Преподобни Серафим Саровски ( са поукама )

[Милан Меденица :)]

мислим да се у ризници цетињског манастира чува икона Превете Богородице пред којом се свети Серафим Саровски молио ... јел може неко да потврди ту информацију?

[slobodanmiric]

Procitao sam pre par dana ko poseduje tu ikonu, nije Cetinje, to bi zapamtio  :bla:

[Guest Оливера]

Икона Божией Матери «Умиление» Серафимо-Дивеевская принадлежала преподобному Серафиму Саровскому, была его келейной иконой. Елеем от лампады, горевшей перед этой святой иконой, преподобный помазывал больных, которые получали после помазания исцеление. Подвижник называл икону «Умиление» – «Всех радостей Радость», и перед ней он скончался на молитве 2 января 1833 года.

Празднование иконе Божией Матери «Умиление» совершается 28 июля/10 августа и 9/22 декабря – в день основания преподобным Серафимом Девической Мельничной общины.

«Радость всех радостей»

Величайший подвижник земли русской Серафим Саровский, который за свою жизнь двенадцать раз удостаивался явления к нему Божией Матери, имел в своей убогой келье только одно сокровище – один из образов иконы «Умиление». Она сопровождала его на протяжении всего периода подвижнической жизни, полной служения и самоотречения. Перед Ее образом он молил о защите земли русской, о спасении русского народа: «Владычица наша, Пресвятая Богородица, спаси нас». Тысячу дней, стоя на камне, Серафим Саровский возносил молитвы Божией Матери. И в период его подвигов: столпничества, затворничества, молчальничества, лик Богородицы умилял и восхищал его душу. Святой называл ее «Радость всех радостей».

Перед этим чудестным образом Божьей Матери, стоя на коленях в молитве, наполненный Ее любовью, Серафим Саровский и ушел с земли, объятый чудным светом Ее благости. После ухода святого старца настоятель отец Нифонт отдал чудесную икону сестрам Дивеевской Серафимовской обители, где она стала Верховной игуменьей монастыря. Настоятельницы монастыря назывались наместницами Верховной игуменьи.

Из жития прп. Серафима: «С особенною любовью святый старец принимал к себе искренно и смиренно кающихся и тех, кто проявлял в себе горячее усердие к духовной жизни христианской. После беседы с ними преподобный Серафим имел обыкновение возлагать на их преклоненные головы конец епитрахили и свою правую руку. При сем он предлагал произносить за собою краткую покаянную молитву, после чего сам произносил разрешительную молитву, отчего приходившие получали облегчение совести и какое-то особое духовное наслаждение; затем старец крестообразно помазывал посетеителя елеем из лампады, горевшей пред находившемся в его келии образом Божией Матери Умиления, которую он называл иконою Божией Матери – Радости всех радостей,… потом – с каждым христианином христосовался, в какое бы то время не случилось, напоминая тем о спасительной силе Воскресения Христова, и давал прикладываться к образу Божией Матери или к висевшему на груди его кресту».

Множество чудес по молитвам преподобного совершалось перед этой иконой. Скончался преподобный Серафим, стоя на коленях пред иконой Божьей Матери «Умиление». Его нашли в своей келье в обычном белом балахончике, пред малым аналоем, стоящим на коленях с крестообразно сложенными руками.

«Поручаю и оставляю вас на попечение вот этой Царицы Небесной»

Вскоре после его смерти образ, «написанный на полотне, натянутом на кипарисную доску», был перенесен в Дивеевскую обитель. Он являлся главной святыней монастыря, а впоследствии – местночтимой иконой Нижегородской епархии. В честь нее собирались освятить дивеевский собор, но по особенному изволению Божию главный престол был посвящен Пресвятой Троице, а правый придел – иконе Богородицы «Умиление».

