Свети Георгије Карслидес

[Guest]

СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ КАРСЛИДЕС: СТАРАЦ СА ДАРОМ ПРОЗОРЉИВОСТИ

A+ A-

 

 

Написао монах Мојсије Светогорац

Блажени старац Георгије је дошао из Понта, гдје је као дијете без родитеља био препуштен сам себи веома рано у животу. Након што је прогањан и затваран од стране атеистичког режима у Грузији, дошао је у Грчку гдје је као скроман човјек живио са таквим подвизима и ревносном вјером да је добио дарове расуђивања, прозорљивости и пророштва. Отац Георгије рођен је у Аргируполису (Г&уумл;м&уумл;şхане) у црноморској области 1901. године. Без родитеља је остао у раној младости и подигла га је његова благочестива бака. Након смрти баке и своје сестре, са дедом је кренуо у Ерзурум, у Арменији. Смрт деде и братовљево злостављање одвели су га на Кавказ. Сам, сиромашан, повријеђен и потребит, руковођен светитељима у својим сновима и виђењима стигао је у Тбилиси, у Грузији, гдје га је примио епископ манастира Животворног прољећа. Обучен је у часни монашки чин у доби од свега девет година, који ће носити више од пола стољећа.

Постриг

Волио је подвижнички живот и молитву још од дјетињства. На 20. јул 1919. године замонашен је и промијењено му је име од Атанасија у Симеона. Записано је да су у тренутку његовог пострига звона почела звонити сама од себе. У манастиру је упознао свог ујака који је био епископ, и који му је духовно помагао. Атеистички режим Револуције из 1917. године вршио је прогон Цркве, свештенства и монаштва. Заједно са осталим монасима из манастира био је затворен у тамну, подземну просторију кроз коју је водила канализација. Издржао је ужасну оскудицу вјерујући у Бога. Многи од братије пострадали су тамо као мученици. Он сам је избјегао сигурну смрт кроз помоћ Богородице. Дана 8. септембра 1925. године, рукоположен је у свештеника добивши ново име Георгије. Службе је служио на грузијском језику. Убрзо је стекао глас проницљивог, визионарског старца са даром прозорљивости. Многи људи су долазили издалека да упознају младог јеромонаха и да траже његов савјет. Године 1923. напустио је Тбилиси упутивши се у Сухуми. У својим честим литургијама он би славио многа велика имена. У својој келији стално је учио и молио се. Уздржавање, подвиг, бдење и пост били сталан дио његовог живота. Његова пророштва су се испуњавала и људи су почели да се односе према њему као према светитељу. Године 1929. дошао је у Грчку.

Долазак у Грчку

Прослављао је Бога за своје спасење. Понт, Грузија и Русија остали су у његовом сјећању као мјеста борбе, тешкоћа и жртве. Из Солуна, у који је стигао 19. октобра 1929., прешао је у Катерини, а затим у села Алониа и Кукос, потом Микро Дасос поред Килкиса, и коначно 1930. године у Сипсу поред града Драма. Малтретирања из затвора у Грузији оставила су га напола парализованог, веома слабог и често је имао велике потешкоће при ходању, тако да су га морали водити када је негдје требао ићи.

Једина његова имовина било је неколико црквених књига на грузијском језику, свештеничка одежда, иконе и дио реликвија његове сестре Ане. Многи људи почели су да му долазе за помоћ. Отац Георгије који је волио Бога, светитеље, своју братију и све друге људе вршио је молитве, исповиједао људе и опомињао их. Године 1938. саградио је мали манастир Вазнесења. Ту је служио, исповиједао, проповиједао, предвиђао и чинио чудотворна дјела око 20 година. Његова келија и црква постали су Силоамска бања за тјелесне и духовне болести многих људи.

Путовао је у Јерусалим као ходочасника а онда и на Свету Гору, гдје је срео свете личности које су га убиједили да остане тамо гдје јесте зато што су вјерници имали велике потребе за његовим присуством и свједочанством. Године 1941. био је чудесно спасен сигурне смрти из руку Бугара, који су га ухапсили и хтјели погубити. Читав његов живот протекао је у сталним чудима. Уз помоћ св. Николе дјелимично је био излијечен, барем у мјери да се сам могао бринути за себе. Увијек је био штедљив, једноставан, у сталном посту, бдењу, болешљив и молитвеник. Мало је говорио, био је пажљив, строг и озбиљан. Посјећивао је болесне и сиромашне у великој потреби, зато што је и сам био помаган и знао је како помоћи другима. На светој Проскомидији сјећао би се на хиљаде имена живих и упокојених. Некима од њих он би написао поруку, да би на крају Литургије, позвао родбину на само и саопштио им проблеме са којима се суочавају њихови вољени, живи или упокојени. Ако је било ријеч о упокојеним, он би родбини саопштавао како су скончали своје животе. Чисти и безазлени људи видјели би да приликом служења Литургије његова стопала не додирују тло. Током богослужења он је био свијетао, миран и радостан. Саслуживао је са светитељима. "Ријетко служим сам," старац је уобичавао рећи. Посебно је био привржен Мајци Божијој, часном претечи Јовану и св. Георгију. Болесне и потребите људе би слао различитим светитељима и, кроз своје молитве, све би се добро завршило. Из понизности није желио да се његова понизност слави, већ да се прославља Бог преко својих светитеља. Светитеље је називао "посјетиоцима", и имао је дар којим је могао да види стање душа у цркви.

