da takva zajednica u Srbiji postoji.

evo ti link prema onima koji su knjigu izdali:

http://www.gbv-dillenburg.de/504996954e0c2e312.html

A što se tiče Boba Džordža, ta knjiga izgleda kao i svaka druga. Ja uopšte ne vidim nikakvu razliku sem lepe ćirilice na koricama... Ja bih rekao da je to tzv. džordžija ćirilica a ne miroslavljeva...

[Баба]

Osniva se Hrvatska pravoslavna zajednica. Cilj: autokefalnost

- U Hrvatskoj živi veliki broj pravoslavaca koji ne žele da ih se poistovjećuje sa Srbima. Deklariraju se kao Hrvati, ima ih i drugih nacionalnosti, i traže da se nešto poduzme da budu diferencirani od Srba pravoslavne vjeroispovijesti. Njihova djeca u školama ne pohađaju nastavu vjeronauka za učenike pravoslavne vjeroispovijesti, jer ih u školi automatski drže Srbima – riječi su grupe ljudi iz Ogulina, odakle je krenula inicijativa za osnivanje Hrvatske pravoslavne zajednice.

Oni su napravili web stranicu http://www.hrvatskipravoslavci.com, što je službena stranica Hrvatske pravoslavne zajednice, koja je u osnivanju. Upravo zbog činjenice da još uvijek nisu imali izbornu skupštinu, na kojoj će izabrati predsjednika među više zainteresiranih kandidata, za sada ne žele iznositi imena u javnost, „jer će to učiniti predsjednik“. Međutim, Zadranin Ivo Matanović kaže da ne vidi razloga da taji da je on u inicijativnoj grupi koja je osnovala Hrvatsku pravoslavnu zajednicu.

- Mi ćemo se registrirati kao udruga. No uložili smo puno truda u našu web stranicu, na kojoj je sve objašnjeno. Naš cilj je osnivanje autokefalne crkve u Hrvatskoj, kakve postoje i u Makedoniji i u Crnoj Gori. Pravoslavna crkva u Hrvatskoj treba biti samostalna, imati svog poglavara, a ne biti vezana uz Srpsku pravoslavnu crkvu – kaže Matanović.

Iz Ureda za prosvjetu Zadarske županije dobili smo podatke prema kojima od gotovo 15.000 učenika osnovnih škola na području županije satove pravoslavnog vjeronauka pohađa 64 učenika. Od 37 osnovnih škola na području županije, u samo tri škole (Obrovac, Benkovac, Gračac) organizirana je nastava vjeronauka za djecu pravoslavne vjeroispovijesti.

Za preostale 34 škole u Zadarskoj županiji ravnatelji kažu da među učenicima nema interesa za taj predmet, iako broj djece pravoslavne vjeroispovijesti nije zanemariv. Samo u gradu Zadru živi više od 3.000 građana srpske nacionalnosti i u pravoslavnoj crkvi Svetog Ilije redovito se obavljaju službe, no u školama u Zadru za sada nema inicijative za organiziranjem pravoslavnog vjeronauka. Katolički vjeronauk imaju sve škole.

Osnivači hrvatske pravoslavne zajednice u svom se proglasu pozivaju i na „bratske kršćanske narode koji su živjeli u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“

- Grupa entuzijasta, hrvatskih pravoslavaca, skupa sa braćom Hrvatima utemeljili su ovu Zajednicu hrvatskih pravoslavaca, u daljnjem svom punom nazivu HRVATSKA PRAVOSLAVNA ZAJEDNICA, sa željom i nakanom da potaknu i druge dobronamjerne hrvatske žitelje da nas slijede. Ovime ne vršimo nikakav pritisak niti a priori namećemo svoju volju, već istinski i dobronamjerno se obraćamo svekolikome hrvatskome pučanstvu, u prvome redu hrvatskim pravoslavcima, dakako, Hrvatima i Hrvaticama, da svojim razumom prosude nasušnu potrebu za postojanjem udruge, odnosno Zajednice koja treba zbližavati dvije vjerske istovjetne kršćanske zajednice – pišu utemeljitelji Hrvatske pravoslavne zajednice.

http://www.jutarnji.hr/osniva-se-hrvatska-pravoslavna-zajednica--cilj--autokefalnost/419280/

[Тавита]

Ух! Ала ови мјешају  0110_hahaha

[pokajnik83]

0110_hahaha

П.С. Не ради им сајт!