До революции икона Божией Матери «Умиление» Серафимо-Дивеевская находилась в Троицком соборе Серафимо-Дивеевского монастыря. Богоматерь на этой иконе изображена в полурост, с крестообразно сложенными на груди руками, без Богомладенца в момент произнесения Ею слов Архангелу Гавриилу при Благовещении: «Се раба Господня, буди ми по глаголу твоему». Икона написана маслом на холсте, закрепленном на кипарисовой доске, размером 67х49 см. Иконография иконы восходит к Виленской-Остробрамской иконе Божией Матери.

Дивеевским сестрам батюшка неоднократно говорил, указывая на икону Божьей Матери «Умиление»: «Поручаю и оставляю вас на попечение вот этой Царицы Небесной».

После смерти преподобного Серафима Саровского выполняя его завещание настоятель отец Нифонт отдал святую икону сестрам Дивеевской обители.

При первой же возможности была сделана позолоченная риза. Еще одна драгоценная риза с камнями была подарена государем Николаем II при прославлении преподобного Серафима. Нимб на этой ризе был выполнен в виде расходящихся лучей сияния, состоящих из драгоценных камней и жемчуга. С иконы было сделано множество списков, некоторые из них тоже стали чудотворными.

В 1903 г. икона «Умиление» приносилась крестным ходом из Дивеева в Саров на торжество прославления преподобного.

После разгона обители и закрытия монастыря в 1927 году епископ Серафим (Звездинский), архиепископ Тамбовский Зиновий (Дроздов) и игумения Александра были арестованы и отправлены в Москву. После освобождения матушка Александра с несколькими сестрами поселилась в Муроме, сумев сберечь и увезти с собой чудотворный образ иконы Божьей Матери «Умиление» вместе с остальными вещами батюшки Серафима.

После ее смерти в 1941 году образ хранила монахиня Мария (Баринова). В конце жизни она решила передать святыню патриарху Пимену, который когда-то, будучи еще иеромонахом, служил в Муроме, бывал у дивеевских сестер и прикладывался к святыням преподобного Серафима, пронеся любовь к Святому старцу и Дивеевской обители через всю жизнь. Однако патриарх решил, что святыни следует отдать на хранение протоиерею Виктору Шаповальникову, жившему в подмосковном поселке Кратово.

Девятнадцать лет отец Виктор и его матушка бережно хранили вещи преподобного Серафима. Принимая приходящих к святыням, они неоднократно были свидетелями чудес и исцелений. В 1991 году икона, оклад и вещи преподобного были переданы им Патриарху Московскому и всея Руси Алексию II.

«Почти двадцать лет протоиерей Виктор Шиповальников был хранителем дивеевских святынь, – писал Святейший Патриарх Алексий в поминальном слове об отце Викторе. –Среди них была и икона Божией Матери «Умиление». Ныне эта икона пребывает в домовом храме патриаршей резиденции и ежегодно, в праздник Похвалы Пресвятой Богородицы, выносится на всеобщее поклонение в Богоявленский Патриарший собор. Остальные святыни переданы Серафимо-Дивеевскому монастырю».

Сейчас икона Божией Матери «Умиление», принадлежавшая батюшке Серафиму, – эта драгоценнейшая святыня – находится в Патриаршем домовом храме у Патриарха Московского и всея Руси Кирилла. Как и при Святейшем Патриархе Алексии, раз в год — в праздник Похвалы Пресвятой Богородицы — она выносится на всеобщее поклонение в Патриарший Богоявленский собор в Москве.

В ноябре  икона Божией Матери, перед которой молился преподобный Серафим Саровский прибудет для поклонения в Украину.

3 октября 2010 г.

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

Тропарь, глас 4:

К Богородице со умилением припадем,/ вси, грехми обремененнии,/ чудотворную Ея икону Умиления облобызающе/ и вопиюще со слезами:/ Владычице, приими моление недостойных раб Твоих/ и подаждь нам, просящим,/ велию Твою милость.

