Чудо у Зочишту, или Како Албанци поштују српске светиње

[Guest - . . .-]

     Има разних чуда. Али то је било некакво посебно чудо. Десило се у косовском манастиру Зочиште.

     

     Код нас би тај манастир назвали просто Козмо-Дамјановски, али се у Србији манастири традиционално називају једном речју, по правилу по месту где се налазе, премда назив овог манастира још треба и умети да се изговори. Нама је то успело тек другог дана боравка у њему.

     

     Прво што нам је настојатељ архимандрит Стефан рекао било је то да главну светињу обитељи представљају мошти светих бесребреника Козме и Дамјана. Код нас их називају „безмездним врачима“, а српски то звучи изражајније „бесплатни лекари“ (нагласци су померени: „безмездни“ – то су они који не узимају „мзду“ што ми схватамо као мито, а код Срба су управо бесплатни). Те мошти се јако поштују, долазе им не само са Косова, него и из Србије, што за Србе сада представља немали подвиг. Штавише, мошти поштују и Албанци, како каже о. Стефан. Треба знати да је манастир смештен у албанском окружењу. У селу крај манастира уздиже се џамија. Иза зидина тачно по распореду допире глас мујезина. Манастир као да се налази у позадини непријатеља.

     

     „Како то Албанци!? Па они су муслимани!“ – питао сам се. Отац Стефан се кротко осмехнуо и раширио руке, као да каже: „па ипак...“ „Па шта они чине?“ „Долазе, моле се, доводе болеснике, поготово децу...“.

     

     Што више ми је отац Стефан објашњавао, тим су ми прилике постајале несхватљивије – „Па како се они моле у православној цркви?“ – „Ћутке, по своме. Ми не слушамо“. – „И они целивају мошти?“ – „То је њихова ствар. Ми специјално за њих стављамо простирку на под. Они лежу под мошти. Леже и добијају помоћ“. Све то ми се чинило некако невероватним. Нисам могао да замислим сличну слику код нас у Русији, да, на пример, моштима Сергија Радоњешког долазе муслимани.

     

     „Па онда, чује ли Христос њихове молитве?“ – „Многи се исцељују...“

     

     Наравно да сам потпуно веровао оцу Стефану, али ми је, признајем, синуло како би тако нешто требало видети лично, сопственим очима. Осетио сам да ако некоме у Русији испричам како Албанци долазе у православне манастире да се исцељују, можда ми не поверују, исувише је све то невероватно.

     

     

     Козма и Дамјан даривали су ми такво чудо. После трпезе, када смо већ паковали кофере, спремајући се за одлазак, зачуо сам гласан дечји крик. Пошто је у нашој групи било петоро деце, прва помисао је била: да се није нешто десило? Али сам у омањем манастирском дворишту видео сцену која ме је запањила: тата и мама водили су манастирском стазом своје дете од пет-шест година, које је на сав глас очајнички вриштало, као да га неко коље. Уста су му била тако широко отворена да је изгледало како заузимају већи део лица. При томе је сам себе ударао длановима по образима или почињао да се гребе по лицу и телу. На њему су се већ видели трагови тих огреботина, чак до крви. Призор је био језив!

     

     У сусрет им је кренуо монах који ништа није питао, већ их је повео за собом у цркву. Имао сам осећање као да их већ познаје. „Ко су то?“ – упитах га. „Албанци, дошли су код Козме и Дамјана“. – „Знате их?“ – „Не, никада их код нас нисам видео, вероватно су издалека...“ – одговори ми.

     

     У цркви је монах некако смирено и навикнуто узео сукнену простирку и простро на под испод моштију. Родитељи су спустили дете тако да му глава буде тачно испод моштију. Током првих минута дечакова вриска се само појачала. Храм су испунили урлици. Било ми је жао да гледам јадну мајку како, нагнута над својим дететом, ничим не може да му помогне. Отац је стајао нешто по страни, стиснувши шаком шаку на трбуху. Повремено је бацао погледе час на сина, час на иконе.

     

     У храму није било никога осим албанске породице, монаха и мене. Остали наши ходочасници, премда су и чули урлик, нису се решили да уђу у цркву.

     

     

     Урлици су постепено почели да се стишавају и прелазе у јецаје.

     

     У том тренутку сам у џепу подрасника случајно напипао свој фотоапарат „идиот“ и пало ми је на памет: „Сада имам јединствену могућност да снимим стварно чудо. Па нек потом неко проба да не поверује“. Извукао сам фотоапарат и направио неколико снимака. Треба рећи да је отац породице некако спокојно реаговао на то.

     

     Све то потрајало је десетак-петнаестак минута. Дете се сасвим смирило, полежало још неко време под моштима. Да га мама није подигла, вероватно би ту и заспао. Монах је сложио простирку. Обратио сам пажњу на то да током те сцене населник обитељи готово ни реч није рекао. Све је чинио ћутке, не гледајући родитеље. Неколико пута је чучнуо крај детета и гледао га, али се при томе није крстио.

