Епархија шумадијска

[Guest]

У СУСРЕТ БОГОМЛАДЕНЦУ

Христос се рађа - славите!

Христос с небеса - у сусрет му изађите!

Христос на земљи - узнесите се!

Певај Господу сва земљо!

У весељу пој народе!

- Јер Он се прослави.

Ове речи божићног канона Преподобног Козме Мајумског можда најбоље осликавају радост очекивања и припремања за сусрет са Богомладенцем у Петропавловском храму у Јагодини.

Наиме, у среду, 05. јануара на туциндан, у Петропавловском храму је братство храма угостило сву децу са посебним потребама на територији Града Јагодине. Најпре у самом храму су деца дочекана песмом хора Светих апостола Петра и Павла и деце која похађају Школу за традицијално играње и певање при Петропавловском храму. Касније је дружење настављено у просторијама парохијског дома дељењем божићних пакетића и послужењем за све присутне.

То су углавном деца са церебралном парализом, дауновим синдромом и осталим тешким болестима и која нису способна да се сама старају о себи па самим тим похађају специјализоване групе основане при вртићима и школама. Свештенство је настављајући прошлогодишњи обичај, пре свега посвећивањем пажње и искреним дружењем, а на крају и пригодним поклонима покушало да обрадује оне којима је у овом празничном времену нечија љубав и пажња преко потребна. Да искрену љубав деца најбоље осете показало се на делу па смо као уздарје добили на поклон неколико изворних песама које су отпевала деца са посебним потребама.

Треба поменути и сва удружења у Јагодини, њихову љубав и труд који улажу у рад са овом децом, са којима је Црква успоставила добру сарадњу. Све људе добре воље који су помогли овој акцији, као и нашој деци која дружењем са децом телесно другачијом од њих показују љубав и одговорност и да уз нашу помоћ израстају у праве хришћане. Јер у Цркви смо сви ми, ма како изгледали, деца Божија и да нам не треба никакав закон да би узајамно поштовали и волели једни друге.

јереј Миломир Тодоровић

фотографије:

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1930&Itemid=1

[Guest]

  БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ Г. ЈОВАНА - БОЖИЋ 2011. ГОДИНЕ 

                               

Ј О В А Н

МИЛОШЋУ БОЖЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ,

СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ НАРОДУ ОВЕ ЕПАРХИЈЕ:

БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Христос се рађа – прослављате Га! Христос с неба – сусрећите Га! Христос на земљи – узвсите се! Певај Господу сва земљо!

Тим речима почео је своју Божићну беседу Св. Григорије Богослов и од тада, ево шеснаест векова оне се певају у нашем црквеном богослужењу постављајући нам једна те иста питања: У чему је значај Христовог рођења за свакога од нас? Како да дочекамо Христа који силази са небеса? Како се ми можемо вазнети на небо? Како можемо прославити Христа својим Животом?

Одговор на ова питања даје нам вера у Бога и живот по тој вери. Зато нам Св. ап. Павле каже: да вером ходимо и вером познајемо Онога Кога чекамо и Коме се надамо. Једино хришћанство и хришћанска вера дају нам могућност да упознамо Бога и то да га упознамо не само као Бога, него као брата, као пријатеља, јер је Он Својим Рођењем постао као један од нас. Зато ми кроз Његово рођење и Његово оваплоћење постајемо синови Бога Оца и браћа Христова. Зато се Бог оваплотио да би са нама општио на равним основама, да би поделивши нашу судбину и проживевши наш живот, могао да нам каже истину о Себи и о нама. Коју истину? Истину да нема провалије која дели Бога и човека, да нема несавладивих препрека за сусрет између Бога и човека – очи у очи, лице у лице.