Молитва 1

О, Пресвятая Госпоже Владычице, Богородице Дево! Приими недостойныя молитвы наша, сохрани нас от наветов злых человек и от напрасныя смерти, подаждь нам прежде и радость в печали место даруй. И избави нас, о Госпоже Владычице Богородице, от всякаго зла, и сподоби нас, грешных рабов твоих, одесную стати во втором пришествии Сына Твоего, Христа Бога нашего, и наследники нас быти сподоби Царствия Небеснаго и жизни вечныя со всеми святыми в безконечныя веки. Аминь.

Молитва 2

Приими, всеблагомощная, Пречистая Госпоже, Владычице Богородительнице, сия честныя дары, Тебе единей прикладныя, от нас, недостойных рабов Твоих: от всех родов избранная, всех тварей небесных и земных высшая явльшаяся, понеже бо Тебе ради бысть Господь Сил с нами, и Тобою Сына Божия познахом и сподобихомся святаго Тела Его и пречистыя Крове Его; темже блаженна еси в родех родов, Богоблаженная, херувимов светлейши и серафимов честнейши сущая. И ныне, всепетая Пресвятая Богородице, не престай молящися о нас, недостойных рабех Твоих, еже избавитися нам от всякаго совета лукаваго и всякаго обстояния и сохранитися нам неврежденным от всякаго ядовитаго прилога диавольскаго; но даже до конца молитвами Твоими неосужденных нас соблюди, яко да Твоим заступлением и помощию спасаеми, славу, хвалу, благодарение и поклонение за вся в Троице единому Богу и всех Создателю возсылаем, ныне и присно, и во веки веков. Аминь.

[Guest Оливера]

Беседа архимандрита Јована (Крестјанкина) на празник преподобног Серафима Саровског

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Љубљени моји, пријатељи наши, данас се Православна Црква опомиње дана упокојења прекрасног угодника Божијег, покровитеља и молитеља руске земље, нашег оца Серафима Саровског.

Готово да је свима познато његово кратко житије. Данас до нас, уз Божији благослов, долазе књиге о преподобном старцу, штампане у великим тиражима. Њих су некада читали наши деде и бабе, а можда чак и наши родитељи. Те књиге су у њима одржавале живу распламсалост љубави према прекрасном угоднику Божијем, приповедајући о подвизима и поукама преподобног Серафима. Сада и ви и ја имамо ту радосну могућност да се исцрпно упознамо са његовим житијем и да се на путу ка Богу руководимо његовим поукама.

Пре 158 година у други свет је отишао велики подвижник, и из великог труда прешао у велику вечну радост, одважно се молећи Пресветој Тројици за многострадалну Русију. Он је отишао, али његов животни опит, његови савети и љубав остали су са нама. Данас бих желео да вам препричам старчеву беседу са неким ко је, као и ми сада, трагао за путевима спасења.

Својом живом љубављу према људима, преподобни Серафим Саровски је био сличан извору који у снажном млазу избија из дубине тамне шуме, разлива се у реку и, носећи у море своје непресушне таласе, напаја милионе људи.

Живећи на земљи, старац Божији је поучавао, тешио и исцељивао оне, који су му долазили с вером, надом и љубављу, крепио и уразумљивао оне, који су желели да победе грех.

„Умрећу, и лежаћу у гробу, али ви ћете долазити на мој гроб, овде, као да сам жив, и казиваћете ми све што ваше срце жели да ми каже, а ја ћу вас и из гроба чути као да сам жив“, говорио је старац пред смрт својим пријатељима.

И поред дубоке вере у молитвену љубав и помоћ старца, не успева свим људима, а посебно сиромасима, радницима и болесницима, да дођу код њега. Међутим, сви могу да прочитају савете његовог светог срца, које нам је оставио. Ето због чега је добро да у ове свете дане, када Црква славослови Христа и опомиње се упокојења преподобног старца, верног слуге Христовог, поменемо и савете светог Серафима.

