Духовна или материјална задовољства

[Пивопија]

Духовна или материјална задовољства

Када момак својој девојци купи омиљену чоколадицу, она осећа велику срећу. Ипак, да ли је та срећа због тога што ће појести чоколадицу, или због тога што јој је драга особа поклонила? Када вас током неке добре вечери друг части још једно пиво, јер сте остали без пара, да ли ће те бити срећни само због пола литра течности или збoг тога што ћете још неко време провести у лепој причи и расположењу? Замислите момка који седи кући и ждере парче пице, колаче и сок, и замислите с друге стране како два другара деле један скромни сендвич. Ко је од њих срећнији?
Јесу ли духовна задовољства већа од материјалних? Којима од њих човек треба да тежи, и да ли једна искључују друге?
Духовна задовољства заиста јесу већа од материјалних. Она девојка сигурно воли да поједе ту чоколадицу, али њој срећу причињава не сама чоколадица, већ што се њен момак сетио да јој је баш та омиљена. Колико се пута деси да имате пиво, новац и све што треба, али опет вам атмосфера не буде добра и раније одете кући? Није дакле, ствар у томе колико има пива, хране, већ са ким сте. Деца док су мала воле играчке. Али ипак, њима више значи то што ћете им поклонити мало пажње, што ћете се играти с њима, причати им приче, него да им купите пуна колица најквалитетнијих играчака. Не вреде им, ако немају са ким да их поделе.
Трчећи за материјалним задовољствима, све више гудимо она духовна. Што више размишљамо о томе колико имамо, грабимо за себе, бринемо шта ћемо да једемо, и кријемо сваки динар, то ћемо мање бити испњенији и срећнији. Сигурно свако зна пример неке особе која има све што пожели, има и храну, новац, најновију технику, најјачи компјутер, најбржи интернет, најбољи телефон, али опет је несрећна! А с друге стране имате сиромашне породице, које једва састављају крај с крајем, али ипак су сви насмејани, јер живе у љубави и слози. Њима причињава задовољство то што су заједно, што воле једни друге. Тако је и за ораво другарство. Не можете осетити право другарство док год бринете о сваком динару који понесете са собом, рачунате и прерачунавате се. Када научите да делите то што имате, имаћете мање за себе, али бићете истински испуњени. Нема тих речи које могу да опишу задовољство и испуњеност када некоме помогнете у невољи. Осећај који имате када видите осмех сиромашног детета коме сте помогли не може да се упореди ни са каквом храном, одећом или мобилним телефоном који ћете купити. Осмех другара коме сте купили још једно пиво не може да замени ни гајба коју би попили сами. Сећам се како ми је једном другарица причала шта сам за све ове паре које сам ''бацио'' на пиво испред продавнице могао да купим. Она би каже, те паре штедела, па би купила мобилни. Тај исти мобилни она ће сутра да заборави у аутобусу, а ја ћу заувек да имам друаре са којима сам попио те силне литре пива, сећања на приче и доживаљаје са њима.
Материјална задовољства су, дакле, на нижем нивоу од духовних. Она су само средство којима ми можемо постићи духовно задовољство. Чоколадица, пиво, или сендвич не вреде ништа док некога њима не усрећимо.

 

http://istinska-pobuna.blogspot.com/2013/05/blog-post_29.html

[Пивопија]

Робовање стварима
(наставак на: ''Духовна или материјална задовољства'')

Живимо у веку технологије. Стална напредовања на том пољу довела су до тога да данас огроман проценат људске популације користи мобилне телефоне, компјутере, интернет, а телевизор већ има готово свака кућа. У основи, циљ свих ових апарата јесте да људима олакшају живот и свакодневне посове. Заиста, лакше је чути се и договорити када имате мобилни телфон, лакше је доћи до информација када имате интернет. Ипак, свуда где има употребе има и - злоупотребе. Тако се дошло до тога да велики део човечанства данас - робује стварима!
Како је дошло до тога да уместо да ствари служе нама, ми служимо њима? Да ли је то заиста тако?
Колико сте пута чекали у реду да платите телефон? Колико сте пута ишли од шалтера до шалтера да пријавите неки квар? Колико сте времена изгубили јурећи да поправите компјутер? Колико вам тешко падне то да је нестао сигнал за интернет и да га неће бити целог дана? Да ли заиста имате шта да радите без тач-скрин телефона и игрица на њему?
Оног тренутка када осетите да не можете да функционишете без неке од свих овох ствари, знајте, постали сте њихов роб! Гледајући људе колико брину о свом тач-скрин телефону, колико се плаше да га не изгубе и колико би се потресли кад би се то десило, постаје ми их жао! Толика брига око једног комада пластике! Да ли је он толико вредан, вреднији од човека? Многи не желе да признају, али заиста јесу везани за све те ствари. Ту не говорим о сентиметалној повезаности, када се на пример, неко веже за предмет који му је поклонила драга особа, јер је то везаност за то особу, а не ствар. Ово је конкретно везаност за баш те комаде пластике, који одређују наше расположење, наше време, наше животе. Телефон који је ту да нам уштеди време, сада заправо чини да сате проводимо у реду да би стигли до шалтера да пријавимо квар. Компјутер и интернет, који је ту да нас орасположи, сада нам је нанео целодневну нервозу јер јуримо да га поправимо. Ко ће провести цело вече без фејсбука?
Тако су ствари које у основи треба да служе нама, успеле да загосподаре човечанством. Како сада некоме објаснити да може да изађе са друштвом и без слике на фејсбуку, да може да се забави и без игрице на тач-скрину, да може да прича са људима и без интернета. Није неопходно (а ни пожељно) одрећи се свега што нам је напредак технологије донео. Али потребно је наћи границу измешу тога када ствари служе нама, а када ми њима.

 

http://istinska-pobuna.blogspot.com/2013/05/blog-post_1817.html