Где се тај сусрет догађа? Тај сусрет се догађа у нашем срцу. Управо, ради тог сусрета Господ је сишао на земљу, постао човек и проживео људски живот, претрпео муке и смрт на крсту, васкрсао из мртвих, вазнео се на небо, увек проповедајући Царство небеско. И све се ово збило ради тог тајанственог сусрета, како би се срушила преграда између човека и Бога коју је подигао људски грех, завист, мржња и злоба. Усељен вером у срце, Христос очишћава срце од свакога греха, и чисто срце види Бога. Није потребно ићи за Богом на небо, и изнад неба, Он је у твом срцу, ако је Христом очишћено, каже преподобни Јустин Ћелијски. Кроз Христа и Његово Богооваплоћење враћа се свим људима та богоподобна слобода општења и заједничарења коју смо изгубили отпадањем од Бога. Зато Св. Григорије Богослов назива Богооваплоћење другим стварањем, када Бог поново ствара човека, примајући на себе људско тело, другим општењем између човека и Бога.

Рођење Христово је повод за слављење имена Божијег, силе Божије и Љубави Божије. То је славље за Бога који је дошао у овај свет и у исто време славље за човека, управо због тог сусрета. То је догађај којим се Бог прославио међу људима и којим се човек прославља. Догађај где Бог грли човека и човек Бога кроз загревање обостране љубави.

Ништа тако не загреје људску душу и људко тело и људско срце као љубав. И овде на земљи је то тако. А кад је таква љубав и топлота земаљска, каква ли је тек љубав Божанска која нам се даје као дар небески. Кад ми осетимо у земаљском загрљају ту снагу љубави, како ли је тек кад Бог загрли човека, кад га прими у своје наручје! Кад се Бог усели у човека, у човеково срце, у човеков ум, каква ли је то тек радост! Кад је толика радост кад се сретнемо ми, пролазни људи, како ли је велика радост Бога видети, са Богом се срести. То је овај Дан у који смо се са Богом срели, у који смо Бога видели и Бога примили. И зато, заиста, са нама је Бог, ако смо ми са Њим. То нека разумеју и неразумни, да је са нама Бог, и зато Му је Име такво – Емануил, што значи: Са нама је Бог.

Све што се догађа са људима на земљи, сва збивања у свету до његовог настанка, као и само постојање света и човека – све то има дубљи и далекосежнији смисао и сврху. Свет и човек су постали стваралачком Речју Божијом; они опстају силом Божијом и Промислом Божијим у њих уграђеним. Што је дубље присуство Божије у човеку и творевини, то су човек и творевина савршенији и ближи своме вечном смислу и циљу настанка и постојања у времену и простору, јер је у све постојеће уткана божанска Љубав, из које се све рађа и настаје.

Рођењем Сина Божијег, од Духа Светогога и Марије Дјеве, обнаља се људска природа. Човек Њиме од човечијег постаје нешто много савршеније и више, постаје богочовечно биће. Њиме човечија нада постаје неуништива, а људска заједница – заједница непрекиднога ка бољем и савршенијем.

Оно што очекујем овог Божића и увек, јесте сабрање на Светој служби Божићној, око самог Тела и Крви Новорођеног Богомладенца као што су то хришћани одувек чинили и тим сабрањем грејали себе и своје породице.

Зато огрејмо душу, браћо и сестре, на огњу бадњака, Христовог символа, и на светлости Божића. Угрејмо се светом Божанском ватром вере, наде и љубави. Мира нам треба и братског опроштаја и загрљаја, као хлеба, нама, и свима људима. Треба нам Божанске доброте и Мудрости више него ли хлеба. Божић је празник који нас опомиње на чување заједнице уопште, а посебно породице као основне ћелије Цркве и друштва. Све док смо у заједници Цркве и породице и једни са другима, знајмо да имамо наде на опстанак и боље сутра. Ми хришћани смо народ који је окренут будућности и вечности, али и садашњице. Зато не можемо да гледамо у будућност а да презиремо садашост. Погледајте око себе: није ли мало усамљених и заборављених. Обрадујте их за Божић својим даром и својом љубављу, да би сви осетили радост Божића, мали и велики, здрави и болесни, сиромашни, и људским презиром уцвељени.