На дан Рождества Христовог 1832. године, неки слуга Божији удостојио се да види оца Серафима у Саровској пустињи. „Стигао сам“, казивао је тај слуга Божији, „у болничку цркву на рану Литургију. Дошао сам пре почетка службе и видео да отац Серафим седи у десној певници, на поду… кад је Литургија завршена и кад сам му поново пришао, поздравио ме је речима: ‘Све ће бити добро молитвама Пресвете Богородице!’ Тада сам се одважио да затражим да ми одреди време, кад ћу од њега чути спасоносне савете. Старац ми је овако одговорио: ‘Два дана празника. Време се не може одредити. Свети апостол Јаков, брат Господњи, поучава: Ако Господ хоће, и ако будемо живи, учинићемо то и то.’

Затим сам га упитао да ли да наставим службу или да се настаним у селу. Отац Серафим је одговорио: ‘Још си млад, служи’. ‘Моја служба није добра’, приговорио сам. ‘То је од твоје воље’, одговорио је старац. ‘Чини добро, пут Господњи је увек исти. Непријатељ ће свугде бити уз тебе. Ко се причешћује, свугде ће се спасти. Онога, ко се не причешћује, ја не могу да спасем. Где је господар, тамо ће бити и слуга. Смируј се, сачувај мир и ни због чега се не огорчуј.’

Упитао сам га и ово: ‘Хоће ли се успешно окончати моје дело?’ Старац је одговорио: ‘Требало би да они, који имају шта да деле, са пуно љубави то поделе са рођацима. Двојица рођене браће имали су два језера. Код једнога се све множило, а код другога ништа. Тај је пожелео да га освоји ратом. Једном је потребна њива од дванаест хектара, а другоме већа. Не пожели.’ Затим сам га упитао: ‘Да ли би требало да деца уче језике и остале науке?’ Он је на то одговорио: ‘Зашто је лоше било шта знати?’ Ја сам, грешник, расуђујући на световни начин, помислио да би, уосталом, он сам морао да буде учен да би одговорио на то питање. Истог часа сам зачуо разобличење прозорљивог старца: ‘Како да ја, младенац, одговорим на то противно твом расуђивању? Упитај некога паметнијег!’

Увече сам га замолио да настави спасоносну беседу и поставио сам му следеће питање: „Зар скривање дела, предузетих у име Господње, у случају када знаш да ћеш за њега пре добити поругу него похвалу, не личи на одрицање Петрово? Шта да се учини при противуречностима?’ Старац ми је на то одговорио: ‘Свети апостол Павле у Посланици Тимотеју каже: пиј вино уместо воде, а одмах затим следи: не опијајте се вином. За то је потребно расуђивање. Не разглашавај, а где је потребно, не прећути’

Упитао сам га и шта ће ми заповедити да прочитам. Добио сам одговор: ‘Еванђеље по четири зачала свакога дана, сваког Еванђелисту по зачалу, и још живот Јовов. Иако му је жена говорила да је боље да умре, он је све трпео и спасао се. Не заборави да пошаљеш дарове онима, који су те увредили.’

На моје питање: да ли би се у болести требало лечити и како уопште живети, он је одговорио: ‘Болест очишћује грехе. Међутим, то је твоја воља. Иди средњим путем. Не узимај више него што можеш да понесеш, јер ћеш пасти и непријатељ ће ти се насмејати. Ако си млад, уздржи се. Једном је ђаво предложио праведнику да скочи у јаму. Овај се сагласио, али га је Григорије Богослов задржао. Ево шта ћеш да радиш: ако те прекоревају – не прекоревај; ако те прогоне – трпи; ако хуле на тебе – хвали; осуђуј самога себе, па те Бог неће осудити, покоравај своју вољу вољи Господњој; никада не ласкај; препознај у себи и добро и зло; блажен је човек, који то зна; љуби ближњег твог, јер је твој ближњи – твоје тело. Ако живиш по телу, изгубићеш и душу и тело, а ако живиш по Божијем, спашћеш и једно и друго. Ти подвизи значе више него да неко оде у Кијев, па чак и даље, ако га Бог позове.’

