ЛИТУРГИЈСКИ ПРЕПОРОД КОД НАС-приближавање Ватикану или приближавање народу?!

[w.a.mozart]

možda treba početi odavde

Учили смо да је наша „онтологија“ и „онтолошка етика“ толико изнад испразног морализма Запада – „елико отстоит солцу от неба“. Да ми имамо однос, а они етику. Зато смо, са протоком живота, настојали да одржавамо однос и односе, да будемо изнад етике. А с временом смо откривали да би нам чак и стара нормативистичка етика била добро рјешење за „црквени“ хаос у којем постојимо, да би један ниво опште пристојности и увиђавности – ако већ љубав и „личносни однос“ нису могући – да бар ту легалистичко-маниристичку декаденцију истине односа ми жељели да сретнемо у односима „људи у Цркви“. А ни тога. Живот „у Цркви“ – bellum omnium contra omnes, као и било гдје.

Darko Djogo

[w.a.mozart]

Дарко Ђого

Теологија и живот

Казивање многих боготражитеља

- шта смо учили и са чиме живимо

Данас, када се навршава 10 година од мог првог уласка у просторије Православног богословског факултета, не могу а да се не запитам гдје сам и ко сам послије тих десет година. Шта је то Факултет оставио мени, а шта ја њему. Или: шта је то богословље рекло мени, а шта ја имам да кажем њему. Јер, доста тога смо прошли за ових десет година. Имали смо своје успоне и падове Као и у сваком односу, између осталог.

Али, неће ли ова исповјест – исповјест динамике односа између Ријечи о Богу те тиме и Бога Ријечи и моје маленкости – неће ли она сама бити саблажњива и јеретична због првог и основног садржаног у њој – исповјести да десет година живљења за Бога Ријеч и ријеч о Богу нису биле само десет година млијека и меда, него и десет година хрвања, жуљања, страха, чак и богоостављености? Јер богоостављеност смо у стању да „праштамо“ само духовним великанима, она је само још један од знакова њихове духовне величине. Један „обичан“ теолог, уз то још и некакав професор теологије, за кога је очигледно да није ни Старац Силуан ни Порфирије – нема право на богоостављеност.

Јер он би требало да настави да казује и „свједочи“ (у шта није укључено и да преиспитује и сумња) да су теологија и живот тј. оно што се казује теологија и оно од живота што се разматра у теологији – подударни и потпуно идентични. Да не осјећа или бар да не казује оно што га жуља и што му задаје немире. Јер, сви смо ми ишли истим стопама – дошли смо жељни Бога Ријечи, саслушали оно што су нам учитељи у вјери предали, „теологију“ и послије тога наставили да живимо на један потпуно другачији начин, измјењени теологијом. Али, не само измјењени садржајем теологије не погођени само теолошким проблемима, него погођени најприје и највише оним што живимо читав дан, а то је јаз између онога што смо учили и онога у чему постојимо.

Учили су нас првом и основном ставу - подударности теологије и живота, непостојању размака између „теорије и праксе“, живота и теологије. Ми смо нешто другачије, нешто различито не само зато што смо одлучили да потражимо смисао живота, него зато што теологија, управо у оном облику у којима се нама предавала, са питањима која смо постављали и која су нам постављали, представља живот сам. Ми смо нетремице гледали и слушали. Чинило нам се: заиста све или бар оно најтемељније у животу стало је у теологију, у питања која смо постављали и која су нам постављали. А онда смо, послије првих сазнања, открили свијет немира. Открили свијет живљења у Цркви, са свом његовом љепотом и са свим немирима који су остали.

