mučenik o. Raghid Gani

Midrash · Децембар 24, 2013

Imao sam privilegiju da upoznam mučenika i sveca dok sam studirao u Rimu. Još nije proglašem od Crkve takvim, ali on to zaista jeste. Koliko nas je u prilici da upozna mučenika? Kukamo nad svojim malim problemima, a gledamo na mučenike prošlih vekova kao na izmišljene bajke, ili barem, ni ne razmišljamo o njima kao realnim ljudima, pa ipak, mučenici oko nas, u današnje vreme nam pokazuju da je sve moguće onome ko uzveruje. Jedan od takvih svedoka je i o. Raghid Gani, sa kojim sam bio u istom koledžu u Rimu, Prenosim vam jedan lep tekst o njemu sa portala CatholicHerald. Prevod možda i nije najbolji, ali mislim da je korisno da se pročita.

Kad nam se sin rodio, nije prodisao. Sasvim je normalno za novorođenčad da im treba podsticaj da počnu da dišu i to sestre rade tim ešto ih potapšu rukom, ili uz pomoć medicinskih aparata koji se nalaze u sali za porođaje, i to se desilo našem drugom detetu. Ipak, ovaj put je bilo drugačije, i naš dečak nije reagovao ni na šta što su babice pokušale kada su ga uzele iz naručja moje supruge. Onda je neko u sali pritisnuo alarm, i u sekundi se pojavilo desetak medicinara, trćeći. Ali, on i dalje nije reagovao. Onda, mislim da sam čuo da nego govori:“staće mu srce“.

Tog trenutka se sve pretvorilo u nestvarnu situaciju, osećao se stres i panika. Ne možeš da poveruješ da se nešto tako užasno i stvarno dešava. Tad sam pao na kolena pored kreveta i iz nekog razloga, čovek kome sam se molio je bio o. Raghid Gani, irački sveštenik, koji je ubijen u Mosulu juna 2007.godine.

Kasnije nam je medicinsko osoblje reklo da je našem sinu trebalo dva minuta pre nego što je zaplakao svom silinom. Taj zvuk je doneo takvo olakšanje i radost oslobođenja od straha, tako da nisam mogao da zaustavim suze i (tako ne-karakteristične i ne-engleske) zagrljaje kojima sam grlio doktore. Možete da zamislite koliko su mi dugi bili ta dva minuta.

Džejmsov prvi uzdah, i život koji je to značio, nije bio čudo; njegovo rođenje je bilo tako brzo tako da su njegova pluće bila još puna vode, i on je preživeo na savršeno medicinski objašnjiv način i uz pomoć saosećajnog osoblja Vitington porođajnog ventra (to je bila njihova treća intervencija tog tipa tog jutra). Ali, ja sam ipak zahvalan o. Raghidu, i još uvek mislim na žrtvu njegovog života za vreme intezivnog progona hrišćana, kao na model kojeg treba slediti.

O. Raghid je jedan od 1000 Iračkih hrišćana ubijenih za vreme pogroma, koji je počeo nakon invazije koalicionih snaga 2003.g. Progon je kulminirao u 31. Oktobra 2010. Ubistvom 52. Vernika u katoličkoj crkvi u Bagdadu. Rečima jednog Kaldejskog biskupa, to je „Kalvarija“ koja je široko ignorisana u Zapadnim medijima, van hrišćanske štampe.

U poslednje vreme, sa narastajućim nasiljem protiv hrišćana u sa sve žešćim ratom u Siriji, tema progona hrišćana je sve više tema rasprava. Tema je pokrenuta u parlamentu i u javnosti od strane ministara muslimana.

