Шта је зло?

[RYLAH]

Добар почетак, тако нешто, мада не на том нивоу, сам му и ја причао. Али, да ли је могуће да то прво кварење воље, тај први импулс зла, није имао никакав други импулс, јер Господ у Јеванђељу јасно ставља до знања да зло није нешто што постоји без извора зла, а то је "отац лажи". Уколико пре тога није постојало, како је онда дошло до тог првог импулса оцу лажи, тог првог "первертирања" Божије воље, како рекосте? И зна ли ко да ли се неки од Светих Отаца бавио овом темом?

[dragisa]

како је онда дошло до тог првог импулса оцу лажи, тог првог "первертирања" Божије воље, како рекосте?

... говоримо о злу (злу као о дисхармонији и кварењу хармоничног Божијег поретка, а не као о независном онтолошком принципу).

...

Узрок овог окрета је сама воља, која није узрокована ничим другим до самом собом.

[RYLAH]

Хвала Вам пуно, Драгиша, нисам то довео у везу! Хвала, пробаћу, па шта нам Бог да. Уколико неко има нешто од Отаца на ову тему, молио бих да окачи.

[Александар Милојков]

Слободна воља је једини узрок зла. Зло нема никакав онтолошки садржај. Што ће рећи да је природа свега створеног добра. Зло је погрешно окретање те природе, слободном вољом. Бог је створио словесна бића (анђеле и људ) да уђу у заједницу љубави са њим - то је могуће једино ако је сусрет две слобводе: Божије и створених бића. Слобода, пак, подразумева самовласност, способност и власт да сам одлучујеш. Зато је могуће да чинимо зло. Животиње то не могу, оне чине само оно на шта их води инстикт њихове природе. Ми људи, као и анђели, смо личносна бића, за разлику од животиња. То значи да смо самовласни, слободни.

Твој пријатељ греши што злу даје онтолошку ноту. Свети оци су истицали да зло НЕ ПОСТОЈИ, већ да је оно одсуство добра, недостатак лишеност.

[Александар Милојков]

[Александар Милојков]

Објављено у Православном мисионару

Проблем насиља - трагедија слободе

Насиље, страдање и патња, једном речју – зло, одувек су као егзистенцијална питања заокупљали човеков ум. Кроз философију и религију, човек је вековима покушавао да одгонетне тајну зла. Временом, човекова свест се, како религијска тако и философска, развијала. Ипак, оно што је карактерисало сваку епоху јесте човекова зачуђеност пред постојањем зла. Тиме се показује да постојање зла није природно. Зло је уљез, са целокупним својим породом: насиљем, страдањем и патњом и, коначно, са својим најомраженијим породом – смрћу.

Има ли тај „незвани гост“ своје биће? Ако има, то биће је или вечно или је створено. Ако је вечно, онда је зло божанског порекла. Многи су људи управо тако и схватали зло: поред доброг, постоји и зао бог. Свет је, тако, поприште сукоба доброг и злог бога. А човек? Човек је бојно поље на коме се сусрећу та два вечна, божанска принципа – добро и зло. Ако ли, пак, зло није вечно него временито и створено, онда се његово постојање мора приписати Богу, „Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог.“ Да ли је тако?

Временом су људи одбацили могућност да постоји мноштво богова. Оном једном Богу Који је једини преживео из тог пантеона богова, људи приписаше добро, мудрост, лепоту и све оно за чим живот природно чезне и што природно прихвата за своје. Но, иако је лажни зао бог проглашен за непостојећег, зло је остало да постоји. Чак, зло сада постоји као још већи парадокс него онда када је „постојао“ непостојећи зао бог. Зло сада постоји у створеном свету, у свету који за свој узрок има доброга Бога Творца. Нужно се отима питање: да ли је добри Бог Творац створио зло? Ако зло постоји и ако је све што постоји створио Бог, онда је Он створио и зло! Али, Он је добар Бог, како је то могуће? Каква апорија!

