Списак жртава комуниста у Крагујевцу

[YOKA]

Од како знам за себе, сваке године на обележавање дана стрељања 21. октобра ( у Другом светском рату на територији Крагујевца), ишла је прича међу нама извођачима свечане академије, да осим жртава немачког окупатора у ту бројку од 7000 стрељаних родољуба је убројан и број жртава комунистичких чистки у последњим годинама рата и у послератном периоду.

Овај списак је објављен на форуму Православна Србија и поред списка људи садржи и чињенице како су поједини људи страдали. Тврде да је скоро 90 % жртава обичан и сиромашан народ који није имао никакво имање које би било погодно за консфискацију. Има и ђака који су страдали јер су се замерили другу из школе... Страшно...

Прочитајте и просудите сами

 

http://www.pravoslavna-srbija.com/forum/index.php?topic=3284.0

[Odahviing]

Од како знам за себе, сваке године на обележавање дана стрељања 21. октобра ( у Другом светском рату на територији Крагујевца), ишла је прича међу нама извођачима свечане академије, да осим жртава немачког окупатора у ту бројку од   7000 стрељаних родољуба је убројан и број жртава комунистичких чистки у последњим годинама рата и у послератном периоду.

Овај списак је објављен на форуму Православна Србија и поред списка људи садржи и чињенице како су поједини људи страдали. Тврде да је скоро 90 % жртава обичан и сиромашан народ који није имао никакво имање које би било погодно за консфискацију. Има и ђака који су страдали јер су се замерили другу из школе... Страшно...

Прочитајте и просудите сами

 

http://www.pravoslavna-srbija.com/forum/index.php?topic=3284.0

 

Već sam napisao da su Nacisti diskriminisali narode, odlučivali su ko će da živi, a ko da umre po boji kože, naciji, veri. Dok komuisti nisu diskriminisali nikoga, ubijali su sve redom pa čak i svoje.

[YOKA]

Сам почетак овог извештаја се односи на свештенство:

Акцијом Субнора и градских власти, питање жртава комуниста у Крагујевцу и околним местима поново је актуелизовано. На градској телевизији данима је ишла најава да ће на заједничкој конференцији са градоначелником Верољубом Стевановићем, Субнор прочитати списак лица ''убијених од стране нове власти''. Потомци жртава једва су дочекали ово, јер, сматрају они, ко би од Субнора боље знао ко је, где и под којим околностима тада убијен. Међутим, на конференцији списак није саопштен, већ је речено да ће бити предат државној комисији основаној прошле године. Како се до данас ни државна комисија није изјаснила о жртвама комунизма у Крагујевачком округу, у неколико наставака објавићу делимичан списак жртава који сам лично сачинио, на основу различитих извора, који су наведени у тексту. У списак су увршћене особе убијене од стране комуниста у Крагујевачком (данас Шумадијском) округу без суда или без правно ваљане пресуде.

На првом месту делимичног списка жртава комуниста у Крагујевачком округу налазе се црквена лица са територије Шумадијске епархије:

1. Богољуб Николић из с. Добрача, грбички поп. Комунисти су га возили камионом по селима, гађали су га камењем. Стрељан је у Капислани под лажном оптужбом. По изјави његове ћерке Марије, поштедели би му живот да је пристао уз комунистичку власт. Био је Дражин цивилни командант Крагујевца.
2. Марко Живадиновић, свештеник из села Драгоцвети. Мучен је и убијен лопатама.
3. Бошко Савић, парох из села Конатице. Убијен у Умци. Партизани су му ишчупали језик, тело су му бацили у Саву;
4. Станко Лазаревић, свештеник и парох у селу Сисковац. Мучен, бачен на пругу.
5. Игуман Софроније, старешина манастира Јошаница. Убијен је у ноћи између 26. и 27. септембра 1942, на месту Црначка коса.
6. Лазар Јевремовић, богослов, убијен исте ноћи када и игуман Софроније.
7. Милентије Пешић, јеромонах и сабрат манастира Каленић. Убијен крајем 1945, код места Каменар. Партизан, родом из села Сибнице, после тога је полудео.
8. Сергеј Михајловић, јеромонах и сабрат манастира Каленић. Тело му је пронађено у оближњем потоку, са видљивим траговима мучења.
9. Милан Сретеновић, најмлађи крагујевачки свештеник. По освајању града, комунисти су га ухапсили и мучили. Тело му је пронађено у клозету.
10. Михаило Радић, рођен у Брњици, свештеник у М. Крчмарима. Војни свештеник у јединицама Шумадијске групе корпуса. Повукао се са четницима у Босну, заробљен и стрељан код Калиновика 1945.
11. Бошко Живадиновић, свештеник-вероучитељ из Крагујевца. Повукао се са четницима у Босну, убијен од комуниста код Калиновика. У допису Окружног народног одбора Крагујевац Земаљској управи народних добара Србије, бр. 851 од 16 марта 1946, Бошко Живадиновић, свештеник из Бадљевца, помиње се као једно од ''лица чија је имовина конфискована као ратних злочинаца и народних непријатеља'' (Историјски Архив Шумадије у Крагујевцу, Фонд Окружног народног одбора Крагујевац, кутија бр. 39.)
12. Светолик Швабић, архијерејски намесник из Аранђеловца. Повукао се са четницима у Босну, убијен од комуниста код Калиновика.
13. Будимир Буда Соколовић, свештеник, избеглица из Босне. Повукао се са четницима у Босну, убијен од комуниста код Калиновика. Био је верски референт Дражине Врховне команде. (1-13, према подацима протојереја Драгослава Бранковића, ''Глас јавности'', 29. октобар 1999. године.)
14. Никола Пејовић, рођен 2. августа 1902. године у селу Додоши у Црној Гори, на Скадарском језеру. Током рата свештеник у селу Ђурђево код Раче Крагујевачке. Био је војни свештеник Лепеничке бригаде 2. шумадијског корпуса. Убијен од комуниста 18. јуна 1945. године на планини Узломац у Босни. Сахрањен је на месту Попова коса. (Према подацима потомака Николе Пејовића.)
15. Живота Димитријевић, богослов, члан Омладинске групе из Борча. Убијен у болници Шумадијске групе корпуса у Младиковинама код Теслића, 27. априла 1945. године.
16. Владета Владимир Н. Павићевић, јереј из Кијева код Лапова. Свештеник 3. крагујевачке бригаде. Убијен 1944. од комуниста.
17. Добривоје Нешковић, богослов. Убијен 29. августа 1941. у околини Крагујевца. Према изјави Добривојевог унука, Дарка Бељаковића из Крагујевца, аутору, он је био познат као један од најбољих студената Теолошког факултета и по пријемима на Двору, где је позиван. Комунисти Раје Недељковића ухватили су га испред родне куће, у Грошници, када се враћао из Београда. Мучили су га целе ноћи у оближњој шуми. Ујутру је нађен мртав, без прстију на руци, без табана, без полног органа, са ископаним очима и исеченим ушима. Такође: према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина''.
18. Богдан М. Дамњановић, богослов, потпоручник, рођен у Коштунићима. На позадинским дужностима у Горској краљевој гарди. Стрељан у Крагујевцу крајем 1944.
19-20. Костадин Новичић, јереј, свештеник из Стојника и његова жена. Убили их комунисти 1943. године.
21. Мирослав Миро Глушац. Свештеник из Бањалучке епархије, дошао у Шумадију као избеглица. Повукао се у Босну са Горском краљевом гардом, као њен благајник. Убијен од комуниста 1945. године у области Сарајева. (15-21, према необјављеном раду Б. Јевтића ''ЈВуО у Шумадији''.)
22. Михаило Поповић из Борча, богослов и катихета. Током рата је држао верски курс у оквиру Равногорског покрета. На крају рата постаје монах, а убрзо и игуман манастира Свете Тројице у Овчарско-кабларској клисури, под именом Јелисеј. Комунисти сазнају да је за време рата био са четницима, изводе га из манастира, муче и убијају хладним оружјем на путу према железничкој станици, 5. новембра 1945. године. (Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина''.)
23. Борко Поповић из Аранђеловца, рођен 1921. Завршио богословију. Комунисти га мобилисали и одвели на Сремски фронт, где су га убили метком у потиљак. Убица се после јавно хвалио. (Према истраживању Радета Главаша из Аранђеловца.)
24. Драгић Аврамовић, парох стојнички, свештеник цркве Св. Илија у Црквинама. Током рата хапсили га љотићевци и слали у логор, као сарадника четника. Повукао се са четницима у Босну, где су га убили комунисти. (Према подацима истраживача Марка Стојановића из Младеновца. Такође: Б. Јевтић, ''ЈВуО у Шумадији'', необјављени рад.)
25. Свештеник Марјан из Овсишта. Радио је у Школи резервних официра у селу Брајићи, са мајором Палошевићем. (Према изјави породице Јовановић из Г. Грбица, која је сачувала његову слику, на којој је и потпоручник Арсеније Јовановић, командант 3. младеновачке бригаде Горске краљеве гарде.)
26. Непознати монах Манастира Грнчарице код Крагујевца. Убијен 1941, од стране комуниста који су дошли да пале црквене књиге. Био је избеглица, затекли су га у манастирској библиотеци. (Према изјави монаха манастита Грнчарице.)
27. Мирон Ђурић, архимандрит, убијен од комуниста 30. августа 1943. године у Страгарима. (Према извештају Недићеве службе безбедности; Зборник докумената, том 1, књига 21, страна 322.)
(Касније на списку, под редним бројем 140 наведен је Тиосав Матић из Крагујевца, доктор теологије; под редним бројем 426 наведен је Радојица Раковић, рођен 1912. у Живковцима, свештеник у Јеловику; под редним бројем 817 наведен је Михајло С. Швабић из Божурње, син свештеника Светолика Швабића, који је убијен заједно са оцем; под редним бројем 859 наведен је богослов Раденко Мишковић из Борча, који је убијен 27. априла 1945. у Младиковинама, у болници Шумадијске групе корпуса; под редним бројем 1014 наведен је Михаило Урошевић, свештеник из Брестовца.)