To je bilo šokantno i užasno iskušenje za jednu od najstarijih hrišćanskih zajednica, koja je cela bila proterana iz sopstvene domovine. Populacija, koja je pre rata brojila preko miliona članova, sada je svedena na jedva 150.000, većinom starih, i više od 60 crkava je sravnjeno sa zemljom. Usprkos tome, priča o. Raghida je inspirativna. Označena je savršenim požrtvovanjem i posvećenošću, opraštanjem i prijateljstvom. O. Raghid je došao iz Mosula, na severu Iraka, koji je vekovima bio srce sirijskog hrišćanstva - užurbani kosmopolitski grad Asirijaca, Kurda, Arapa, Turaka, Jevreja i Persijanaca, kao i manjih grupa kao što su Sabejci, Šabeksi, Mandeanci, Jezidi. Grad koji je blizu sela u kojima se govori Aramejski na visoravnima Ninive, Mosul je bio takođe i dom velike kaldeanske katoličke zajednice, iako im je broj opadao kroz 20 vek, uglavnom kao rezultat progona, diskriminacije i emigracije.

Raghid se rodio u gradu, 1972.g. i diplomirao inženjerstvo 1993.g. Tri godine kasnije otišao je na studije teologije u Rim, na Anđelikum, specijalizirao je ekumensku teologiju. Tečno je govorio Arapski, Italijanski, Engleski i Francuski.

Bio je u seminarijumu kada se desio napad 11. Septembra u Nju Jorku, i kada je rat usledio u njegovoj domovini. Živeo je u Irskom koledžu i zvali su ga „Irački pedi“ (paddy - naziv za Irca u slengu), i provodio je leta kraj Jezera Derg u pokrajini Donegal. Otac Don Ketl, sada sveštenik u Zapadnoj Australiji, prisetio se toga kada je boravio sa njim u Seminarijumu sv. Malahija u Belfastu u vreme marševa, dok su se pobune dešavale okolo - otac Raghid je govorio o progonu sopstvenog naroda, koji je od iračke nezavisnosti 1932.g. trpeo različite napade i poniženja, prvo pod kraljevima a onda pod Baatistima. Ništa, ipak, nije moglo da ih spremi za ono što će se desiti nakon svrgnuća Sadama Huseina.

Otac Raghid bio je skrhan početkom rata. Odvojen od porodice sedam godina, a sada i zabrinut za njihovu bezbednost. Rekao je da mora da se vrati u Irak da bi služio kao sveštenik, usprkos riziku, jer:“tamo pripadam, tamo je moje mesto“. Ipak, pisao je optimistično o „slobodnom društvu“ i rekao je:“Sadam je pao, izabrali smo vladu, glasali smo za Ustav!“ Organizovao je teološke kurseve za narod u Mosulu, radio je sa mladima i služio siromasima i bolesnima, uključujući i dete koje je bilo na operaciji oka u Rimu.

Nasilje protiv hrišćana je eskaliralo januara 2006. Serijom bombaških napada na crkve u Bagdadu i Mosulu. Milicije i Sunitra i Šiita okomile su se na hrišćane vršeći „osvetu“ za Američku invaziju, neki su čak krivili i papu za otpočinjanje rata, iako je blaženi Jovan Pavle II svim silama pokušao da ga spreči.

Atmosfera u Raghidovom rodnom gradu je postala zastrašujuća. Avgusta 4-tog, 2006.g. kada je osamdesetoro dece u svojoj parohiji primilo prvu pričest, počele su ulične borbe, a deca su bila užasnuta zvukom pušaka i eksplozijama raketa. Dobri pastir im je pomogao. Rekao je za Azija Njuz:“Iako se narod navikao na sve to, i ostaje relativno sabran, počinje da se pitaju hoće li se vratiti svojim kućama ili ne. Ja sam bio svestan velike radosti dece koja su primila prvu pričest pa sam okrenuo stvar na šalu, i rekao sam im:“Ne paničite - to je vatromet. Grad slavi sa nama“, I u isto vreme sam im dao uputstvo kako da napuste crkvu u tišini i brzo. „

