КУЋА СЛАВНИХ СРПСКИХ СПОРТИСТА!

[pokajnik83]

[Anti Palma Crew]

Рајко Митић

Датум рођења 19. новембар, 1922.

Место рођења Долац Бела Паланка, Србија

Датум смрти 29. март, 2008.

Место смрти Београд, Србија

Позиција Нападач

Kлубови

1945          НР Србија 2 (2)

1946-1958  ФК Црвена звезда    193 (72)

Репрезентација

1946-1954 Југославија 59 (32)

Рајко Митић (р. 19. новембра 1922, Долац Бела Паланка - †29. март 2008. Београд), је бивши југословенски фудбалер. Играо је за београдски БСК и Црвену звезду, у којој се прославио. За "црвено-беле" је одиграо око 580 утакмица, био капитен тог тима и проглашен је за прву "Звездину звезду". Играо је на позицији десне "полутке".

За репрезентацију Југославије је одиграо 59 утакмица (дебитовао 9. маја 1946) и постигао 32 гола. Учествовао је на светским првенствима у Бразилу 1950. године и у Швајцарској 1954. Због коректне игре остао је упамћен као велики џентлмен фудбала.

Биографија

Митић је почео да игра фудбал на ливадама београдског Кошутњака, а наставио је у клубу истог имена, који се такмичио у трећем разреду Београда. У лето 1938, постао је члан омладинске екипе БСК-а, да би две године касније, средином 1940, на пријатељској утакмици против земунског Витеза (7:3), дебитовао за први тим на месту вође навале. На тој утакмици Митић је постигао пет голова.

Други светски рат је зауставио његов спортски развој, али је од 1944. године, као борац инжињерске бригаде НОВЈ (заједно са Ђајићем и Језеркићем), наставља да игра, да би од оснивања Црвене звезде, 4. марта 1945, био њен први капитен. Од тада је у 14 првенствених сезона носио „црвено-бели" дрес као један од најбољих играча у историји Црвене звезде. Одиграо је укупно 572 утакмице (од тога 220 првенствених и 39 у Купу) и постигао 262 гола (74 првенствена и 22 у Купу).

Као капитен, Митић је пет пута предводио „црвено-беле" кад су освајали титулу првака Југославије: 1951, 1953, 1956, 1957. и 1959. године. Прву од ових пет титула Црвена звезда је освојила у драматичној борби са загребачким Динамом, који је три кола пре краја водио са пет бодова предности, да би ипак изгубио прво место за слабији количник од 0,018 голова. И у Фудбалском купу Југославије Митић је са Црвеном звездом четири пута освајао трофеј: 1948, 1949, 1950. и 1958. године.

Осим рехабилитације после операције менискуса 1947, Митић је ретко одсуствовао из тима. После 13 година активног играња, од дреса Црвене звезде опростио се 29. новембра 1958. у финалу Купа против мостарског Вележа (4:0) у Београду.

Као капитен Црвене звезде Митић је имао и два доживљаја који су у своје време поделили јавност. Први пут кад је због недоличног понашања искључио из игре свог најбољег пријатеља Бранка Станковића, кад се чак и у Црвеној звезди водила дискусија да ли и ово спада у право капитена тима, док је други случај изазвао праву буру међу навијачима. Тада, 7. априла 1958. у првенственом сусрету против екипе Сплита у Сплиту, у 72. минуту утакмице, код резултата 1:1, пошто је бачени камен из гледалишта погодио у главу Бору Костића, Митић је извео екипу са терена. Дисциплински суд ФСЈ казнио је све играче Црвене звезде (изузев Костића и Беаре) са по месец дана неиграња.

Током 11 година играња за репрезентацију Југославије, прво је трипут успешно играо за омладинску екипу (1940-1941), а после тога 59 пута за најбољу селекцију. Дебитовао је на првој међудржавној утакмици после Другог светског рата, 9. маја 1946. против Чехословачке (2:0) у Прагу. На овој утакмици од предратних репрезентативаца играли су само Фране Матошић и Плеше, а сви остали су били дебитанти: Звонко Монсидер, Бранко Станковић, Љубомир Кокеза, Иван Хорват, Кирил Симоновски, Коста Томашевић, Митић, Стјепан Бобек и Ратко Кацијан.