     

     Када се дечак готово сасвим смирио, пришао сам оцу и упитао га на српском: „Како се зовете?“ Представио се: „Фадиљ“. И он је мене упитао: „Ви сте Словенац?“ Изгледа да ме је одавао меки изговор, а такође сам био исувише светлокос за Србина. Изгледа да је за њега појава Руса на Косову била нереалнија од појаве Словенца. Рекох му да сам ја руски свештеник из Русије, али је тиме моја залиха српских фраза била исцрпљена. Упитао сам га зна ли још који језик? Испоставило се да зна немачки. Пронашавши заједнички језик, пуновредније смо поразговарали. Он је испричао да је пореклом са Косова, али сада живи и ради у Немачкој у сервисној станици. На Косово долази једном-двапут годишње. Има двоје деце. Са млађим су искрсли несхватљиви проблеми. Лекари не могу да помогну. И он је специјално дошао овамо у манастир. Нисам издржао а да га не упитам: „Али ви сте „муслим“?“ – „Да-да, ја сам муслиман“. Застао је и замислио се као да тражи објашњење за мене (а можда и за себе самог) чињеници да је муслиман дошао у православни манастир. После паузе изустио је речи које, ради веће документалности, желим да наведем на немачком: „Kraft ist hier!“ („Сила је овде!“). Поновио је те речи трипут, сваки пут некако чвршће, убеђеније, при томе енергично показујући кажипрстом на под храма. Такве речи чути од Албанца код моштију хришћанских светитеља – много вреди. Мислиман исповеда силу наше вере. Преостало ми је само да узвратим „jawohl“ („наравно“, „управо тако“).

     

     „А како се ваш син зове?“ – „Бесмир“ (бес – злодух). Ех, кад би тај Албанац знао шта то име за Руса значи!

     

     Породица се враћала манастирским вратницама у другом расположењу. Природно, у овом случају захвалност се излила на мене. Албанац је почео да ми стиска руку: „Данке, данке“. Упитао сам како се на албанском каже „захваљујем“? „Фалендерим!“ – то је била прва реч на албанском језику коју сам у животу чуо. На опроштају смо се сликали за успомену крај вратница обитељи.

     

     Када смо се растали, помислио сам какво сам се чудо удостојио да видим (па чак и сликам)! Чудо не само у исцељењу детета, него је оно главно и веће чудо у томе што сам видео како Албанци долазе у српске светиње по помоћ, у оне светиње које су сами рушили, оним Србима које су сами протеривали. Јер, управо тај манастир су пре неких десет година Албанци срушили, монахе протерали, саборну цркву минирали и дигли у ваздух. И ево их сада како сами долазе у њега по помоћ и исцељење. Шта је то друго до духовна победа Срба! Чини ми се да тај Албанац више никада неће дићи руку на српске светиње.

     

     Морам рећи да се та сцена у храму одиграла не само у присуству моштију, него и пред иконом Богородице Августовска Победа. Ето вам и још једне победе за Србију нове иконе у августу месецу.

     

     После тог чуда у Зочишту некако сам постао мирнији за судбину Косова. Пре или касније она сила, за коју ми је тај Албанац рекао, обавезно ће победити...

     

     о. Генадиј Беловолов 

[Тања1]

Саопштење за јавност братије манастира Св. Врача у Зочишту поводом задњих провокација којима су били изложени дана, 02.10.2013. године

 

    Дана, 02.10.2013. године, у 13:55 часова, група младих Албанаца вербално је напала оца Дионисија, добацујући му са улице погрдне речи и увреде, у тренутку када је  овај пошао да одложи смеће на ивици манастирског поседа.


Монах је одмах отишао до полицијског пункта који обезбеђује манастир и дежурном косовском полицајцу пријавио провокацију.

Након тога у манастир је дошао Заменик командира полицијске станице Ораховац, Осман Исмаиљи у пратњи неколико полицајаца, којима се отац Дионисије пожалио на честом понављању оваквих провокација.

Међутим, уместо да га саслуша, заменик командира му је одговорио да се служи шпекулацијама и замолио га да више не шпекулише. На то му је збуњени монах одговорио да по томе испада да га оптужује да лаже.
Заменик командира у је у наставку рекао: „Ово је осми (8) пут да манастир пријављује овакве провокације, а у ствари братство манастира провоцира децу“. Затим је почео да виче на монаха оптужујући га да је све то исценирао и да се инцидент није ни догодио. Да он није психијатар да може да га испита, али да је оцу Дионисију потребно психијатријско испитивање. Затим је предложио да га води у Полицијску станицу у Ораховац како би дао изјаву, али је монах то одбио, рекавши да ће изјаву дати на лицу места.

„Увиђају“ су присуствовали и манастирски радници који су били сведоци инцидентног догађаја и на које је заменик командира такође викао и ућуткивао их да му се не мешају у посао.

Видећи где овај разговор води отац Дионисије је своје сведочење прекратио речима да је завршио са својом изјавом, на шта му је заменик  командира рекао да ће добити позив да дође у Полицијску станицу или ће полиција доћи у манастир да му узме изјаву. Међутим, ништа се од овога није догодило и на крају је полиција отишла а да писмени извештај са увиђаја није ни сачинила.

Занимљиво је да је заменик командира више пута поновио да је ово осми пут како се овакви инциденти дешавају, питајући се како се они увек дешавају баш оцу Дионисију.

Братија сматра да се из свега овога јасно може видети колика се брига води о безбедности манастирског братства. Па се стога пита. Шта је полиција учинила да санкционише провокаторе ако и сама има евиденцију да је ово осми такав инцидент у низу? Да ли је косовска полиција ту да помаже манастиру или да прети манастирској братији? Шта да на све ово кажу монаси који никада нису пешице прошли селом у коме се налази манастир и који унутар манастирских зидина живе као у гету?

Зато молимо све надлежне органе да нам помогну да се ослободимо претњи којима смо изложени или да нас упуте коме се требамо обратити за помоћ!

    У Зочишту
    Дана, 02.10.2013. год.

                                                                                      Братија манастира Св. Врача у Зочишту

http://manastir-zociste.blogspot.dk/2013/10/02102013.html#more