Данас се мире небо и земља. Данас певају Анђели и чедни пастири и сви људи добре воље: Слава на висини Богу, а на земљи мир међу људима добра воља. Нека та небеска добра воља процвета у моме срцу, у твоме срцу, у срцу свакога од нас. Нека мир Божији, онај који превазилази сваки ум завлада у нама, и међу нама, и међу свим људима. Опростимо Божићем једни другима, да би и нама Бог опростио, да бисмо једним срцем и једном душом могли Христа Бога прослављати, уз мирбожење и сверадосно поздрављање:

Христос се роди! Ваистину се роди!

Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом,

ЈОВАН, Епископ шумадијски

Крагујевац,

О Божићу 2010. године

[Guest]

ВЛАДИКА ЈОВАН У ПОСЕТИ ГЕРОНТОЛОШКОМ ЦЕНТРУ У КРАГУЈЕВЦУ

                  Христос се рађа славите...

Владика Јован је, 4 јануара 2010. године, посетио Геронтолошки центар у Крагујевцу, где је и служио Свету Архијерејску Литургију уз саслужење братства цркве Светог Димитрија. Корисници центра, наши најстарији суграђани, као и запослени у овој институцији, су са великом радошћу дочекали свог духовног оца, У великом су броју присуствовали Светој Литургији и скоро сви, њих преко 80, се причестило.

Владика се бираним речима пуним пажње и утехе обратио хришћанима који се налазе у најтежем животном добу. Истакао је, том приликом, да је за све људе, и у приликама и у неприликама, потпор вера. Она је та која нам даје снагу да истрајемо на животном путу али и да пребродимо сва искушења.

Ми се данас налазимо пред празником вере, љубави, слоге и мира. По речима апостола Павла, Бог је послао Сина свог да нам покаже да ништа није вредније од човека и његове душе.

Божић је празник загрљаја Бога и човека, и Христос је својим рођењем показао да је дошао на земљу да нас загрли, да нам помогне и да нас спасе. Човек треба да призива име Господње али и да помаже другима, да буде потпора другима.

Завршавајући беседу Епископ је пожелео да Господ укрепи и да Господ да здравља свим житељима дома, поздравио све, и пожелео срећан наступајући празник Рођења Христовог.

Протонамесник Небојша Ракић

фотографије:

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1933&Itemid=1

[Guest]

БАДЊЕ ВЕЧЕ У ЕРДЕЧУ

У парохијском храму у Ердечу који је посвећен Преносу моштију светог оца Николаја, на Бадње вече се окупило више стотина хришћана како би наложили Бадњак и заједнички, са својим парохијским свештеником протонамесником Слободаном Бабићем дочекали Рождество Христово.

Након одслуженог празничног Бденија отац Слободан је поучио верне о значају Божића као празника који нам крепи веру, наду и љубав и бодри нас да истрајемо у вери. Рођење Господа и Спаса нашега Исуса Христа је испуњење Божијег обећања да неће забораваити и оставити верни народ, већ да ће верујућима пружити спасење кроз Сина свога, који је постао човек, како би смо ми људи постали синови Божији. Отац Слободан је још додао да на том путу стоје животна искушења, али да је Рођење Христово, које и ове године Бадњом вечери почињемо да славимо, заправо оно што даје одреднице и садржај нашем животу. Зато је позвао верне Ердеча да Бадњак који гори не буде само ватра испред храма, већ да у овој ноћи пре свега ватра вере пламти у нашим срцима љубављу према Богомладенцу чије рођење исчекујемо.

Након празничног Бденија, за све верне је приремљена грејана ракија, а посебни гост је на Бадњој вечери у Ердечу био градоначелник Града Крагујевца г.Верољуб Стевановић.

ђакон Мирослав Василијевић

фотографије:

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1934&Itemid=1

[Guest]

СВЕЧАНО ПРОСЛАВЉЕН БОЖИЋ У МЛАДЕНОВЦУ

7. јануара 2011. године у Светоуспенском храму у Младеновцу, а у присуству великог броја верника на Евхаристијском сабрању, свечано је прослављен један од најрадоснијих и најзначајнијих празника за целокупни род људски, рођење Витлејемског Богомладенца Христа.

У раним јутарњим сатима отпочело је празнично јутрење, а у наставку Света Литургија на којој је началствовао протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић уз саслужење братства храма Успенија Пресвете Богородице.