У овом сусрету Митић је постигао и први гол за репрезентацију. До краја је укупно 32 пута био стрелац, што га је уврстило на четврто место најбољих стрелаца у репрезентацији (Бобек 38, Милан Галић 37, Благоје Марјановић 36 голова и Саво Милошевић 35 голова).

За боје репрезентације Митић је на три утакмице постигао хет-трик: 28. маја 1950. против Данске (5:1), 15. јула 1952. против Индије (10:1) и 21. маја 1953. против Велса( 5:2). Више пута је рекао да му је најмилији гол за репрезентацију био онај који је постигао 16. маја 1954. у пријатељском сусрету против Енглеске (1:0) у Београду. То је био једини, одлучујући погодак, а постигнут је у последњим минутима утакмице.

Учествовао је на два олимпијска турнира - 1948. у Лондону и 1952. године у Финској. И оба пута освојио друго место, сребрну медаљу. Био је капитен олимпијског тима из Финске, који је на свих шест утакмица играо у непромењеном саставу: Владимир Беара, Бранко Станковић, Томислав Црнковић, Златко Чајковски, Иван Хорват, Вујадин Бошков, Тихомир Огњанов, Митић, Бернард Вукас, Стјепан Бобек и Бранко Зебец.

Посебно су у сећању остале две драматичне утакмице против екипе СССР-а, кад је Југославија у првом сусрету 13 минута пре завршетка водила са 5:1 и, али је Совјетски Савез успео да изједначи). На поновљеној утакмици Митић је постигао водећи гол и отворио врата коначној победи (3:1).

Оба светска првенства на којима је учествовао, 1950. у Бразилу и 1954. године у Швајцарској, нису му остала у пријатној успомени. Пред утакмицу против Бразила (0:2) у Рију, излазећи на терен подземним ходником, на излазном степеништу нагло је подигао главу и теменом ударио у гвоздени поклопац који је затварао излазак на терен. Због велике расекотине на глави и крварења, морао је да затражи лекарску помоћ. Због тога је Југославија утакмицу почела са 10 играча, а водећи гол који је Адемир постигао у 3. минуту, Митић није ни видео.

Јубиларну, 50. утакмицу у репрезентацији прославио је на Светском првенству 1954, у сусрету против СР Немачке (0:2). Упркос теренској надмоћности, Југославија је поражена: Хорват је постигао аутогол, а други погодак примљен је пред крај сусрета.

Митић се од дреса репрезентације опростио се 29. септембра 1957. против Румуније (1:1) у Букурешту. Имао је 35 година и 23 дана, четири дана мање него његов дугогодишњи саиграч Бранко Станковић који је као рекордер последњу утакмицу у државном тиму одиграо са 35 година и 27 дана.

Кад је престао да игра, од 1960. до 1966. године као виши спортски тренер налазио се на челу стручног штаба Црвене звезде, крајем 1966. постао је члан Комисије ФСЈ за састав репрезентације, а од 23. априла 1967. до 18. новембра 1970. као селектор саставио је 34 југословенске репрезентације. Највећи успех постигао је у Купу нација 1968, на коме је Југославија освојила титулу вицешампиона Европе.

Још као активан играч био је коментатор београдског „Спорта", а касније се потпуно посветио спортском новинарству и годинама је коментатор у листу „Темпо", у коме је, иако пензионисан 1983, и даље био активан.

[Hidegkuti Nándor]

[table][tr][td]

Браво, Анти Палма, претече ме за Рајка Митића! Он се свакако мора наћи овде. Ево још једног фудбалера:

Јован Ружић (1898—1973) је први југословенски фудбалски репрезентативац из Србије и Београда, фудбалски судија и спортски функционер.[/td][td][/td][/tr][/table]

Припадао је првој, пионирској генерацији фудбалера који су ударили темеље најпопуларнијем спорту у нашој земљи. Почео је да игра 1911. у београдском Српском мачу, годину дана касније прешао је у Славију, а 1913. био је један од оснивача и првих играча Велике Србије (касније се овај клуб звао Југославија, а неки сматрају Црвену звезду наследником овог клуба) и тада је као 15-годишњак одиграо прву званичну утакмицу.

