Милан Стојадиновић

[Raymond Red Reddington]

Видим да нема тема, па реко да отворим тему о човеку који је у историји пост-отоманске Србије до сада уз Саву Текелију једини водио разумну политику.

Мада је ово биографија коју нису саставили неутрални истраживачи, за почетак доста.

 

 

Милан Стојадиновић

 

Милан Стојадиновић је рођен 4. августа 1888. године у Чачку. Његов отац је био угледни чачански судија, па се врло лако могло наслутити којим ће корацима Милан кренути кроз живот. Након завршетка основне школе и гимназије, студира право. Сазнавши да је Стојадиновић изузетно интелигентан правник и способан човек, али и финансијски геније, министар финансија Краљевине Србије му одобрава државну стипендију и школовање у Минхену, где је студирао између 1910. и 1911. године. Потом, наставља своје образовање у Берлину, где ради на докторској тези на тему немачког буџета. Докторску титулу стиче 1912. године. Најпре је свој посао пронашао у француској Министарству финансија, 1912. године, а затим и у британском, 1913. године. Ипак, убрзо се вратио у своју Отаџбину, и добија посао као писар Министарства финансија у Београду. Са само тридесет година, постао је начелник у Министарству, а 1919. је напустио државну службу. Свој рад је наставио као професор универзитета.

Милан Стојадиновић се, 1924. године, придружио Народној радикалној странци Николе Пашића, који је одмах запазио његов дар за економију и финансије. Због тога га је именовао за министра, са циљем да стабилизује југословенску економију. Министарску функцију је напустио 1928. године, и једно време био сасвим неактиван у друштвеном животу. Врло близак витешком краљу Александру Ујединитељу, добија поверљив задатак у Сједињеним Америчким Државама, а по повратку долази на чело београдске Берзе.

Убиство југословенског краља натерала је Стојадиновића да поново постане активан у политичким водама. На предлог кнеза Павла Карађорђевића, Милан Стојадиновић добија мандат за састав југословенске Владе, 24. јуна 1935. године. Настојећи да очува унутрашње јединство Југославије, заједно са кнезом Павлом прави заокрет у унутрашњој политици, и формира Владу са Народном радикалном странком, Југословенском муслиманском организацијом и Словенском људском странком. Упркос великој жељи самог Стојадиновића, хрватске партије су одбиле да учествују у власти уколико се не буде донела одлука о ревизији Устава Краљевине Југославије, што би одмах довело до сепаратизма у Хрватској.

Како је већина тадашњих политичких партија била окренута ка једном од народа у Југославији, Милан Стојадиновић је прибегао оснивању јединствене странке Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ), познате у народу као Јереза, 19. августа 1935. године. Странка је настала уједињењем Југословенске муслиманске организације и Словенске људске странке, али и Стојадиновићевих присталица из радикалне странке. Због тога, вођење странке у Словенији је препуштено Антону Корошецу (председнику СЉС), у Босни и Херцеговини дато Мехмеду Спаху (председнику ЈМО), док је Стојадиновић преузео вођење странке у Србији и другим крајевима Југославије са претежно српским становништвом. Партијска организација ЈРЗ је организована по милитаристичком узору, и сви чланови су морали на оделу да носе зелену значку партијске припадности. Омладина ЈРЗ носила је униформе – зелене кошуље, и истакла се у уличним борбама са комунистима и усташама који су желели да изазову хаос и распарчају земљу. Извршене су велике социјалне реформе: сељачки дуг је отписан, тешка индустрија делимично национализована, основан је јединствени раднички синдикат ЈУГОРАС. Огромне одушевљене масе грађана, на масовним скуповима незапамћеним у дотадашњој историји Србије и Југославије, дочекују др Милана Стојадиновића скандирајући „Вођа! Вођа!“ и на тај начин га позивајући да преузме сву власт у земљи.