Последње речи оца Серафима односиле су се на моју жељу да отпутујем у Кијев, па чак и даље, уколико он благослови. Уосталом, ја му нисам открио ту жељу и отац Серафим је за њу дознао једино посредством дара прозорљивости, који је имао по благодати Божијој… Затражио сам да се помоли за мене, а он је одговорио: ‘За све се молим свакога дана. Изгради душевни мир да никада не би био озлојеђен и да те нико не озлоједи. Бог ће ти тада дати сузе покајања.’ Поново је потврдио: ‘Кад те прекоревају – не прекоревај’, итд.

На моје питање како да очувам морал људи који су ми потчињени и да ли су противне Богу казне које су, како се чини, законите, он је одговорио: ‘Милошћу и смањењем рада а не ранама. Напој, нахрани и буди праведан. Господ трпи и, Бог зна, можда ће још дуго трпети. Ти учини овако: ако Бог опрашта, опраштај и ти. Сачувај душевни мир, да се у породици ни због чега не бисте свађали. Тада ће све бити добро. Исаак, Авраамов син, није се огорчио кад су му засипали студенце, него је одлазио. Међутим, кад га је Бог наградио строструким плодом јечма, почели су да га позивају код себе.’

Упитао сам старца: да ли је потребно да се молимо Богу за избављење од опасних ситуација? Старац је одговорио: ‘У Еванђељу је речено – Када се молите, не празнословите… зна Отац ваш шта вам треба пре него што заиштете од Њега. Овако, дакле, молите се ви: Оче наш Који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим, и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Ту је благодат Господња. Све што је прихватила и пригрлила света Црква, мора бити угодно за хришћанско срце. Не заборављај празничне дане: буди уздржан, иди у цркву, моли се за све. Тиме ћеш учинити много добра. Даруј свеће, уље и вино у цркву: милостиња ће ти учинити много добра.’

Кад сам га упитао о посту и браку, старац је рекао: ‘Царство Божије није јело и пиће, него правда, мир и радост у Духу Светоме. Не треба желети ништа испразно, а све Божије је добро: и девственост је славна, и постови су добри ради побеђивања душевних и телесних непријатеља. И брак је од Бога благословен. И благослови их Бог говорећи: рађајте се и множите се. Само што непријатељ све збуњује.’

На моје питање о духу сумњичавости и о хулним помислима, он је одговорио: ‘Невернога ничим нећеш уверити. То је од самога себе. Купи Псалтир, све је тамо…’

Упитао сам га затим да ли неко током поста може да једе мрсну храну, ако му шкоди посна храна и ако су му лекари наложили да једе мрсну храну. Старац је одговорио: ‘Хлеб и вода никоме не могу да нашкоде. Како су људи живели и по сто година? Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Оно, што је Црква одлучила на Седам Васељенских сабора, то и испуњавај. Тешко ономе, ко одузме или дода и једну једину реч! Шта ће лекари рећи о праведнима, који су од иструлелих рана исцељивали једним додиром руке? Шта ће рећи о Мојсејевом штапу, којим је Бог из камена извео воду? Каква је корист човеку ако читав свет задобије а души својој науди? Господ нас позива: Приђите к мени сви натоварени и обремењени, и Ја ћу вас одморити, јер је јарам Мој благ и бреме је моје лако. Међутим, ми сами то нећемо.’

За све време наше беседе, отац Серафим је био изузетно весео. Он је стајао, наслонивши се на мртвачки сандук од храстовине који је припремио за самога себе, док је у рукама држао запаљену свећу.