Пошто је прешао Албанију са српском војском, обрео се у Француској где је као гимназијалац играо у Сент Етјену и Ници, а затим као студент права и у Паризу за Париз (1917-1919). Био је први наш фудбалер који је у Француској заиграо као првотимац (1916), веома популаран и омиљен међу навијачима клубова у којима је играо, а због изузетног снажног ударца штампа га је назвала "топовско ђуле" ("Boulet de canon"). Легенда каже да се дешавало да пречка пукне кад је погоди лоптом, а голмани су неретко бежали од његовог шута.

У Београд се вратио 1919. и постао члан ФК Југославија из Београда (1919-1924). Био је једини фудбалер из Београда и Србије (уз деветорицу Хрвата и Словенца Тавчара) који је 28. августа 1920. против Чехословачке (0:7) на олимпијском турниру у Антверпену, играо на првој званичној међудржавној утакмици ондашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Играо је и на следећој утакмици, четири дана касније, такође у Антверпену, у оквиру тзв. "утешног турнира" против Египта (2:4), постигавши један гол. Одиграо је и пет утакмица за градску селекцију Београда.

Веома одан фудбалу и спорту, био је и добар атлетичар и пропагатор хазене и рукомета, а истакао се и као одличан фудбалски судија (био је међу првима који су положили судијски испит) и од 1921. водио око 950 утакмица. Био је покретач рагби секције при спортском клубу Југославија.

На војничком такмичењу у атлетици у Паризу 1918. био је првак у трци на 100 m, a 1920. Београду у организацији Југословенског олимпијског комитета постигао је две победе у троскоку са 12,49 m (боље од држ. рекорда који није признат) и у скоку удаљ са 5,65 m.

Дипломирао је 1925. на Правном факултету у Београду, а 1957. пензионисан је као виши службеник ЖТП Београд.

Умро је у Београду 1973. у 75 години.

[Hidegkuti Nándor]

[table][tr][td]Леон Штукељ (1898-1999) - југословенски гимнастичар из Словеније.

Штукељ се родио у Новом месту, у Аустроугарској. Гимнастиком је почео да се бави веома рано захваљујући јачању соколског покрета у Словенији, а већ на Светском првенству у Љубљани 1922. године показао је свој гимнастички таленат освојивши седмо место, иако се у то време као и остали чланови Сокола бавио и другим спортовима. Леон Штукељ је био и одличан атлетичар и пливач. Наступио је на седам великих такмичења и укупно освојио 20 медаља: 8 златних, 6 сребрних и 6 бронзаних. Само на олимпијским играма овојио је 6 медаља: две златне на Олимпијским играма у Паризу 1924, злато и две бронзе на Олимпијским играма у Амстердаму 1928 и сребро на Олимпијским играма у Берлину 1936. и тако постао најуспешнији је репрезентативац Југославије на Олимпијским играма. Његова збирка медаља би сигурно била још бројнија да је Краљевина Југославија учествовала на Олимпијским играма у Лос Амђелесу 1932.

Године 1927. је завршио студије права. По завршетку спортске каријере постао је судија најпре у Новом месту, а затим у Ленарту и Марибору, где је живео до краја живота.

Деведесетих година 20. века био је најстарији живи олимпијски победник (добитника златне медаље). Због тога био је спезијални гост на Свечаном отварању Олимпијским играма у Атланти 1996. На његов 100. рођендан организована је велика прослава у његовом родном Новом месту.

Све до смрти четири дана пред 101. рођендан свакодневно је вежбао код куће. Умро је у Марибору од срчаног удара.

У знак захвалноти и сећања спортске дворане у Новом месту и Марибору носе његово име.

[/td][td][/td][/tr][/table]

[Плутон]

Оде Џерард са Енфилда...

 

Извор

 

Тражио прво неку општу тему о фудбалу, ал' онда ми искочи ова од које вероватно нема адекватније.