Sledećeg meseca govor pape Benedikta XVI u Regensbergu je iskorišćen kao povod za napad na hrišćane, uključujući i jednog mosulskog sveštenika kojem je odrubljena glava. Oktobra te godine, otac Raghid pisao je svom prijatelju:“Ramazan je bio propast za nas u Mosulu. Stotine hrišćanskih porodica je pobeglo iz grada, uključujući moju porodicu i ujake. Oko trideset ljudi je ostavilo sve što ima i pobeglo pred pretnjama. Nije lako, ali blagodat Gospodnja nam daje snagu i podršku. Suočavamo se sa smrću svaki dan. „

Taj prijatelj se kasnije prisećao da je postajao veoma zabrinut i skrhan zahtevima svešteničkog poziva u sred tog užasa. Posle jednog napada na svoju parohiju, na cvetnu nedelju 2007.g. napisao je:“Suosećamo sa Hristom, koji je ušao u Jerusalim punog znanja da je posledica Njegove ljubavi prema čovečanstvu krst. Tako, dok meci razbijaju prozore na našoj crkvi, mi nudimo našu patnju kao znak ljubavi prema Hristu.“

Kako je 2006-ta prelazila u 2007-mu, bombardovanje se pojačalo. Otmice i ubistva u Bagdadu i Mosului postale su sve češće, a sunitske milicije su u gradu na severu tdažili i porez od hrišćana, dok je vode i struje bilo sve manje.

U jednom od poslednjih pisama otac Raghid piše:“svaki dan čekamo na finalni napad, ali ne prestajemo da služimo misu. To činimo u podrumu, gde smo sigurniji. Hrabre me moji parohijani u toj odluci. Ovo je rat, pravi rat, ali nadamo se da ćemo nositi naš krst do samog kraja uz pomoć Božanskog milosrđa.“

Bomba je eksplodirala u crkvi Svetog Duha, 27. Maja, na Pedesetnicu, ranivši dvojicu čuvara, i u svojem poslednjem pismu AzijaNjuzu, on piše:“Na ivici smo propasti. U sektaškom i islamskom Iraku, hoće li biti mesta za hrišćane? Nemamo podršku, nikoga da se bori za naše ciljeve: napušteni smo u sred propasti. Irak je već podeljen: nikad neće biti kao pre. Koja je budućnost naše Crkve?“

Nedelju dana kasnije, u nedelju 3. Juna 2007.g. nakon što je završena misa, otac Raghid je izašao iz crkve Svetog Duha zajedno sa tri podđakona: Basman Jusefom Daudom, Gasan Isam Bidavedom i Vahidom Hana Išom, kada im je naoružani ubica prišao. Bidavedova žena je bila zajedno sa njima u kolima, ali su je odvojili od muškaraca. Kasnije se prisećala:“Tada je jedan od ubica uzviknuo Raghidu:“rekao sam ti da zatvoriš crkvu, zašto to nisi uradio?? Zašto si još uvek ovde? A on je jednostavno odgovorio:“Kako ja mogu da zatvorim kuću Božju? Oni su ga tada odmah gurnuli na zemlju, a Raghid je imao vremena samo toliko da mi glavom da znak da bežim. Tada su otvorili vatru na njih i ubili su ih svu četvoricu.“

Teroristi su postavili mine iznenađenja pod tela tako da su prošli sati pre nego što su tela bila sklonjena. Usprkos pretnjama nasilja, 2000 ljudi je prisustvovalo sahrani čotvorice ljudi, a opelo je služio nadležni biskup oca Raghida, Mar Paulos Raho, nadbiskup Mosula. Mar Raho je kritikovao uključivanje šerijatskog prava u novi ustav, i prilikom poslednje njegove posete Rimu, pomenuo je pretnje ubistvom. Marta 2008. Je ubijen. Kidnaperi su tražili 3 miliona dolara za njegovo vraćanje, ali je biskup poručio svojim osiromašenim vernicima da ne plaćaju otkup, jer se već bore da prehrane tolike porodice.