Код старца су, међутим, долазили и такви људи, који ‘нису тражили поуку, него су само желели да удовоље својој радозналости’. Тако је један саровски брат уобразио да се приближио крај света и да наступа дан великог Другог доласка Господњег. Питао је и оца Серафима за мишљење, а старац му је смирено одговорио: ‘Радости моја! Ти имаш много лепо мишљење о убогом Серафиму! Зар ја да знам кад ће доћи крај овом свету и кад ће наступити онај велики дан, у којем ће Господ судити живима и мртвима и свакоме дати по делима његовим? Не, мени није могуће да то знам…

Господ је Својим пречистим устима рекао: А о дану томе и о часу нико не зна, ни ангели небески, до Отаци Мој Сам. Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечијега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све, тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт. 24; 3639).’ При том је старац тешко уздахнуо и рекао: ‘Ми, који живимо на земљи, много смо одлутали од спасоносног пута. Гневимо Господа и не чувамо свете постове; хришћани сада једу месо и током велике Четрдесетнице, и током сваког поста. Среду и петак не држе. Црква, међутим, има правило: они, који не држе свете постове и не посте средом и петком, много греше. Господ се, међутим, неће до краја гневити, него ће нас опет помиловати. Ми имамо православну веру и Цркву, која нема никаквог порока.’

‘За свакога хришћанина, испуњење заповести Христових је лагано бреме, како је рекао Сам Спаситељ, али је потребно да свагда имамо на уму и на устима Молитву Исусову, а пред очима живот и страдања Господа нашег Исуса Христа, Који је због љубави према људском роду пострадао до крсне смрти. Истовремено, неопходно је да очишћујемо савест исповедањем својих грехова и да се причешћујемо пречистим Тајнама Тела и Крви Христове.’

‘Радости моја, молим те да задобијеш смирен дух’, рекао је отац Серафим другом посетиоцу и одмах објаснио: ‘То значи да треба бити сличан мртвацу или потпуно глувом или слепом у свим патњама, клеветама, увредама и прогонима јер то неминовно долази свима, који желе да иду путем Христовим.’

Старчеве беседе су се готово увек завршавале речима о нужности да се брижљиво постарамо за своје спасење, док не проће време које је повољно за то.“

Преподобни Серафим Саровски је још почетком прошлог века рекао: „Ми имамо православну веру и Цркву која нема никаквог порока. Због ових врлина, Русија ће увек бити славна а непријатељима страшна и непобедива, имајући веру у благочешће… и врата паклена неће је надвладати.“

Из историје Русије је очигледно да постоји сагласност између спољашње судбине наше отаџбине и унутрашњег стања народног духа. Због тога би требало да имамо на уму следеће: као што је грех довео до катастрофе, тако и покајање може да доведе до васпостављања Русије.

Догађаји 20. века су показали да свет стоји пред пропашћу. Нека Господ свима вама подари одважности да се пробудите и да схватите да су људи залутали у мраку заблуда. Свету ће тада затребати неугасиво кандило – света Русија, јер без ње не може да се ишчупа из мочваре.

Русијо, буди онаква, каква си потребна Христу!

Драги моји, велика је срећа и утеха, али и велика стрепња, видети да се испуњавају обећања Божија. Данас се не обистињују само обећања Самог Спаситеља, него се обистињују и предсказања угодника Божијих – светих Божијих људи.

Због својих великих сагрешења, Русија иде ггутем ватреног и болног очишћујућег испитивања, и то осећа читава земља, васцела Црква, сваки човек.

Особито су тешке патње оних, којима је Господ дао да провиде судбину народа Божијег. Тако је и преподобни Серафим Саровски патио због целог света, због Цркве, због њених јерарха, због сваког човека који је дошао код њега. У молитви, на мразу, смрзавајући се на земљи, у судбоносним тренуцима живота Русије плакали су и васпитаници преподобног – Христа ради јуродиви. Међутим, они су кроз сузе обећали да ће за несрећом доћи будуће олакшање.