Јер, учили су нас да је личност апсолут, да смо сретни што живимо у Предању које је личност увијек стављало испред индивидуе, у Предању у коме је боголикост човјекова – апсолутна и темељна. Слушали смо одушевљено, у нама је сваким даном расло сазнање, не сазнање: један унутрашњи, битијни осјећај да је човјек, тај чело-вјек, тај стварни боголик и потенцијални бог светиња Бога, свијета, Цркве и теологије саме. Да све оно што у нама зри, братска љубав и црквени ентузиајзам – све и још много више – заправо само одјек и одбљесак божанског постојања Тројице и богочовјечанског постојања Христовог. Па, ипак, како смо расли и сазријевали, како смо добијали „црквени стаж“ – увиђали смо, некада брзо и драматично, некада споро и мукло да све то што смо учили о апсолутности личности коју свијет и Запад не могу да виде – да све то смо сретали ка нама и борили се да не сретнемо и у нама. Увиђали смо да унутар „црквене кадорвске политике“и осталих црквених политика човјек је и даље „индивидуа“. Укратко: све што смо учили враћало нам се као бумеранг.

Учили смо да је Евхаристрија све. О Боже, како смо се причешћивали, како смо се појављивали пред блиједим лицима старовременских прота којима апсолутно није било јасно шта ови момци и дјевојке желе и хиће: зашто из недјеље у недјељу, из литургије у литургију стоје пред њима послије „Са страхом Божијим...“ Ми смо се причешћивали. Гледали смо једни друге у лица и чинило нам се: заиста, нашли смо Царство и питали смо се: како неко може да не увиди иконичност Евхаристије, како не може да види да само оно што овдје имамо једни са другима у Светој Литургији – да је то Предокус Вјечности. А онда се све промјенило. „Редовно шпричешћивање“ је постало стандард. Не само код нас, него у многим црквеним заједницама. Али радост не потраја дуго. Убрзо смо се срели са оном старом, непричесном млакошћу, са муком и тишином, са „индивидуализмом“ евхаристијског типа. Свако се причешћује – и свак на своју страну. Да апсурд буде већи: небројено пута смо се сретали са „личностима“ и „заједницама“ које је понос због „евхаритијске исправности“ (= сталног причешћивања) додатно одвајао од нас и од живота. Са византијским фолклорним групама, са сталним претплатницима на литургијску ексклузиву које су за нас, убоге, имали само презир. Јер, кад имате ексклузивно право на стално причешћивање онда вас (истинска) благочествост евхаритичности заслијепљује да увидите да је у питањ ипак ексклузивизам. Да не напомињем да нам није никада бивало јасно: шта је то стално присуство Тијела у Крви учинило са њима и са нама: по чему, осим по 5 минута славе,

Учили смо да је наша „онтологија“ и „онтолошка етика“ толико изнад испразног морализма Запада – „елико отстоит солцу от неба“. Да ми имамо однос, а они етику. Зато смо, са протоком животза, настојали да одржавамо однос и односе, да будемо изнад етике. А с временом смо откривали да би нам чак и стара нормативистичка етика била добро рјешење за „црквени“ хаос у којем постојимо, да би један ниво опште пристојности и увиђавности – ако већ љубав и „личносни однос“ нису могући – да бар ту легалистичко-маниристичку декаденцију истине односа ми жељели да сретнемо у односима „људи у Цркви“. А ни тога. Живот „у Цркви“ – bellum omnium contra omnes, као и било гдје.

Дани и ноћи бесао тражим одговор. Морам се пробити из немира. Сви морамо, сви смо се нашли пред истим искуством и истим дилемама, уколико смо само мало животног, егзистенцијалног сензибилитета имали. Неки су одустали од питања и прихватили дуализам теологије и живота, са размаком као нормално постојећим. Неко се вратио корак назад, заборавивши питања или их утопивши у једну идеологизовану теологију која се никада не бави ничин за шта зна да унапријед неће моћи да ријеши. Неко је постао животни прагматиста, заборавивши јаз, доживјевши теологију као „теорију“, на исти начин на који електроинжињер у Вишеграду заборавља квантну теорију.

Ја тражим одговор за овај јаз, за сиву зону коју нико неће признати а коју сви осјећамо – ја тражим одговор у теологији, тражим одговор у ријечи о Ријечи, не би ли ми сама Ријеч казала како да искажем онај моменат утјехе, када Он коначно приходи у моментима богоостављености.