Да би човек изашао из ове тешке апорије, морао би да постави право питање и да на то питање да прави одговор. Право питање је: постоји ли зло? Прави одговор на то питање је: зло не постоји. Све што постоји, сва видљива и невидљива творевина, је по својој природи добра, јер има узрок у Ономе Који Јесте – у „Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог“. Иако се плодови зла опитују кроз насиље, страдање и патњу, зло, ипак, не постоји. Како је онда могуће да окушамо његове плодове ако зло не постоји? Плодови зла се опутују тако што се човек лишава оног стварно постојећег - добра. Парадоксално, зло има биће у небићу, у одсуству добра.

Ову истину, о непостојању зла, која је искристалисана напором хришћанске, отачке мисли, генијално је објаснио млади Ајнштајн у једној својој шклолској анегдоти. Његов професор вођен логиком да зло постоји, а да је Бог творац свега што постоји, дошао је до закључка да је Бог узрок зла. На то ће мали Алберт Ајнштајн свом професору поставити следећа питања:

- Професоре, постоји ли хладноћа?

- Какво је то сада питање? Наравно да постоји хладноћа!

- Не, професоре. Заправо, хладноћа не постоји. Према законима физике оно што ми сматрамо хладноћом, уствари је недостатак топлоте. Професоре, а да ли постоји тама?

- Наравно да постоји!

- Не! Тама је само недостатак светлости. Светлост можемо испитивати, али не можемо таму. Зло не постоји, исто као хладноћа и тама. Бог није створио зло. Зло је само недостатак људске љубави према Богу.

У овим речима млађаног Ајнштајна налази се древна отачка мисао да зло има „биће у небићу“. Зло је недостатак, одсуство љубави, одсуство смисла, одсуство човековог исправног одговора на Божији призив. Зло је трагедија слободе, трагедија слободне људске воље. Али, и слободна воља је Божији дар човеку. Ако је она узрочник зла, а њу је подарио човеку Бог, није ли опет Бог, макар индиректно, узрочник зла? Јер, да нам Бог није дао слободну вољу, не бисмо могли ни чинити зло. И на ово питање су богомудри оци Цркве дали одговор. Свети Августин каже да извор зла лежи у човековој слободној вољи, у њеном покрету. Међутим, да Бог није подарио слободну вољу човеку, ми бисмо били непособни да творимо праведна и добра дела. Били бисмо неспособни за све оно што је вредно хвале: првенствено за љубав. Без слободне воље не бисмо могли да одговоримо на Божији призив: да слободно постојимо у заједници љубави са Њим, да примимо посинаштво и да се народом Божијим назовемо. Таква заједница је једино могућа тамо где постоји слобода и словесност. Без ово двоје љубави нема. Због тога нам је Бог и даровао слободу, учинио нас иконама Божијим.

Са друге стране, слободна воља носи могућност да се човек покрене у негацију Божијег призива, у негацију добра. Ипак, не може се дар слободе окривити због тога, јер слободна воља не подразумева нужност којом би човека приморала да чини зло. Управо због тога, што наша вољна (хотимична) дела нису акт нужности, већ акт наше слободе, нешег сопственог „хоћу“, коме смо ми једини господари, наша су дела достојна похвале и покуде. Зато, бити слободан значи бити и одговоран. Коме? Ономе по Коме све постоји, по Коме се све мери: и лепота, и доброта, и мудрост и васцели живот – Живоме Богу Творцу. Ван Онога Који Јесте, ван Бога Живога, нема бића, нема доброте, нема лепоте, нема мудрости. Ван њега је само илузија која има „биће у небићу“, а то је зло са својим најтамнијим породом – смрћу. У тој илузији живи данашњи човек. Окренут, својом вољом, од Бога као смисла и циља живота, човек је окренут пролазним вредностима. Из човекове природе није нестао тај, од Бога усађен, покрет ка смислу. Настављајући да се вољом креће, човек је своје природне моћи кретања за смислом усмерио ка бесмислу. Човек у распадљивом и смртном покушава да отме и задржи живот. Отуда беспоштедна борба за прежиљавање, коју најчешће опитујемо као насиље и патњу. Свети Атанасије Велики тај људски промашај овако описује: „Удаљивши се од познања Једног и Истинитог, а то је Бог, и удаљивши се од жеље за Њим, доспели су до разних и појединачних жеља тела.“ И ево узрока свакога зла, насиља и патње. Свети отац даље каже: „Затим, као што то обично бива, обузети жељом за свакојаким многим стварима, остварише и однос према њима, тако да се побојаше да их не изгубе. Због тога, дакле, ступише у душу страх, и брига, и уживање, и старање о смртним стварима.“ Тај страх да се не изгубе овоземаљске ствари, које је човек одредио за смисао и циљ свог живота и са којима је успоставио однос, свети Августин назива пожудом. Пожуда је, по светом Августину, човеково везивање за ствари које може изгубити против своје воље. Сада је јасно зашто такве ствари човек грчевито граби, стеже и чува. Те ствари су његов живот – и све што човек погрешно чини, па и најгора зла, чини у незнању, јер мисли да ће на тај начин обезбедити своје постојање. Свети Атанасије, у истом Духу као и свети Августин, то јасно закључује: „А опет, пошто (човек) жели, а не испуњава те своје жеље, научио је да убија и да чини неправду.“

Ето одговора одакле насиље, патња и сви небројени породи зла у свету. Ето и пута одговору како да зло са својим породом нестане. Потребно је шупљину, ништавило бесмисла, попунити бићем смисла. Потребно је живот тражити у Животодавцу, мудрост тражити у Мудрости, лепоту у Лепоти, добро у Добру. Када ова блага стекне, човек их не може изгубити против своје воље, како каже свети Августин. А када човек има оно што слободно хоће и када нема страха да му то ико може отети, онда је такав човек сретан.

То што човеку нико не може отети против његове воље Христос назива „благом на небу“: „Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, ондеће бити срце ваше.“ (Мт 6, 19-21). „Благо на земљи“ јесте оно што свети Августин назива пожудом. Имајући такво „благо“, које може изгубити против своје воље, јер „мољац и рђа квари“ и „лопови поткопавају и краду“, човек живи забринут и несретан. Када човек остави и „срце своје“ тамо где је „земаљско благо“, онда се рађа насиље, страдање и несрећа. Јер, човек се боји да то „благо не изгуби“, како каже свети Атанасије. Да би се, пак, сачувало „благо на небу“ нису потребни ни оружје, ни сигурносне браве, ни пси чувари. То благо чува сами човек, својом слободном вољом. Ни „рђа“, ни „мољци“, ни „лопови“ том благу не могу ништа. „Благо на небу“ се лако стиче и лако чува. Чувар тог блага је само једно слободно, искрено и људско: „Хоћу“.

Александар Милојков

[пинхас]

Понудићу ти и један нехришћански одговор, па ради с њим шта хоћеш.

Врло добро разумем дилему твог пријатеља, који је почео да мисли својом главом. Његова недоумица потиче од нетачне премисе, што није његова кривица. Црква учи да је Бог само добро и да ништа зло не може кренути од Њега, што би значило да Он НИЈЕ све створио. То је стара паганска заблуда дуализма, најбоље представљена у Митраизму, од кога је Хришћанство доста покупило. Сатана је Божји архинепријатељ, с Којим се бори за превласт над видљивим и невидљивим светом итд...

Свето Писмо (јеврејско) говори нешто сасвим друго. Једини Бог је створио апсолутно све, и добро и зло, и светлост и таму. Он је Извор свега што постоји. Надам се да си некад прочитао ове стихове:

5. Мојсијева, глава 30

15. Гле, изнесох данас преда те живот и смрт, добро и зло.

Исаија, глава 45

7. Који правим свјетлост и стварам мрак, градим мир и стварам зло; ја Господ чиним све то.

Без могућности да се одабере зло, одабир добра и није неко постигнуће. Самим тим, без постојања зла, нема праведности. То је прави разлог што је Бог створио зло. Сатана није никакав противник и непријатељ Бога, већ његов верни анђео који извршава заповести свога Творца. Његов задатак је да искушава људе, који одбијајући зло и чинећи добро постају праведници и добијају плату од Бога.

[Александар Милојков]

То је исламско тумачење. Бојим се да ће такво тумачење још више збунити збуњеног човека.

[пинхас]

То је јеврејско тумачење. За Ислам не знам.

[Александар Милојков]

То је јеврејско тумачење. За Ислам не знам.

Изгледа да су слични. Међутим, човеку хришћанину који је збуњен требали би да дајемо отачко тумачење. Тако ћемо му највише помоћи.

[RYLAH]

Александре, хвала, ово ће му значити. Све остало је после на њему, али ово би требало да је довољно.

Пинхасе, то је управо и корен његове заблуде: да без зла добро нема смисла. Добро има смисла само по себи, зло му није потребно.

[Александар Милојков]

Александре, хвала, ово ће му значити. Све остало је после на њему, али ово би требало да је довољно.

Пинхасе, то је управо и корен његове заблуде: да без зла добро нема смисла. Добро има смисла само по себи, зло му није потребно.

Тачно тако. Добро је само биће, постојање. Свети Атанасије каже: Све што јесте називам добрим јер има узрок у Оном који јесте.

Дакле, и ђаво је по природи добар, јер га је створио Бог, као и све анђеле. Ђаво је зао не због своје природе, већ својом одлуком, својом вољом.

Препоручи другару да прочита Светог Августина "О слободи воље". Ево линка:

http://www.4shared.com/document/fSJjdkYB/Aurelije-Avgustin-O-Slobodi-Vo.html

[пинхас]

Александре, хвала, ово ће му значити. Све остало је после на њему, али ово би требало да је довољно.

Пинхасе, то је управо и корен његове заблуде: да без зла добро нема смисла. Добро има смисла само по себи, зло му није потребно.

Није у заблуди. Без зла нема слободе воље да се одабере добро. То је разлика између анђела и људи. Анђели су ''програмирани'' да чине Божију вољу, и за њих нема награде. Човек има слободу да каже Богу да или не и сходно томе буде награђен или кажњен.

Наравно, Цркви не одговара такво тумачење због догме о могућности спасења само кроз веровање у Исуса. По њима, човек не може угодити Богу кроз своја добра дела. Свето Писмо се не слаже са тим мишљењем.

[Александар Милојков]

Није у заблуди. Без зла нема слободе воље да се одабере добро. То је разлика између анђела и људи. Анђели су ''програмирани'' да чине Божију вољу, и за њих нема награде. Човек има слободу да каже Богу да или не и сходно томе буде награђен или кажњен.

Наравно, Цркви не одговара такво тумачење због догме о могућности спасења само кроз веровање у Исуса. По њима, човек не може угодити Богу кроз своја добра дела. Свето Писмо се не слаже са тим мишљењем.

Ако су анђели "програмирани", како ће се и њима онда судити? Како можеш некога назвати злим или добрим, ако његова дела нису плод његове слободе већ "програма"? Не само са хришћанског аспекта да не стоји, већ такво становиште не може да издржи ни најблажу философску критику.

[пинхас]

Ако су анђели "програмирани", како ће се и њима онда судити? Како можеш некога назвати злим или добрим, ако његова дела нису плод његове слободе већ "програма"? Не само са хришћанског аспекта да не стоји, већ такво становиште не може да издржи ни најблажу философску критику.

Ко каже да ће им се судити? Изгледа да си опет заборавио да нисам хришћанин.