Својевремено, кад је цветала Дивејевска обитељ, одгајена молитвама и трудом преподобног Серафима, њен велики покровитељ нашао се једном приликом у, на први поглед безначајном, разговору. Био је празник Рождества Пресвете Богородице и он је тада рекао: „Доћи ће време кад ће се моје сиротице као грашак расути поред Рождественских врата.“ Нико није разумео ове његове речи. Међутим, 1927. године, на дан Рождества Пресвете Богородице, тешка рука прогонитеља спустила се на обитељ и за дужи период је замукнула жива реч молитве Богу унутар њених зидина.

Међутим, тај исти преподобни Серафим је тада – за свога живота – изговорио и другу пророчку реч о Дивејеву. Обећавајући препород обитељи, он је казао: „Не молите, не искајте, не тражите манастир. Доћи ће време кад ће вам без икакве молбе наредити да будете манастир, и тада немојте одбити.“

И то време је дошло. У априлу 1988. световне власти су неочекивано наложиле верујућима да прихвате манастирску саборну цркву Пресвете Тројице.

Сада и сам преподобни хоће да испуни своје пророчанство о његовом повратку у Дивејево. Он за живота никада није био тамо, али је обећао да ће његове мошти отпочинути у Дивејевској обитељи, сазданој његовим трудом, а која се у наше време васпоставља његовим молитвама.

Драги моји, данас се у духовном свету дешавају значајни догађаји. Један од њих је задивљујуће друго проналажење (обретење) светих моштију преподобног Серафима Саровског. Мучећи се својим светим моштима у заточеништву током пуних седамдесет година, угодник Божији, преподобни Серафим, вратио се у Цркву. Током 1920. године, приликом затварања Саровског манастира, његов кивот је отворен и остаци великог старца руске земље су ишчезли, изгубио им се сваки траг. Он је био изгубљен за нас, али га је Господ сакрио и сачувао.

Обраћајући се свима нама, свјатјејши патријарх Алексеј Други је у вези с тим значајним догађајем рекао да је преподобни Серафим, у дане свог земаљског живота, почетком 19. века, био онај духовни пламен што је загревао Русију, која је већ више од једног столећа била насилно вођена по путевима расцрквењавања и посветовњачења народног живота. Њега је почетком 20. века прославио читав народ, и то уочи нових, невиђено тешких искушења за земљу и за Цркву.

Сада, кад поново ступамо у несрећне године (иако Црква није прогоњена, она мора да тугује заједно са својим народом због свих његових несрећа), поново нам се јавио и, ако тако можемо да кажемо, видљиво нам се приближио преподобни Серафим.

Данас, кад се опомињемо завета преподобног, посебно бих желео да се сетимо његовог задивљујућег, уистину благодатног умећа да се радује с људима. „Радости моја!“ Тим речима је дочекивао сваког посетиоца. У наше време, када су људи склони да у сваком незнанцу подозревају непријатеља, супарника и сметњу, толико нам је неопходно да се подсетимо да се може и да се мора другачије односити према ближњима!

Из келије саровског старца ниједан човек није отишао без утехе. Надам се да ће он и сада принети наше молитве пред престо Свемилостивог Спаситеља, и да ће се тада убрзати наше духовно обнављање и исцелење. Нека подари Бог да сви ми постанемо причасници „Серафимовске радости“!

Освештавајући руску земљу, мошти преподобног ће се ради поклоњења многих људи до фебруара налазити у Александро-Невској лаври. Од фебруара до августа, преподобни ће бити у посети Москви, и боравиће у патријаршијском Елоховском сабору. До дана помена преподобног – 1. августа, његове мошти ће отпочинути и бити положене да непрестано обитавају у Дивејевској обитељи, коју је основао свети угодник.

Ако је преподобни Серафим за живота љубављу загревао посетиоце, верујемо да ће и сада, са некадашњом благошћу, загревати и оболеле душе. Само му мислено (духовно) приступи, и обрати му се молитвом. Тада ћеш својим срцем зачути: „Радости моја, дођи, дођи код мене!“

Прекрасни старац Серафим има срце које, потресно до суза, привезује неизрецивом влашћу. „Он као велика воштана свећа свагда пламти пред Господом, како својим протеклим животом на земљи, тако и својом садашњом одважношћу пред Пресветом Тројицом“, говорио је вороњешки архиепископ Антоније.