Још од краја Првог светског рата, Италија је била кивна на Југославију, због губитка обећане Далмације, која је ушла у састав југословенске државе, противно одредбама Лондонског уговора из 1915. године. Милан Стојадиновић је увидео сву неопходност стварања добрих односа са Италијом, као једном од југословенских суседа. Југословенски премијер се плашио и идеје о формирању нове Аустроугарске монархије, која би приграбила већину територија Краљевине Југославије. Иако је било јасно да су краља Александра убили припадници усташког покрета, који су уточиште нашли у Италији, Француска је одбила да то прихвати, схватајући да ће у том случају бити угрожена од стране Немачке и Италије. Окренути ка савезницима из Првог рата, кнез Павле и Милан Стојадиновић очајнички траже да се повећа британски увоз југословенске робе. Из Лондона је стигло обавештење да британска власт не може ограничавати своје привреднике, и да им допуштају слободан увоз. Било је сасвим јасно да не постоји никаква пријатељска осећања у Лондону и Паризу према Југославији, па је југословенска спољна политика почела да се окреће ка Риму и Берлину. Опорављена Немачка под Хитлером, почиње да свесрдно помаже спори напредак Југославије. Најпре јој је одобрила кредит за банке и фабрике, откупила жито од земљорадника, а затим почела да снабдева југословенску војску са оружјем и другим војним предметима (од муниције до локомотива и вагона). Италијански вођа је тада на кратко посетио Југославију, и југословенске војнике постројене у његову част поздравио речима: ,,Помоз Бог јунаци !``.

Пошто се став британски оријентисаног крунског савета и максимално неутралног кнеза Павла по питању хрватске аутономије косио са политиком Владе Милана Стојадиновића, морало је доћи до промене на власти у Југославији. Док је кнез Павле желео да створи Хрватску бановину како би умирио хрватске сепаратисте, Стојадиновић није желео никаква попуштања према хрватским националистима и давање привилегија Хрватима у односу на друге народе Југославије.

Парламентарни избори су били заказани за 11. децембар 1938. године. Народ је тада потврдио подршку Милану Стојадиновићу и његовој политици, поклонивши му поверење и 306 посланичких мандата, док су челници опозиције добили само 67 мандата.

Након испуњења Хитлеровог обећања немачком народу о уједињењу Немачке, Аустрије и других немачких области, Италија је желела да реши своје територијално питање. Не желећи да раде ништа без знања југословенског премијера, италијански министар спољних послова Ћана се састаје са Миланом Стојадиновићем, и износи италијанске планове о окупацији Албаније. Они су договорили да се хрватско питање реши по систему који је налагао Лондонски уговор, то јест да се обала Јадранског мора и земље западно од Дрине поделе између Србије и Италије. Ћана је обећао да ће Италија свесрдно помоћи да се створи Велика Србија. Али сви ови планови су важили само уколико се не нађе прихватљиво решење за заједнички живот Срба и Хрвата у истој држави. Међутим, и тада му је било јасно да са хрватским сепаратистима нема договора, јер су му још била свежа сећања на састанак са Влатком Мачеком, вођом сепаратистичке Хрватске сељачке странке, пошто нису успели да пронађу компромис око хрватског питања у Југославији. Направљен је и план за поделу Албаније између Југославије и Италије. Како Стојадиновић није желео да ради ништа без знања кнеза, уредно и детаљно је известио Павла Карађорђевића о детаљима састанка са Ћаном. Кнез је одмах обавестио Лондон, из кога је стигао предлог за смену Стојадиновића, који је одмах замењен Драгишом Цветковићем. Ипак, нова влада је настојала да покаже како и даље жели да води пријатељску политику према Немачкој и Италији, али Берлин и Рим су имали поверења само у Стојадиновића.

Пошто је изгубио премијерску функцију, и увидео сву опасност окретања ка Британији, Милан Стојадиновић са групом од 63 народна посланика Југословенске радикалне заједнице и 13 сенатора, 23. фебруара 1940. године, оснива Српску радикалну странку. Њој одмах приступају чланови ЈРЗ и Народне радикалне странке, који су разочарани политиком својих странака и виде Стојадиновића као вођу Југославије. Програм Српске радикалне странке садржао је четири тачака: увод, унутарње државно уређење, привредно социјална политика и спољна политика. Одмах је почео и да излази партијски лист ,,Уједињење``. У оквиру унутрашњег уређења СРС се залагала да ако је већ створена хрватска бановина, да се на остатку територије формирају и Српска и словеначка бановина и да се тако реше национална питања сва три народа. Стојадиновић је предвидео опасности будућег стварања «црногорске», «македонске» и «бошњачке» нације на Српској историјској територији и желео је на овај начин да их предупреди.

Спремајући се да потпишу приступање Краљевине Југославије Тројном пакту, Крунски савет доноси одлуку, 6. марта 1941. године, да се Стојадиновић преда на чување Британцима, очекујући да би Адолф Хитлер могао да затражи његов повратак на премијерску фунцкију. Упркос Уставу који је налагао да нико од грађана Југославије не може бити протеран, Милан Стојадиновић је протеран у Грчку, где су га дочекале британске трупе. Био је заточен на Маурицијусу, а од 1946. године у Агрентини.

