Зар смо у трци за бољим животом преко ноћи хладни постали!?

[Пивопија]

Зар смо у трци за бољим животом преко ноћи хладни постали!?


Почетком овог Божићњег Поста обрадовала ме је информација да организација Срби за Србе прави велику акцију за помоћ угроженим Србима на Космету. Решио сам да током поста, када и јесте време за суздржавање, одвојим што више пара и на тај начин коначно допринесем борби за опстанак људи на Космету. Наравно, они који су моћнији од мене и који морају да помогну то одавно не чине, али сматрао сам као своју дужност да дам све од себе и скупим што више пара.

Задњих година, све више и више ме погађа трагедија преосталих Срба на Косову. Највише од свега ме боли то што видим и препознајем сву неправду, а немам начин да помогнем и исправим је. Нема горег осећаја од немоћи! Овом акцијом, добио сам прилику да на неки начин смирим себе тиме што дајем допринос и помажем некоме на Косову. Оно што ме додатно погађа је хладан однос власти, као и политичара и остале пребогате ''елите'' према трагедији тих људи. То је, додуше, и очекивано, и годинама уназад потврђено, да су политичари имуни на несрећу народа. Ипак, оно што ме највише погађа је хладнокрвност осталих Срба за страдање и муке њихове браће на Косову!

Гледам, и не могу да верујем у шта смо се претворили! Људи су толико заслепљени својом несрећом, и борбом за своје лично преживљавање, да их туђе страдање више не дотиче. Саосећање према браћи потпуно се изгубило. Знам из прича да су многи људи плакали после пада Книна, гледајући колоне избеглица. Исти ти људи сада хладнокрвно посматрају оног дивљака који скида крст са врха манастира. Брига око економског опстанка убила је и задњу мрву сажаљења код људи. Како да брине о некоме на Косову, кад не зна ни чиме да прехрани рођено дете!?

Ипак, свака прича о тешком материјалном стању, преживљавању пада у воду после ових ''новогодишњих празника''. Исти ти људи који немају да помогну другима, потрошили су по целу плату да прославе нову годину. Не желим сад да причам о томе колико је Срба дало животе јер нису желели да признају туђу веру, да би се сад широм наше земље славила католичка нова година. Нити то што се пада у задњу недељу поста, а већина грађана Србије се изјашњава као Православци. У питању је то – како је прослављена.

Данима пред нову годину, непрекидно сам слушао приче о припреми за ту дуго очекивану ноћ. Колико су пара само дали за проводе по кафанама, дискотекама, колико су потрошили на нову одећу (јер како то да се дочека нова година у хаљини купљеној пре два месеца!?). Колико је само пара те вечери потрошено на алкохол, дрогу, цигарете, храну... Србска омладина, која када треба да се помогне одмах почиње да се превија како нема, те вечери остављала је по целе родитељске плате по кафанама и дискотекама, тржним центрима... Нико од њих притом, није помислио да се за то време неко смрзава на барикадама. Нису помислили да неко дете нема шта да слави, јер је ограђено бодљикавом жицом. Уместо петарди и ватромета, оно често слуша праву пуцњаву, гледа оружје и војску. Док узимају задње паре од родтеља за нову хаљину, ни не помисле да то дете одраста без родитеља.

И ко материјално није у могућности да помогне сиротињи, увек може да помогне лепим речима, погледом, осмехом, подршком... А свако од нас бар једном у месец дана да новац за нешто непотребно. Зашто је било тешко одрећи се једног пива у кафани, једне пакле цигара, кесе чипса? Није било тешко! Када имаш вољу, увек можеш да помогнеш. Оно што је најстрашније, и што ова прича доказује, јесте да Срби немају вољу.

''Не бојте се оних који убијају тело, већ оних који убијају душу'' – рекао је Господ. Србски народ није само материјално убијен. Да је тако, лако би се опоравио. Свака криза, беспарица је пролазна. Тешко је када народ остане без душе, а то се, нажалост, нама догодило.

И опет се питам, како!? Како су од оних Срба који су без речи остављали животе по албанским планинама, настале ове генерације, којима је најбитнији провод у дискотеци и који би се одрекли предака због једног пакета траве!?

 

 

http://istinska-pobuna.blogspot.com/2012/01/blog-post.html

[Ронин]

Одушевио си ме сада. У потпуности се слажем са тобом пивопијо. Свака ти част!

[bnenad92]

Упитали су неког старца, који је највећи био грех  у прошлом веку (20.в)?

Одговорио им је: "РАВНОДУШНОСТ"

 

Нажалост, данас је равнодушност још већа и тихо разара многе структуре људског достојанства.

 

Човек је постао слеп и глув за другога, види и чује само себе. Све сматра за претњу што би угрозило његов ушушкан живот, чак и помоћ онима која је она неопходна, јер не може да помогне правдајући се да ни он "нема" или тиме да имају службе које се брину о томе.

 

Текст је феноменалан, погађа у суштину. Колико смо се материјализовали, кад нам ништа није свето? 

 

Стварно, већина људи данас немају никакав неки виши идеал у који верују, следе и поштују, све се своди од данас до сутра за нека мала кратка безначајна задовољства. Подсетимо се народне песме чији стихови гласе: " Узми све што ти живот пружа, данас си цвет, сутра увела ружа..." и биће нам јаснија ситуација свести данашњег човека у материјално - потрошачком  друштву и смерницама којим иде.

[Пг]

Свака част, брате.

 

Морамо да будемо свјесни чињенице да нас толико системски уништавају, све оно што је некада ваљало код нас, а између осталог је то да смо увјек знали да прискочимо другоме у помоћ, да би требало да будемо задовољни чињеницом да смо уопште опстали. Довели су нас до тога да се боримо за голи опстанак не размишљајући ни о чему другоме.