Управо у оним временима, када је мећу људима осиромашила љубав, када је у народу вера почела да се хлади, у блиставом ореолу љубави и светости појавио се преподобни Серафим, саровски чудотворац.

Радујмо се и ми, пријатељи моји, што међу нашим руским светитељима имамо и тако прекрасног старца, који је живео у славу Божију. Данас смо се сабрали да молитвено прославимо његов помен, и из дубина наших срца ускликнимо: „Величамо те, величамо те, преподобни оче Серафиме, и поштујемо свети помен твој, учитељу монаха и сабеседниче ангела.“ Амин.

2. (15) јануара 1991. године

Преузето из књиге: Оживимо срца за Бога, Београд, 2004.

Радио Светигора

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

В монастыре находятся частицы святых мощей угодников Божиих:

Преподобного Серафима Саровского, частицы его святой мантии и епитрахиль, частицы гроба Саровского Старца

Частица животворящего Креста Господня

Частица хитона Спасителя

Частица лестницы, по которой Спаситель восходил на суд к Пилату

Святого Крестителя Господня и Предтечи Иоанна

Великомученника Пантелиимона

Святителя Николая Чудотворца

Преподобных старцев Оптинских

Часть облачения преподобного Серафима Вырецкого

Святого Блаженного Павла Таганрогского

Преподобномучениц Великой Княгини Елисаветы и инокини Варвары

Великомученика Иоанна Воина

Мученицы Марины

Преподобного Антония Великого

Пасхальное поздравление русским воинам, подписанное самолично Святой Императрицей Александрой Федоровной и детьми царской семьи

[Guest Оливера]

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,10869.msg344061.html#msg344061

[мирођија]

http://www.kazan.eparhia.ru/new-fotoalbom/5/sv_tr_16_01_2010/

[мирођија]

http://www.kazan.eparhia.ru/new-fotoalbom/5/sv_tr_16_01_2010/

[Оља]

[мирођија]

[Оља]

Ово ми је једна од омиљених поука (мада су ми све исто драге). Треба је применити у животу.

O ЧУВАЊУ САЗНАТИХ ИСТИНА

Без нужде не треба другоме откривати срце своје. Мећу хиљаду могуће је наћи само једнога који би сачувао твоју тајну. Када је ми сами не чувамо у себи, како се можемо надати да ће је сачувати други.

Са човеком душевним, треба говорити о стварима људским, а са човеком који има разум духовни, треба говорити о стварима небеским.

Људи испуњени духовном мудрошћу, расуђују о духу неког човека сходно Светоме Писму, гледајући јесу ли његове речи саобразне вољи Божијој, и потом о њему закључују.

Када се деси да се нађеш мећу људима у свету, о духовним стварима не треба говорити, особито ако код њих не примећујеш жељу да те слушају. У том случају, треба следити учење Светог Дионисија Ареопагита (у књизи о Небеској јерархији, гл. 2): поставши сам божанствен од познања божанствених ствари, и у тајности ума свога сакривши светињу од неосвећеног народа, чувај је, јер - како Писмо каже - није добро пред свиње бацити чисти, светолики и скупоцени накит духовног бисерја. Треба држати на уму реч Господњу: Не мећите бисера свога пред свиње да их не изгазе ногама својим и, вративши се, не растргну вас" (Мт. 7, 6). Због тога на све начине треба да се трудиш да скриваш у себи ризницу дарова Божијих. У противном, изгубићеш их и нећеш их више наћи... А када потреба изискује или ствар дотле стигне, треба отворено деловати у славу Божију, сходно речи Божијој: "Ја прослављам онога који је Мене прославио" (1. Цар. 2, 30), зато што се пут већ отворио.