Епархија шумадијска

[Guest]

СПАСОВДАН СЛАВА МАНАСТИРА САРИНАЦ

На дан када наша Света Црква прославља велики хришћански празник Спасовдан, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Саринац надомак Крагујевца.

У велелепној светињи која Вазнесење Господње прославља као своју храмовну славу, окупио се велики број благочетстивог народа.

Светом Литургијом началствовао је Владика Јован уз саслужењење протојереја – ставрофора Зорана Крстића, протојереја – ставрофора Саве Арсенијевића, протојереја – ставрофора Рајка Стефановића, протојереја – ставрофора Милована Антонијевића, протојереја Живомира Газдића, јереја Бобана Сеновића и ђакона Небојше Јаковљевића.

Честитајући славу Владика је у својој беседи говорио о значају и величини празника. Господ нам је својим Вазнесењем показао да ћемо и ми бити вазнети на небо. Празник Вазнесење нам објашњава шта је смисао нашег живота. А смисао нашег живота јесте да се сјединимо са Господом у вечном непролазном Царству небеском. Каш то се Господ узнео телом на небо, тако ћемо и ми по речима Апостола Павла бити узнесени ако се удостојимо, између осталог рекао је Владика Јован у својој беседи. Након резања колача и трократног опхода око храма уследила је трпеза љубави коју је за све присутне припремило братство храма.

ФОТОГРАФИЈЕ

[Guest]

АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ВЕЛИКОЈ КРСНИ

АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ВЕЛИКОЈ КРСНИНа дан Светог мученика Василиска и Светог мученика Јована Владимира, у суботу 4. jуна 2011. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Епархије крушевачке Господин Јован служио је свету Литургију у Великој Крсни у близини Младеновца.

Уз Владику Јована служило је шест свештеника и три ђакона, а својим прелепим појањем Литургију је украсио хор „Благовести“. Због великог броја верника Света Литургија је служена испред храма Рођења Пресвете Богородице.

У својој надахнутој беседи Епископ Јован нагласио је значај хришћанске љубави која успева многе проблеме да реши. Подсетио нас је да смо као чланови Тела Христовог одговорни не само према своме спасењу, већ и да смо одговорни и за друге чланове, јер сви заједно чинимо Цркву Божију. Наравно као чланови Цркве ако некоме помажемо, не треба да се с тим поносимо већ да „не зна наша левица шта је дала десница“.

Након службе Божије Епископ Јован је обишао храм да би се видело докле се стигло у обнови храма који за ово веома старо село има велики духовни значај. На крају се приступило трпези љубави коју је припремио верни народ на челу са својим парохијским свештеником Живаном Жујовићом.

ђакон Петар Лесковац

ФОТОГРАФИЈЕ

[Guest]

ОСВЕЋЕН НОВИ ХРАМ ВАЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕГ У АРАПОВЦУ КОД ЛАЗАРЕВЦА

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је, у попразништву Вазнесења, у Недељу Светих отаца, 5. јуна 2011. године, уз саслуживање свештенства колубарско-посавског намесништва, и уз присуство великог броја верних, осветио новоподигнути храм,посвећен Вазнесењу Господњем, у селу Араповцу надомак Лазаревца. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа Јована, а на идеју мештана овога села, изградња храма је започета 2008. године, а исте у марту месецу је извршено освећење темеља. Крст је освештан и подигнут 29. фебруара 2011., да би пар месеци касније ово богоугодно дело било коначно довршено и на данашњи дан освештано.

Преосвећени Владика је полажући у срце часне трпезе, током чина освећења цркве, мошти великог мученика и светитеља српског и косовског цара Лазара, донео тамошњим верницима посебан благослов и благодат. Владика је рекао да парохијани ове парохије сада имају свог новог-старог патрона, светог цара Лазара, нову благодат и силу, али и нову одговорност пред Богом и пред Црквом Христовом. Том приликом је заједно са моштима у трпезу положио и имена живих и упокојених чланова ове парохије, на вечно спомињање. У веома надахнутом обраћању Преосвећени је говорио, да је овим чином и молитвеним сабрањем освећено и оваплоћено ново парче неба на земљи, дом Божији или како народ то правилно каже Црква Божија. Црква која је пре свега живи организам тела Христовог чији смо ми удови, Црква која јесте изнад свега заједница свештенства и свих крштених, возглављена у епископу, као икони Христовој. То је заједница живога Бога са живим људима, рекао је Преосвећени.

У светој Литургији Владика је чином протојереја одликовао бившег пароха араповачког, а сада пароха барошевачког и координатора на изградњи овога храма, протонамесника Милана Матића. Том приликом му је Владика рекао да га одликује зато што је својим трудом, вољом и љубављу за веома кратко време свог свештеничког служења подигао два храма Божија, али да то не сме да му буде на гордост, већ на смирење и још усрдније и интензивније служење Богу и своме народу.

Преосвећени се у својој беседи захвалио најпре мештанима који су својим прилозима, трудом, лептама и молитвама подигли овај по димензијама мали, али по души и лепоти велики храм. Призвао је благодат и благослов Божији на све ктиторе, приложнике и добротворе, од којих су највећи ГО Лазаревац и РБ Колубара, којима се посебно захвалио, јер увек у складу са својим могућностима помажу Цркву Божију у шумадији. Владика нас је затим подсетио да је најважнији храм Божији сам човек, а да лепота овог озиданог и рукотвореног храма управо зависи од тога колико се у њему краштавамо, венчавамо, сабирамо на светим Литургијама и другим светим тајнама, колико се у њему често причешћујемо и исповедамо. У искреној очинској бризи нас је упозорио да не подлежемо утицају и лажима квази духовника, који себе лажно представљају и доживљавају као једине истинске чуваре вере православне, а који преко својих гласила и сајтова говоре како ће српски патријарх и српске владике продати и издати Српску православну цркву, папи, католицизму или не знам коме. Владика је затим све присутне упознао са одлуком Светог Синода, да се на прославу 1700. годишњице од доношења Миланског Едикта, која се организује у Нишу 2013. године, позову само поглавари православних Цркава и високи представници других хришћанских конфесија, али не и њихови поглавари. На крају је Преосвећени позвао и опоменуо своју децу духовну, да никог не осуђују, јер их тако учи савест и вера, и да остану у и са Црквом својом, јер се једино кроз Њу и у Њој можемо спасти и задобити живот вечни. Нека овај храм иде испред вас у оно време када будемо стали пред лице Божије, и нека вас Бог по њему позна да сте ученици и следбеници његови, рекао је на крају Владика.

Посебно треба истаћи да се у светој Литургији причестио велики број деце и парохијана, што сведочи о постојању све интензивнијег, правилинијег и квалитетнијег учествовања у црквеном животу, све већег броја чланова локалне парохијске заједнице.

Својом Граматом захвалности преосвећени је овом приликом за указани труд и љубав према својој Цркви одликовао, ГО Лазаревац, РБ Колубару, Колубару-Метал, МЗ Араповац, Миломира Лукића и Радисава Живановића.

Након литургијског сабрања Епископ Јован је са својим свештенством и верницима учествовао у трпези љубави.

јереј Жељко Ивковић

БЕСЕДЕ И ФОТОГРАФИЈЕ

[Зоран]

ХИМНОГРАФИЈА ПЕДЕСЕТНИЦЕ

ДУХ СВЕТИ БЕШЕ У ОЦУ, СЛАВЉЕН СА СИНОМ

Ходите, народи, поклонимо се троипостасному божанству:

Сину у Оцу са Светим Духом.

Јер Отац ван времена роди Сина,

вечна са њим и са њим на престолу.

И Дух Свети беше у Оцу, слављен са Сином.

Једна је сила, једно биће, једно божанство.

Клањамо се пред њим и велимо сви:

свети Боже који све сагради

кроз Сина делањем Светог Духа;

свети Силни, којим познајемо Оца и Дух Свети дође у свет;

Свети бесмртни, Душе Утешитељу,

који исходиш од Оца и у Сину почиваш.

Тројице, слава теби!

Педесетница, вечерње, глас 8.

Стихира Лава Господара

УМУДРЕНИ АПОСТОЛИ УЛОВИШЕ НАРОДЕ У ВЕРУ

Апостоли сеђаху, Господе, а ти посла Духа својега.

То гледаху тада јеврејски синови и задивише се чудом.

Јер их слушаху где кличу другим, туђим језицима,

као што им Дух даваше.

Они, простаци, бише умудрени, те уловише народе у веру,

и бесеђаху ствари божанствене.

Зато и ми вичемо к теби:

Господе, који се показа на земљи

и спасе нас од заблуда, слава теби!

Педесетница, вечерње, литијска стихира, глас 2.

НЕ ЗНАЂАХУ НАРОДИ СИЛУ СВЕТОГА ДУХА

Не знађаху народи силу Светога Духа

који би у апостолима, Господе.

Зато када променише језике, држаху их да су пијани.

А ми које они утврдише непрестано овако говоримо:

Духа Светога својега не одузми од нас,

молимо те, човекољупче.

Господе, када наиђе Свети Дух, испуни твоје апостоле

и спреми их да говоре другим језицима.

Зато у тој чудној ствари неверници гледаху пијанство,

а који верују – средство за спасење.

Удостој и нас да нас просветли,

молимо те, човекољупче.

Педесетница, вечерње, самогласне стихире на стихове, глас 6.

ЈЕЗИЦИ МУДРО ЗАБЕСЕДИШЕ РАДИ ПОЗНАЊА БОГА

Некада језици бише помешани због дрскога грађења куле;

а данас језици мудро забеседише славе ради познања Бога.

Тамо Бог осуди злочесте због греха њихова;

овде Христос просветли рибаре Духом.

Тамо се створи несагласност за казну;

сада се обнавља сагласност на спасење душа наших.

Педесетница, вечерње, стихира, глас 8.

ДУХ СВЕТИ БЕШЕ УВЕК, И ЈЕСТЕ И БИЋЕ

Чудне ствари видеше данас сви народи  у граду Давидову,

када Дух Свети сиђе у огњеним језицима,

као што прозбори богобеседник Лука, јер вели:

када беху  скупљени ученици Христови,

постаде хука као да се диже духање бурно,

и напуни дом у којем сеђаху.

И сви стадоше зборити необичним речима,

необичним учењем, необичном науком, о Светој Тројици.

Дух Свети, заиста, беше увек, и јесте и биће.

Нити поче нити ће престати,

него је увек с Оцем и Сином сврстан и убројен.

Живот је и оживљује, светлост је и светлост даје.

Од себе је добар и извор је доброте.

Њиме се Отац познаје и Син се прославља,

и од свију се упознаје.

Једна је сила, једно сврставање,

једно је поклоњење у Свете Тројице.

Дух је Свети светлост и живот и живи извор мисаони,

Дух мудрoсти, Дух разума, добар, прави, мисаони;

он влада, чисти од погрешака.

Бог је и обожава, огањ је што од огња исходи.

Збори, ради, дели дарове.

Све пророке он овенча, божанствене апостоле и мученике.

Необично чувење, необично виђење:

огањ се раздељује за раздавање дарова.

Педесетница, јутрење, стихире, глас 4.

Сада језици јасно посташе знак свима.

Јер Јудеји, од којих Христос има порекло по телу,

заболеше од неверовања и отпадоше од божанске благодати;

а ми који смо пореклом од незнабожаца

бисмо удостојени божанствене светлости,

учвршћени речима ученика,

који казују славу Бога, свима добротворима.

Преклонимо с њима срца и колена,

и с вером поклонимо се Светом Духу,

утврђени Спаситељем душа наших.

Сада се је Дух Утешитељ излио на свако тело.

Јер поче од кола апостолскога

и рашири благодат вернима ради деоништва,

и тако уверава о својој моћној посети у огњеном виду,

када ученицима раздаје језике да поју и славе Бога.

Зато су нам срца мисаоно осветљена,

и Светим Духом  утврђени у вери,

молимо да се спасу душе наше.

Сада се облаче у силу с висине Христови апостоли,

јер их обнавља Утешитељ обнављајући се у њима

тајанственом новином знања;

и то нам разглашују необичним и узвишеним гласовима

и уче нас да поштујемо вечну и просту,

троипостасну природу Бога, добротвора свима.

Зато просветљени њиховим учењем,

поклонимо се Оцу и Сину и Духу,

молећи да се спасу душе наше.

Вечерње у Недељу свете Педесетнице, после Литургије

самогласне стихире на стихове, глас 3.

С ГРЧКОГ ПРЕВЕО ИРИНЕЈ (ЋИРИЋ),

ЕПИСКОП БАЧКИ (1942)

Приређивач ове стране (Информативна служба Шумадијске епархије) није вршио измене у правопису преводиоца.

[marko_13]

ГРАДСКО ТАКМИЧЕЊЕ ИЗ ВЕРОНАУКЕ ЗА УЧЕНИКЕ МЛАДЕНОВАЧКИХ ОСНОВНИХ ШКОЛА

На инцијативу вероучитеља Ивана Ненадовића, а у договору са Просветним одбором Епархије шумадијске 6. јуна 2011. године у организацији младеновачких вероучитеља одржано је прво такмичење из веронауке за ученике градских основних школа. Такмичење је одржано у сали Центра за културу Младеновац. Кроз прву фазу прошло је више од 120 ученика из три градске школе од којих се у финале пласирало 16 ученика. Основну школу „Момчило Живојиновић“ представљале су две екипе, а ОШ „Свети Сава“ и „Коста Ђукић“ по једна четврочлана екипа.

О регуларности такмичења, као и о броју освојених бодова старао се Жири у саставу: протојереј Слободан Кеџић, јереј Ненад Марковић и ђакон Петар Лесковац. Програм је водила професорка разредне наставе Валентина Станковић, док су чланови хора ОШ „Момчило Живојиновић“ под вођством професорке Љиљана Миловић-Савковић пригодним музичким делима увеличали само такмичење. За уређење сцене одговорна је била професорка руског језика Наташа Јефтић, а о техничкој подршци бринула је професорка техничког и информатичког образовања Александра Вујић.

Чланови екипа били су ученици петог, шестог и седмог разреда, што је било неопходно јер су питања била из градива за верску наставу у овим разредима. Такмичари су савесно и одговорно приступили припреми градива које је било задато и само је брзина приликом јављања пресудила да представници ОШ „Свети Сава“ однесу заслужену победу. Освајачи прва три места су добили медаље (поклон господина Милана Васиљевића из Амерића), а плакете које је израдио господин Дејан Манделц, књиге и иконе (поклон Епархије шумадијске) су добили сви финалисти. Награде је ученицима уручио ђакон Петар Лесковац, координатор верске наставе архијерејског намесништва младеновачког, захваливши им се на учешћу и честитајући им на пруженом знању.

Након такмичења сви учесници су дружење наставили у просторијама Центра за културу Младеновац где им је ручак и окрепљење обезбедио господин Драговић. Прво градско такмичење је показало да на територији општине Младеновац влада велико интересовања ученика за верску наставу. До сада је број оних који похађају наставу веронауке указивао на то, али је након такмичења велики број ђака изразио жељу да од наредне школске године слуша овај изборни предмет управо због могућности учешћу на овом такмичењу и пријемчивости градива.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=2107&Itemid=1

[Guest]

ИМАЈТЕ ЧИСТО СРЦЕ И У ВАС ЋЕ УЋИ ЈЕВАНЂЕЉСКЕ РЕЧИ

У седми четвратак по Васкрсу 09. јуна 2011. године када наша Црква слави Светога Терапонта Сардиског, Епископ шумадијски Г. Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма.

Беседећи на 55. зачало Јеванђеља по Јовану које доноси опроштајну беседу Господа Исуса Христа апостолима пред своје страдање, Владика Јован је нагласио значај речи Господњих: “...шта год заиштете од Оца у име моје, даће вам се.“ (Јн16,24), као основ наше вере и основ нашег односа према Богу. Још је Владика вернима објаснио да када људи у свакодневном животу траже нешто једни од других, они то чине љубазно, желећи да у дародавцу побуде осећање за њихову човечност. Међутим, када од Бога тражимо нешто, Он нам то не даје по заслугама, већ по својој доброти и љубави. Зато ми треба да имамо вере, дела љубави и послушности Цркви. Јер Господ каже: „Јер сам Отац љуби вас, јер сте ви љубили мене и веровали да Ја од Бога изиђох“ (Јн16,27). Ко не жели заједницу са Црквом, он руши Цркву и како је могуће да сам тражи да буде спасен истовремено осуђујући другога? Ко је без Духа Божијега, тај је као живи мртвац, јер Дух даје снаге да савладамо искушења земаљска. Снага Божија је да својом благошћу, љубављу и добротом смести Царство Божије у човека, а такав човек онда нема непријатеља. Зато нам је потребна жртвена љубав, да имамо чисто срце и у нас ће ући Јеванђељске речи, да иштемо Царства Небеснога, а то је ова Литургија, јер се њоме освећујемо и просвећујемо. Њоме осећамо предукус Царства Божијег, била је поука Епископа шумадијског Г. Јована верноме народу.

Беседа епископа шумадијског и администратора крушевачког Г. Јована

Након причешћа верних, Владика је у парохијском дому посетио братство Старе Милошеве Цркве.

ђакон Мирослав Василијевић

ФОТОГРАФИЈЕ

[Guest]

НОВЕ КЊИГЕ - КАЛЕНИЋ

ПЕТОКЊИЖЈЕ – ИЗРАЗ И СВЕДОЧАНСТВО БОЖИЈЕГ ОТКРОВЕЊА

Протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, „Историјат проблема Петкњижја“, Каленић, Крагујевац 2011

Професор Драган Милин (ментор овог рада) истиче у предговору да се у књизи Историјат проблема Петокњижја излаже читава историја питања аутора Петокњижја (да ли је Мојсије написао овај део Старог завета) и објективно процењују поједина гледишта, односно да рад приказује најновије стање у библијској науци по овом врло важном питању. До оваквих резултата аутор је дошао анализирајући ову тему кроз следећа поглавља: Мојсије као писац Петокњижја; Аргументи против Мојсијевог ауторства Петкњижја; Историјат критике Мојсијевог ауторства; Савремене теорије о постанку Петокњижја и Постанак Петокњижја у светлу предања Православне Цркве.

Отац Рајко Стефановић у уводној напомени објашњава зашто је неопходно данас се бавити питањем ауторства Петокњижја (за и против Мојсија),  када ни свете Оце ово питање није занимало. „Када говоримо о Мојсијевом ауторству Петокњижја, углавном размишљамо у правцу да је оспоравање Мојсијевог ауторства над Петокњижјем довело и до оспоравања богонадахнутости Петокњижја. Заиста, на први поглед то јесте тако, али ако имамо на уму да су прва научна оспоравања Мојсијевог ауторства над Петокњижјем дошла од стране протестантских научника, који, почевши од Ајхорна, Петокњижје, као и цео Стари завет, проучавају као дело јеврејске националне литературе, онда видимо да су они прво одбацили богонадахнутост библијског текста почевши да га пручавају ван Цркве, па се тек онда поставило питање Мојсијевог ауторства Петокњижја. Дакле, да се на Петкњижје и даље гледало као на књигу Цркве, не би било спорно да ли је Мојсије баш све написао или не.“

Несумљиво је да су прво поглавље (Мојсије као писац Петокњижја) са навођењем директних и индиректних светописамских доказа и светоотачких сведочанстава и последње (Постанак Петокњижја у светлу предања Православне Цркве), уз истицање чињеница које без дилеме говоре о Богонадахнутости целог Светог писма (па и Петокњижја) и о Цркви као месту настанка ове књиге, најважнији делови ове студије. Али су драгоцена и остала поглавља, која и читаоца који није потпуно упућен у област библистике, информишу о кључном питању ове теолошке дисциплине: у каквом односу стоје тумачења библијског текста као чисто литерарног или историјског (изван Цркве) и гледање на њега као Богонадахнутог, потпуно смисленог једино у Цркви. Иако се православни верник лако опредељује за друго становиште, тек га упознавање са идејама разних научних теорија (које никако не треба занемаривати) потпуно упућује на прави пут схватања да црквено предање Библију чини књигом записаног Божијег откровења. Упоредо са анализом савремених теорија о настанку Петокњижја, професор Стефановић, што је драгоцено, доноси информације и о најновијој литератури која се овим питањем бави са свих аспеката.

Већ је речено да за свете Оце није било важно ко је написао Петокњижје или неку другу књигу Старог завета, већ су се старали да Реч Божију протумаче и да нам покажу како треба да живимо испуњавајући вољу Божију која нам је кроз Свето писмо откривена. Тако је и један од закључака књиге Историјат проблема Петокњижја да је период патристике креирао хришћански аксиом да се Свето писмо у свести и животу Цркве доживљава као израз и сведочанство Божијег откровења свету и човеку. Дакле, све научне хиптезе, каже на крају отац Рајко Стефановић, „неминовно су водиле ономе што су свети Оци прећутно сведочили и знали. Мојсије није једини писац, писаца је било више, али за свете Оце то није био проблем јер је за њих Свето писмо било књига Цркве и у Цркви оно има свој ауторитет записаног Божијег откровења.“ А што се тиче разних хипотеза, у њима, за аутора књиге Историјат проблема Петокњижја, „има пуно неприхватљивог и управо због тога сматрамо да је наша дужност да се бавимо овим питањем, како би свима које Свето писмо интересује помогли да уз уважавање ових научних открића схвате да је Петокњижје, односно Стари завет, слободније речено, књига о Месији“.

Н. Јованчевић

[Владан]

Десет гoдина од упокојења Епископа шумадијског Саве Вуковића

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, на дан (17. јуна) када се пре једне деценије упокојио Епископ шумадијски Сава Вуковић (1977- 2001), служио је у Саборном крагујевачком храму Свету Литургију и парастос свом предходнику на кетедри Епископа шумадијских.

Колико је овај врли архијереј учинио за нашу Свету Цркву и Епархију на којој је пастирствовао, подсетио је у својој беседи након одслуженог парастоса његов наследник Владика Јован, указујући колико је одговорна и крстоносна епископска служба.

- О животу и раду Владике Саве најбоље нам говори време у којем је он живео и делао као неуморни трудбеник Господњи. А време које нам долази још више ће показати каквог смо Архијереја имали. Владика Сава је био човек Цркве, и сав свој живот посветио је Цркви. Храбро је сведочио Христа не само речима него првенствено својим делима, и као таквог га је Бог наградио многобројним талентима. Његов научни рад на пољу Историје српске цркве и пољу Литургике, и дан данас предстваља непроцењив допринос хришћанској науци, рекао је Владика Јован.

БИОГРАФИЈА ЕПИСКОПА САВЕ ВУКОВИЋА

Др Сава (у свету Светозар Вуковић), епископ шумадијски, родио се у Сенти 13. априла 1930. године. Основну школу и нижу реалну гимназију завршио је у Сенти, Богословију Светог Саве у манастиру Раковици 1950, а Богословски факултет у Београду 1954. године. За суплента Богословије Светог Саве у Београду постављен је 1958. године. Школску 1957/58. годину провео је на постдипломским студијама на старокатоличком богословском факултету Универзитета у Берну (Швајцарска) радећи, у исто време, на докторској дисертацији Типик архиепископа Никодима код ментора професора др Лазара Марковића. На Богословском факултету у Београду докторирао је 15. маја 1961. године.

Патријарх српски Герман замонашио га је у манастиру Ваведењу у Београду 3. новембра 1959, а 4. децембра исте године рукоположио у чин јерођакона. За викарног Епископа моравичког изабран је 20. маја 1961. године. У чин презвитера рукоположио га је патријарх српски Герман 3. јуна и произвео за протосинђела. У чин архимандрита произвео га је 24. јуна митрополит загребачки др Дамаскин (Грданички). За епископа моравичког хиротонисали су га, у београдској Саборној цркви 23. јула 1961. године, патријарх српски Герман, епископ бачки Никанор и епископ банатски Висарион.

Као викарни епископ предавао је на Богословском факултету у Београду литургику са историјом уметности од 1961. до 1967. године.

За епископа источноамеричког и канадског изабран је 1. јуна 1967. године и на овој катедри остао је до 13. септембра 1977. године. Свети архијерејски сабор изабрао га је за епископа шумадијског 21. маја 1977. године.

Као епископ шумадијски др Сава је представљао Српску православну Цркву у комисији за припрему Светог и Великог сабора православне цркве у Женеви (1979-1991) и у дијалогу са Римокатоличком црквом (1980-1991). Учествовао је у раду више међуцрквених организација и скупова.

По жељи Светог архијерејског сабора и Синода администрирао је следећим епархијама: Источноамеричком и канадском (1977-1978), Жичком (1978), Банатском (1980-1985), Темишварском (1980-1996), Средњезападноамеричком (1986-1988), Западноамеричком (1986-1988) и Бачком (1988-1990).

У Шумадијској епархији епископ Сава је започео градњу више од стотину нових храмова. Преко педесет нових цркава је осветио и данас су у богослужбеној употреби. Као личну задужбину подигао је цркву Светог великомученика Георгија у Вишевцу, родном селу Карађорђа Петровића. За време његовог управљања Шумадијском епархијом обновљено је више манастира, међу којима су Никоље рудничко (XV век), Петковица у Страгарима (XIII век), Павловац и Кастаљан на Космају (XV век) и Брезовац на Венчацу (XV век). Његовим залагање манастиру Каленићу враћен је репрезентативни конак који је држава национализовала после Другог светског рата. У овом манастиру основао је Епархијску ризницу и библиотеку. У Крагујевцу је подигао нови Епархијски центар.

Оснивач је више епархијских фондова за финансирање грађевинске делатности, стипендирање свештеничких кандидата, за бригу о пензионисаним свештеницима. Дом за децу Светог Јована Крститеља (Топола, Дивостин), амбуланте у селима Клока и Цветојевац, Добротворни фонд Човекољубље, само су неке од установа које су се под надзором епископа Саве, бавиле харитативним радом. У Крагујевцу је 1997. године, на његову иницијативу, основано одељење београдске Богословије, које је 2000. проглашено самосталном Богословијом Светог Јована Златоустог. У конаку манастира Јошанице радила је неколико година духовно-просветна установа, а у оквиру ње и летња школа црквеног појања Корнелију у спомен.

За време архипастирске службе у Америци основао је четрнаест нових парохија и један манастир, а седиште Источноамеричке и канадске епархије пренео је из Кливленда у Еџворт.

Током шеснаестогодишњег администрирања Темишварском епархијом, која је увек заузимала врло високо место у црквеној организацији Срба северно од Саве и Дунава, и по томе што су на њеном челу биле угледан духовне старешине, епископ др Сава је основао више православних црквених општина (Дента, Рашица, Улбеч). Нарочито се старао о очувању и обнови чувених српских манастира Базјаш, Бездин, Златица, Кусић, Свети Ђурђе на Брзави. Поред тога што је рукоположио близу двадесет младих свештеника, обезбедио је богословско школовање и стипендирање за више од педест српских младића из румунског дела Баната.

Епископ др Сава почео је да се бави научним радом још као апсолвент теологије, и то из области Српске православне Цркве, литургике, химнографије. У расправама посвећеним историји Српске Цркве користио се грађом из Државног архива у Београду, Митрополијско-патријаршијског архива у Сремским Карловцима, документима Патријаршије и Музеја Српске православне цркве у Београду, Српске православне цркве у САД (Либертивил), Руске митрополије у Њујорку, Архива Српске академије наука и уметности у Београду. Радове из историје и литургике објављивао је у нашим и страним часописима и листовима.

Дело Историја Српске православне Цркве у Америци и Канади 1891-1941 (1994, на српском и енглеском), написао је на основу архивске грађе из домаћих и страних архива. Књига Српски јерарси од деветог до двадесетог века (1996), најпотпунији је извор података о нашим архијерејима, а допуњена је књигом Гробна места српских архијереја објављеном 1999. године. Издао је и Писма Патријарха Георгија Бранковића са коментарима (1994).

Као епископ моравички био је покретач излажења часописа Српска православна црква - њена прошлост и садашњост / Serbian Orthodox Church - Its Past and Present, на српском и енглеском језику, као и новина Српске патријаршије Православље, чији је одговорни уредник био од првог до седмог броја, до одласка на нову дужност у САД. Глави уредник Гласника, службеног листа Српске православне Цркве, био је од јуна 1966. до јула 1967. године.

По доласку у Америку, 1. јануара 1968. године, покренуо је часопис Источноамеричке и канадске епархије Стаза православља, који је касније постао званични лист Српске православне Цркве у САД и Канади. Поводом 750 година самосталности Српске православне Цркве (1219-1969) уредио је споменицу под насловом Седам и по столећа Српске цркве, на српском и енглеском језику (Кливленд, Охајо). Две године касније уредио је Календар Српске православне Цркве у Америци и Канади за 1971. годину.

По доласку у Шумадијску епархију, покренуо је епархијски лист Каленић (1978), који и данас излази шест пута годишње. У овом листу објавио је многобројне ауторске, али и непотписане краће прилоге и преводе црквених песама и текстова са црквенословенског језика. Под именом Каленић основао је и Епархијску издавачку установу, која је за две деценије објавила преко 120 наслов, међу којима се налази дванаест Минеја, први пут штампаних код нас, затим Симфонија Старог и Новог завета, као и репрезентативна монографија манастира Каленића, аутора Драгиње Симић Лазар. Увео је и праксу (од 1997) да се повремено објављују потпуни епархијски шематизми.

Као администратор Епархија банатске и бачке обновио је некадашње часописе ових епархија, Банатски весник (1981) у Вршцу, након педест година, и Беседа (1989) у Новом Саду, после деветнаест година неизлажења.

По одлуци Светог архијерејског синода уредио је Цркву, календар Српске патријаршије за 1981, 1982. и за период од 1996. до 2001. године. Био је главни уредник споменица Српске православне цркве посвећених Патријарху Арсенију III Чарнојевићу и Великој сеоби 1690. године и Спаљивању моштију Светог Саве. Као члан редакционог одбора и аутор прилога учествовао је у припреми и писању књиге Сто најзнаменитијих Срба. Радио је на организовању научног скупа посвећеног животу и делу Митрополита Михаила. Био је и главни и одговорни уредник Енциклопедије Српске православне цркве и Шематизма Српске патријаршије.

За дописног члана Српске академије наука и уметности Епископ др Сава (Вуковић) изабран је 1997. године.

Матица српска га за члана сарадника бира 1991. године, а стални члан постаје 1995. године. Био је члан Лексикографско-библиографског одељења и Темишварског одбора. Такође је био и уредник за област црквене историје у Српском биографском речнику, капиталном научноистраживачком пројекту Матице. Поред тога што је учествовао у формирању азбучника, допуни литературе новим изворима, редиговању припремљених одредница, сам је написао око девет стотина биографија. Помогао је више пројеката Темишварског одбора. Одричући се ауторских и уредничких хонорара, уписао се у ред Матичиних добротвора.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на редовном заседању 2001. године одликовао је епископа др Саву орденом Светог Саве I степена поводом четрдесетогодишњице архијерејске службе, у знак признања за четрдесетогодишње самопрегорно и успешно архијерејско служење Светосавској Цркви својој, као и за научни рад у духу православља којем је даноноћно посвећивао све Богом дате му таленте.

Умро је 17. јуна 2001. године. Сахрањен је у крагујевачкој Саборној цркви.

БОГОСЛОВСКО-ИСТОРИЈСКИ РАДОВИ ЕПИСКОПА САВЕ ВУКОВИЋА

У СПОМЕН НА ДЕСТОГОДИШЊИЦУ УПОКОЈЕЊА ЕПИСКОПА САВЕ ВУКОВИЋА, ШУМАДИЈСКА ЕПАРХИЈА, ПО БЛАГОСЛОВУ ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ ГОДПОДИНА ЈОВАНА, ОБЈАВИЛА ЈЕ КЊИГУ У КОЈОЈ СЕ НАЛАЗЕ ИЗАБРАНИ НАУЧНИ РАДОВИ БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ ВЛАДИКЕ САВЕ КОЈИ СУ ОБЈАВЉЕНИ У ПЕРИОДИЧНИМ ПУБЛИКАЦИЈАМА. У КЊИЗИ ИЗАБРАНИ БОГОСЛОВСКО-ИСТОРИЈСКИ РАДОВИ ЕПИСКОПА САВЕ ВУКОВИЋА, КОЈА ЈЕ ИЗАШЛА ИЗ ШТАМПЕ 17. ЈУНА 2011. ГОДИНЕ, НА ДЕСЕТОГОДИШЊИЦУ УПОКОЈЕЊА ВЛАДИКЕ САВЕ, НАЛАЗЕ СЕ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТОВИ:

БОГОСЛОВСКО-ЛИТУРГИЧКИ СПИСИ

Гле, крстом дође радост свему свету

Син Божји постаје Син Дјеве

Хиландарско просвећење

Слављење празника Телесног рођења Господа, Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа

Богослужбена употреба Романових кондака данас

Први превод Јерусалимског типика код Срба

Заамвоне молитве

Свештеничке униформе и одежде

Свете мошти

Како је у XI веку на Атону решен спор о посту

Велики прокимени

Византијске позајмљенице у службама светога Саве

Подударност тропара светих Прокопија и Исидора са тропаром преподобног Симеона Мироточивог

Три различита тропара и кондака светог праведног Стефана, деспота српског

Неуспешни покушај издавања „Србљака" између два светска рата

О „Србљаку" Српске књижевне задруге

ЦРКВЕНА ИСТОРИЈА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ПАТРИЈАРШИЈА

Хришћанско просвећивање српског народа

Српски патријарси

Епархије и епископи Српске православне Цркве од 1920. до 1970. године

Једнодушна воља за уједињењем. Обнова јединства Српске патријаршије 1918-1920. године

Васпостављање редовног стања у Српској патријаршији

Реорганизација Српске православне Цркве преко Саве и Дунава после Велике сеобе Срба 1690. године

Стварање нове више јерархије после насилног уклањања митрополита српског Михаила

Српски питомци на Халци у XIX и XX веку

„Крвава литија" у Београду 19. јула 1937. године

Стање Српске православне Цркве првих година после Другог светског рата

Успостављање канонских веза између Српске и Румунске православне Цркве после Другог светског рата

Одузимање матичних књига од Српске православне Цркве

Рад на ревизији и исправкама Светог писма Старог и Новог завета на српском језику

Покушај патријарха српског Викентија да се објави потпуна историја Српске православне Цркве

СРПСКЕ ЦРКВЕНЕ ОБЛАСТИ И ЦРКВА У РАСЕЈАЊУ

Да ли је Карловачка митрополија била аутокефална

Да ли је Јефтимије Дробњак постао епископ бачки пре или после Сеобе

Декрет цара Фрање Јосифа којим потврђује избор за патријарха Георгија Бранковића

Два писма патријарха константинопољског Јоакима III патријарху српском Лукијану

Покушај стварања Мађарске православне Цркве у току Другог светског рата

Спасавање и збрињавање српске деце (из Шарварског логора) током Другог светског рата

Српска православна епархија темишварска

Прилог проучавању такозване Хрватске православне Цркве

Стара Карловачка богословија није премештена у Загреб

Попуњавање Епархије далматинско-истријске 1912. године

Мешање Земаљске владе у Сарајеву у унутрашње послове Српске православне Цркве

Избор архимандрита Фирмилијана за митрополита скопског 1899. године

Исељавање Срба у Америку

Стогодишњица култа светог Саве у Америци

Допринос Михаила Пупина приликом организовања Српске Цркве у Америци

Како је дошло до васпостављања Епархије будимљанске 1947. године

Улога вероисповедних школа у очувању вере и нације

Оснивање и први дани Шумадијске епархије

Арондација Епархије шумадијске

Како је текло грађење Нове јагодинске цркве крајем XIX века

„Доправка" конатичке цркве

СРПСКИ МАНАСТИРИ

Брига Српске православне Цркве о подмлатку манастира Хиландара од 1920. до 1990. године

Хиландарска писма епископа Мелентија митрополиту, односно патријарху српском Димитрију

Облигација хиландарског проигумана Атанасија из 1747. године

Настојатељи манастира Гргетега

Рад патријарха српског Варнаве на обнови манастира Тресија и Павловца на Космају

ЦРКВЕНЕ ЛИЧНОСТИ

Успомена на патријарха Германа

Мисија јеромонаха др Николаја Велимировића у Америци 1915. године

Четири писма епископа Николаја Велимировића

Старање епископа жичког Николаја о Српској православној Цркви после Другог светског рата

Покушај епископа жичког Николаја да се посмртни остаци Михајла Пупина пренесу у манастир Светога Саве у Либертивилу

Ослобађање патријарха српског Гаврила и епископа жичког Николаја

Измирење патријарха Гаврила Дожића са епископима Николајем Велимировићем и Иринејем Ђорђевићем

Пет писама патријарха српског Гаврила из изгнанства

Патријарх Гаврило и Богословски факултет

Један запис о смрти и сахрани митрополита Стефана Стратимировића

Карловачка богословија за време ректорства Илариона Руварца

Писма архимандрита Илариона Руварца архимандриту, а потом епископу бачком, Митрофану Шевићу

Краткотрајно службовање архимандрита Илариона Руварца у Темишвару

Библиографија др Иринеја Ћирића, епископа новосадско-бачког

Сећање на златоустог владику - епископа браничевског Хризостома

Две сахране епископа будимског Георгија

Радослав Грујић - племенити научник и свештеник Бога живога

Архимандрит Кипријан Керн

Филарет Гранић - свештеномонах чија је схима била доиста анђелска

Архипастирство епископа Платона Атанацковића

Уместо воштанице на гробу епископа Стефана Ластавице

Николај Димитријевић, епископ темишварски (1728-1744)

Два века трајања једне књиге. О Житију светих Симеона и Саве у издању епископа пакрачког Кирила Живковића из 1794. године

Свети Стефан Пиперски

Гроб епископа рашко-призренског Серафима је сачуван

Извор: Епархија шумадијска

[Зоран]

О ЕВРОПСКИМ ВРЕДНОСТИМА

протојереј ставрофор др Зоран Крстић

Драга браћо и сестре,

велико ми је задовољство и незаслужена част што се данас налазим међу вама на овом тако значајном историјском и духовном месту, а поводом теме која је најдубље повезана са нашим животима и нашом будућношћу. Европске вредности и процес глобализације су те неисцрпне теме којима људи различитих животних усмерења и погледа и из различитих делова Европе могу, као што је то и нормално и очекивано, приступити на различите начине. Оно што бих желео да предложим у наставку вашој пажњи и љубави, је најопштије размишљање о глобализацији једног човека који живи у источној Европи, у земљи која се налази у транзицији, у Србији, а затим размишљање једног православног свештеника о европским вредностима.

Као што сви ми добро знамо процес глобализације има много лица, и лепих и ружних. Српско друштво је после 50 година комунистичке владавине и 10 година етничких сукоба и распадања Југославије са великом надом 2000. године ушло у савремене интеграцијске процесе. Како су многи, па и научници и политичари, били 90-тих година изненађени брзим и потпуним сломом комунизма, тако су исто били и изненађени тешкоћама које прате такозвана посткомунистичка друштва у њиховој транзицији ка модерним и развијеним друштвима Запада. Један од кључних проблема је био захтев и потреба за убрзаним променама. Оно што се у западним друштвима дешавало деценијама сада је било потребно да се деси у врло кратком периоду. Последице тог мешања друштвених сатова су велике. Тешко је, а понекад и немогуће поднети и учинити толике промене у кратком временском периоду. Интеграцијски и глобализацијски процеси су од многих схваћени као процеси који ће сами по себи донети већи животни стандард, а то се не дешава, напротив. Снови не постају стварност. Наде се непрестано одлажу у све даљу и даљу будућност, а живот постаје све тежи. Од лепог, срећног и обећавајућег лица глобализација и интеграција све више показују ружно лице новог сиромаштва и безнађа. У новим формама трају исти стари тоталитаризми и старе неправде. У тој се тачки, усудио бих се да кажем, данас налази српско друштво. Оваква, објективно тешка друштвена ситуација различито делује на људе. Опет бих се усудио да нагласим само две, од многих, реакције на актуелне проблеме. Прву бих окарактерисао као негативну, а другу као позитивну. Најпре, негативна реакција: савремени друштвени процеси грубо деле људе на мали број добитника и велики број губитника. А губитници, односно они који се осећају изневереним у својим надама постају нестрпљиви, екстремни, а сутра можда и насилни у свом одбијању свих европских и глобализацијских процеса. Они кажу да нам Европа стиже само у виду свих могућих и до сада незамсливих изопачења и злоупотреба људске слободе и људских права. Друга, позитивна реакција је отрежњење оних који су схватили да нам нико ништа неће поклонити и да се само стрпљивим радом заснованим на одређеним вредностима може у животу нешто учинити. Сан о поклоњеном високом стандарду се у Србији дефинитивно распао, а чини ми се не само у Србији. И то је добро, и то нас уводи у тему европских вредности којој желим да приступим као православни свештеник.

Потрага за душом Европске уније траје колико и она сама и не назире се нада да ћемо је открити и тиме се сложити које су то основне европске вредности које треба бранити кад су угрожене али које су не само европске, наше, те их зато треба бранити, већ опште људске. Ми хришћани сматрамо да је душа Европе била хришћанска и да она само са таквом душом има будућност. Али, опет, иста та Европа већ неколико векова сматра да јој то представља тешкоћу. Да ће она без хришћанства, а искључиво ослањајући се на разум и људску природу, бити отворенија, мирнија и толерантнија. И за такав став постоје врло оправдани и врло конкретни историјски разлози због којих европске хришћанске цркве треба да понесу одговорност за настанак модерног друштва које се не једном окретало против истих тих цркава. Подељено и распарчано хришћанство тешко може да одговори на ону јеванђелску изреку лекару излечи са сам. Подељено хришћанство није пример већ скандал и грех пред светом и Европом. То је једна чињеница. Друга је да европски континент данас, има по броју мање хришћана него неки други континенти, а да не говоримо о томе колики је број европских хришћана који активно и црквено практикују своју веру. Европа је данас способна да окупи људе у банкама, тржним центрима, стадионима, дискотекама али у црквама, све мање и мање. Одговорност за такво стање хришћани, сагласно својој вери, могу само у себи да траже. Да смо ми били бољи, да је наша вера била и да јесте више религиозна а мање политична, национална или какве друге природе, можда би и ситуација била друкчија.

Потрага за душом Европе се наставља у атмосфери и потреби једне нове синтезе између хришћанске и просветитељске Европе. И ова друга је имала своју историјску прилику да се покаже и њени резултати нису мали, напротив. Али је она, исто тако, два пута током 20. века довела свет на руб пропасти. Те старе расправе треба да стану и да сви друштвени фактори уједињени у љубави према човеку и Европи дају свој допринос новој синтези. Допринос хришћанства видим управо у залагању за вредности и то на следећи начин:

Све хришћанске, јеванђелске вредности које сви ми добро знамо, од боголикости људске личности до љубави према непријатељима, могу да се сажму у један појам - доброта, αγαθότητα. Пустимо, дакле, тог доброг, јеванђелског човека, док још постоји, да живи међу нама. Немојмо му се и ми ругати, кад он и онако служи за потсмех свету јер се у њему не сналази и не може се снаћи у нашој индустрији, политици, односима моћи, законима show-business-a, насиљу, мржњи и сл. Свако у том свету жели да буде моћан, богат, бучан, познат, учен, а мало ко смирен, скроман, повучен, једном речју добар. А овај добри, јеванђелски човек, у то чврсто желим да верујем, је душа Европе. И кад она, и ако она, буде почела оваквог човека да истиче као пример, онда ће задобити поштовање и осталих светских култура и поново постати носилац и светионик суштинских, опшељудских вредности. А дотле то свакако остаје први задатак нас хришћана.

Напомена: Предавање одржано 9. децембра 2010. године у Цариграду, на скупу представника демохришћанских партија у Европском парламенту, који сваке године организује Васељенски патријарх. Овогодишњи скуп је организован под називом: Како заштитити и промовисати вредности и идентитет Европе пред глобализацијским процесима?

[Зоран]

ИСТОРИЈАТ ПРАЗНИКА ЖИВОНОСНИ ИСТОЧНИК – СЛАВЕ ШУМАДИЈСКЕ ЕПАРХИЈЕ

Захваљујући обимној литератури на нашем језику, у којој се коментаришу византијски извори о успомени на светилиште Мајке Божије поред Цариграда, које је утицало на успостављање у православним Црквама празника Живоносни Источник, могуће је рећи нешто више о томе како је настао овај празник који Срби називају Источни петак, а који је од ове године крсна слава Шумадијске епархије

Мада је светилиште Богородице од Извора настало још у V или VI веку, то јест у време владавине ромејских царева Лава I (457-474), односно Јустинијана (527-565), служба (у литургичком смислу) посвећена култу који се ту неговао и обновљењу првобитног храма Мајке Божије, настаје у доба Палеолога, у првим деценијама XIV века. Писац службе и других сродних текстова у славу вишевековних чудотворних исцељења Богородичине цркве од Извора (τής Θεοτόκου τής Πηγής) који брзо попримају богослужбену употребу, је византијски историчар и песник Нићифор Калист Ксантопул између 1308. и 1320. године. Такође, почетком XIV века и Манојло Филес саставља бројне епиграме у част исцељења у Богородичином светилишту.

Од тога времена грчки, а касније руски Цветни триоди (Пентикостари) бележе да се празник Богородице Живопријемног (тачније него Живоносног) источника (Ζωοδόχος πηγή) прославља на Источни петак, петак Светле седмице. Овде треба напоменути да се епитет источни не односи на страну света, већ на источник као извор. Истраживачи нису регистровали да је ова служба нашла место у српскословенским цветним триодима, али се она ипак налази у Пентикостару (руске редакције) који данас употребљава наша Црква. У наслову синаксара се истиче да је овај празник посвећен „пресветој госпођи владичици Богородици Живопријемном источнику“. Даље се бележи да се тога дана празнује обновљење храма Богородице званог Живоносни источник и да се чини памјат чуда која су се догодила. Санаксар садржи и податке о оснивању светилишта и царевима који су га обнављали, најчешће из захвалности због излечења. Како су поменути многи владари, јасно је да је двор био блиско везан за обитељ овог светилишта.

У култним списима Нићифора Калиста Ксантопула дат је опис храма Богородице од Извора обновљеног у његово доба. Црква је, каже Калист, била правоугаоног облика, окружена са четири портика. Крипта је представљала најважнији део храма и у њу су водила два степеништа са по двадесет пет степеника. У крипти се налазио чудотворни извор чија је вода отицала у један мермерни четвртасти базен. Зидови цркве били су осликани фрескама. Храм је имао три параклиса, посвећена Богородици, светом Евстатију и светој Ани.

Оснивање храма Богородице Извора живота објашњава једна легенда и један историјски извор. Када је будући византијски цар Лав Трачанин дошао као обичан војник у Константинопољ, у мочварама испред Златних врата сусрео је слепог човека који је замолио да га поведе и напоји. Док је Лав тражио воду зачуо је глас који му казује где се она налази и да њом треба слепоме да опере очи. Глас му је прорекао да ће постати цар и да на том месту треба да подигне цркву у којој ће људи моћи да нађу оздрављење. Лав је послушао и слепац је прогледао, а он сам је доцније заиста поста цар. Када је ступио на престо, у близини извора је саградио велелепну цркву.

Да је подизање храма у време Лава I легенда, показује Јустинијанов хроничар Прокопије, који заснивање овог светилишта приписује своме заштитнику: „А њој (Богородици) подигао је други храм на месту званом Извор (Πηγή). Онде се налази густа кипарисова шума, луг у свежим пољима пуним цвећа, врт који доноси дивне плодове, извор који тихо жубори својим благим током питке воде, све особито пригодно за светилиште. Такав је простор око светилишта; а сам храм се не може лако описати достојним речима, нити оцртати у мислима, нити се шаптавим говором може о њему причати. Биће довољно рећи само толико да лепотом и величином надмашује већину храмова“ (О грађевинама).

Најпрецизнији податак о датовању изградње манастира Ζωοδόχος πηγή пружа нам византијски историчар Гергије Кедрон (XI-XII век). Он тврди да је Јустинијан саградио манастир у 33. години своје владавине, дакле 559-560. године.

Многобројна чуда која су се збила од времена оснивања светилишта до обнове у доба Андроника II Палеолога наведена су у очуваним писаним изворима. Непознати писац из времена Константина VII Порфирогенита (средина X века) побројао је 47 чуда што су се догодила од подизања па до X века. Током латинске власти у Цариграду, вода са извора престала је да буде чудотворна, што се наставило и током владавине Михаила VIII Палеолога који је водио унионистичку политику према западној Цркви. А за време Андроника II Палеолог који је одбацио политику уједињења Цркава, Богородица је показала своју наклоност тиме што је повратила чудотворну моћ воде у светилишту.

Мада се ово Богородичино култно место налазило изван цариградских зидина, поред њега је била палата царева који су ту долазили са свечаном свитом. Најчешће се то догађало на Вазнесење Господње. Цар би на Спасовдан, како сведочи Константин VII Порфирогенит (913-959) у свом спису о церемонијама на двору, стизао у атријум да би потом у припрати сачекао патријарха. Њих двојица би свечано ушли у цркву, наставили до амвона и царских двери, да би затим ушли у олтар и учествовали у богослужењу (Литургији). Цар би поставио своје дарове на Часну трпезу, изашао из храма и попео се у катихумену, где се налазила мала просторија коју је користио после Литургије. За време свечаног обеда представници Зелених и Плавих (политичке групације у Цариграду) налазили су се у атријуму, а молитвени искази током литије која би потпом уследила прослављали су најпре Богородицу па Вазнесење. Сачуван је и писани извор да је василевс Нићифор II Фока (963-969) провео Спасовдан у цркви од Извора.

Лав Ђакон (друга половина X века), говорећи о побуни што је избила на Спасовдан 967. године, наводи да је по обичају цар био у храму изван градских зидина званом Извор, посвећеном Богородици. Јован Скилица (друга половина XI века), говорећи о истом догађају, помиње прославу Вазнесења на Извору. Ово понавља и Георгије Кедрон. Јован Зонара (прва половина XII столећа) истиче да је по старом обичају на један од Господњих празника василевс био у светом храму од Извора. Када је празник Богородице Живоносног Источника формално установљен, изгледа да је он петог дана Светле недеље врло свечано прослављан у главној царској палати у граду. То би био почетак ширења култа Богородице од Извора изван самог светилишта поред цариградских зидина. Главни посредник биће, изгледа, Велика лавра на Светој Гори, јер је манастир Богородице Ζωοδόχος πηγή четрдесетих година XIV века постао метох овог атонског манастира.

До свих ових података најлакше се долази преко текстова који се односе на тумачење врло познате и распрострањене иконографске представе Богородице типа Живоносни источник, која је настала под утицајем светилишта Мајке Божије од Извора поред константинопољских зидина. Према најновијим истраживањима Татјане Стародубцев (Култ Богородице Ζωοδόχος πηγή и његов одјек у сликарству у доба Палеолога, Зограф 33 /2009/), напознатијим представама Богородице овог типа сматрају се фреске у припрати цркве Афендико у Мистри (између 1313. и1322), у акросолијуму гроба деспота Димитрија у нартексу цариградске Хоре (око 1340), у припратама храмова Светог арханђела Михаила у Леснову (1349) и Вазнесења у Раваници (око 1387), на западном зиду цркве Успења у Волотову код Новгорода (1363-1390) и у олтару југоисточног параклиса храма Светих Теодора у Мистри (око 1400). Без обзира што се служба Богородици Извору живота није нашла у српским богослужбеним књигама средњег века, ликовна представа овог врло значајног Богородичиног култа има репрезентативне одјеке у живопису тако угледних манастира као што су Лесново и Раваница.

[Guest]

ИЗАБРАНИ БОГОСЛОВСКО-ИСТОРИЈСКИ РАДОВИ ЕПИСКОПА САВЕ ВУКОВИЋА

Као спомен на десетогодишњицу упокојења владике др Саве (у свету Светозара) Вуковића (1930-2001), викарног епископа моравичког (1961-1967), источноамеричког и канадског (1967-1977), шумадијског (1977-2001), професора Богословије Светог Саве у Београду и Богословског факултета у Београду (1961-1967), покретача и уредника многобројних црквених публикација, оснивача Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу, члана Српске академије наука и уметности, а по благослову Његовог преосвештенства епископа шумадијског Господина Јована, Шумадијска епархија је објавила књигу изабраних богословско-историјских радова овог заслужног архијереја Српске Цркве. У књизи се, на шест стотина педесет страна, нашло преко осамдесет владичиних текстова, у облику готово свих научних жанрова, који су у периоду од пуних пола века објављивани у споменицама, зборницима, периодичним публикацијама и часописима. Изостављени су радови из посебних, ауторских књига.

Приређивач (Негослав Јованчевић, професор крагујевачке Богословије) је радове епископа Саве разврстао у две основне целине: прву чине богословско-литургички списи, док се у другој налазе чланци из шире области црквене историје, груписани према темама као што су Српска патријаршија, српске црквене области и Црква у расејању, српски манастири, црквене личности. Као што је истакнуто у напомени приређивача, приликом прегледа списа из периодике, испоставило се да сви они припадају академско-научним врстама, и да се могу наћи у корицама књиге, мада је реч о радовима разнородне методолошке усмерености.

Владичина промишљања о смислу празновања Васкрса и Благовести отварају ову књигу и представљају богословске текстове у ужем смислу речи. Следе литургичке расправе из свих периода његове научне делатности. Од раније насталих, скрећемо пажњу на чланак “Како је у XI веку на Атону решен спор о посту” (1962) и “Први превод Јерусалимског типика код Срба” (1974) који представља, може се рећи, резиме његове докторске дисертације о Јерусалимском типику архиепископа Никодима. Како је епископ Сава у последњим годинама живота поново много радио на литургичким темама, из тог периода су врло важни радови, као што су “Слављење празника Телесног рођења Господа, Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа” (2000), “Богослужбена употреба Романових кондака данас” (2001) и “Свештеничке униформе и одежде” (2001).

Делом књиге који се односи на историју доминирају прилози о значајним црквеним личностима и њиховим даровима које су самопрегорно и несебично ти угледници поклањали верујућем народу (патријарх Герман, владика Николај Велимировић, Иларион Руварац, владика Иринеј Ћирић, владика Хризостом Војиновић, професор Радослав Грујић). Мада је владичина идеја да сачини енциклопедију монаштва Карловачке митрополије спречена смрћу, када се сагледају његови објављени радови, тај диптих је, мање-више, склопљен. Како је животопис српских патријараха објављен првобитно посебно, па накнадно укључен у књигу “Српски јерарси”, он се нашао у овој књизи, као и попис епархија и епископа Српске православне Цркве у периоду од 1920. до 1970. године. Чини се да ови радови могу бити драгоцени, на пример студентима, за систематизовање знања из историје Српске Цркве.

Подсећајући још једном да је историја Карловачке митрополије доминирала у прилозима покојног владике Саве, обавеза је подвући да идеју о њеним нераскидивим везама са Пећком патријаршијом и манастиром Хилендаром, он не гради на убеђењу, већ на објективним и немилосредним историјским изворима. Уосталом, његова посвећеност изворима била је знана сваком ко је познавао овог својеврсног полихистора Цркве. А преданост критичком методу је природна за научника који толико радова посвети архимандриту Илариону Руварцу, оцу оваквог погледа на прошлост код нас.

Чињеница је да су многи радови епископа Саве о догађајима и личностима из црквене повести настајали поводом појединих јубилеја. Овакав приступ, подсећајући да култура сећања и у савременим друштвеним односима игра запажену улогу, приређивач објашњава на следећи начин: “И након површног увида у ове текстове, јасно је да аутору није стало до пуке пригодности или понављања стереотипних и конвенционалних оцена о догађајима и личностима. Пре је реч о прилици да се, најпре изнесу недовољно познате чињенице, а потом критички и трезвено истакне стварни смисао јубилеја у црквеној и националној историји. Или да се укаже, ангажованом речју одговорног црквеног јерарха, на непримеран однос световних моћника према Цркви.”

Блаженопочивши владика Сава, као покретач и уредник многих црквених публикација, старао се да сваки редак, сваког аутора, буде ваљано и уредно штампан. Разумљиво је што је било пропуста, па је сабирање његових радова у овој књизи била прилика да се неке мањкавости, колико је то било у моћи приређивача, исправе.

Књига “Изабрани богословско-историјски радови” епископа Саве Вуковића графички је прилагођена великом књигољупцу и познаваоцу штампарских вештина, као што је био покојни владика. Формат књиге у спомен деценије од његовог упокојења је монографски и повезана је у платно, са, на насловној страни препознатљивим његовим потписом, који увек подсећа на ревност коју је владика Сава “равномерно распоређивао и на пастирско служење, црквену администрацију, свештенослужење, као и на поље интелектуалне делатности... неимарску делатност и социјално старање”.

Информативна служба Епархије шумадијске

[Guest]

ВИДОВДАН У ЛАЗАРЕВЦУ

Вече уочи празника, а након одслуженог бденија у храму Светог Великомученика Димитрија у Лазаревцу, Тројке Бркић, тј. Нада, Вера и Слободан Бркић из Глушаца код Шапца, уприличили су грађанима Лазаревца диван и веома инспиративан концерт духовне музике. На репертоару су биле духовне песме Светог владике Николаја Велимировића и духовно-родољубиве песме попут песме ''Ој Косово'', аутора и композитора Љубе Манасијевића и друге народне песме везане за празник Видовдан. У том опусу нашла се и једна песма коју је, на текст Св. владике Николаја, компоновала и сама Нада Бркић, која је уједно, веома надахнуто, и најављивала сваку песму.

Будући да град Лазаревац слави данашњи дан Видовдан, као своје крсно име, свештенство храма Светог великомученика Димитрија је после одслужене свете Литургије,у спомен костурници, прочитало парастос свим војсковођама и војницима који су своје животе положили за веру и отачаство, од Косова па до данас, а чија имена само Бог зна. Том приликом венце су у крипти положили и представници ГО Лазаревац.

Након тога је одржана свечана седница Градске општине Лазаревац у којој су узели учешћа свештеници и ''Дечији хор'' храма Светог Великомученика Димитрија.

јереј Жељко Ивковић

ФОТОГРАФИЈЕ

[Guest]

ВЕРОМ ЖИВИМО, А НЕ ЗНАЊЕМ!

У дан Светих мученика Леонтија, Ипатија и Теодула (петак трећи по Духовима), Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Виноградима.

У беседи на данашње јеванђелско зачало Преосвећени нам наглашава да вером живимо, а не знањем. Православном вером која нам благодаћу Духа Светога открива да Исус јесте Христос. Вера је Светлост у којој нам се дарује сусрет љубави Бога и човека. Из које се рађа сведочанство следовања за Христом.

На свом животном путу ми, хришћани се срећемо са многим невољама и страдањима и по томе су нам крстови различити.

Даље преосвећени указује нам да одрећи се Христа у овом пролазном свету значи одрећи се Његових заповести, врлине, љубави, тј. одрећи се лика Божијег који носимо у себи и по ком смо саздани.

Беседа епископа шумадијског и администратора крушевачког Г. Јована

Као личности можемо познати друге и Бога једино хришћанском љубављу. Која нам увек открива и праву димензију љубави према родитељима, деци, према свима. Свака димензија љубави има своју пуноту у Христу.

У сусрету са Христом у себи и у свакоме човеку који нам долази у сусрет на нашем животном путу ми откривамо прави смисао живота.

У светотајинском животу Цркве као богочовечанског организма ми се обнављамо, препорађамо у новога човека. Налазећи ту дарове који нам у искуству Цркве откривају живот као Царство Које је дошло.

Јереј Мирољуб Миладиновић

ФОТОГРАФИЈЕ

[Guest]

ПРОСЛАВЉЕН СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ У КРАГУЈЕВЦУ

На празник Св. Јована Шангајског 2. јула 2011.године Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио Свету Архијерејску Литургију у манастиру Дивостину надомак Крагујевца. Православна Црква 19. јуна / 2. јула слави поред Светог апостола Јуде и преподобног Пајсија Великог и молитвени спомен на једног од најновијих сведока Васкрслога Христа Светог Јована Шангајског (4. јун 1896 — 2. јул 1966) који је био православни епископ у Шангају, архиепископ у западној Европи и Сан Франциску. Проглашен је за светитеља 1994. године.

Свети Јован (Максимовић) родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на Харковском царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила Октобарска револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику“. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске православне заграничне цркве произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић. Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Године 1934. постао је епископ Руске православне заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште Светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске православне заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресветој Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја - Коренаја“). Пред њом се и упокојио.

После прочитаног Св. Јеванђеља Епископ шумадијски изговорио је богонадахнуту беседу у којој је подсетио на лик и дело овог Божијег угодника, кога Црква празнује заједно са Св. апостолом Јудом братом Господњим и преподобним Пајсијем Великим.

После заамвоне молитве Епископ шумадијски је заједно са свештенством пререзао славски колач, а затим посетио сестринство овог манастира.

ФОТОГРАФИЈЕ

[Иван Недић]

http://www.mladenovac.rs/vesti/aktuelnosti/1068.html

Oсвећена биста патријарха Павла

17. јул 2011.

Епископ шумадијски Јован осветио је јуче бисту Његове светости блаженопочившег патријарха српског Павла која је постављена испред младеновачке цркве.Свечаности поводом постављења и освећења бисте присуствовали су многобројни младеновчани као и представници градске општине Младеновац. Бисту патријарха Павла која је постављена на истоименом Тргу испред младеновачке цркве Успенија пресвете Богородице, урадила је вајар Дринка Радовановић.

После чина освећења, епископ шумадијски Јован рекао је да су у патријарху Павлу биле поситовећене вера и живот.

– Патријарх Павле био је човек вере, литургије и молитве. Од како је постао патријарх па све до своје изнемоглости он је служио литургију. Српска црква и српски народ има чиме да се поноси када је у питању патријарх Павле. Овај Трг зове се по њему што је дивно и похвално, не само за власт, већи за народ овога краја. Желим да изразим задовољство на идеји да се овај Трг зове по патријарху Павлу, а та идеја је потекла од предивне породице Чокић и неизмерно им хвала на томе. Исто тако хвала Скупштини општине на челу са председником и осталим члановима Управе што су ту идеју Чокића прихватили – рекао је епископ шумадијски.

Он је у знак захвалности, Предрагу и Дејану Чокићу доделио ордене св. Симеона Мироточивог.

Поздрављајући епископа шумадијског господина Јована и присутне госте, председник градске општине Младеновац, Бранислав Јовановић, нагласио је да се постављањем и освећењем бисте патријарха Павла, наш град захвалио човеку који је задужио српски народ у тешким временима за све нас.

– Био је то човек који је живео и радио у складу са својим речима и проповедима. Деловао је у годинама пуним искушења за српски народ и само се таква, јединствена, личност могла исправно снаћи у времену у коме је живео. Зато је његова реч увек слушана са пуно пажње. Тешко је из његових беседа издвојити било шта, али ће остати упамћена његова порука да будемо јединствени, са собом и међу собом. То јединство за којим годинама трагамо остала је његова највећа задужбина српском народу.

Од како сам председник општине Младеновац, мало је ствари и одлука у којима смо били јединствени. Међутим, одлука да се постави биста патријарху Павлу прихваћена је и подржана од свих странака, а сигуран сам и од свих Младеновчана. То је потврда да смо разумели и усвојили бар део онога што је патријарх Павле проповедао. Зарад бољег живота наших суграђана волео бих да и у другим одлукама будемо сложни. Ако то не умемо и не можемо данас, ова биста ће у годинама пред нама бити путоказ нашим потомцима да једино сложни можемо да помогнемо и себи и другима – рекао је Јовановић.

Свечаност је завршена старим српским духовним песмама у извођењу Мешовите групе певача Центра за културу Младеновац.