Старешина храма прота Драгољуб Ракић, после причешћивања свештенства прочитао је Божићну посланицу Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја и свим присутнима честитао Рођења Богомладенца Христа уз радостан Божићни поздрав мир Божји Христос се Роди.

Након прочитане посланице Светој Чаши приступио је велики број верника и деце школског и предшколског узраста.

Ове године по први пут је организовано ломљење Божићне чеснице чији донатор је било предузеће за производњу хлеба и пецива ''Маковица'' у Младеновцу.

Чесница која је тежила око 60 килограма и у коју је по нашој традицији приликом припремања стављен и скроман поклон (златник) преломљена је испред Светоуспенског храма у присуству великог броја верника.

Златник је пронашао Слободан Радојевић из Младеновца.

Након ломљења чеснице сви присутни испуњени благодаћу Витлејемског Богомладенца Христа у миру су се разишли својим домовима да са својим породицама у молитвеном расположењу проведу најрадоснији хришћански празник Божић.

јереј Ратко Аврамовић

фотографије:

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1935&Itemid=1

[Guest]

ПРОСЛАВА БОЖИЋА У КРАГУЈЕВАЧКОЈ САБОРНОЈ ЦРКВИ

Празник Рођења Христовог – Божић објавио је читавом свету да је помирено небо са земљом и да је “Бог толико заволео свет да је и Сина Свога Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни.” (Јн.3,16).

Као некад безазленим пастирима, који су представљали стари Израиљ тако и нама данашњим хришћанима новом Израиљу, анђео Божији “јавља радост велику која ће бити свему народу” (Лк. 2,10). Ту радост донео је на свет Оваплоћени Бог – Христос који се родио да подигне палог човека и да га обнови у своме лику.

Овом небеском радошћу испунила су се срца и озарила лица верног народа Крагујевца окупљеног у Саборном храму о празнику Рођења Господа нашег Исуса Христа. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован уз саслужење свештенства и верног народа. Зраке неба на земљи пренео је у домове широм Србије Јавни сервис Радио Телевизије Србије и тако се укључио у јавну службу Народа Божијег омогућујући свима који су били спречени да учествују у Светој Литургији да доживе ову радост велику.

Као и сваке године прочитана је посланица Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и отачествених Архијереја.

Након Свете Архијерејске Литургије настављено је заједничарење за трпезом љубави у новом Епархијском двору.

јереј Зоран Врбашки

ФОТОГАЛЕРИЈА 1 - БАДЊЕ ВЕЧЕ

ФОТОГАЛЕРИЈА 2 - БАДЊЕ ВЕЧЕ

ФОТОГАЛЕРИЈА 1 - БОЖИЋ

ФОТОГАЛЕРИЈА 2 - БОЖИЋ

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1936&Itemid=1

[Зоран]

ПОЧЕТАК НОВОГ ЛЕТА ЛИТУРГИЈСКИМ БЛАГОДАРЕЊЕМ У МАРШИЋУ

Епископ шумадијски Г. Јован на дан Обрезања Господњег , Светог Василија Великог – Нове године, служио је Свету Архијерејску Литургију у Маршићу, уз саслужење архијерејског намесника лепеничког Сава Арсенијевића, архијерејског намесника крагујевачког протојереја ставрофора Рајка Стефановића, старешине храма Св. Ап. Петра и Павла у Јагодини Небојше Младеновића, протојереја Спасоја Јанковић и јереја Владимира Ћировића и Томислав Недељковића.

