О застрањењу…

[Danijela]

Најпрефриганија врста карактерног човека није непријатељ који своје осећање угрожености, ривалства, огорчености, сујете, или чега већ, не крије, него је она врста која не осећа свој стид и не препознаје своје лицемерје. Такав подрива било какав однос и јединство својим префриганим понашањем на околишан начин – уз подмукли осмех и наизглед пријатељску наивност. Он се не осећа угроженим, сујетним, огорченим, или шта већ на директан начин – може да се не осети ни под једним разлогом уопште увређеним – него из чисте воље и љубави према ономе што није добро да минира експлозивне ситуације. Јер је то храна, демонско причешће, за таквог човека, и још горе – за жену. И оно што такви углавном раде, траже вишу инстанцу у фирми, или гето коме ће се обратити, за оног трећег којег види, односно, жели да види као потенцијалну жртву за своју гордост. Такав се злурадује понижењем не само себи једнаког по непријатељству човека, већ доброг, било ког и каквог човека уопште. Треба намирисати такве људе а да се сами не усмрдимо. Њима је свако покајање за своје безумље стид и понижење – по томе се препознају. Али, када добију изобличење, ако уопште заћуте, заћуте само из осећања страха према ономе ко их за нешто изобличава а не из покајања. Јер већ у следећем тренутку траже себи слушаоца за своју „исповест“, и по могућству саучесника за продужетак своје бесмисли у новој интриги. И веће зло узрокује онај који се као такав издаје за представника или члана Цркве неголи онај који бива и остаје атеист. Јер грешник не може да саблазни оне који су већ пали а овде, у Цркви, саблажњава се нечија безазленост кроз уста или дело од стране оног који себе представља као праведног и побожног. А такав не само да није онакав какав се издаје, није ни човек, већ карикатура.

 

http://upodobljavanje.wordpress.com/2011/06/15/%D0%BE-%D0%B7%D0%B0%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5%D1%9A%D1%83/

[obi-wan]

Mi nemamo stvarnih neprijatelja mimo nas samih. To je jedna kapitalna novina koju je Hristos doneo.

Dokle god gledamo u druge i brojimo tudje greske, ostacemo neizleceni, gladni i goli...

[Oglo]

Mislim da Hrisots nije zvao ljude grešnicima.

Puritanizam je strah da neko, negdje, može biti srećan

[Volim_Sina_Bozjeg]

Mislim da Hrisots nije zvao ljude grešnicima.

Puritanizam je strah da neko, negdje, može biti srećan

 

 

Uh koliko čovek mora da radi da bi zaslužio sreću! ( ali zaista )

[Oglo]

Uh koliko čovek mora da radi da bi zaslužio sreću! ( ali zaista )

 

 

Mi, crnci u Africi imamo izreku: budi oprezan kada ti nag čovjek nudi košulju

 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Koliko mi grešni i ponekad zli umemo da činimo dobro drugome , koliko li će tek naš Otac Nebeski zaštititi i zagrliti one koji su ostali bez naše ljubavi.....( a na kraju zacariće se u nama On koji svima daje svoj venac sreće).

 

Ne čekajmo ako Njega imamo, nek deli sreću preko nas u svemu i svakom.

[Srdasce]

Koliko je u stanju čovek sam sebe da obmanjuje, nije mu potreban niko drugi da to radi (u) mesto njega. Zaista, dok ne shvatiš, da si sam/a sebi najveći neprijatelj, i da sve što radiš drugima, ne radiš ti njima nego zapravo sebi, ništa ne pomaže. To kako sam/a sebi možeš da naudiš, sam/a sebe da zlostavljaš, povređuješ i mučiš...ne mže niko, nikada. Dok to čovek ne ukapira, sve je džaba.

 

Valja se stalno s istim boriti i imati na umu, da ako pobediš sebe, onda si na dobrom putu, jer zapravo se boriš sam/a s sobom čitavog života, kako god da okreneš. Jer na kraju svih krajeva sve ono šta volimo, sve ono čega se bojimo, šta želimo ili šta u drugima ne volimo, smo i mi negde sami. Projekcije. Jer kako kažu, juče si menjao svet, danas si mudriji, jer ćeš da menjaš sebe.