Старац се држао Црквених канона веома строго и није био попустљив у вези недопустивих "опроштаја". Чак је био строжији према непокајанима. Држао је звање духовног оца веома цијењеним и своје обавезе је схватао веома озбиљно. Није желио да буде окружен присталицама који су му ласкали, већ је задржао непопустљиву озбиљност. Његов циљ је увијек био да изазове понизност код људи које исповиједа, заједно са истинским кајањем и покајањем, ради спасења њихових бесмртних душа.

Харизматични пастир

Његова ватрена вјера, подвизи и чисти живот донијели су овом понизном и вриједном служитељу највеће дарове расуђивања, визија, прозорљивости и пророштва. Бог је просвијетлио блаженог старца до нивоа да је могао видјети ствари које су биле веома далеко и у прошлости као да су близу и тренутно, па је понекад могао видјети ствари које ће се збити у будућности, што потврђују многа његова духовна дјеца. Неке људе су збуњивали старчеви дарови, међутим, када су успјели да упознају старца веома брзо би увидјели да је он био истински Божији човјек. Старац је користио своје дарове за помоћ и спасење душа, а не да обзнани или посрами људе нити да хвали себе. Са сузама је говорио у вези предстојећих невоља: њемачке окупације 1940. године, бугарских упада и грађанског рата. Читао је људска срца као отворену књигу. Како би задржао совју понизност понекад се правио глупим, као јуродивост за Христа. Врлина тражи много напора да се стекне и вјештине да се очува.

У свом пастирском раду старац је посветио посебну пажњу женама, које, због свог богатог сензибилитета су лако претјеривале у указивању поштовања пред другима. Са њима је био тихо строг. Међутим, имао је срце препуно љубави за све. Милостињу је давао увијек у тајности. Чим би се смрачило слао је некога од повјерења да носи одјећу и храну сиромашнима. Тхешио је оне који су били у жалости и савјесно се бринуо за упокојене. Волио је дјецу, давао им њежне савјете и дијелио мале дарове. Увијек је покушавао да се сакрије и никад није желио да буде у центру пажње нити да га славе. Старац никад није желио да неко напусти манастир гладан. Кухао је и пекао хљеб, дијелећи производе свога труда свима као "благослов". Био је вриједан, неуморан, милостив и широке руке.

Ради свега овог вјерници су гајили велико поштовање и љубав према старцу. Он је прихватао љубав своје дјеце, али је није изазивао нити тражио. Био је скроман, а посебно је волио да говори о светој понизности. Коначно, живио је у светој изолацији. Већина људи није га разумјела, а неки су га заиста погрешно схватали. Било је свега неколицина који су могли схватити дубину његове духовности.

Упокојење

Предвидио је и предсказао датум свог упокојења из овога живота. Будући да се припремао већ неко вријеме, чекао је са још већом молитвом дајући посљедња упутства својој духовној дјеци. Три дана прије смрти, прослављена је света тајна миропомазања. Примио је свето причешће. Опростио је, благословио и поздравио се са свима. Упокојио се 4. новембра 1959. године. Посљедње ријечи на његовим уснама биле су: "Отвори ми врата својим милосрђем, Пресвета Богородице."

Сирота, тужна и неутјешна поворка људи пратила га је до почивалишта, иза цркве Вазнесења, гдје је служио око 30 година. Његово лице било је мирно, радосно и зрачило је. Његово тијело било је гипко, баш као код оних са Свете Горе. Два стабла чемпреса савила су се над гробом као да се клањају, као што је прорекао, и пуно птица се скупило у вријеме његове сахране, не плашећи се мноштва људи. Сада су сви били сигурни да сахрањују светитеља. Тражио је да буде сахрањен у својој одежди, са крстом и литургијским књигама које је донио из Грузије.

Извор: Пемптоусиа вол. 17, пп. 116-23, Април-Јул 2005. Издавач: Джон Санидопулос.

Канонизација

Свети Георгије уписан је међу светитеље од стране Васељенског патријарха Вартоломеја ИИ, у Драми 2008. године.

Свједочење старца Јефрема Катунакијског

Блажени јеромонах Јефрем је био обавијештен да је пречасни Георгије био велики светитељ. Стога је, без обзира на своје године и болест, кренуо као понизни ходочасник у манастир Вазнесења да се моли на његовом гробу. Заиста он је био први који је тражио да се направи икона у част преподобног са ореолом. Напуштајући гроб понио је мало земље са собом. Када је један свештеник дошао у посјету о. Јефрему у Катунакиу и саопштио му мноштво проблема са којима се његова породица суочавала, старац му је рекао да се љекар налази поред њега, мислећи на пречасног Георгија. Чак му је показао земљу коју је узео са гроба, која је исијавала свјетлост сличну памуку који гори када га умочите у алкохол. Овај свештеник је годинама био намјесник манастира Вазнесења.

 

 

Превод са енглеског: Д. П.
Датум: 09.11.2013

Извор: http://www.johnsanidopoulos.com/2013/11/saint-george-karslides-elder-with-gift.html

 

 

Манастир Лепавина