Будући да је према јулијанском календару данас први дан Нове 2011. године, Владика Јован је беседећи верном народу нагласио да је Господ дошао да спаси човека и врати га тамо где му је првобитно и било место. Рођењем Христовим, род људски није више сам. Господ наш је својим доласком осветио време, нас и сву твар и тиме препородио свет. Бог је створио време и човек се пита: „Шта је то време“? Време је увод у вечност. У наше време у коме живимо треба да уведемо Христа. Ако човек нема Бога, онда му је душа мртва. Апостол Павле нас позива да пазимо на време , јер од тога зависи да ли губимо живот вечни или га задобијамо. Ми у храму данас литургијски благодаримо за прошло време и молимо за наредну годину. У овом времену, циљ човековог живота и постојања је произнесен анђеоском песмом: „Слава Богу на висини и на Земљи мир, међу људима добра воља“. Она нас позива да живимо анђеоским животом, творећи мир и напослетку да имамо добру вољу, јер је сретан онај који је са Господом, била је поука Владике Јована верноме народу.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у Маршићу

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Januar2011/marsic14012011.wma

Након одслужене литургије, Владика је обишао радове на изградњи парохијског дома у Маршићу, а потом је у сали маршићке основне школе одржана трпеза љубави.

јереј Владимир Ћировић

[Пантелејмон Нови]

Ј О В А Н

МИЛОШЋУ БОЖЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ,

СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ НАРОДУ ОВЕ ЕПАРХИЈЕ,

БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГ

И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА ВАМА

Сваки народ има људе који га пред светом представљају и који му одређују место међу народима. Ми Срби, на првом месту имамо Светог Саву. За њега се може рећи да није био ни обично дете својих родитеља, ни обичан свештеник међу свештеницима, ни обични црквени поглавар међу црквеним старешинама.

Године 1219. оснива самосталну српску цркву у тренутку када се над Православљем вила црна коб, за време такозваног Латинског царства у Цариграду. За живота успева да српску цркву изузетно организује, да народ и свештенство надахне Јеванђелском науком и својим духом који ће српски народ чувати у вековима под туђином.

Свети Сава је утемељио себе на Личности Богочовека Христа. Христолики наш Светитељ, са светошћу као мером људског достојанства постао је за српски народ историјско опредељење. По томе је он вечно наш и вечно нов али истовремено васељенски, универзални свечовек. Као такав он је доживљаван и приман од српског народа кроз векове.

Све што се догађало са нашим народом током ових осам векова од упокојења Светог Саве, све се то догађало и са светим оцем нашим Савом: када се народ радовао и он се на Небесима радовао, када је народ страдао и он је страдао и састрадавао, када је народ био разапињан и он је био разапињан заједно са Господом својим ради народа свога. Када су у времену, безбожници у име своје богоборне идеологије убијали Име Божије и Бога у људима, убијано је и име Светога Саве као живог сведока Бога Живога међу људима.

Често се и данас чује: ми смо деца Светог Саве, деца Немањића, Лазаревића, Обилића, ми смо потомци светитеља, мученика, јунака и витезова. Добро је што се тога сећамо али то није довољно! И нама би данас Свети Сава рекао: Ако сте деца великих предака, чините велика дела. Потребно је да њиховом вером живите, њиховим идеалима да се напајате: њиховом храброшћу, самоодрицањем, љубављу према Богу и људима. Треба тако да се хватате у коштац са изазовима свога времена и збивањима у њима. Ви живите у другом времену али не дозволите да постанете заробљеници времена која су прошла као ни времена и догађаја која предвиђају самозвани спасиоци и видовњаци. Потребно је да сагледате своје задатке и да их решавате личним трудом, вером надом, љубављу, молитвом, смирењем, праштањем, срцем и душом, као што би их решавали ваши велики преци да су данас међу нама”. А они јесу са нама уколико смо ми на путу Божијем и путу који су нам они прокрчили.

Док смо ишли за Светим Савом, док смо ходили његовим путем, а то је пут Христов, онда смо добро знали и куда идемо и одакле крећемо и где треба да стигнемо, и ништа нас у историји није могло збунити нити престрашити. Нико нас није могао завести на странпутице нити одвојити од пута Истине и Живота. А кад смо Светог Саву и његов пут одбацили, кад смо се од Светог Саве и његовог пута удаљили или када смо га претварали у оно што он никада био није, усамљен и самодовољни геније, онда смо се и ми духовно пореметили и историјски дезоријентисали.