Равнодушност је постала свакодневна појава, али не треба очајавати.

Исти је случај са мном, брате Пивопијо, кад видим шта се дешава са нашим народом доље и са нашим народом уопште. Дође ми да се  поједем од муке због своје  немоћи!

АЛИ... Најгоре од свега би било да западнемо у очајање.

Ево, ти си су урадио најбољу могућу ствар.

Ми немамо ту моћ да узбуркамо јавност, али можемо бар другаре, пријатеље, познанике... Било кога ко је заинтересован да помогне на било који на начин.

Њима се треба обратити. Не требају људи да се стиде да дају по 10, 20 динара(центи).  Мало по мало, прикупиће се. А то наше мало је оброк за неког ко нема да једе. Одвојиш литар уља, шећер... Вас десетак и ето већ доста за једну, двије фамилије. Купиш метар дрва, ја метар, неко трећи метар и ето некоме дрва за зиму.

Богу хвала, па су се ови момци, од којих ја неке познајем, удружили у организацију СЗС и што раде ово што раде.

Тако да увјек можеш код њих да уплатиш то што си одвојио, а они ће већ знати шта ће са тим новцем.

 

Осим новчане подршке, вјеруј ми, кад западнеш у такво стање, баци се на молитву. Код мене је очајање долазило да оног стања кад би да искочиш из сопствене коже од муке. А каква је корист од тога?! Молитва лијечи душу и даје оптимизам, а наду полажеш  у Онога који зна најбоље шта и како!

[Andre Williams]

@Пивопијо, не знам да ли је ово твој текст или си га само пренео, али се не слажем са аутором.

 

Велики је број људи који помаже народу на КиМ., с тим што не причају о томе јавно, па је можда утисак да нико не помаже. Помажу и моћнији и они који су такође без цвоњка. Свако по својим могућностима. Иду људи доле на Косово, бораве по манастирима, помажу братији ако треба нешто изградити итд.

 

А гледање ко ће где да потроши своје паре је скроз безвезе. Не знам да ли уопште треба то коментарисати.

[Пивопија]

Мој је текст, као и сви остали са овог блога, тако да можете директно мени да одговарате!

 

Исти је случај са мном, брате Пивопијо, кад видим шта се дешава са нашим народом доље и са нашим народом уопште. Дође ми да се  поједем од муке због своје  немоћи! АЛИ... Најгоре од свега би било да западнемо у очајање. Ево, ти си су урадио најбољу могућу ствар. Ми немамо ту моћ да узбуркамо јавност, али можемо бар другаре, пријатеље, познанике... Било кога ко је заинтересован да помогне на било који на начин. Њима се треба обратити. Не требају људи да се стиде да дају по 10, 20 динара(центи).  Мало по мало, прикупиће се. А то наше мало је оброк за неког ко нема да једе. Одвојиш литар уља, шећер... Вас десетак и ето већ доста за једну, двије фамилије. Купиш метар дрва, ја метар, неко трећи метар и ето некоме дрва за зиму. Богу хвала, па су се ови момци, од којих ја неке познајем, удружили у организацију СЗС и што раде ово што раде. Тако да увјек можеш код њих да уплатиш то што си одвојио, а они ће већ знати шта ће са тим новцем.   Осим новчане подршке, вјеруј ми, кад западнеш у такво стање, баци се на молитву. Код мене је очајање долазило да оног стања кад би да искочиш из сопствене коже од муке. А каква је корист од тога?! Молитва лијечи душу и даје оптимизам, а наду полажеш  у Онога који зна најбоље шта и како!

 

Наравно да сам у целом тексту и мислио на СзС, већ годинама константно уплаћујем новац за њих, поготову у време поста, и трудим се да на сваки могући начин испромовишем ту организацију. То што ти људи раде је жив пример правог наионализма и исправног деловања, зато сам пресрећан што постоје, и увек ћу давати све од себе да помогнем колико могу!

 

У праву си за молитву... Имао сам и ја много таквих тешких стања, кад сам баш као што си реко, хтео да искочим из коже. Ипак, увек ћу да памтим текст Владике Николаја О омладинском песимизму, после кога ме је било срамота да икад више паднем у депресију! Најбитније је да дамо све од себе, и онда Божија помоћ неће изостати!

[Будимо људи!]

И ко материјално није у могућности да помогне сиротињи, увек може да помогне лепим речима, погледом, осмехом, подршком... А свако од нас бар једном у месец дана да новац за нешто непотребно. Зашто је било тешко одрећи се једног пива у кафани, једне пакле цигара, кесе чипса? Није било тешко! Када имаш вољу, увек можеш да помогнеш. Оно што је најстрашније, и што ова прича доказује, јесте да Срби немају вољу.

 

Пивопијо, свака част на тексту, потписујем сваку реч. Овај део сам означио, јер је веома сличан начелима пројекта и сајта "Будимо људи!" у коме имам част да учествујем:

 

Ваша помоћ

Будимо људи, помозимо другима, мање срећнима од нас! Свако од нас, ако се одрекне само једне пакле цигарете, једне кафе, једног пића у кафићу, и тај новац уложи као помоћ другима, може учинити да неко дете поврати свој осмех, да гладнога нахрани, да неко болестан нађе лек, да нека светиња поврати свој некадашњи сјај…

 

Са СЗС одскора сарађујем и стварно су изузетни, да се изразим омиљеном речју наших политичара, највише ми се свиђа што су транспарентни - види се свака пара која је ушла и изашла; знаш коме су паре отишле. На сајту  "Будимо људи!" стално постављамо вести коме је неопходна помоћ, а и сами, хвала Богу, сваки месец доприносимо колико можемо.

Најбитније је да дамо све од себе, и онда Божија помоћ неће изостати!