Епархија шумадијска

[Зоран]

НАЈПЛЕМЕНИТИЈИ ПОДВИГ ГОДИНЕ

Најхуманијим и најхрабријим људима који су својим подвизима обележили 2009. годину, у Скупштини града Београда уручено пет златних и 15 специјалних плакета, у оквиру акције "Најплеменитији подвиг године", коју "Вечерње новости" организују 47 пут.

Признања за "Најплеменитији подвиг године", која последњих 47 година додељује лист "Вечерње новости", уручена су на свечаности у Скупштини града БеоградГенерални директор "Вечерњих новости" Манојло Вукотић рекао је тим поводом да су богати људи, они који су задовољни својом судбином, а то су најпре доброчинитељи, људи који представљају пример, дају себе и чине добро.

"Они су спасиоци наше части, наша савест и хероји, они су победили бујице река, болест, сиромаштво, недаће, помогли другима и заслужили ова признања", рекао је Вукотић.

Златна плакета за дечији најплеменитији подвиг године уручена је четрнаестогодишњој Иви Николић из Ниша, која је из пожара спасила своје сестре, а Златна плакета за колективни најплеменитији подвиг, припала је ватрогасцима из Ужица, који су од пожара штитили складишта где је смештено 100 тона муниције у фабрици "Први партизан".

На свечаности у Скупштини града уручена је и Златна плакета за појединачни "Најплеменитији подвиг" Владимиру Брадићу који болује од мултиплекс склерозе и који је из Јарковачког језера спасао две девојке, а Златна плакета за најплеменитији подвиг, постхумно је припала полицајцу из Новог Сада, Владимиру Грандићу који је убијен на радном месту.

Златна плакета за животно дело додељена је преминулој сликарки Ољи Ивањицки, која је према речима председника жирија Матије Бећковића, помогла стотинама људи који су од ње тражили помоћ, а последњих година је редовно била члан жирија за доделу награде "Најплеменитији подвиг".

Специјалне плакете уручене су Радету Обућини и Миљки Удовичић,  који су спасили седам путника, чији се чамац преврнуо у Увачком језеру, Драгољубу и Милану Симићу који су у близини административне границе са Косовом, пронашли девојчицу Ајшу Исљами, која се изгубила.

У Скупштини града уручене су и плакете возачу Милану Барбуловићу који је успео да заустави аутобус са 35 путника пред амбисом и Михајлу Трифуновићу који је смиривао путнике и помогао им да изађу из аутобуса.

Признање за бесплатно лечење

Плакете су уручене и Љубинки Миловановић из Врањакоја је основала организацију "Животна помоћ" преко које је помогла великом броју деце, Александру Николићу, лекару у пензији који је отворио ординацију у којој бесплатно лечи оне који немају здравствено осигурање.

Граничарима Радошу Дракули и Седаду Жигоу из Вишеграда уручене су плакете јер су из кањона реке Рзав спасили Сузану икић из Мајданпека, а осам полицијаца из Полицијски бригаде Београда добили су признање јер су из водене бујице која се сливала Лазаревачким друмом, спасили дечака.

Признање су добили и Симонида и Добросав Цветковић из Јагодине, који су обезбедили уточиште злостављеној деци, а Петар Срнић из Београда добио је признање јер је Београдском универзитету завештао три стана у центру Београда, које ће Универзитет моћи да користи после његове смрти.

Милан и Ружица Богота из Крагујевца добили су признање за одгајање 53 девојчице које су остале без родитеље током ратова деведесетих година, а докторке Гордана Димитријевић и Жаклина Спасић награђене су јер су спасиле седам путника брода "Илиндан" који је потонуо у Охридском језеру.

Награђени су и Хуманитарна организација "Дечја радост" из Гњилана која брине о деци са Косова, Владимир Вучићевић, који сам брине о кући и својој болесној мајци, Цветко Ристић коме је породица страдала у ратовима у Босни и Херцеговини и Рада Јелић, која се бринула о кући и болесном оцу, након мајчине смрти.  

[Зоран]

ЛИТУРГИЈА У ВИНОГРАДИМА 

 

ЛИТУРГИЈА У ВИНОГРАДИМАВладика Јован - Ништа нам неће помоћи , ако не будемо снисходљиви према слабостима људским и праштали их!

Епископ Јован шумадијски, дана 25. децембра 2009. године, на дан Преподобнога Спиридона Чудотворца, епископа тримитунског, служио је Архијерејску Литургију у цркви Свете Петке у Виноградима, уз саслужење протојереја ставрофора Милана Бороте и јереја Мирољуба Миладиновића и ђакона Небојше Јаковљевића.

И данашња Литургија нам изнова открива и потврђује да је ово евхаристијско сабрање народа Божијег око свога епископа заиста небо-земна заједница, са једним циљем задобијања Царства Божијег.

У беседи на јеванђелско зачало Преосвећени Владика нам указује да су блаженства степенице којима се пењемо у Царство Небеско. Хришћанин и јесте становник неба. Да бисмо тим путем ходили ваља нам се трудити да имамо: богобојажљивост, мирну савест,чисто срце..., јер се тада у њега усељава Дух Свети.

Као пример како да користимо дарове Божије Љубави које примисмо и примамо навео нам Преосвећени Светога Спиридона Чудотворца и његов живот као свагда живо сведочанство, који је сав христолика снисходљивост према слабостима људским .

јереј Мирољуб Миладиновић

[Зоран]

ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ У МИЛОШЕВОЈ ЦРКВИ

ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ У МИЛОШЕВОЈ ЦРКВИНа празник светог мученика Севастијана и светог Модеста народ божији окупио се око свога Владике у Старој Цркви у Крагујевцу. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић, јереј Мирко Шиљковић и ђакон Мирослав Василијевић.

У надахнутој беседи Владика Јован је позвао народ да има јаку и чврсту веру у Господа цитирајући народну изреку ''без Бога ни преко прага''. Поучавајући верне Епископ је позвао на труд и подвиг јер се у царство божије са напором улази и задобијају га само подвижници.

На Светој Литургији причестио се велики број верника исповедајући на делу оно што су чули у беседи, да без Христа не могу ништа чинити.

протојереј Милић Марковић

[Зоран]

НЕДЕЉА СВЕТИХ ОТАЦА У ПЕТРОПАВЛОВСКОМ ХРАМУ У ЈАГОДИНИ

НЕДЕЉА СВЕТИХ ОТАЦА У ПЕТРОПАВЛОВСКОМ ХРАМУ У ЈАГОДИНИУ недељу, 03. јануара када наша Црква, припремајући се и очекујући оваплоћење и рођење Сина Божијег, прославља пре свега Бога Оца и небеско очинство, а затим и све земаљске рођаке Господње а уједно и све наше Свете Оце, у Петропавловском храму је братство храма угостило децу са посебним потребама.

После одслужене Свете Литургије и учешћа у Царству Небеском братство храма је угостило сву децу са посебним потребама на територији града Јагодине песмом ученица Гимназије, дружењем са својим вршњацима и делењем божићних пакетића. То су углавном деца из неколико удружења предшколског и школског узраста која болују од тешких болести и нису способна да се старају о себи па самим тим похађају специјализоване групе основане при вртићима и школама.

Како је мисија Цркве да сведочи Христа и пројављује Христа у свету, нимало није случајно што управо уочи Божића, на Свете Оце, који и свој ауторитет црпе из Христа, и који су кроз историју показали да ауторитет пре свега долази из крста из жртвене љубави према другоме, свештенство пригодним поклонима покушало да обрадује оне којима је нечија љубав преко потребна. Јер ми у Цркви бавећи се харитативном делатношћу, то треба искључиво да радимо из љубави, а не зато што имамо такав програм или спроводимо такве акције. Таква мисија и такав апел уродио је плодом тако да је било доста људи добре воље који су како својим прилогом тако и својим трудом пројавили своју љубав.

Надамо се да ће ова врста дружења заживети и да ће ова деца, иако телесно другачија у односу на нас, осетити нашу пажњу и љубав и да ће у својој Цркви увек бити добродошла.

јереј Миломир Тодоровић

[Зоран]

САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У СТАНОВУ 

У храму Светог великомученика Пантелејмона у Станову, у четвртак 08. јануара 2010. године, на празник Сабора Пресвете Богородице служио је Свету архијерејску литургију Његово Преосвештенство Eпископ шумадијски Господин ЈОВАН.

Прославивши празник Рођења Богомладенца Христа и исповедивши да је Он Емануил, што ће рећи “С нама Бог” дочекасмо и овај велики празник Сабора Пресвете Богородице, празник посвећен оној која га је телесно родила, нашој највећој заступници пред престолом Божијим. На други дан Божића имали смо велику част и задовољство да Христу Спаситељу и Избавитељу нашем упутимо заједничке молитве, окупљени на сабрању којем је предстојао Његово Преосвештенство.

Изражавајући радост празника, верни народ је, окупљен у порти храма Светог Великомученика Пантелејмона, дочекао свога Епископа са радосним поздравом: “Христос се роди”. У препуном храму Његово Преосвештенство Господин Јован служио је Свету архијерејску литургију уз саслуживање више свештеника и ђакона.

Топлота јасала у пећини Христовог рођења и љубав Пресвете Богородице Марије окупила је старе, младе и децу, сведочећи о снази благовести коју шири наша Света црква, речима анђела Господњег: “Ево, јављам вам радост велику, која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову” (Лк. 2,10-11).

Радост Христовог рођења треперила је у срцима народа окупљеног на литургијском сабрању око свога епископа и свештеника, као око Христа и његових апостола, у ишчекивању позива ђакона: “Са страхом Божјим и вером приступите”, када су многи приступили Светој Чаши.

Петар Бранковић, јереј

[Зоран]

 

СВЕТОСАВСКА ПОСЛАНИЦА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ Г. ЈОВАНА

Ј О В А Н

МИЛОШЋУ БОЖЈОМ СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ,

СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА СВИМА ВАМА

“Стога и ви, браћо љубљена, и децо овог светог Учитеља вашег, који вам је показао добри образац ради вашега спасења, последујте за својим пастиром, подвигом добрим и вером чистом и душама преочишћеним и телима неоскврњеним и умовима непорочим и просвећеним савестима, свагда носећи мисао чисту у душама својим, увек готови на свако богољубље, очишћујући се од свакога греха, а изобилујући у сваком добром делу” (Из I Студеничке беседе Светога Саве).

Кроз осам минулих столећа српски народ је имао великих људи. Ти истински велики људи, били су велики у првом реду баш тиме што ни под каквим изговором, нити у име било каквог узвишеног циља, нису правили компромисе са злом. Оно што њиховим делима даје величину и трајну вредност јесте њихова спремност да за добру и праведну ствар поднесу личне жртве. Ако бисмо и по томе мерили, Свети Сава је засигурно највећи Србин у роду нашем јер је самога себе принео на жртву за свој род.

По чему је још велики Свети Сава, по чему су велики Божији Светитељи? Велики су по томе што је светост Јединога Светога, Бога Живога, обасјала Њихово срце и Њихов ум, што су они очистили своју душу и све биће своје, да би се Дух Свети уселио у Њих и они постали живи храм Духа Светога.

Велики су по томе што су се испунили врлинама божанским; те врлине божанске и тај божански благодатни дар и тај божански живот који су примили јесте оно што Њих чини великима, што их чини свељудима и свеприсутнима у свим земаљским временима. Као што је Дух Свети присутан свуда и на сваком месту, тако су и Божији Свети људи присутни, силом истог Духа Светога, свуда и на сваком месту и у свакоме времену. Зато ми и можемо да их призивамо у својим молитвама, иако су они телесно далеко од нас; иако су се, временски гледано, упокојили у нека древна и од нас далека времена; иако су, као што се догодило са Светим Савом, чак и Њихове Свете и нетрулежне мошти биле спашене или на неки други начин уништене од руке безбожника. Светитељи Божији су живо присутни у историји благодаћу Божијом, даром Божијим и присуством Живога Бога.

Такав је и Свети отац наш Сава, који вековима ходи и проходи кроз душу нашега народа, и само Бог Живи зна колико се, током ових скоро осам векова од Његовог упокојења, душа људских духовно исцелило, просветлило и осветило силом Његових молитава и Његовог благодатног присуства. Како је дивно и како је величанствено то да смртни људи, по благодати Божијој, постану бесмртни, присуством у Њима бесмртног Бога и Божије нестворене благодати.

Свети Сава је био човек велике и дубоке вере у Христа Бога, човек који се разапео на крсту ,,двоједне” љубави, с једне стране, љубави према Богу, према Христу Богочовеку, према Цркви Божијој и са друге, љубави према своме народу. И не зна се која је љубав у Њему била већа! Ова прва љубав - љубав према Богу била је испуњење оне прве заповести Христове: “љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом и свим бићем својим” (Мт 22, 37), а ова друга – испуњење оне друге заповести Христове: “љуби блиxњега свога као самога себе” ( Мт 22, 38).

Свети Сава је испунио обе заповести – разапео се на крсту и једне и друге љубави и сав сагорео пламеном те Божанске и богочовечанске љубави. Тим богочовечанским пламеном је горео док је по земљи ходио и народ свој Христом походио и обилазио, на покајање позивао и Речју Божијом просветљивао, док је Јеванђеље Христово проповедао.

Та Божанска и човечанска љубав не само да је Њега и цело Његово биће испунила, него је та љубав кроз Њега и преко Њега била пренета на читава поколења српског народа, и преноси се и данас, у овим тешким временима. Том љубављу према Богу и човеку Свети Сава за сва времена, остаје надахнитељ и надахнуће, духовни темељ и мера савршенства живота и историјског пута српског народа.

Свети Сава је, као што певамо на Његов празник “учитељ и путеводитељ пута који води у живот вечни”. Пут Светога Саве је Господњи пут који је утемељен на Истини Божијој, пут који открива Истину и води ка Истини. Јер, и та Истина и тај Пут и тај Живот у ствари јесте Личност Христа Богочовека и свеобухватна Тајна која у себи носи и Бога и човека, и Небо и земљу, и прошлост и садашњост и будућност.

Свети Сава нас је упутио тим путем спасења и живота, научио нас је вери православној и начину живота који израста из такве вере, он нас је научио правој и истинској вери, правом и истинском благочестију по тој вери и побожности. Светим Савом смо постали зрео, хришћнски, историјски народ, Светим Савом ходимо кроз таму векова и Светим Савом откривамо и сазнајемо не само своју прошлост, ближу и даљу, него откривамо праву и истинску будућност нашу.

На светосавски пут призван је не само наш српски народ, већ сви земаљски народи, јер су сви призвани да буду крштени у име Оца и Сина и Духа Светога (Мт 28, 19), да би сви једнога Светог Духа примили и тако сви прослављали Свету Тројицу, Бога нашег, који је био зеница живота и бића Светог Саве, и свих оних који су Његови били тада, који то јесу данас, и који Ће то бити у будућности.

Молећи се да нам Свети Сава помогне, браћо и сестре, да будемо у слози и љубави, молимо се да по Његовим светим молитвама буде мира и слоге у породицама нашим, у народу нашем, у Држави нашој и у Цркви нашој. Помолимо се Светом Сави, који нас је Духом Божијим родио и препородио, да нам помогне да истински живимо животом у Христу и са Христом, онако како је Он живео, онако како су њиме научени, живели и наши свети преци. Молимо се Светом Сави да нам помогне и да се одржимо као народ Божији, да се не дао Бог, када изађемо пред Њега, не постидимо због својих дела која нису онаква каква и он и Његов и наш Господ очекује.

Честитајући вам Српску славу, Светог Саву, позивамо и молимо све вас децо духовна, да без обзира на све тешкоће и на сва искушења са којима се сусрећете, највећу бригу посветите остваривању смисла и циља свога живота, смисла који нам је показао и циља који нам је поставио Свети Сава да призвани на светост, постанемо деца Божија по благодати, онакви какав је био и Свети Сава.

Дано у престоном граду Крагујевцу 27/14. јануара 2010. године

Ваш молитвеник пред Богом и Светим Савом,

ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ

[Зоран]

СЛОВО О СВЕТОМЕ САВИ 2010. ГОДИНЕ

 

Беседа Владана Костадиновића, професора Богословије "Светог Јована Златоуста" у Крагујевцу,

на Светосавској академији 26. јануара 2010. године у Књажевско-српском театру у Крагујевцу

У бесконачној галерији личности историје нашег рода, попут камена међаша стоји лик Светог Саве који прошлост јасно дели на време збуњујућег примрака и таворског блистања наше христоликости. Уколико бисмо били у могућности да прошетамо ходницима историјског пута нашег рода, оно што бисмо видели би се поклопило са реченим. На његовој личности почива срж словесности наше прошлости. Он јесте алфа и омега најискренијег и најчистијег дела нашег јестества. И непосредно по рационализацији реченог, ум заокупља следеће питање – зашто је Свети Сава извор и ушће сваког нашег сећања, зашто је баш он основни постулат нашег, како личног, тако и опште-националног бића. У покушају разоткривања никада у потпуности одгонетнуте тајне настаје и ово вишесловје.

Постањем васцела творевина бива постављена у покрет и то у онај који води ка потпуној манифестацији њеног идентитета, ка остварењу наума Свете Тројице при одлуци да из небића призове наше постојање. Остварење човека, његова потуна афирмација и спознаја је у директној зависности од динамике осветљавања лика и остваривања подобија, од  нашег усиновљења од стране Оца. Овај егзистенцијални императив је оваплоћењем Логоса постао остварив. Поставља се питање, на који начин је могуће отелотворити овај истовремени минимум и максимум од којег зависи да ли постојимо или инертно удовољавамо својој створености потонућем у понор непостојања? Од оног тренутка када смо призвани из не бића и када нам је васколико биће зачуло „буди“, није било ни мало лако познати решење овог егзистенцијалног проблема. Опхрвани ужасом нестајања пречесто смо били у позицији да грешимо и уместо да идемо у сусрет, ми смо бежали од Животодавца. Но, не гледајући на увреде које смо својим промашајима упућивали Оцу небескоме, Он нам је заветовао избављење и није се покајао дајући нам Јединороднога. Син Човечији је окупивши око себе оне којих се свет гнушао, а којих тај исти свет није био достојан, рибаре, царинике, грешнике многолике, кренуо на пут у Кесарију Филипову. Упитавши своје ученика „Шта о мени говоре људи, ко је Син Човечији“ [1] коначно нам је  омогућио да погледамо себи у душу, да у њу пустимо Духа Светог уз чију смо помоћ најзад спознали да је Христос Син Бога живога, Помазаник обећани. Од тог тренутка је пут ка подобију осветљен и поглед чистог срца води ка њему све боготражитеље, жељне најнормалније и најважније ствари на свету – живота вечног.

Но, и после догађаја на путу за Кесарију Филипову, драма историје спасења није била решена. Међу онима који су три године били са Христом, гледајући и слушајући како учи, подиже из мртвих, заповеда вихорима био је и син погибљи који је својом слободном вољом, затворене душе, стао на страну оних који су питали шта нам је Христос донео. Да ли је донео храну претворивши камење у хлебове, да ли је својом моћи завладао светом наређујући мир и благостање, да ли је донео сва блага овог света пружајући осећај сигурности, псеудо сигурност од пропадања и смрти, квази-укидање ефемерности? Савет безаконика је ишао дотле у својој псеудословесности да у једном тренутку исповеди како је Варава испуњење онога на шта је дуго чекано. Но, тама тартарских дубина беше располућена светлошћу која је засијала у најтамнијем голготском трену, а онда када је  Отац васкрсао Сина, забљештала је пуним сјајем.

Својим васкрсењем и вазнесењем Исус Назарећанин показује још једном шта нам је донео као и коме нас води. Рушећи смрћу смрт, Христос нам доноси пролаз, Пасху, кроз који  нас води Оцу, без чијег се погледа збуњујемо, без чијег даха ишчезавамо и враћамо се у прах од којег смо саздани.

Растко, најмлађе дете великог жупана Немање, сина Завиде је на управљање и старање добио Херцеговину, земљу где кршевити крајолик лако натера поглед да се залепи за небеса. На ово нису остале имуне ни очи младог племића. Вазда прожета ширином небеског бесконачја, Расткова душа је доласком светогорских црноризаца у област херцеговачког крша, пожелела да видокруг свог бића испуни непролазном лепотом; да лепоту очног вида замени лепотом тихог прибежишта. Будући чистог срца, Растко је јасно видео лепоту Божију која се откривала у причама светогораца који су се нашли на његовом двору, тако да је одлазак на Свету Гору био само логичан след догађаја. Расткова одлука да одласком на Атос и монашењем узме крст свој и крене за Господом јесте била искључиво његова, младалачки импулс који се отелотворио, а никако резултат хладних калкулација Великог жупана Немање како су то, почев од Сави савремених неистомишљеника па до данас, неки желели да представе.

Тамо, на Светој Гори, кораци младог монаха Саве су га сваким новим подвигом, сваким новим отелотворењем љубави према Богу и према ближњему водили ка животу вечном, ка дану невечерњем, ка месту где царује мир. Мир је како Савином телесном, тако и духовном роду био и остао сушта потреба, нешто што је пречесто недостајало нашој причи. Једино је мир Господњи могао да угаси гротло које је морило наш род, али и сво поднебесје овог дела Европе. Са једне стране мир који је Сава са Свете Горе донео међу завађену браћу Стефана и Вукана је помогао зацељењу безумне располућености једног малог народа на Блакану у освит једне много теже буре, јер само што је благодаћу Господњом васпостављен мир, следеће искушење је већ било пред вратима. Изранављени лик хришћанске икумене је претрпео ударац у сам темељ сопственог постојања у априлу 1204. године. Крсташка војска је освојила Констанинопољ и затим извршила комплетну девастацију и бласфемију свих богомоља, светиња престонице источне хришћанске икумене као и погром сваког ко се нашао на путу. Рашка се по ко зна који пут у свом трајању нашла у суседству патњи и потреса. Са једне стране несређена и јересима помућена Босна, а са друге Угарска. Латини и Ромеји који сопственим завадама чине тмину која их је захватила још дубљом. Како поступа онај који је постао свима све не би ли таму безнађа живота без Бога развејао блистањем јеванђељске речи? Попут Господа који мирно спава у барци док око ње бесне вихори, јер зна да они немају снагу мира, тако и Сава својим сведочењем Христа распетог и васкрслог смирује стихије гнева, незнања, мржње. Шта је то што је Сави отварало врата и међу вером и међу невером? На ово можемо дати једноставан, а опет довољан одговор. То је био Христос који је проговорио кроз њега, Дух Свети који је продисао кроз сваки глас са његових усана, Отац који га је заволео онако као што је син Немање и Ане заволео Јединороднога. Независно од тога да ли је попут апостола Павла просвећивао Србе, или је био у мисији код ометнутог Стреза, или код племића угарског краља или док је разговарао са муслиманима, Свети Сава је показао изузетну равнотежу ума и срца, молитве и акције, опрезности и отворености, историчности и метаисторичности, разоружавајући, пленећи благодаћу која је речима силазила са његових усана.

Када је 1219. године постао Архипепископ Цркве српских земаља, Свети Сава је показао  одлучност у утврђивању јасне границе између онога што је Црква и онога што представља њен опозит, као што је то била анархична и парацрквена скупина Богумила. На одлучност се надовезивала и истрајност у ширењу јеванђељске науке и њене примене међу, понекад веома инаџијског и до тада недовољно просветљеног српског национа. Многостраност његовог пастирског рада је отелотворена кроз преводе литургија Св. Василија Великог и Св. Јована Златоустог, химнографија на српски, кроз Крмчију. Почев од Беседе о правој вери 1221. године у Жичи, поменута вишестраност је омогућила утискивање христолика у духовни луг генерација које су наставиле сведочење вере у Свету Тројицу и то од Св. Арсенија Сремца, па до светитеља наших дана.

Како неко постаје човек? Постаје тако што у себи препозна Онога који јесте права мера људскости, а то се догађа онда када вољним покретом своје душе одбацимо прелест едемске јабуке егоизма ма како да се она чини лепом за око и укусном за јело. У противном, човек постаје јединка хорде привременопостојећих, део гатаринског крда које јури ка литици ништавила.

Осећајући дубоко у најинтимнијем делу свога многогрешног бића да је за Србе управо Свети Сава прави путоказ ка превазилажењу адског понора, књаз Милош одлучује да 1835. године, пре равно стоседамдесетпет година, Савиндан прогласи за школску славу. Прагматичног духа, књаз Милош је знао да је укотвљење христоносног лика Савиног, међу генерацијама на којима Србија остаје, у директној вези са дилемом хоће ли се национ једне „земље сељака на брдовитом Балкану“ (Д. Максимовић) усправити до достојанства људског или ће бити херметички затворен у опсену својих иреалних страхова, ксенофобично бежећи пре свега од могућности да узрасте до подобија Господњег. Савиндан Милошеве Србије се прослављао скромно, онако како су прилике допуштале и како је ономе који је оставио царски пурпур и пристајало. Почев од првих прослава Савиндана у конаку Господар Јеврема на месту потоњег хотела Дубровник, а данашње Raiffaisen банке, па до великих сала, само се форма прослављања мењала, али је суштина Милошевог наума остала иста. Радило се наиме о преношењу будућим поколењима да, као што владика Николај рече, Сава „... није ходао по свету да прославља српски народ, но да прославља Христа, љубав над љубављу“[2]. Зашто је ово било битно? Било је битно да би се наука Свветог Саве – светосавље схватила као православље, а не као политичка иделогија која представља органон богоборне идолатрије сопственог племена. Вазда сведочећи Христа, Свети Сава је задобио део универзалности којом је хришћанство прожело прво Римско Царство, а затим и цели свет. Полазећи од тога да више нема Јудејина ни Јелина [3] него је све Христос, Св. Сава нам је у аманет оставио обавезу да сведочећи животом веру у Васкрслог, своје искуство живог Бога поделимо и са другима не гледајући на то да ли ко долази са Запада или Истока, не гледајући шта је, већ какав је. Оставио нам је у залог, како рече отац Јустин,  да му будемо његови потомци по „јеванђелском револуционарству“ [4] тако што ћемо прећи Рубикон омеђености сопствене тварности.

Тада ће нам бити јасно зашто је Свети Сава камен међаш нашег јестества. Евхариситјски, целим бићем ходећи за Светим Савом и ми ћемо се наћи на путу за Кесарију Филипову. А тада, тада ће срце отворено за Животодавца непогрешиво препознати Сина и одвести нас Оцу. Онда ћемо доћи до пуне афирмације нашег људског достојанства. Не престајући да будемо људи, постаћемо прави наследници Саве, сина Ане и Немање, постаћемо браћа Господња.

Владан Костадиновић

о Савиндану 2010. године

Напомене:

[1] Мт 16,13

[2] Цитирано по Владета Јеротић, Вера и нација, Београд 1999., 126

[3] Гал 4,28

[4] Цитирано по Владета Јеротић, исто, 130

[Зоран]

БОГ НАМ ЈЕ ДАО СВАКИ ДАН ДА ЧИНИМО ДОБРА ДЕЛА 

ТемнићОвим речима Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обратио се верном народу темнићког краја приликом освећења темеља за парохијски дом при Храму Свете Тројице у Горњем Катуну на дан Светог Гаврила Лесновског 29./16. јануара 2010. године.

“Пазимо на време јер је Господ казао да ће нам судити у ономе у чему нас затекне... Водимо рачуна о времену и пазимо нашта време трошимо јер нам од сваког тренутка зависи да ли ћемо вечност провести са Богом или без Њега. Управо зато је потребно да стално имамо осећај као да ће Господ сваког трена доћи и да се том сусрету радујемо као што се радујемо сусрету са својим ближњима које дуго нисмо видели јер већег и вољенијег пријатеља од Господа немамо”.

Након освећења темеља верни су са својим Владиком узели учешће у трпези љубави након које је Његово Преосвештенство обишао Цркву Успенија Пресвете Богородице у Варварину и Цркву Свете Тројице у изградњи у Доњем Катуну, где је истакао да је темнићки крај постао право градилиште не само Цркава и домова већ и оне најважније живе Цркве Христове.

Јереј Срђан Миленковић

[Зоран]

Литургијско Крштење у Барајеву

ЛИТУРГИЈСКО КРШТЕЊЕ У БАРАЈЕВУНедеља 31. јануар 2010. године био је дан светог сабрања верног народа Барајева и околине у храму Светога Саве. Тога дана Његово Преосвештенство Eпископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију и по древној пракси отаца и учитеља Цркве, у оквиру службе крстио децу свештеника Владимира Димића и његове супруге Слађане, малу Милицу и малога Саву. Епископу су саслуживали: Архијерејски намесник бељанички протојереј-ставрофор Видо Милић, протојереј-ставрофор Радивоје Митровић, протонамесник Милан Матић и јереј Горан Ракић. Кумови на крштењу су били Дејан и Зорица Ташић из Барајева.

Владика је у првом делу своје беседе говорио о Духу Божијем који руководи Цркву и свет у коме живимо. Сабрање на светој литургији говори о томе. Данашња света литургија је посебна радост за Цркву и небеску и земаљску али и за Цркву у Шумадији, рекао је Владика, јер смо добили нове чланове Цркве. Они су постали део светога тела Господа Исуса Христа. Крштење се у историји од почетка није могло замислити ван литургије, нагласио је Владика, а и данас би требало да буде тако како би крштење испунили Светим Причешћем.

У другом делу беседе Епископ је говорио о јеванђелској причи о блудном сину. Црква нам кроз ову причу указује шта је грех, шта је истинско покајање и шта је исправан живот. Наш се живот и састоји од пада и покајања. Живот нам се креће од успона до падова. Ко не прихвата Христа пада и тај пад ја велики и доводи до очајања. Владика даље наводи да се у причи види однос родитеља према деци али и деце према родитељу. Многа деца се понашају и данас као блудни син из приче и онда пате и патња их окупира и све виде негативно. У причи треба да тражимо сами себе. Отац из приче је небески Отац који нас непрестано милује. Треба се запитати ко од нас није блудни син. Много трчимо за богаством овога света, а све што је без Бога, Владика истиче ништа је. Тада нам се откривају несигурности. Зато треба да водимо рачуна да не изгубимо живот вечни. Владика даље моли да направимо први корак ка оцу и достигнућемо циљ, а затим да се молимо и за данашње новокрштене Саву и Милицу да остану у Очевом загрљају.

У току литургије причестио се велики број верног народа, а након службе уследила је трпеза љубави после које смо се растали испуњени радошћу и весељем.

[Зоран]

СЕДНИЦА ЕПАРХИЈСКОГ САВЕТА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ  

СЕДНИЦА ЕПАРХИЈСКОГ САВЕТА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕСАОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СА СЕДНИЦЕ ЕПАРХИЈСКОГ САВЕТА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

Крагујевац

Окупљени око свога Епископа, на празник Светог апостола Тимотеја 4. фебруара 2010. године, у Епархијском дому у Крагујевцу са почетком у 9:30 часова, чланови Епархијског савета Епархије шумадијске одржали су редовну годишњу седницу.

Седница Савета почела је после одслужене Свете Архијерејске Литургије и призива Светога Духа, који је служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован уз саслужење више архијерејских намесника, свештеника и свештеномонаха.

Седницу Епархијског савета отворио је Епископ шумадијски Господин Јован који је после поздравних речи и израза захвалности, упознао све чланове Епархијског савета са предложеним дневним редом.

Епархијски савет је потом размотрио и усвојио годишње извештаје који се тичу живота и рада у Епархији шумадијској. Изнети су предлози у вези даљих активности на изградњи и уређивању храмова, манастира, парохијских домова, црквених порти, као и планови за уређење порте храма Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу и реконструкције звоника храма Силаска Светога Духа у Крагујевцу.

Чланови Епархијског савета упознати су са активностима и проблемима везаним за извођење верске наставе. Констатован је пораст броја ученика који се опредељују за верску наставу и изражена је нада да ће се са овом тенденциом наставити и у наредном периоду уз истовремено подизање квалитета верске наставе.

Епархијски савет је упознат са делатностима које се тичу издавачке куће Епархије шумадијске ,,Каленић”, као и са активностима новооснованог Епархијског радија ,,Златоусти”. Позитивно су оцењени резултати издавачке куће Епархије шумадијске са нагласком на два капитална издања ,,Шематизам Епархије шумадијске” и ,,Споменица Епархије шумадијске” који су урађени на изузетно квалитетан начин.

Изражена је подршка и плановима за даљи рад радија ,,Златоусти” који подразумевају и могућност емитовања радио програма преко интернета.

Чланови Епархијског савета изражавају жаљење због спорости у поступку враћања црквене имовне и предлажу да Влада Републике Србије, у циљу убрзавања поступка враћања црквене имовине, преузме обавезу издавања катастарске документације без накнада, јер цркве и манастири немају средстава за покривање ових трошкова.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски упознао је чланове Епархијског савета и са током избора Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја. Чланови Епархијског савета су изразили радост поводом избора Патријарха Иринеја и једнодушно су подржали предлог да му се упути честитка са жељама за добро здравље и мудро управљање бродом Српске Православне Цркве.

На крају седнице Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован се захвалио свим члановима Савета на досадашњем труду и показаној љубави уз молбу да и у текућој 2010. години, сви заједно уложимо још више напора у циљу остварења постављених задатака.

ПРЕДСЕДНИК

ЕПАРХИЈСКОГ САВЕТА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ

Ј О В А Н

Потпредседник Епархијског савета Епархије шумадијске

Господин Радиша Пљакић

Чланови Епархијског савета Епархије шумадијске:

Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, архијерејски заменик Епископа шумадијског

Протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, секретар ЕУО Епархије шумадијске

Протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, секретар Црквеног суда Епархије шумадијске

Архимандрит мр АЛЕКСЕЈ (Богићевић), игуман манастира Светог Луке у Бошњану

Игуман Евтимије (Јутрша ) игуман манастира Јошанице

Протојереј-ставрофор Радосав Станковић, архијерејски намесник белички

Протојереј-ставрофор Видо Милић, архијерејски намесник бељанички

Протојереј-ставрофор Никола Гвоздић, архијерејски намесник јасенички

Протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски

Протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић, архијерејски намесник лепенички и в.д. архијерејског намесника левачког

Протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, архијерејски намесник младеновачки

Протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник опленачки

Протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, архијерејски намесник орашачки

Протојереј-ставрофор Љубисав Ковачевић, архијерејски намесник темнићки

Протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, архијерејски намесник космајски

Протојереј Љубиша Ђураш, архијерејски намесник рачански

Протојереј-ставрофор Зарије Божовић из Крагујевца

Протојереј Бранислав Јеремић из Влашке

Протојереј Марко Митић из Лазаревца

Протојереј Милић Марковић из Крагујевца

Протојереј Ђорђе Марјановић из Обрежа

Протојереј Зоран Симоновић из Ракитова

Протојереј Велибор Јовановић из Саранова

Протонамесник Ђорђе Радишић из Тополе

Протонамесник Сретко Петковић из Велике Крушевице

Јереј Славиша Поп-Лазић из Раље

Господин проф. др Милош Ђуран, професор на ПМФ Универзитета у Крагујевцу

Господин Верољуб Стевановић, Градоначелник града Крагујевца

Господин проф. др Небојша Арсенијевић, декан Медицинског факултета у Крагујевцу

Господин др Жарко Чолић из Смедеревске Паланке

Господин проф. др Радивоје Николић из Крагујевца

Господин проф. др Стојан Јевтић из Комарана

Господин др Небојша Мрљеш из Аранђеловца

Господин Миодраг Николић из Јагодине

Господин Момчило Тришић из Вранића

Господин Драган Томић из Лазаревца

Господин Бранко Борић из Великих Црљена

Господин Слободан Петровић из Сопота

Господин Мирослав Брковић из Крагујевца

Господин Вукмир Миленковић из Крагујевца

Господин Љубиша Маринковић из Крагујевца

Господин Зоран Пантић из Рајковца

Господин Дамјан Арсић из Тополе

Господин Слободан Дамјановић из Аранђеловца

Господин Милутин Стевановић из Саранова

Господин Раде Тодоровић из Варварина

Господин Бегуш Драгош из Варварина

[Зоран]

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ СЛАВА ЦРКВЕ У ГРOШНИЦИ    

Благодарећи Бог Оцу, Сину и Светоме Духу за свако добро које нам даје, и ове године 7. фебруара 2010. године, у Недељу Месопусну, прослављена је храмовна слава новог храма у Грошници посвећеног Св. Григорију Богослову, Великом Светилу Цркве Христове.

Којим речима по нашем ограниченом разуму можемо пренети ту торжествену слику, гледајући Нашег Светог Архијереја као началствује, yздиже Tворцу неба и земље Св. Литургију. „Твоје од Твојих, теби приносимо због свега и за све“, као централни смисао свега, јер приносећи дарове природе Богу, ми верни приносимо себе и сав свет Богу. И тако и природа и ми постајемо преображени Христом.

Којим речима дочарати ову живу и истинску заједницу људи, деце, окупљених око свога Архијереја, гледајући њихова озарена лица како приступају Св. Чаши, како ломе славски хлеб, и како се радују не кријући усхићење. Учинило нам се тог момента као да више нисмо на земљи, него да смо већ у царству небеском.

На Светој Литургију саслуживали су: Архијерејски намесник лепенички протојереј ставрофор о.Саво Арсенијевић, и протојереј-ставрофор о.Лазар Јагличић. У дивној омилији коју је произнео Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, истакао је дивне речи јеванђеља: „Ако ко каже да љуби Бога, а не љуби брата свога, лажа је, јер како неко може љубити Бога кога не види, кад не љуби брата свога кога види“'? Слушајући мудру поуку нашег Владике, дане му од Господа и ми можемо рећи браћо: „Ето нам спасења поштујући је“.

Парох други грошнички јереј Срђан Тешић је бираним речима поздравио нашег Владику, пожелевши му добро здравље, захваливши му се на несебичној љубави коју исказује долазећи нам увек, не штедећи себе, као и на жртви коју кроз љубав показује служећи свакодневно Свету Литургију.

Преосвећени Владика је одликовао јереја Срђана Тешића, правом ношења црвеног појаса због ревности у свештеничкој служби и примерног породичног живота. Након заједничког сабрања и причешћа Телом и Крвљу , литургијска радост настављена је трпезом љубави.

протонамесник Душан Ц. Илић

[Зоран]

ПОНЕДЕЉАК СИРНЕ НЕДЕЉЕ НА АЕРОДРОМУ

У храму који слави Спаљивање моштију св. Саве I архиепископа српског на Аеродрому, Његово Преосвештенство Еписокоп шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у понедељак,  8. фебруара 2010. године.

Преосвећеног је дочекало братство овог светог храма са  свештеницима, који су служили са Владиком   тога дана, и верним народом. После прочитаног  одломка из јеванђеља, Владика се обратио присутнима позивајући све нас на што прецизније расуђивање о томе шта је правда по људским мерилима а шта је Божја правда. Правда Божија је неодвојива од Љубави и Милости и Доброте Божије упућена је као таква према свима нама. Насупрот овоме стоји наша правда људска која пре свега јесте једна вага која мери количину ових или оних дела. Али да ли Бог мери или је код Њега другачија поставка ствари. Бог наиме, никоме не узвраћа зло за зло, очински поучава да наша пропаст ако је присутна у овоземаљском животу се не продужи у векове.

[Зоран]

На Света Три Јерарха Владика Јован служио у Старој Цркви

12. фебруар 2010 - 10:54

На Света Три Јерарха који се ове године по Великом типику славе дан раније у четвртак , Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу, уз саслужење братства овога светога храма и госта, умировљеног проте Радослава Сенића.

Надахнутом беседом Првојерарх шумадијски указао је на речи Јеванђелиста Матеја садржаним у 11. зачалу, које говори да вера у Бога треба да буде потврђена нашим добрим делима. Без љубави која нам је дата од Бога, живот овде на земљи не би имао смисла. Зато је љубав јача од свега , напомено је Владика Јован.

Говорећи о тројици Великих Учитеља Цркве Христове , Владика је подсетио на бурна времена и догађаје из живота ова три светитеља, на њихов велики значај у Историји Цркве .Својим снажним ставом, речју која је била оштрија од мача, они су били истински служитељи Бога Живога и Истинитога. На крају своје беседе Владика Јован је позвао да живимо животом достојним хришћана, да нам Господ Исус Христос буде мера за све.

[Зоран]

Помен Вожду Карађорђу и устаницима у Орашцу

16. фебруар 2010 - 11:32

Након Литургијске прославе Сретења Господњег, у оквиру прославе Дана државности Републике Србије, 15. фебруара 2010. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је у Орашцу помен Вожду Карађорђу и устаницима који су животе дали у борби за слободу српског народа.

Помену и полагању венаца, као и кратком програму који је изведен у Марићевића јарузи, присуствовали су г. Богољуб Шијаковић, министар вера у Влади Републике Србије, Престолонаследник Александар Карађорђевић и принцеза Катарина, преставници Војске Републике Србије, локалне самоуправе, политичких и културних институција.

Као и сваке године прослави је приствовао велики број верника и родољуба молитвено се сећајући предака палих у борби за слободу и напредак Србије и нашег народа. После програма, Владика Јован је служио помен Вожду Карађорђу у цркви Светог великомученика Георгија на Опленцу, а потом је у пратњи министра г. Богољуба Шијаковића посетио храм Светих апостола Петра и Павла у Аранђеловцу.

[Зоран]

Теодорова субота - Архијерејска Литургија у Рогојецу

Светом Архијерејском Литургијом у препуном храму Преподобне мати Параскеве у Рогојевцу прослављена је Теодорова субота. Литургијом је началствовао Првојерарх шумадијски Господин Јован, а саслуживали су свештеници: јереј Срећко Зечевић и јереј Дејан Лукић.

После прочитаног јеванђелског зачала Преосвећени Владика је у својој богонадахнутој беседи говорио о смислу и значају поста. Пост не треба да прихватимо као наредбу, него као Благослов Божији. Ако покушамо да се уздржимо од злобе, пакости и мржње, веома брзо осетићемо плодове поста. Епископ шумадијски позвао је и на међусобно праштање.Бити спреман да у сваком тренутку опростиш брату свом, јер је то једини начин да станеш пред Лице Божије, и да окусиш од вечног пића Тела и Крви Христове.

На позив свештеника: Са страхом Божијим и вером приступите, мноштво верног народа, пришло је Чаши причесној, да би себе обожило и охристовило живоносним и животодајним Телом и Крвљу Преображеног, Распетог и Васкрслог Сина Божијег, и на тај начин поново постали учасници Тајне Вечере Његове.

После завршене Литургије, старешина храма Преподобне мати Параскеве јереј Дејан Марјановић, уприличио је трпезу љубави за Преосвећеног Владику и госте.