По завршетку Другог светског рата, Милан Стојадиновић одлази у Аргентину, пошто више не може да се врати у, сада комунистичку, Југославију. Тамо је окупљао групе Срба и уређивао новине "Српска застава". Сазнавши за Стојадиновићеву велику стручност и таленат, аргентински председник Хуан Перон именовао га је за саветника за финансијска питања.

Стојадиновић је испланирао и извео велики економски раст Аргентине, а заузврат је утицао на Перона да забрани и укине усташки радио у тој земљи. У главном граду Аргентине Буенос Ајресу, 1954. године, упознаје поглавника независне државе хрватске, анте павелића. Како ни један ни други нису признавали Федеративну Народну Републику Југославију, склопили су споразум о разбијању те комунистичке државе, и формирању независне српске и независне хрватске државе. Договорено је разграничење, тако што би у српску државу ушле, поред Србије, и територије Македоније, Црне Горе и данашње источне Републике Српске, док би Хрватска добила територије данашње Хрватске и остатак данашње Босне и Херцеговине. Словенија би добила независност.

Финансијски геније, политичар европског ранга, цењен у народу широм Југославије, Милан Стојадиновић умро је 24. октобра 1961. године у Буенос Ајресу, у својој кући. Иза њега је остала књига – мемоари ,,Ни рат – ни пакт``, и лепо народно сећање, које је временом избледело након пет деценија комунистичког тоталитаризма у Југославији.

[Raymond Red Reddington]

 

Са википедије:

 

Тајни споразум Стојадиновићева и Ћана

Председник Владе Стојадиновић је примио министра спољних послова Италије Ћана на државном добру Беље у Барањи. Главни предмет разговора биле су територијалне поделе на Балкану и италијанска намера да окупира Албанију. После Хитлеровог Аншлуса, Мусолинију је био потребан његов аншлус. Ћано је убеђивао Стојадиновића у корист које би Југославија имала од тог чина. Ћано и Стојадиновић разматрали су још крупније опције. Крупни план односио се на рачун државног интегритета односно на хрватско питање. Стојадиновић се обавезао да напусти све западне крајеве, а Ћано да Италија помогне проглашење Велике Србије. Италија би добила Горски котар и јадранску обалу од Сушака до јужно од Сплита, и заузврат остали део Југославије призна као Велику Србију. Радило се о идеји краља Александра Првог ампутације Хрватске. Стојадиновић је Хрвате препустио италијанском утицају. Стојадиновић се суочио са чињеницом да Версајска Европа више не постоји, а самим тим престале су да важе наметнуте одлуке великих сила после Првог светског рата и да су наступили нови међународни односи у Европи као што су осовина Рим - Берлин. Стојадиновић је сматрао да српски народ губи енергију у Југославији, држави која је створена под притисцима Француске и Британије. Стојадиновић се још јануара 1937. године уверио да Југославија нема будућност. Тада се први и последњи пут састао с Мачеком. Стојадиновић приликом тог сусрета није нашао ни једну додирну тачку с Мачеком. О Стојадиновићевиим разговорима са Ћаном кнез Павле је одмах обавестио Британце, а ови су му препоручили да га смени. Нову владу, са "специјалном мисијом" решавања хрватског питања, образовао је Драгиша Цветковић. Да би Немце и Италијане уверили да Стојадиновићев пад не значи промену спољне политике Југославије, на место министра иностраних послова постављен је Александар Цинцар-Марковић, дотадашњи посланик у Берлину. За Немце Стојадиновић је био једини човек који је заслуживао њихово поверење

[Raymond Red Reddington]

Серија слика - Стојадиновић у Милану, 9.12.1937:

Серија слика из посете грофа Ћана Србији 22.1.1939.
Стојадиновић и Ћано,железничка станица Беље:






Беље:










Железничка станица у Старој Пазови:








....

Стојадиновић,кнез Павле и Ћано (претпостављам у Београду као и наредне слике):








 

[Raymond Red Reddington]

Стојадиновић у посети Немачкој 1938.

[Raymond Red Reddington]

Гроф Ћано, М. Стојадиновић и Б. Мусолини

[Raymond Red Reddington]

М. Стојадиновић и фон Нојрат

[Raymond Red Reddington]

Стојадиновић и пољски министар спољних послова у Београду 1936: