Епархија шумадијска

[Guest]

ДРУГА СМОТРА ЦРКВЕНОГ БЕСЕДНИШТВА - ПОПОВИЋ 2011

У суботу, 24. септембра 2011. године, у цркви у Поповићу одржано је свечано догађање посвећено, на првом месту, црквеном беседништву, затим иконографији и класичној музици.

Догађање је организовала ЦО поповићка са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, а под покровитељством Министарства вера и дијаспоре Републике Србије, Скупстине општине Сопот и уз велику помоћ Центра за културу Сопот.

Тог празничног јутра црква и порта су биле испуњене децом и одраслима, озарених лица. Народ је у прелепој порти уживао, после одслужене Свете Литургије и изврсне беседе др Радомира Ракића протођакона, и у бројним, крајње садржајним, беседама свештеника, ђакона и вероучитеља.

Посебно су запажена предавања Господе Горана Раденковића професора и Радомира Наумова некадашњег министра вера Републике Србије. Говорило се на тему беседништва и на тему Никола Тесла и његова религиозност.

Пријатно изненађење нам је дошло од музичког наступа талената из парохије поповићке и ученика средње музичке школе из Крагујевца. Извођена су дела великих музичких стваралаца. Треба нагласити да су млади музичари и ученици верске наставе.

Тога дана смо се поучавали у Речи Божијој кроз заједницу Свете Литургије, кроз слушање прелепих беседа, кроз посматрање природе која нас окружује и на крају кроз лепоту икона које је у нашу порту донео Господин Владимир Скерлић, а створили су их Студенти Академије за конзервацију и уметност.

Друга смотра црквеног беседништва је догађање које треба да нас узводи ка уметности, духовности и Богу.

Марко Стевановић јереј

[Guest]

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ЛАПОВУ

У недељу по Воздвижењу Часнога Крста, 2. октобра 2011. године, Епископ шумадијски Јован је у лаповском храму Свете Параскеве служио Свету Архијерејску Литургију. Мноштво народа је са великом радошћу дочекало свог архипастира, а међу њима је био велики број деце која похађају веронауку.

Непосредно пре саме Литургије Владика је освештао звоно, дар Миланке Мујковић из Лапова, а затим је величанственим возгласом Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа започела служба над службама. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Драгослав Сенић, Архијерејски намесник рачански протојереј Љубиша Ђураш, протојереј Велибор Јовановић и јереј Горан Живковић.

Приликом вршења малог входа свештеник Горан је одликован достојанством протонамесника. Епископ је у пригодној беседи нагласио да овај чин није добијен зарад заслуга, већ као подстицај за још већу ревност у тешкој и пред Богом одговорној свештеничкој служби, а у временима тешких искушења нашег народа и његове свете Српске Православне Цркве како пише у епископској грамати.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

Затим је уследило читање недељног апостола и Јеванђеља после кога је Владика Јован одржао надахнуту беседу у којој је нагласио важност поменуте приче о талантима. Свака прича из Јеванђеља је важна, али ова је важна на посебан начин, нагласио је Епископ. Преко ње се осликава наш однос према Богу Створитељу и дате нам слободе. Сваки човек има неки дар тј. таланат који треба препознати у себи и употребити га на духовну корист ближњих. Богом дану слободу можемо мудро употребити, али и злоупотребити као што се данас често ради. Самовоља као израз те слободе данас је најчешће управо ђавовоља и као верници треба да водимо рачуна да нас иста не обузме и освоји. Шумадијски архипастир је у својој беседи говорио и о непроцењивом значају Свете Литургије у животу сваког верујућег човека наводећи великом броју присутне деце да је она управо најбоља веронаука.

Духовна поука епископа шумадијског Г. Јована у Лапову

Ученици су то и доказали масовним причешћивањем после ђаконовог возгласа “Са страхом божијим и вером приступите”.

На крају овог дивног духовног сабрања за све присутне уследила је трпеза љубави.

Горан Живковић, протонамесник

[Guest]

ОДРЖАН VI САБОР ФРУЛАША У СОПОТУ

У суботу 1. октобра 2011. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, одржан је шести сабор фрулаша у Сопоту.

Фрулашки сабор је одржан у организацији свештенства Архијерејског намесништва космајског и Центра за културу-Сопот, а покровитељ и овогодишњег саборовања је Градска Општина Сопот.

Сабор је поздравним речима отворио председник Општине Сопот, господин Живорад Милосављевић. У такмичењу је учествовало 14 јуниора и 12 сениора из различитих крајева Србије: Крагујевца, Смедерева, Ковина, Бруса, Аранђеловца, Јагодине, Брзећа и других места. У ревијалном делу програма наступало је КУД “Космај” из Сопота, као и позната вокална уметница и члан жирија Мерима Његомир.

У току такмичења, водитељ је прочитао телеграм подршке такмичарима Срба из Лепосавића који су изразили жаљење што због тренутне ситуације нису успели да дођу.

На крају програма присутнима се речима радости и поуке обратио Епископ шумадијски Господин Јован, који је победницима овогодишњег сабора фрулаша доделио награде.

Горан Лукић, јереј

[Guest]

ОСВЕЋЕЊЕ КРСТОВА СА ХРАМ СВЕТОГ НИКОДИМА СРПСКОГ У АМЕРИЋУ

У четвртак 06. октобра 2011. године, када наша Света Црква прославља зачеће светог Јована Претече и Крститеља Господњег, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован у поподневним часовима у славу Тројединог Бога Оца, Сина и Светога Духа, а уз саслужење Архијерејског намесника младеновачког протојереја-ставрофора Драгољуба Ракића и пароха батајничког протојереја-ставрофора Милорада Нишкић и ђакона Ивана Гашића осветио је крстове за нови храм светог Никодима српског у Америћу.

Крстови су дар господина Мирослава Васиљевића и Драгутина Животића из Амерића.

У својој пригодној беседи наш Првојерарх је истакао да је храм дом Божији и да поред Њега не треба само пролазити, већ да у дом Божији треба долазити и приносити Господу усрдне молитве за спас наших и душа наших ближњих. Наш Владика је све присутне потсетио колики је значај и величина силе Крста Господњег и како Њему треба прилазити и поклањати се.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у Америћу

Након свечаног чина освећења приступило се трпези љубави коју је припремио господин Драгутин Животић са породицом.

јереј Ратко Аврамовић

[Guest]

ХРАМОВНА СЛАВА МАНАСТИРА ПРЕРАДОВАЦ

Свети преподобни Симон монах у народу познат као краљев дан, кога црква прославља 7. октобра, сваке године свечано се прославља у манастиру Прерадовац. Свету Архијерејску Литургију уз саслужење десет свештеника и два ђакона служио је Епископ шумадијски Господин Јован.

Још од раног јутра пристизао је верни народ са свих страна, да дочека свог Првојерарха. Манастирска порта у којој је служена Света Архијерејска Литургија била је испуњена у потпуности верним народом.

У проповеди Владика Јован је на првом месту честитао игуманији Текли и њеном бројном сестринству храмовну славу, са молитвеном жељом да Свети Симон монах утврди ову Свету обитељ у сваком добру. Поред тога, Владика Јован је говорио о смиреном и кротком животу Симона монаха, који треба да нам буде пример живљења у овом земаљском животу, како би сада и овде започели припрему за живот вечни.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у манастиру Прерадовац

Након замовне молитве и опхода око храма, Владика Јован извршио обред освећења жита и резања славског колача. По завршетку литургије, уследио је културно уметнички програм а потом славска трпеза за све присутне.

протонамесник Сретко Петковић

[Guest]

ПАРАСТОС КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ I КАРАЂОРЂЕВИЋУ НА ОПЛЕНЦУ

Поводом навршених 77 година од убиства краља Александра I Карађорђевића, Њеово Преосвештенство епископ шумадијски Г. Господин Јован је 9. октобра 2011. године служио Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Великомученика Георгија на Опленцу.

Епископу су саслуживали Архијерејски намесник крагујевачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник крагујевачки протојереј-ставрофор Рајко Стефановић и архијерејски намесник рачански протојереј Љубиша Ђураш са свештенством опленачког намесништва.

На светој Литургији су певале монахиње из манастира Никоље заједно са хором “Опленaц” предвођеним диригентом Маријом Ракоњац.

Подсетивши нас на витештво краља Александра протојереј-ставрофор Рајко Стефановић нас подсећа на жртву коју је Краљ морао да поднесе, као и на љубав коју је Краљ осећао према свом народу.

Беседа протојереја-ставрофора Рајка Стефановића на Опленцу

После Литургије одслужен је парастос краљу Александру I Карађорђевићу, а затим је у породичној крипти Карађорђевића извршен помен.

Након помена званичници војске и локалне самоуправа положили су венце на гроб краља-витеза.

По завршетку приређена је трпеза љубави за присутне вернике.

јереј Никола Илић

[Guest]

ЧАСОПИС КАЛЕНИЋ 5/2011

ЧАСОПИС КАЛЕНИЋ 5/2011

[Guest]

ВЛАДИКА ЈОВАН - МОРАМО СВОЈУ ВОЉУ УСМЕРИТИ ПРЕМА ВОЉИ БОЖИЈОЈ

На дан када света Црква прославља успомену на светог мученика Калистрата, хришћанска заједница светосавске цркве одслужила је са Његовим Преосвештенством Епископом шумадијским Господином Јованом, Свету Архијерејску Литургију.

На прочитано зачало јевађеља уследила је проповед којом је Преосвећени позвао све нас, да поред слободе избора која нам је дата у животу, ту исту морамо користити на сопоствено добро. Кроз испуњавање Христових заповести ми узрастамо у слободи која је по “Духу”, а самим тим ми наше срце и вољу школујемо и саображавмо вољи Божијој. Спасење наше од смрти, зла и греха је воља Божија за нас предвидела, али је та иста Воља предвидела и наше слободно саучествовање у сопственом спасењу (кроз наше вољно делање у правцу Царства Божијег) за које је свако од нас лично одговоран.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

Јереј Немања Младеновић

[Guest]

ЕВХАРИСТИЈСКО САБРАЊЕ НА ДАН ЗАЧЕЋА ПРЕТЕЧЕ И КРСТИТЕЉА ЈОВАНА У ПОСКУРИЦАМА

Горостасна личност светог Јована Претече и Крститеља Господњег, стоји на прелому Старог и Новог завета. Рођен по Божјем плану и измољен од људи, заузима посебно место у историји људског спасења, па самим тим и у православном богослужењу. На дан Зачећа Светог Пророка и Претече и Крститеља Господњег Јована, 6. октобра, када парохија у Поскурицама прославља своју храмовну славу, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, заједно са свештенством и верним народом принео је Евхаристијску жртву Богу и призвао у својим архипастирским молитвама, благослов Божији и благодат Духа Светог и Животодајног на верни народ поскуричке парохије. Овај храм, иако у изградњи, одисао је једномислијем верника окупљених око свога Епископа.

Шумадијски Првојерарх, Владика Јован, приносећи бескрвну жртву, обратио се верном народу овога краја, честитајући им најпре храмовну славу. Затим је Преосвећени Владика истакао, да је за све неопходан најпре духовни препород, јер када се ми духовно препородимо, онда се све препорађа око нас. Пожелео је да молитвама Светог Јована и храм у Поскурицама буде завршен. Подсетио нас је, такође, да данас прослављамо мудрост, милост и чудо Божије. Милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога молили једно дете. Чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној. Мудрост у икономији људског спасења. Поучио нас је наш Владика, да ће свака наша молитва која је из дубине душе и чистога срца, а на добробит свих, као што је то била молитва Захарије и Јелисавете, бити услишена.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у Поскурицама

Свету Архијерејску Литургију је украсио умилни песмопој деце из издвојеног одељења Основне школе „Свети Сава“ у Поскурицама, који су сви заједно приступили причесној Чаши Тела и Крви Господње. Након Свете Литургије и пререзаног славског колача приређена је Трпеза љубави, коју је припремио домаћин славе господин Драган Гајић из Шљивовца са својом породицом.

[Guest]

БЛАГОДАТНО-ЕВХАРИСТИЈСКО САБРАЊЕ НА ОПЛЕНЦУ – ПРОСЛАВА ЈУБИЛЕЈА

Дан Светог Григорија Просветитеља, Епископа јерменског, у Епархији шумадијској обележен је свечаном Архијерејском Литургијом, у велелепном храму Светог великомученика Георгија на Опленцу, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован. Евхаристијско сабрање је било поводом значајног јубилеја, десетогодишњице од постављења протојереја-ставрофора Љубише Смиљковића, за Архијерејског намесника космајског и протојереја Љубише Ђураша, за Архијерејског намесника рачанског. Испред опленачког храма, задужбине династије Карађорђевића, Првојерарха шумадијског свечано је дочекало свештенство, верни народ и мноштво деце која похађају веронауку.

После прочитаног јеванђелског зачала, верном народу се обратио свешетник Саборног храма, јереј Зоран Врбашки рекавши, да цео наш живот представља једну велику школу, школу побожности, у којој се ми учимо да живимо по Богу. Као што би у земаљском животу без сунца небеског, био незамислив наш свакодневни живот, тако у духовном смислу без Господа Исуса Христа, духовног сунца, Сунца правде, немогуће је живети и поучавати се у тој духовној школи. Зато, Светом тајном крштења или тајном Просвећења започиње наш хришћански живот и наше познање Бога. А познање Бога не подразумева само прикупљање разних података, информација о Богу. Познање Бога подразумева напредовање у заједници, у служењу Богу. Бог нам се не открива преко ствари, Бог нам се открива преко личности Сина свога Јединородног. Зато наше познање започиње вером, вером као одговор на тај позив. Црква се зато зове сабрање оних који су позвани и који су одговорили. Сви ми овде сабрани, одговарамо свакодневно Богу на тај позив. И вера наша представља напредовање у том сусрету са Богом. Да би вера била истинска, неопходно је да је прати страх Божији, страхопоштовање.

Беседа јереја Зорана Врбашког на Опленцу

Житељи Тополе сабрали су се у храму Светог великомученика Георгија благодатно–евхаристијски, у заједници Једнога Духа, најпре се сјединивши једни са другима, кроз заједничарење у једноме Хлебу живота и у једној Чаши благослова. Радост евхаристијског сабрања осетило је и мноштво деце који су своје учешће на Литургији запечатили, приступивши Светом Причешћу.

Након Свете Литургије припремљена је трпеза љубави, којом се на диван начин окончао овај јубилеј.

Горан Живковић, протонамесник

[Guest]

ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – СЛАВА ЦРКВЕ У РЕСНИКУ

Владика Јован- Живимо по Јеванђељу

У петак 14. октобра Црква Божија у Реснику је Светом Архијерејском Литургијом, којој је началствовао Епископ шумадијски Г. Јован, прославила своју Славу – Покров Пресвете Богородице.

Владика је беседећи верном народу Ресника истакао значај Речи Божије коју у Јеванђељу по Луки узноси жена из народа, као Реч која је вечна, која је Истина и која подиже из мртвих. Познајте Истину и Истина ће вас ослободити. Свет у коме живимо је променљив, а Реч Божија је вечна, јер ће се свака реч испунити. А како ћемо знати да ли ће се испунити, ако не читамо Свето Писмо? Само човек који живи Јеванђељем је истинити човек. Немојмо се заваравати да смо неко и нешто, ако не живимо по Јеванђељу. Зато од Бога треба да затражимо просвећење, да би смо разумели речи Божије. Када будемо почели да живимо по Јеванђељу, другачије ћемо се понашати, јер у Јеванђељу нема ничег што би поколебало живот достојан човека, а тај је живот служба Богу. Данас у време свеопште буке, немира у народу, Цркви, у држави, преко нам је потребно духовно усресређивање на Реч Божију која доноси спасење свету, била је поука Владике Јована.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у Реснику

Након причешћа верних и опхода око храма, преломљен је Славски колач у чему су посебно активно учешће узели најмлађи ђаци Ресничке основне школе. Културно – уметничким програмом у порти храма, настављена је прослава данашњег празника.

протођакон Мирослав Василијевић

[Guest]

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ИРИНЕЈ ПОСЕТИО ЈАГОДИНУ

Благословен Који долази у име Господње

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, благоизволео је да у недељу 16. октобра 2011. године, на дан Светог Дионисија Ареопагита, атинског судије који је у хришћанство обраћен беседом апостола Павла на атинском Ареопагу, и који је по предању био први атински епископ, посети Јагодину и да одслужи Свету Архијерејску Литургију са својим домаћином Епископом шумадијским Г. Јованом уз саслужење госта из Грчке оца Сотироса Патраса и свештенства Епархије шумадијске. Повод за ову посету Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја је служење парастоса на 80-ту годишњицу од постављања и освећења споменика страдалим Јагодинцима у свим ратовима вођеним за ослобођење Србије, који се налази на Скверу омладине у центру града.

Патријарха Иринеја су уз Владику шумадијског Г. Јована дочекали ученици јагодинских основних и средњих школа, градоначелник Јагодине г. Драган Марковић, представници градских служби, најзначајнији градски привредници, представници политичких организација, те више хиљада верних из Јагодине и оних који су организовано дошли у Јагодину из Ниша, Крушевца и из других градова Србије. Да Црква Христова окупља мноштво верних доказ је и оволики број оних који су хтели да Патријарху кажу Осана, као и деца која су клицала Христу када је улазио у Јерусалим. Сви окупљени око свог духовног пастира - Патријарха Иринеја, данас у Јагодини су се једномислено сетили оног велелепног и тихог опроштаја Срба од Блаженопочившег Патријарха Павла, када је без позива и апела црквених великодостојника на улице српске престонице изашло безмало милион људи. Тако је било и данас. Будући да је Храм Св. ап. Петра и Павла био претесан да прими све верне, за велики број оних који су остали испред, постављен је велики видео бим на коме се могло пратити богослужење. Литургију су својим појањем улепшали ученици крагујевчке богословије Св. Јован Златоусти под водством свог професора појања г. Немање Старовлаха, затим женски Хор Св. ап. Петар и Павле из Јагодине под водством професора музике госпође Огњенке Јефтић, као и хор Опленац предвођен госпођом Маријом Ракоњац, који је посебно овом приликом допутовао из Тополе.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

Поздрављајући Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја, Епископ шумадијски Г. Јован је захвалио на доласку у Јагодину и причешћу Телом и Крвљу Христовом, наглашавајући да овај народ све више учествује у Св. Тајнама и Литургији, те зато моли Његову Светост да његовим молитвама узрастамо у Богу Живоме. Још је Владика Јован подсетио Његову Светост да је његов претходник Патријарх Варнава био у Јагодини са Епископом призренским Серафимом који је уједно био и један од наставника садашњег Патријарха Иринеја, те да у овом доласку види символику, јер су њих двојица својевремено освештали споменик у центру Јагодине, онима који су ову земљу залили својим сузама и својом крвљу. Зато је Патријарх заједнички замољен од стране Цркве у Шумадији и градоначелника да дође у Јагодину и одслужи Литугију и парастос онима који су страдали за веру и отачаство. На крају свог обраћања, Владика Јован је замолио Његову Светост да узнесе молитве Богу за овај град и верни народ, да нас поучи да истрајемо у вери, поздравом Добродошли!

Беседа Његове Светости Патријарха српског Г. Г. Иринеја

Захваљујући се најпре топлом дочеку свог домаћина Епископа шумадијског Г. Јована и свег верног народа Јагодине, у топлом обраћању Патријарх Иринеј је истакао да смо ми једно Биће: народ и Црква, што се види и сада на Литургији у храму Божијем. Још је Патријарх додао да се радује овако бројном народу, јер је ова земља натопљена крвљу мученика и да би за нас била трагедија да се одрекнемо Бога Живога. Патријарх је нагласио значај истрајавања нашега народа који ће живети све док живи вера у њему, јер када смо са Богом и Он је са нама. Затим је позвао верне да се држе своје Цркве, као духовне Мајке, да се не одричемо себе, своје вере, свога писма, своје ћирилице, свога Светога Писма и позвао да заблагодаримо Богу на овоме што имамо: живу веру у Господа и у нашу Цркву.

Још је Патријарх рекао да је дивно видети оволики број деце, будућности наше и нашега живота, те да живот само мајка, само родитељи дају и подсетио да нећемо владати Земљом ако не испунимо заповест Бога “Рађајте се и множите се и напуните Земљу”. У противном постаћемо мањина у сопственој земљи. Зато је потребно да живот деце буде облаготворен вером, да би смо сачували своју веру и свој народ и одолећео свим искушењима и опасностима која прете нашој будућности, била је поука Патријарха Српског Г. Иринеја верном народу.

После Литургије, литија се на челу са Патријархом Иринејем и Владиком Јованом упутила ка центру града, где је одржан парастос свим Јагодинцима страдалим у ратовима за слободу Србије до данашњих дана. У кратком обраћању испред споменика Патријарх је рекао: “Ако треба да жртвујемо Косово и Метохију да би смо ушли у Европу, да им се онда захвалимо на њиховој доброти и љубави. Нека нас оставе саме, нака нам не чине оно што су нам недавно чинили, а да наше Косово и Метохија остане са нама”, рекао је Патријарх после служења парастоса код Споменика погинулим Јагодинцима за ослобођење и уједињење од 1912. до 1918. године. Патријарх се запитао шта смо ми, ако се одрекнемо својих светих земаља. “Зар се смемо и можемо одрећи наше свете земље? Не смемо то дозволити. Они који су нам некада били пријатељи, или смо их таквим сматрали, данас то нису јер нам одузимају оно што нам је најдрагоценије и најсветије. Хвала им на таквом прајатељству!”, поручио је Патријарх Иринеј.

Беседа Његове Светости Патријарха српског Г. Г. Иринеја на парастосу

Поздраваљајући високог госта, градоначелник Јагодине Драган Марковић је истакао да је посета Патријарха за грађане Јагодине изузетан догађај, јер је после 80 година српски Патријарх дошао у тај град. “Дочек који су вам приредили бројни грађани, говори да они подржавају оно што Српска Православна Црква ради за добро овог друштва, а посебно ви”, додао је Марковић и обавестио Патријарха шта Јагодина чини за грађане, пре свега у борби против беле куге.

протођакон Мирослав Василијевић

ФОТОГРАФИЈЕ

[Guest]

КЊИГА КОЈА ОПОМИЊЕ И ПОДСЕЋА НА ДАРОВЕ КОЈЕ ЈЕ ОСТАВИО ВЛАДИКА САВА

Представљена књига Богословско-историјски радови

епископа Саве Вуковића

По љубави Његовог преосвештенства епископа шумадијског Господина Јована, пред препуном свечаном салом Владичанског двора у Крагујевцу, 18. октобра ове године, на дан када Црква прославља Светог Стефана Штиљановића, о књизи Изабрани-богословско историјски радови епископа Саве Вуковића, која је приређена поводом десетогодишњице упокојења владике Саве, говорили су, поред домаћина владике Господина Јована, академик др Димитрије Стефановић, генерални секретар САНУ и потпредседник Матице српске, др Даница Петровић, директорка Музиколошког института САНУ, др Ненад Ристовић, доцент Филозофског факултета у Београду, Добрила Мартинов, уредник у Матици српској и Негослав Јованчевић, приређивач књиге.

Током разговора о књизи, посетиоцима су приказани видео инсерти из пастирске делатности владике Саве као епископа шумадијског и снимак владичиног појања стихире из Службе Светом Стефану Штиљановићу. Црквене песме током овог сусрета поштовалаца личности и дела владике Саве изводио је Немања Старовлах, професор црквеног појања у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу.

ПОЗДРАВНА РЕЧ ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ ГОСПОДИНА ЈОВАНА УЧЕСНИЦИМА ПРЕДСТАВЉАЊА КЊИГЕ ИЗАБРАНИ БОГОСЛОВСКО-ИСТОРИЈСКИ РАДОВИ ЕПИСКОПА САВЕ ВУКОВИЋА

Желим да вас све поздравим и да вам се захвалим што сте дошли вечерас да учествујете у јавном представљању књиге посвећене блажене успомене владици Сави. Посебно желим да поздравим госте који ће говорити о овој књизи. Они су били и сатрудници и сарадници владике Саве.

Најпре желим да кажем да бисмо ми који смо познавали владику Саву, били најсрећнији, најрадоснији, да о својим списима и овим чланцима, који су унети у ову књигу, говори владика Сава. Али, ето, ми се не можемо мешати у Промисао Божију. Онај у Кога је и дисање наше, зна зашто је све то тако. А ми смо желели да о десетогодишњици пресељења владике Саве у вечност, ову књигу издамо и на тај начин кажемо, да га најпре не заборављамо у својим молитвама. А и на овај начин га се сећамо. Што више буде пролазило времена од упокојења владике Саве, ми ћемо све чешће помињати и сагледавати његову величину. Неко је давно рекао, на мртвом орлу најбоље се виде колика су крила. Тако да ће време, а верујем и све оне књиге које је владика Сава написао и оне које ћемо ми у Епархији, ако Бог да, поново издати, показати и говорити да је блаженопочивши владика Сава унео печат своје личности у живот Цркве.

Нека би ова књига о владици Сави била још једна воштаница њему принета и наша благодарност што је целога себе дао Цркви. Заблагодаримо што је Христос био владике Саве и што је владика Сава био Христов.

УВОДНО ИЗЛАГАЊЕ НЕГОСЛАВА ЈОВАНЧЕВИЋА, ПРИРЕЂИВАЧА КЊИГЕ ИЗАБРАНИ БОГОСЛОВСКО-ИСТОРИЈСКИ РАДОВИ ЕПИСКОПА САВЕ ВУКОВИЋА НА ПРЕДСТАВЉАЊУ ОВЕ КЊИГЕ

Чувене речи Светог архиепископа српског Никодима, у којима даје одговор зашто преводи типик Преподобног Саве Освећеног: „А нађосмо у светим речима његовим (Светог Саве), које нам остави на утеху, јер рече: 'молим оне који ће бити после мене, због маловремености живота, да испуните оно што ја нисам завршио.' Зато, дакле, ја, смерни Никодим... следећи речима, потрудих се да бар мало ово додам. Послах у Цариград у манастир Светога Претече и Крститеља Јована, и би ми донесен овај јерусалимски типик и преведох га на наш језик с писмена грчкога језика“, а које су парафраза петог стиха прве главе Посланице Светог апостола Павла Титу (Зато те оставих на Криту да урадиш што је недовршено... ) – не наводимо да бисмо рекли како смо, ето, и ми, приређујући ову књигу, хтели недокончано да испунимо. Заиста, посао сакупљања текстова владике Саве из часописа у једну књигу било је само обично премештање докончаног са једног места на друго. Ове речи архиепископа Никодима, односно Светога Саве, то јест апостола Павла, понављамо да би истакли како их владика Сава коментарише у чланку Први превод Јерусалимског типика код Срба: „Српски владари и архиепископи су с правом сматрали да историја тече и да је њихова дужност да испуне оно што је недокончано. Свети Сава преводи пролог евергетидског типика, али то још није довољно за вршење уставног богослужења. Оно што није успео да уради, дакле, Свети Сава, учинио је архиепископ Никодим. Превео је пуни типик, испунио недокончано и извршио аманет Светог Саве.“ Као архиепископ Никодим, и владика Сава је аманете својих великих претходника, о којима је са толико љубави писао, испуњавао конкретним делима – у пастирском служењу, свештенослужењу, интелектуалној и неимарској делатности, на пољу социјалног старања... Ето, када смо престали делима, а почели само речима – епигонски – да исуњавамо недокончано, дошли смо у време када сваки разговор почиње речима криза, тешкоће, проблеми...

Забележено је да је један угледни професор Београдског универзитета друге половине XX века, на измаку свог стваралачког рада, рекао – И молима вас да не кукате над мојим ненаписаним делима, урадио сам колико сам знао и могао. Па шта ћете више – и узео је тад оловку и немо написао стих из Откривења Јовановог: И Дух и Невјеста говоре: Дођи! И који чује нека каже. Дођи! И ко је жедан нека дође, и ко хоће нека узме воду живота на дар.

Владика Сава се, као што знамо, изненада упокојио, и заиста је тог кишног јуна пре десет година најављивао да много тога одмах треба урадити, мислећи и на себе и на сараднике – које је тако ненаметљиво умео да обавеже, кроз форму необавезног успутног предлога, да без поговора приступе послу који је био важан, пре свега, за Цркву (Благовештенски крст, патријарх Герман, Радослав Грујић).

Не знамо да ли би нас упутио на поменути стих из Откривења. Једино смо сигурни да све оно што је урадио, у свим областима, обавезује да се надограђује у духу стиха светог Јована Богослова – да се стваралачки открива.

У књигу Изабрани богословско-историјски радови епископа Саве Вуковића, ушла је већина владичиних текстова које је, у облику готово свих научних жан¬рова, објављивао у споменицама, зборницима, периодичним публикацијама и часописима пуних пола века. Изостављени су радови из посебних књига које такође треба прегледати и реафирмисати.

Након прегледа доступних публикација у којима је епископ Сава објављивао радове, а по унапред утврђеном принципу да овом приликом треба поново штампати све чланке који припадају академско-научним врстама, испоставило се да према овом критеријуму ниједан прилог не треба изоставити. Постављало се једино питање да ли у оквиру истих корица могу да се нађу исцрпне научне рас-праве и такозвани „ситнији прилози“, чији је значај увек истицао у репрезента-тивним предратним часописима Гласник Скопског научног друштва и Гласник Историјског друштва у Новом Саду, тражећи понекад, добро расположен, од саговорника одговор који је од ова два часописа био бољи. Верујемо да наше разврставање у овом зборнику преко осамдесет текстова разнородне методолош¬ке усмерености неће помутити општи утисак о научном раду владике Саве.

Познато је да тежиште у богословско-научном раду епископа Саве Вуковића имају литургика и црквено-национална историја. У те две основне групе подељени су и списи приређени за ову књигу. Први, богословско-литургички део отварају теолошке расправе у ужем смислу речи (о Васкрсу и Благовестима), а другим, историјским делом књиге, доминирају прилози о црквеним личности¬ма и њиховим даровима које су несебично и самопрегорно делили са верујућим народом.

Не нагађајући зашто докторска дисертација о Типику архиепископа Никодима није објављена за живота, односно зашто је данас готово непозната, подсећамо да се у раду Први превод Јерусалимског типика код Срба о Никодимовом типику расуђује на највишем академском нивоу уз оцене које никако нису застареле, што је свакако и смисао дисертације.

Јубилеји, који и у савременим друштвима одређују културу сећања, били су чест повод настанка радова покојног владике Саве, што је истакнуто и у њиховим насловима. И након површног увида у ове текстове, јасно је да аутору није стало до пуке пригодности или понављања стереотипних и конвенционалних оцена о догађајима и личностима. Пре је реч о прилици да се, најпре изнесу недовољно познате чињенице, а потом критички и трезвено истакне стварни смисао јубилеја у црквеној и националној историји. Или да се укаже, ангажованом речју одго¬ворног црквеног јерарха, на непримеран однос световних моћника према Цркви. Овај критички став, који нажалост није чест ни у савременој историографији, илуструје владичино истицање архимандрита Илариона Руварца, оца критич¬ког поимања историје код Срба, као непревазиђеног узора историчарима, или то што није прећутао да су мемоари патријарха Гаврила Дожића фалсификат. Видеће се, уосталом, у већини историјских прилога, да су извори, за којима је тако посвећено трагао, алфа и омега његовог научног метода.

Сарадници епископа Саве често су били затечени његовим познавањем графичко-штампарских вештина, односно процеса припремања рукописа за штампу. Зато су у његовој кући графичари увек били добродошли. Међутим, није могао да сакрије љутњу када је нешто, небитно ко је аутор, аљкаво и лоше одштампано. Што су његови радови, понекад, „у ритама“ штампани, дру¬ги сносе одговорност и то је, приликом приређивања ове књиге, представљало знатну тешкоћу. Неки уочени пропусти су спорадично исправљени, али не треба крити нелагодност што су вероватно учињене и нове омашке.

Нама у Цркви често спочитавају да смо у раскораку са такозваним савременим тековинама, шта год то значило. Нема потребе да их речима деманутујемо. Нека погледају како се и какве се у Шумадијској епархији објављују књиге, и пре тридесет година, и данас. Сигуран сам, боље, озбиљније и много јефтиније, него у издавачким кућама које се поносе тим тековинама, додуше уз озбиљну буџетску потпору. И што је још важније, код нас влада стари добри обичај – благослов за рад на књизи подразумева потпуну слободу и поверење, без икаквог мешања и интервенција. Тешко да је све тако чисто код оних који говоре о нашем конзервативизму.

Како је стара и лепа француска реч омаж (hommage) поружњела због непримерне употребе, као много штошта код нас, двоумио сам се да ли да је вечерас употребим. Помињем је јер у речнику стоји hommage – 1) поштовање; 2) поклон, дар. Ми вечерас исказујемо поштовање владици Сави и обећавамо да ћемо све наше таланте даровати Цркви, како нас је он учио.

ДАНИЦА ПЕТРОВИЋ: „ВЛАДИКА САВА ЈЕ БИО ПО ВОКАЦИЈИ ИСТОРИЧАР, АЛИ НИШТА МАЊЕ НИЈЕ БРИНУО О САДАШЊОСТИ, ВОЛЕО ЈЕ ЧОВЕКА И У СВАКОМЕ ЈЕ ТРАЖИО И ПОДСТИЦАО НАЈБОЉЕ“

Толико пута смо у животу чули или прочитали: ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО јесте сâмо срце хришћанске вере и хришћанске Благовести!! (А. Шмеман) Васкрсење славимо сваке недеље на богослужењима. За празник Васкрсења се сваке године припремамо Великим постом. Са колико само радости на Васкрсном јутрењу појимо безброј пута „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова“! А ипак, када се догоди да се растајемо од своји блиских и драгих, ми нисмо радосни – нисмо у стању да прихватимо њихов одлазак у бољи свет, да се веселимо њиховом сусрету са васкрслим Господом. Тугујемо и сабирамо шта смо ми изгубили, овде у овом животу. Да ли је то по слабости вере наше или по нашој човечанској природи којој неминовно, највећим делом припадамо?

Тако је било и приликом изненадног упокојења блаженопочившег владике Савом пре пуних десет година. – Сећамо ли се данас речи које смо тада изговарали, сећамо ли се тих драматичних момената овде у Саборном храму у Каргујевцу, који је и споља и изнутра био обливен кишом и влагом, а нама се чинило да се у нашим сузама купа.

Временом емоције се сређују, реалност живота тече својим токовима, а ми се негде у срцу враћамо васкрслом Господу и чињеници да Владику Саву можемо тражити у небеском Јерусалиму.

Ипак, своју захвалност Богу што смо имали прилике у животу да учимо, деламо, радујемо се и свечаримо, поред човека изузетног дара и посвећености, а такав је био блаженопочивши Владика, морамо некако и посведочити. Сећања се морају обнављати, а књиге прештампавати. Дела вредних претходника треба читати и студирати, како бисмо попуњавали сопствену ризницу знања. Срећнији народи са мирнијом историјом имали су прилике да стварају, али и да вековима очувају своје храмове, библиотеке, универзитете, школе и штампарије, различите приватне колекције, на којима се свакодневно поучавају генерације које долазе. То су изворишта њихових знања, националног самопоуздања, па и мудрости. Смештени на балканској раскрсници, ми смо трпели многа разарања, али морамо признати да смо и сами разарали. Тужно је и потпуно несхватљиво када данас на интернету читамо како се наши млади људи бесомучно обрачунавају са делатношћу једног Доситеја или Мокрањца. Зар народ који је у прошлости толико погођен дисконтинуитетом, и сам још увек има снаге да кида тако малобројне, а вредне карике свог духовног и културног трајања.

Књигом која је пред нама, њен приређивач Негослав Јованчевић испуњава лични дуг према Архијереју који га је духовно подучавао и подстицао на многа прегнућа. Нас који овде сакупљене текстове са радошћу читамо, књига опомиње и подсећа на дарове које нам је оставио наш дојучерашњи савременик, епископ шумадијски Сава. Деловао је као пастир Цркве, проповедник, просветни делатник, истраживач и научник, одличан, јединствен познавалац нашег црквеног појања, човек који је разумео и дубоко осећао одговорност за Србе у расејању, како за оне у нашој околини (Румунија, Мађарска), тако и пре свега за оне са друге стране океана; био је историчар не само по вокацији, већ и по дубоком личном афинитету, али зато ништа мање није бринуо о садашњости, волео је човека и у свакоме је тражио и подстицао оно најбоље.

Своја велика знања о историји Цркве, литургици, животу Српске православне цркве, оставио је у недовршеној историји фрушкогорског монаштва, у надалеко познатој књизи о српским јерарсима, и радећи на азбучницима и текстовима две значајне православне енциклопедије: Енциклопедија православља, књ. 1-3, Савремена администрација 2002; Руске православне енциклопедије, која је већ доспела до свог 26 тома (а тек слова К). О доприносу владике Саве у припреми Руске православне енциклопедије сазнали смо тек из писма које је, поводом представљања првих петнаест томова и активности српских научника у овом издавачком подухвату, Српској цркви упутио Патријарх московски Алексеј II, фебруара 2007. године: „Мы с глубокой благодарностью вспоминаем первого куратора сербской редакции Церковно-научного Центра 'Православной энциклопедии' и нашего автора Преосвященнейшего Савву (Вуковича), епископа Шумадийского.“

Књига коју данас представљамо, драгоцена је оставштина за будућност. Читаће је многи историчари Цркве, духовни посленици, литургичари, историчари уметности – ликовне, музичке – истраживачи, студенти и богослови. Можда ће нови истраживачи долазити до нових сазнања, можда ће другим очима и ушима примати поруке из прошлости, али у науци је битно аргументовано и критично трагање за истином. Прошлост морамо гледати из перспективе у којој је она настајала, а не са наших актуелних позиција. Морамо бити опрезни у доношењу судова, јер као што ми данас тешко одолевамо мишљењима и „модама“ свога времена, много је тога било и у даљој, па и у недавној прошлости, што нам је данас већ сасвим страно, па и непознато. Дуг је и трновит пут до истине. На том путу свака генерација сабира у себи наслеђе претходника, носи бреме учитеља данашњих генерација и одговорност стварања будућих. Морамо зато бити искрени и дубоко промишљени, као нова карика у ланцу трајања, а никако само нов почетак за неко ново време.

на дан Светог Стефана Штиљановића, 2011.

НЕНАД РИСТОВИЋ: „ЕПИСКОП САВА ЈЕ ИМАО МНОГЕ ТАЛЕНТЕ, ОД СТАСА И ГЛАСА ДО РАЗБОРИТОСТИ И ЧОВЕЧНОСТИ“

Књига изабраних богословских и историјских радова епископа шумадијског др Саве Вуковића коју је приредио Негослав Јованчевић а објавила издавачка кућа Епархије шумадијске, Каленић, са благословом епископа шумадијског Јована, значајан је издавачки подухват и вредан прилог српској научној библиографији. Она доноси студије, расправе, чланке и приказе које је епископ Сава објавио током свог вишедеценијског научног рада, започетог још у току његових основних академских студија, радом о српским питомцима у богословији Цариградске патријаршије на Халки.

Читаоцу који је познавао њенога аутора ова књига, још пре него што је узме у руке, буди сећања на непоновљиву личност каква је био епископ Сава. Сви његови познаваоци, без изузетка, истичу да им је била привилегија, боље речено својеврсна Божја благодат, што су познавали овог изузетног јерарха Српске цркве. То, наравно, нарочито истичу они који су били у могућности да изблиза прате његов живот и рад. Био сам један од познавалаца и сарадника епископа Саве, штавише један од оних који су духовно стасали под његовим окриљем. Безбројни разговори са њиме, али и само борављење у његовој близини, оставили су на мене трајан утицај. Но свако ко је, и на неколико тренутака, дошао у контакт са њиме, без обзира да ли је црквено оријентисан или није, да ли је учен или није, био је импресиониран манирима, говором и целокупним наступом овог јединственог служитеља наше Цркве. Зрачио је својом личношћу, а био је личност–институција, ходајућа енциклопедија Српске цркве, оличење најбољег и најлепшег у њој, врхунски ауторитет у већини базичних области њеног постојања и деловања – богослужењу, проповеди, пасторалу, организацији, дипломатији, науци, култури и каритативној делатности.

Епископ Сава је имао многе таленте, од стаса и гласа до разборитости и човечности. Он ниједан од својих талената није закопао, већ се њима вредно и мудро служио, надограђивао их и развијао, и тако их, доследно Јеванђељу, вишестуко умножио. При томе треба имати у виду да му као Божјем посленику околности нису биле нимало наклоњене – у најнезгодније време је уписао богословију, у најнезгодније време је послан на епархију у Америци, а када је дошао у Крагујевац то је био један од најнезгоднијих градова за мисију Цркве, град који се хвалио епитетом црвени. Међутим, дубока вера га је одвела у богословију у време масовног одрицања од вере, пожртвованост и стрпљење су га одржали у бурама и олујама раскола Српске цркве у Америци, а непоколебљива храброст учинила је да он имперсионира и најокорелије противнике Цркве у Крагујевцу. С последњим у вези навео бих као пример његово протестно напуштање манифестације „Велики школски час“ након што су се са позорнице чуле речи „Нема Бога у Крагујевцу“.

Између осталих талената епископ Сава је имао јаку научноистраживачку вокацију. Ова књига је сведочанство те стране његове многострано богате личности. Са пуно труда и љубави он је настојао и умео да пружи свој допринос на пољу науке, пре свега у двема дисциплинама, историји Српске цркве и литургици. Штавише, он је на овоме плану деценијама давао тон научноистраживачкој делатности у оквиру Српске цркве. Иако су ове две области научног и стручног рада епископа Саве и тематски и методолошки међусобно доста удаљене, он је без проблема био успешно ангажован и у једној и у другој. Говорио је да никада није могао да се определи само за једну од ових области, чак ни да одреди која му је прва а која друга. Наиме, иако се за литургику заинтересовао врло рано, још у дечачким данима, када је почео да активно суделује у богослужењу као чтец и појац, он је током својих студија на Богословском факултету планирао да ради докторат на тему из историје Српске цркве код професора Радослава Грујића чије је проучавање историје Српске цркве, првенствено Карловачке митрополије, такође врло рано упознао, будући да је још као дечак био претплаћен на патријаршијски Гласник. Прерана смрт професора Грујића променила је овај његов план и он се окренуо другом великом ерудити чији је научни углед далеко превазилазио оквире тадашњег Богословског факултета, професору литургике Лазару Мирковићу. Под његовим менторством докторирао је дисертацијом о типику архиепископа српског Никодима тако да је током своје универзитетске каријере и предавао литургику. Већ тада је почео да ради на литургијском речнику који је остао у рукопису вероватно незавршен. Један део одредница из овог свога најзначајнијег дела из области литургике епископ Сава је објавио у тротомној Енциклопедији православља коју је издала Савремена администрација а чији је један од уредника био. Боље среће није био ни други по важности његов пројекат из литургике којег се латио по оснивању богословије у Крагујевцу – да напише уџбеник литургике за богослове – последње што је било у његовој писаћој машини у тренутку смрти био је управо рукопис ове преко потребне књиге за наше богослове.

Као што и ова књига показује епископ Сава је писао радове из области литургике којима је популарисао богослужење и богослужбене текстове. С једне стране бројне пастирске и друге архијерејске обавезе нису му допуштале да се интензивно бави литургиком у строго научном смислу, иако је он пратио дешавања у овој дисциплини на светском нивоу набављајући важне нове књиге. Он је, међутим из других, пастирских разлога своје велико знање и изванредно разумевање литургијских феномена преносио у популарне написе о богослужењу. Овим изванредно надахнутим, лепо и приступачно писаним текстовима епископ Сава је промовисао, ширио и неговао литургијску културу коју је као мало који српски јерарх свога времена поседовао. Као илустрацију размера ове његове својеврсне мисионарске делатности поменућу циклус његових предавања за широку верничку публику (негде осамдесетих година прошлога столећа) о појединим богослужењима, пропраћено слајдовима које је специјално за ту прилику дао да се ураде, на којима су били прикази свештенодејства у олтару – што је тада, када још није било телевизијских преноса богослужења, било сакривено од очију већине верника.

Из истога разлога он је инсистирао и на превођењу бгослужбених текстова на савремени српски језик како би омогућио приступ верницима том непроцењивом благу Православне цркве и на објављивању литературе о богослужбеном животу као „жили куцавици“ Цркве – како је често говорио (као што су Гогољево тумачење литургије или Шмеманова књига о Великом посту). Та практична усмереност водила га је и када је своје малобројне слободне тренутке користио да исправља грешке у једној од најраспрострањенијих богослужебних књига у нашим храмовима, Зборнику црквених песама. Нажалост, ново издање ове књиге остало је са многим од тих грешака јер издавачи нису ни знали за ове исправке епископа Саве. Сматрам важним да напоменем да је епископ Сава био отворен а не конзервативан литургичар. Био је за ред и поштовање поретка који је на снази, али приликом мога рада на превођењу божићне службе прихватио је мој предлог да превод садржи и нужни научни апарат, што је до тада урађено само у једној српској богослужбеној књизи (знаменитом преводу духовске службе епископа Иринеја Ћирића). Штавише прихватио је да рубрике типика не буду доследно преузете из постојећих издања, већ где је богослужбена пракса устаљено и општеприхваћено другачија, допуњене, па и модификоване према пракси, јер нова издања богослужбених књига треба да буду употребљива, а не да одржавају конфузију која често постоји између норме и праксе.

Епископ Сава је био ненадмашан познавалац православне химнографије. Ми који смо имали прилике да га посматрамо из певнице док из трона на солеји прати богослужење у крагујевачком саборном храму, били смо сведоци како он непогрешиво напамет заједно са нама пева и химнографске текстове који нису тако чести на богослужењу да би се знали напамет. Волео је да истакне да је православна химнографија теологија у малом и стога је у своје проповеди зналачки уносио фразеологију из богослужбених песама. Ванредан увид у химнографску литературу омогућио му је уочи општа места у литургијском песништву, што је и преточио у један од својих радова унесених у ову књигу, о византијским позајмљеницама у служби светом Сави. То један веома озбиљан научни прилог науци о старој српској књижевности (што ми је својевремено потврдио и један од најкомпетенијих експерата за општа места у српској књижевности, мој покојни професор Мирон Флашар). Познавање типика уз познавање химнографије учинило га је најпозванијим приказивачем четворотомног Србљака, једног од капиталних дела које је својевремено објавила Српска књижевна задруга. Овај његов текст по озбиљности, стручности и непристрасности представља узоран пример приказа једног научног дела. Уз похвале онога што је вредно похвале аргументовано је указао и на пропусте и то такве које је могао да уочи само неко тако изверзиран за најмањи детаљ и специфичност у комплескној материји типика као што је био он.

Највећи део књиге изабраних богословских и историјских радова епископа Саве чине његови текстови из области историје Српске цркве. То је и разумљиво, с обзиром да је он у овој научној дисциплини и квантитативно и квалитативно највише дао у своме научноистраживачком раду. Без икаквога претеривања може се рећи да је он у своје време био највећи живи историчар Српске цркве. Његова капитална дела из ове области јесу монографије Историја Српске православне цркве у Америци и Канади од 1891. до 1941. и Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Импозантан је број чланака из ове области које је он објавио, а који су жанровски најширег спектра, од студија до саопштења. Проучавање српске црквене историје било је једна од његових животних преокупација за коју је користио сваки слободни тренутак и сваку расположиву прилику. Тако је до информације о пореклу ширита на камилавкама српских архијереја, о чему ће написати чланак, добио приликом боравка у Цариграду када је на портретима неких архијереја у двору Цариградске патријаршије приметио нешто налик нашем шириту. Нарочито је велику пажњу поклањао грађи те би га озарило проналажење и најмањег новог изворног документа. Овај његов труд није могао да остане непримећен у круговима наших водећих стручњака за историју те је због свога рада на пољу историјске науке изабран за члана Српске академије наука и уметности. Улазак у највишу српску академску институцију он је схватио не само као признање своме научном раду, већ и као исправљање неправде према другим научницима из редова наше Цркве који из идеолошких разлога деценијама нису могли да постану академици (пре свега његови професори Грујић и Мирковић).

Непотребно је истицати како је велика била акрибија у научном истраживању епископа Саве, али сматрам потребним да приметим да је толико пазио на објективност да се радије уздржавао од давања оцена и пуштао саме изворе да кажу што имају да кажу о одређеним догађајима или личностима. (У том погледу чини ми се посебно занимљив његов текст о митрополиту Михаилу Јовановићу.) Опет, будући да се одликовао истанчаним дипломатским умећем саопштавања, у књизи о српским јерарсима своје афинитете изразио је димензијама ликовних прилога – на целој страници је дао фотографије или репродукције портрета јерараха које је посебно уважавао (нпр. Светог Саве, Арсенија Црнојевића, Стефана Стратимировића, Никодима Милаша и других).

Значајна целина у овом делу књиге јесу чланци посвећени годишњицама одређених догађаја или значајних личности у историји Српске цркве. Ови текстови показују како је епископ Сава водио рачуна о ономе што се данас назива култура сећања. Они показују и његово огромно поштовање према професорима, према претходницима и према духовним узорима – патријарсима Викентију и Герману, епископима Иринеју Ћирићу, Стефану Ластавици, Хризостому Војиновићу, архимандриту Филарету Гранићу и другима.

Епископ Сава је посебно био посвећен осветљавању историје Карловачке митрополије, чији је познавалац био као нико и какав се засигурно дуго неће поново појавити. Осим тога, својим држањем, стилом свога архијерејског служења и виђењем начина на који Српска црква теба да испуњава свој Богом поверени јој задатак, он је био последњи одјек славне Карловачке митрополије. Наиме, као и чувени архијереји и други великани Карловачке митрополије, он је на складан начин у себи спајао национално и интернационално, традицију и модерност. Нарочито је истицао високо развијену црквеност код православних Срба који су живели у крајевима које је обухватала Карловачка митрополија као најбољи показатељ њене важности и вредности у историји Српске цркве, коју пак неки наши савремени надобудни а недоучени теолози умањују или сасвим ниподаштавају. Као што је целога живота сакупљао материјал за своју историјску галерију српских јерараха, тако је континуирано радио и на још једној биографској синтези – о монаштву Карловачке митрополије. Тај рад такође није угледао света а био је, колико ми је познато, скоро приведен крају у тренутку када је Свевишњи позвао к себи свога верног и вредног слугу, епископа Саву.

Друга историјска област коју је епископ Сава сјајно познавао и о њој посвећено писао јесте најновија историја Српске цркве, од краја Другог светског рата наовамо. Да је поживео више могао је написати још низ радова о овој епохи историје наше Цркве јер уз пребогату фототеку коју је скупио, у току деценија комунистичке владавине прижељно је сакупљао чланке из тадашње државне штампе о Српској цркви. Уопште, целокупна научна оставина епископа Саве велики је капитал који надлежни треба да чувају и омогуће истраживачима да је проуче.

Волео бих да ова књига буде почетак обављивања научне оставине епископа Саве, коју би издавачка кућа Каленић требало да уради из дуга према своме оснивачу. Мислим при том на докторску дисертацију епископа Саве и на књиге које је он скоро завршио а остале су у рукопису, које сам већ поменуо. Вредно би такође било сакупити објављене и необјављене а снимљене његове хомилије и пригодне беседе. Он је, наиме, уз остале своје квалитете био и сјајан црквени оратор.

Као духовно чедо и поштовалац лика и дела епископа Саве изражавам своју благодарност господину Негославу Јованчевићу и свима осталима који су заслужни што је објављена ова књига. Блаженопочившем Владици пак нека је код Бога стан души, а код људи вјечнаја памјат.

ДОБРИЛА МАРТИНОВ: ВЛАДИКА САВА И МАТИЦА СРПСКА

Дозволите да Вам на почетку свог обраћања пренесем поздраве председника Матице српске академика Чедомира Попова и чланова Председништва, који су ме, спречени да данас буду са нама, овластили да станем пред Вас и споменем се епископа шумадијског Саве и његовог дела у Матици српској. Док је ходио овом земљом свуда је за собом остављао племените трагове. То је видљиво у Шумадијској епархији и шире, много шире. О томе сведочи и зборник радова који се данас представља и чијем уреднику Негославу Јованчевићу преносим честитке и придружујем своје.

Светле његови племенити трагови и у Матици српској. О томе желим данас говорим.

Епископ Сава први пут је посетио Матицу српску 3. октобра 1981. године у пратњи патријарха Германа. Од тада његова делања се многоструко и плодотворно укрштају са именом најстарије установе културе и науке у Срба. У својству администратора Бачке епархије 23. маја 1989. године био је један од судеоника у договору о заштити уметничких дела у манастиру Бођани који је организован у Матици српској.

Контакти су се наставили, резултати нису изостали. Приступница за чланство у Матици српској носи датум 27. децембар 1989. и потпис „гаранта” тадашњег секретара Матице српске др Душана Попова. Скупштина Матице српске, која је уследила 1991. године, потврдила је избор др Саве Вуковића за редовног члана Матице српске.

Од тада, сарадња се интензивира и тече упоредо на неколико великих Матичиних подухвата.

Српски биографски речник је један од капиталних научнистраживачких пројеката Матице српске којим руководи главни уредник академик Чедомир Попов и Уређивачки одбор састављен од угледних научника. Како је Српска православна црква кроз читаву историју Срба била стожер за који je везан културни, просветни и духовни живот, а у неким преломним тренуцима представљала и онај судбоносни стуб ослонац без кога се не може замислити национални опстанак, било је неопходно пре свега допунити Азбучник личностима управо из те области, затим одредити обиме биографија према значају личности и коначно написати биографије. Иако је пројекат започет раних седамдесетих, уредник за ову област тражен је дуго и брижљиво. На седници Уређивачког одбора Српског биографског речника 22. маја 1991. године др Душан Попов је предложио великог зналца црквене историје др Саву Вуковића, а Одбор једнодушно прихватио овај предлог.

Од 24. марта 1992. године, када је епископ шумадијски Сава Вуковић први пут присуствовао седници Уређивачког одбора, његов допринос је тешко мерити. Учествовао је у формирању Азбучника, допуњавао литературу новим важним изворима, дао предлог о начину навођења имена и презимена црквених личности, сугерисао нове сараднике на пројекту, редиговао написане биографије а сам написао око 900 биографија. На седницама, којима је редовно присуствовао, дискутовало се о многим суштински и концепцијски важним питањима. Његов допринос су и мудри савети великог ерудите, човека широких видика загледаног у будућност свог народа.

На позив Његовог преосвештенства 8. и 9. јуна 1992. године одржана је историјска седница Уређивачког одбора Српског биографског речника у манастиру Дивостину. Историјска, јер је на њој после дугог и мукотрпног рада усвојен Азбучник чиме је завршена прва фаза рада на пројекту. Током два дана, колико је седница трајала, расправљана су и друга важна питања: странци у Српском биографском речнику, доношење датума по старом и новом календару, концепција публикације Некрологика у српској периодици. Изванредни услови за рад омогућили су да се подробно и са више страна размотре ова важна питања за даљи рад на пројекту.

На 122. редовној Скупштини Матице српске 2. априла 1995. године епископ шумадијски др Сава Вуковић изабран је за сталног члана сарадника Матице српске. Тако је и формално његово име нераскидиво везано за ову установу.

Током сарадње одбијао је да прими било какву материјалну надокнаду за свој уреднички и ауторски рад. Уочивши труд да се пројекат опреми рачунарском опремом и материјалне тешкоће с којима се посленици Српског биографског речника боре, 18. маја 1996. године одриче се хонорара писменом изјавом: „Имајући у виду значај пројекта Матице српске - Српски биографски речник, уступам све своје ауторске и уредничке хонораре које остварујем на том пројекту за набавку опреме за Српски биографски речник.” Академик Чедомир Попов му се 9. јуна 1996. захваљује писмом:

„Осим значајне материјалне потпоре, посебно је охрабрујуће за нас, који свакодневно радимо на овом послу, и то што сте у реализовању Српског биографског речника препознали и свој лични интерес, као и интерес будућих покољења нашег народа. Ви као члан Уређивачког одбора и писац биографија, својим угледним именом и великом ерудицијом већ значајно доприносите овом пројекту. Помажући нам и материјално да дођемо до неопходне опреме, сврставате се у ред оних личности на којима почива историја Матице српске.”

На тај ничин епископ Сава уписао се у ред Матичиних добротвора. Посао је потом кренуо новим замахом а часници Матице српске уприличили су 26. новембра 1996. године свечаност на којој је његовом преосвештенству, кроз речи академика Никше Стипчевића, тадашњег секретара Лексикографско-биобиблиографског одељења, изражена захвалност. Тадашњи председник Матице српске академик Бошко Петровић, уручујући му посебну захвалницу, која је тада први пут додељена, рекао је: „Матица је са нашом Српском православном црквом стајала вазда у врло блиским односима, али не само уопштено по раду и задацима које има, него и конкретно по учешћу наших јерарха у раду ове наше старе српске институције. Ја нећу улазити у историју, него ћу само поменути један леп случај пре овога који је данас пред нама. То је случај Платона Атанацковића, који је везан за Матицу као што је и то име везано за ову институцију. У последовању тога ми данас имамо владику Саву.”

На захвалници је исписан текст из Оснивачког писма Матице српске који звучи као завет којим се свака нова генерација изнова заветује и ставља у службу ове древне установе: „Повод к заведенију овога Дружества јесу једино љубов и ревност к обштем благу; а намјереније јест распространеније Књижества и просвештенија народа Србског, то јест да се Књиге Србске рукописне на свет издају и распрострањавају и то сад и одсад без престанка за свагда”. Затим следе речи: „У име оснивача Матице српске и свих оних који су њихове племените намере чували и предали нама, благодаримо његовом преосвештенству др Сави Вуковићу, епископу шумадијском, на драгоценом интелектуалном доприносу и несебичној материјалној потпори којом је обогатио рад Лексикографско-биобиблиографског одељења и на тај начин допринео остваривању циљева Матице српске.”

Том приликом у Свечаној сали Матице српске препуној поштовалаца његовог преосвештенства представљена је и књига Српски јерарси др Саве Вуковића. О књизи и аутору др Јованка Калић изрекла је следећу оцену: „Тихо, без бучне најаве, тако уобичајене у ово наше узнемирено време, појавила се недавно ова значајна књига. Преосвећени епископ шумадијски господин Сава даровао нам је књигу пред којом се ваља замислити. Када се читалац нађе пред делом које сабира делатност српских архијереја од IX до XX века, то је преко 1200 година, то најпре изазива осећање тишине, која понекад боље од речи исказује поштовање. Да, свакако поштовање и делу и писцу. И кад мисао затим настоји да проникне у богати садржај ове књиге, он у ствари пролази кроз галерију ликова која повезује векове српске историје. Кажем повезује, јер је Српска црква једина установа која, уз поједине застоје, спаја епоху далеког Агатона, епископа моравског, који је 879-880. године присуствовао важном Цариградском сабору представника хришћанских цркава, са светим Максимом Бранковићем с почетка XVI века, или изузетним епископом жичким Николајем Велимировићем. То су појмови наше вере и нашег трајања, епоха византијска и српска средњовековна, најзад и она нама блиска и тешка средином овога века.”

Академик Дејан Медаковић је у свом исказу о књизи направио паралелу између Даниловог зборника и Српских јерарха епископа Саве Вуковића и наставио: „Све те биографије обезбеђују нам тако важно осећање националног континуитета. У њима препознајемо и многе развојне странице наше духовности, безбројна искушења настала после пропасти српске средњовековне државе. Из тих биографија ишчитавамо и све оне борбе да се сачува и одбрани Светосавска црква и оно цивилизацијско опредељење које је трајно одредило нашу судбину… Нашој радозналости не предстоји сувише велики напор да у књизи преосвећеног епископа шумадијског Саве, осетимо или наслутимо и његове велике узоре, ону његову снажну унутрашњу потребу да их у овој својој књизи преда потомству.”

Рад на пројекту Српски биографски речник се наставља, иако период од краја 1998. године представља најтежу финансијску кризу од како је пројекат покренут. Пројекат опстаје захваљујући ентузијазму уредника и сарадника који раде три године без хонорара. Осетивши важност тренутка, његово преосвештенство епископ шумадијски Сава још једном позива Уређивачки одбор да у миру манастира Јошанице разморти могућности за наставак рада, да под овим светим кровом нађе духовно окрепљење и снагу за даљи напредак. Седница је одржана 9. и 10. јуна 2000. године. Присуствовао је у двоструком својству проф. др Божидар Ковачек, као председник Матице српске и као члан Уређивачког одбор. Нема сумње да је трудољубље, гостољубље и непресушна ведрина домаћина и покровитеља ове седнице владике Саве и овом приликом била инспиративна за све учеснике, а посебно за младе сараднике којима је увек посвећивао посебну пажњу. Ободрени ентузијазмом домаћина, охрабрени заједнички препознатом вољом и снагом и оних који су пројекат засновали и оних младих сарадника, који га наслеђују, рад на пројекту настављен је новим полетом након Јошаничке седнице.

Посебан допринос дао је епископ Сава као члан Темишварског одбора који је формиран одлуком 121. редовне Скупштине Матице српске, 2. марта 1991. године. Приликом оснивања предложен је обиман и разгранат програм рада на очувању баштине Срба у Румунији. На првој седници Управног одбора после Скупштине избран је Темишварски одбор у чијем саставу је био и др Сава Вуковић. Први број Темишварског зборника представљен је 7. новембра у Темишвару, а 18. новембра 1994. у Новом Саду. О Зборнику, радовима, сарадницима и значају изучавања и чувања спомена на личности и дела наших сународника у Румунији говорили су администратор Темишварске епархије др Сава Вуковић, проф. др Божидар Ковачек, академик Милош Мацура, академик Чедомир Попов и Љубомир Степанов.

Као администратор Темишварске епархије и члан Темишварског одбора Матице српске, владика Сава био је инспиратор и покровитељ бројних пројеката и подухвата Матице српске. У то време су публиковане књиге др Љубивоја Церовића Срби у Румунији, проф. др Мирослава Тимотијевића Црква светог Георгија у Темишвару; проф. Мидраг Јовановић је, након вишегодишњег истраживања, организовао изложбу у Новом Саду, Београду и Темишвару Уметничко благо Срба у Румунији. У знаменитој згради владичанског двора у Темишвару представљане су и друге књиге Матичиних посленика. Гдегод је био владика Сава – била је и Матица српска.

Петстогодишњица штампања Октоиха обележена је на свечан начин 10. марта 1994. године, а беседници су били епископ др Сава Вуковић, проф. др Божидар Ковачек, књижевник Миро Вуксановић и Лазар Чурчић. У својој беседи епископ Сава је између осталог рекао: „Наше богослужење, рођено je у апостолском времену, у седој старини хришћанства. Захваљујући томе у његовом развитку је могла бити жила куцавица Православне цркве. Неопходно је да се зна шта се то у храму догађа, у том 'благодатном црквеном животу'. Потребно је показати наше богослужење као извор знања о Богу. У богослужењу је скривено све наше богатство, сва ризница нашег духовног блага, дубина догматских истина, највећих откровења Божијих, као и моралне заповести које налазимо у стихирама, тропарима и канонима.”

У више наврата издања Матице српске представљана су у Крагујевцу захваљујући предусретљивости владике Саве. Посебно памтим представљање књиге Божидара Ковачека Текелијанумске историје. Сава Текелија, велики Матичин добротвор и посленик; Текелијанум, велика задужбина српском роду и аутор књиге а тадашњи председник Матице српске у дому епископа Саве, добротвора, историчара, Матичиног посленика – толико испреплетаних веза, толико слика за нову историју Матице српске, толико узора, толико поука.

И поред тога, читав низ сусрета часника и посленика Матице српске и његовог преосвештенства епископа шумадијског др Саве Вуковића. Разговори о будућим, планираним пословима, искрслим проблемима или пак подељена радост због постигнутих резултата. Сваки од њих надахњујући, сваки од њих свечаност, јер таквим их је чинила изузетна личност епископа др Саве Вуковића. Били смо благословени сви који смо имали прилике да сарађујемо с њим и да учимо од њега. Обележио је неизбрисиво Матицу српску и сваког од нас.

Ово слово о епископу Сави и његовој искреној и узорној посвећености Матици српској, клањајући се дубоко његовим сенима, желим да завршим стиховима Лукијана Мушицког:

Ти себи вечни воздвише памјатник,

К високој цели влекушч пресилно род.

Почивај тихо, душе чисти,

С крепкима духови храбрих оцев.

АКАДЕМИК ДИМИТРИЈЕ СТЕФАНОВИЋ, вишедеценијски сарадник владике Саве на многим црквеним, националним и културним пословима, на крају представљања књиге, надахнуто и емотивно је захвалио Његовом преосвештенству епископу шумадијском Господину Јовану што се стара да личност и дело претходног епископа шумадијског не падну у заборав, што је благословио припремање ове књиге и што се потрудио да се приликом њеног јавног представљања сусретну многобројни поштоваоци блаженопочившег епископа Саве. Уследила је и молба свештенству и верницима да им у свим данима живота узор буде оно што је на многим пољима чинио владика Сава Вуковић.

[Guest]

ЦРКВЕНА СЛАВА И ЛИТУРГИЈСКО КРШТЕЊЕ У КОНАТИЦАМА

У среду 19. октобра 2011. године, на дан светог апостола Томе, верни народ Конатица и околине окупио се да прослави своју храмовну славу и да молитвено учествује у литургијском крштењу.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију и по древној пракси отаца и учитеља Цркве, у оквиру службе крстио малог Луку сина конатичког пароха Ивана Иванковића и његове супруге Достане. Епископу су саслуживали свештеници из Архијерејског намесништва бељаничког протојереји-ставрофори Видо Милић и Радивоје Митровић и јереји Иван Иванковић и Игор Обрадовић. Кум на крштењу је био Александар Шутановац.

Владика је после прочитаног јеванђеља, у својој беседи на почетку говорио о храмовној слави за коју треба да се припремамо исто као и за своју крсну славу. Неопходно је нешто знати о светитељу који се слави. Некад су сви знали тропар своје славе, а данас је то ређе. Бог све види и очекује од нас да хришћански живимо. Тако је неопходно да се сви у цркви окупимо за славу да нас буде што више да би нас благодат Божија посетила и да би смо понели благослов у своје домове.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у Конатицама

Данас се цела Црква радује јер је добила новог члана, малог Луку. Он се крстио и просвећен је Духом Светим и запечаћен кроз свету тајну миропомазања. Ми сви који смо крштени у име Христово у Њега смо се и обукли. Сви треба да чувамо ту одећу да је не испрљамо и да је украсимо кроз врлински живот. Молили смо се да Лука буде сједињен у Телу и Крви Христовој. Ту је значај литургијског крштења. Крштење нам не значи ако не живимо евхаристијски. Међутим за причешће је неопходна припрема кроз пост и телом и духом.

Вера је неопходна и она одгони сумњу која порађа страх. Вера апостола Томе је била пољуљана и тек кад је опипао ране Господње поверовао је да је Господ Васкрсао. Апостоли нам поручују дао су они и видели и опипали Бога Васкрслога и поручују нам да верујемо у Васкрсење Божије. Апостол Тома је посумњао у чудо Васкрсења Христовог али и повратио веру рекавши Господ мој и Бог мој. Ускликнимо и ми данас те речи потврдивши истину Васкрсења Христовог.

У току литургије причестио се велики број деце и верног народа, а након тога уследила је литија око храма и пререзан је славски колач и освећено славско жито. Овогодишњи домаћин храмовне славе био је отац Иван са својом породицом. После службе уследила је трпеза љубави.

свештеник Владимир Димић

[Guest]

БОГ ЈЕ ПОСТАО ЧОВЕК ДА БИ ЧОВЕК ПОСТАО БОГ

Промоција 9. броја школског часописа “Растко” који издаје ОШ “17. октобар” из Јагодине

Основна школа “17. октобар” из Јагодине је издала 9. по реду број школског часописа “Растко”. Да подсетимо часопис излази са благословом Његовог Преосвештенства епископа Шумадијског Г. Јована, по одобрењу директора школе г-ђе Биљане Милановић, а уз сагласност координатора за веронауку намесништва беличког Епархије шумадијске јереја Миломира Тодоровића. Главни и одговорни уредник часописа је вероучитељ Борис Милосављевић.

Промоција часописа је одржана у препуној сали школе у оквиру прослављања дана школе уз присуство великог броја ђака и наставника школе. Часопис излази два пута годишње о дану школе и о Савиндану. Промоцију је отворио директор школе г-ђа Биљане Милановић. На самој промоцији уредник часописа вероучитељ Борис Милосављевић је све присутне подсетио на речи Васкрслог Господа Исуса Христа “Мир вам” којима се Он обратио апостолима који су чули вести о Његовом Васкрсењу. Истакавши да су ове речи позив свима људима да пре свега стекну мир у души, мир који једино Бог даје човеку у сусрету са Њим кроз Свету Литургију и причешће Животворним Тајнама Христовим. Он је истако да је човек позван да ствара, и тако сведочи своју Боголикост, али то стварање треба да извире из душевног мира који једино даје Господ.

Саму промоцију увеличао је и својим свирањем на фрули ученик Богдан Марковић, а чланови новинарске секције су на један врло симпатичан начин презентовали ово пре свега на нашим просторима јединствено дело.

Протођакон Нинослав Дирак