Oktobra 2008.g. 13.000 ljudi, više od polovine preostalih hrišćana, je pobeglo nakon što je trinaestoro ljudi ubijeno za dva dana, uključujući oca i sina, i jednog invalida: većina njih su imali prodavnice, što govori i o tome da je Alkaida želela da uništi i ekonomsku snagu zajednice.

Usprkos nasilju koje se vršilo na hrišćanima, život oca Raghida nosi poruku pomirenja i opraštanja. Jedan od njegovih prijatelja muslimana, Adnam Mokrani, profesor islamskih studija na Papinskom Univerzitetu Gregorijana, napisao je dan nakon smrti o. Raghida:“Meci koji su prošli kroz tvoje čisto i nevino telo, takođe su prošli kroz moje srce i moju dušu. Uvek se sećam tvog osmeha, radosnog i željnog života. Raghid je za mene personifikovana nevinost: mudra nevinost koja nosi u svom srcu tugu nesrećnog naroda.“ Kao musliman, prof. Mokrani se molio za dušu o. Raghida, pitajući:“u ime kojeg boga smrti su te ubili? U ime kakvog paganizma su te razapeli? Da li su zaista znali šta rade? Brate, tvoja krv nije prolivena uzalud, i tvoj crkveni oltar nije maskarada...Ti si prihvatio svoju dužnost sa dubokom ozbiljnošću sve do kraja, sa osmehom koji nikada neće nestati...nikad.“

Profesor Mokrani se seća da je na dan ređenja oca Raghida,13. Oktobra 2001, manje od mesec dana od početka vremena sukoba, rekao:“Danas sam umro sam sebi.“

Patnje hrišćana na Bliskom Istoku je tolika da je teško i sagledati statistiku, ali ova priča, priča o čoveku koji je izabrao put žrtvovanja, uvek je na mene delovala snažno. Niko ne želi da umre sam sebi, i mogu da zamislim koliko je on želeo da čini lakše stvari, da napusti Mosul, pa ipak, izabrao je teže.

Prijatelji se sećaju da, kako je rat sve više besneo, on je bivao sve umorniji i umorniji, kao da nosi krst. Ali, kada je govorio na Italijanskom Euharijstijskom kongresu 2005, rekao je:“Ima dana kada se osećam krhko i pun straha, ali kada držim euharistiju i kažem:“Evo jaganjca Božjeg, koji oduzima grehe sveta“, osećam Njegovu snagu u meni. Kada hostiju držim u ruci, to je zaista On koji mene i sve nas drži, iskušavajući teroriste a nas držeći u ujedinjene u Njegovoj beskrajnoj ljubavi.“

„Njegova beskrajna ljubav“. Sećam se kada sam to pročitao. Te su reči ostale u meni, i predpostavljam da sam i pao na kolena u trenutku najvećeg straha moleći se ocu Raghidu i misleći na njega.

Nedelju dana kasnije, ili nešto više, i sa zdravim dečakom, čiji plač sada više i nije uvek tako dobrodošao, odneo sam dokumentaciju i zabeleške iz porodilišta u gradsku kuću Islongtona da prijavim rođenje. Odlučili smo se bili za ime Džejms, po bratu moje majke, i već se odlučili za nekoliko srednjih imena, ali ja sam zaželeo jedno drugo ime, usprkos protestima moje supruge.

„Znaš da moram to da učinim“, rekao sam joj i otišao. I tako, naš sin nosi ime Raghid u svom pasošu, verovatno je prvi takav Englez. Nadam se da neće ljutiti na mene zbog toga, jer će mu to ime biti primer i putokaz na stazi života.

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=sPDIwcJORFg

Izvor: http://www.catholicherald.co.uk/features/2013/12/20/when-my-son-was-born-he-was-not-breathing-heres-why-i-begged-for-help-from-a-martyred-iraqi-priest/#.UrSNzPLA4Bg.facebook