(pocetak jednog rada koji upravo pisem) D.Djogo

[Фарисеј]

Не свиђају ми се ови манифести "пост-теолога"... Јер некако има лош осећај да ће ти "пост-теолози" кроз десет година постати и "пост-хришћани".

П.С.

Пост-теолози (читај, они који су се овердозирали теологијом и животм, и све им је постало једна велика-мала ништина).

[Огњен]

"Неки су одустали од питања и прихватили дуализам теологије и живота, са размаком као нормално постојећим."

Није џабе Христос рекао ученицима "Чувајте се квасца фарисејског"

[obi-wan]

  On 18. 11. 2012. at 20:12, w.a.mozart рече

А онда се све промјенило. „Редовно шпричешћивање“ је постало стандард. Не само код нас, него у многим црквеним заједницама. Али радост не потраја дуго. Убрзо смо се срели са оном старом, непричесном млакошћу, са муком и тишином, са „индивидуализмом“ евхаристијског типа. Свако се причешћује – и свак на своју страну. Да апсурд буде већи: небројено пута смо се сретали са „личностима“ и „заједницама“ које је понос због „евхаритијске исправности“ (= сталног причешћивања) додатно одвајао од нас и од живота. Са византијским фолклорним групама, са сталним претплатницима на литургијску ексклузиву које су за нас, убоге, имали само презир.

To je to. Pravo u centar...

[obi-wan]

  On 18. 11. 2012. at 20:22, Фарисеј рече

Не свиђају ми се ови манифести "пост-теолога"... Јер некако има лош осећај да ће ти "пост-теолози" кроз десет година постати и "пост-хришћани".

П.С.

Пост-теолози (читај, они који су се овердозирали теологијом и животм, и све им је постало једна велика-мала ништина).

Ko su za tebe post-teolozi?

[Фарисеј]

  On 18. 11. 2012. at 20:33, obi-wan рече

Ko su za tebe post-teolozi?

Е то нећу да ти кажем, мораш више да се потрудиш.

[w.a.mozart]

mislim da tekst ne govori tolko o teologiji kolko o praksi

[obi-wan]

  On 18. 11. 2012. at 20:39, Фарисеј рече

Е то нећу да ти кажем, мораш више да се потрудиш.

Da li je za tebe Djogo post-teolog?

[DankaM]

Lično mislim (a mišljenje je kao i pozadina, svako ga ima ), da je jako teško postojati i u "visinama" i u "nizini"...

Nekad me fascinira i sopstveno licemerje; kako volim čovečanstvo, a poludim kad me neko na dan kad sam ustala

"na levu nogu", očepi po toj levoj nozi u GSP-u Mislim da je veći problem što prosto svu ljubav koju imamo

čuvamo za (već) drage i dobre ljude, jer nam je ljubav mala, pa mislimo da će se "potrošiti" ako je pokažemo i prema

nekom drugom.

Iskreno, meni bude nekako simpatično kad ljudi pišu tekstove o tuzi koju osećaju što postoji raskorak između teologije

i prakse. I stvarno se vidi da ih to potresa. Ali suština je da je oduvek bilo tako. Uvek je postojao taj jaz između onoga

što propovedamo i onoga što radimo, jer smo svi ljudi. I nije stvar u nepoznavanju teologije, već više u strahu od razočarenja

prilikom susreta sa drugim čovekom. Volimo da svako od ljudi ima ličnost, koja se ostvaruje u susretu sa drugim, ali nažalost,

često nam se ne svidi ko je taj ličnost kad je vidimo takvu kakva jeste, u našoj ljudskoj percepciji. Jedino Bog može potpuno

da nas vidi očima punim ljubavi. Zato je Hristos ono čemu treba težiti; jedino On može da bude most preko tog jaza, jer je

i u "nizini" i u "visinama".

"...ako ljubavi nemam, ništa sam..." bliss jeeee

[Фарисеј]

  On 18. 11. 2012. at 20:33, obi-wan рече

Ko su za tebe post-teolozi?

....и да, то су ти сви ови који су за 4 године превазишли вл. Игњатија.