 

Извор: http://www.pravoslavna-srbija.com/forum/index.php?topic=3284.0

[Шоне]

Шта рећи кад су крстове и гробове из првог рата све изломили и затрли траг садећи шуму. Нису ни мртве поштедели маму им ј....

[Млађони]

Србија је жртва комунизма.

[Istochnik]

Србија је жртва комунизма.

Srbija je zrtva osmanizma, komunizma, kapitalizma, fasizma i jos nekih ''izma'' ali je prvo zrtva sama sebe.

[YOKA]

Овај случај, између гомиле осталих, ми је привукао пажњу:

655-656. Александар Савић и Милан Љубичић, осамнаестогодишњаци из Крагујевца, матуранти осмог разреда гимназије. Убијени непосредно по доласку комуниста. Савић је био хром и ''потпуно безазлен''. Љубичића, који је живео у Улици Јанка Веселиновића, ухапсили су под лажном оптужбом да је у ђачку свеску цртао кукасте крстове. Школски друг, Душан Илић, те вечери позајмио му је свој џемпер. Одвели су га и исте ноћи убили, у том џемперу. Потом је Миланов отац дошао код Душана да му плати џемпер, што је он одбио. Пријављивали су их лоши ђаци, углавном тада из шестог разреда, који су касније постали директори, дипломате, функционери, и сл. (Према изјави др Душана Илића из Крагујевца, аутору.) У књизи ''Три живота'' (Крагујевац, 2006) Драгослав Живковић пише да је његов школски друг Љубичић стрељан ''као љотићевац'', односно да је то писало на плакату са списком стрељаних, који је прочитао на зиду Народне банке, преко пута Нове цркве. ''Са нама у школи није говорио о Збору. Био је добронамеран'', пише Живковић (стране 119-120).
 

 

 

... настрадао због добрих другова из школе ... 

[YOKA]

... или овај случај:

674-677. Драгослав, Будисав, Милан и Радојица Пантовић из Претока. Драгослав је пре рата био народни посланик. Браћа Будисав и Милан су његови синовци - синови његовог брата Тадије Пантовића, предратног конзула у Женеви и Берлину, као и власника банке, од које је касније настала ''Југобанка''. Испред општинске зграде у селу, Драгослава, Будисава и Милана је стрељала група партизана под командом Средоја Урошевића из Доње Трепче, који је био рођак Пантовићима. То је било 17. септембра 1941. године, а следећег месеца комунисти су убили и Радојицу Пантовића. У Архиву Шумадије у Крагујевцу, фонд Окружног народног одбора, кутија 40, сачувано је руком писано писмо Народноослободилачког одбора за срез Гружански Окружном одбору Крагујевца, бр. 2441 од 15. августа 1946, у коме поред осталог стоји: ''Шаљем... лист бр. 2 за имовину Пантовић Милана из Претока, која вам недостаје...'' У кутији бр. 39. истог фонда налази се одлука Среског народног суда за срез Гружански, Д.бр. 43/46, од 18. фебруара 1946, у којој се поред осталог каже: ''Нема места конфискацији имовине стрељанога Будисава Пантовића из Претока''. Овде се наводи име ''Будислав''. На њега си није водила никаква имовина, иначе је сво богатство Пантовића конфисковано. После рата комунисти су отровали петогодишњег Владу Пантовића, Милановог сина, последњег мушког потомка Пантовића. Влада Пантовић биће наведен касније, према другом извору. Решењем Окружног суда у Београду, Рех. бр. 275/06, од 20. маја 2008. године рехабилитовани су Тадија, Драгослав, Милан и Будислав Пантовић, као ''жртве прогона и насиља из политичких и идеолошких разлога'', а на основу захтева потомака са женске стране, који данас живе у Београду и Нишу. Рехабилитација Радојице Пантовића није тражена. За четворицу рехабилитованих наводи се да су их ''побили партизани''. Међутим, Тадију Пантовића ликвидирали су припадници 1. шумадијског корпуса, у дворишту његове куће у Крагујевцу, 5. августа 1943, јер је помогао Немцима при откривању и ликвидацији више четника и њихових сарадника (С. Ћировић, ''Гружа у четицима'', страна 382.) Сматрало се да је Тадија пореметио памећу када су му комунисти убили брата и два сина.
(''Светлост'', 4. март 2010, писмо Бранка Милосављевића, унука Тадије Пантовића, од његове ћерке Олге).