Личност Светог Саве, разуме се, једна је, али, историјски гледано није доживљавана увек на исти начин. Постоје кроз осмовековну историју углавном два приступа Светом Сави и његовом делу. Први је разумевање Светог Саве из њега самога, кроз поистовећење и уподобљење њему, као и преко надахњивања њиме онаквим какав је он био. Други приступ је стварање Светог Саве, да тако кажемо, по својој сопственој слици и прилици. О овом првом приступу, правом и у суштини једином нама вреди, данас, говорити.

Примљен, гледан и доживљаван онакав какав је он стварно био, Св. Сава је несхватљив и незамислив без личности Богочовека Христа и Његове Цркве. Да је Свети Сава првенствено био богочежњива и христочежњива душа, то потврђује цео његов живот, од младалачког бекства у Свету Гору, до дана његовог упокојења у Бугарској. Основна покретачка и преображајна сила његовог ума и срца, његовог бића и делатности, његовог уздаха и молитве, била је светозарна Личност Христова доживљена и доживљавана у Цркви као Његовом Богочовечанском Телу. Христос је за њега истинити Бог и живот свима, како сам записује у Хиландарском Типику. Зато он у истом Типику позива не само у Христу љубљену и духовну браћу своју и оце хиландарске монахе, него све своје по духу и телу потомке, да се уподобе прекрасним трговцима који све своје имање дадоше и купише једини бесцен бисер - Христа.

Свети Сава је као маслиново стабло. Као што маслина столећима рађа дивни плод којим се храни човек тако је и Свети Сава као сверодно маслиново дрво, породио српски род. Израстао је из нашег рода и сабрао себе и свој народ у Христу и сабира га око Христа кроз векове. Свети Сава је пут који води у живот како певамо у тропару.

Заволите Бога као што Он заволе нас! – то је порука Светог Саве српском народу. Он нам и данас поручује да се држимо Христа и Цркве. Да се држимо истине и слободе у Христу. Српски народ је то изабрао јер је то први изабрао Свети Сава определивши се за Царство Небеско. Оставио је царство земаљско и определио се за Небеско али није заборавио и напустио своју земаљску Отаџбину. Вратио се у њу и служио јој, служио Богу и своме народу и тако нас двоструко обогатио: и царством земаљским у коме имамо велелепне задужбине, манастире, светитеље, мученике, праведнике, везујући нас за Царство Небеско.

Св. Владика Николај је казао за Св. Саву да је најлепше српско дете. И ја хоћу да предочим вама, данашњим родитељима, да и ваша деца могу бити најлепша српска деца, само ако то ви, родитељи, хоћете, то јест, ако схватите своју родитељску дужност онако како су је схватили родитељи Светог Саве и ако посветите деци довољно пажње у васпитању и почнете развијати код њих од малена љубав према Богу, љубав према Цркви, љубав према свима људима; према хришћанским вредностима живота: да је живот дар Божији и да је живот леп само када је испуњен хришћанским врлинама и правим вредностима; ако не допустите да вашу децу разврате негативни утицаји било појединаца било улице. Само родитељским васпитањем у духу јеванђелске науке, може свако одвести своје дете на пут којим је ишао Свети Сава, на пут врлина, на пут Христов.

Позивам, данас на Светог Саву, прво себе, па онда вас родитеље, свештенике и учитеље, да ове речи примимо срцу и да их остваримо на нашој деци. Да их остваримо у интересу ваше деце и вас родитеља, на првом месту. Ово од вас не тражим само ја као ваш владика, то од вас тражи данашњи слављеник, Свети Сава. А он то има право да тражи од свих нас јер је он највећи део свога живота посветио деци, настојећи да од њих направи најбољу децу Божију и најбоље грађане наше Отаџбине. Он је у срцима деце српске упалио кандило вере и насуо довољно уља у њега да се не би кандило угасило. Али је оставио задатак да ви родитељи непрекидно доливате уље у кандила вере деце ваше. Не заборавите и не занемарујте своју дужност и аманет Светог Саве. Свети Сава је наш највећи молитвеник и заштитник пред Богом, али не дај Боже, може бити и наш тужилац пред Богом, зависи од тога како испуњавамо његове завете и аманете. Да је ово тако сведочи нам и сам Господ Христос, који је рекао јеврејским старешинама: нећу вас ја тужити Оцу, Има други који вас тужи – Мојсије. Мојсије је највећи син јеврејског народа који не само да се моли за Јевреје, него им је и тужитељ када су непослушни и када раде оно што није добро. Да не да Бог да се тако нешто догоди и са нама. Него, напротив, да обрадујемо Светог Саву тиме што испуњавамо нашу дужност и одговорност како према деци тако и једни према другима, да се Свети Сава обрадује и да се обрадује сам Христос и Спаситељ који жели да се сви ми спасемо и да дођемо до познања Истине и Правде и ~убави Божије.

Нека би ово данашње славље, ово саборовање у храмовима и школама око Светог Саве, било свима нама прилика да се угледамо на њега у изграђивању карактера, образа, свести и савести, знања и мудрости, али пре свега човечности. Зато помолимо се Светом Оцу нашем Сави, нашем, свенародном очињем виду: Поврати нам души вид, једини Световиду наш! Врати душу нашу у Христову богочовечанску чистоту! Светињом нас обнови и светлошћу просвети и сабери! Светитељу Оче Саво, моли Бога за све нас.

Ваш молитвеник пред Светим Савом

Ј О В А Н, Епископ шумадијски.

[Зоран]

СПАСИ ГОСПОДЕ ЉУДЕ ТВОЈЕ И БЛАГОСЛОВИ НАСЛЕЂЕ ТВОЈЕ

На недељно-васкршњој служби 30. јануара 2011. године, учинисмо покрет ка месту равном, ка Господу који је са тог места (Лк зч 93) поучавао народ. Тај наш заједнички труд предводио је Преосвећени Владика Јован шумадијски са 10 торицом свештеника, сабраним професорима и ученицима крагујевачке богословије и присутним верним народом.

На то успињање подсетио нас је у својој беседи координатор одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Синода, протосинђел, Јован Ћулибрк. Он је нагласио да окупљање његово са професорима богословија по благосову Владике шумадијског Јована јесте такође извршавање спомена о успињању српског страдалног народа или боље рећи новомученика из Другог светског рата.

Јереј Немања Младеновић

[Guest]

МАНАСТИР ЈОШАНИЦА-СВЕТИ ПРЕПОДОБНИ И БОГОНОСНИ ЕВТИМИЈЕ ВЕЛИКИ

Дан када наша Света православна црква прославља великог угодника Божијег, у монашким трудовима просијалог - Св. Евтимија Великог, Света и свештена светониколајевска општежитељна обитељ манастира "Јошаница" просљава га и као небеског покровитеља настојатеља те обитељи.

Тим поводом добри Архипастир цркве Божије у шумадији - Преосвештени Г. Јован, Епископ шумадијски, служио је Св. Архијерејску Литургију на којој је настојатеља ове Св. Обитељи високопреподобног игумана Евтимија, произвео у чин архимандрита. У овом торжественом прослављању Св. Евтимија узело је литургиско учешће и бројно присутно свештенство и монаштво као и верујући народ из Отаџбине и расејања - поштоваоци и пријатељи овог манастира.

У пуном манастирском храму, уз предивно појање присутних, Његово Преосвештенство је пререзао славски колач и честитао имендан новопроизведеном оцу архимандриту.

После Св. Литургије, како и древни монашки Устави налажу, сви присутни су у литији прешли из храма у манастирску трпезарију где је, у духу хришћанског гостољубља, настављено ово дивно славље.

По окончању трпезе љубави Његово Преосвештенство је, у библиотеци манастира, присутне укрепљивао беседом о: Студеници, Св. Анастасији - мајци Св. Саве, монаштву у Америци, ново устројеном манастиру у Аризони; на велику радост и духовну корист присутних.

Братство манастира

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у манастиру Јошаница и фотографије

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1971&Itemid=1

[Guest]

ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ДРАЧИ

На дан преподобне Ксеније Римљанке и Светог мученика Вавиле 6. фебруара 2011. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драчи, уз саслужење Архијерејског намесника крагујевачког протојереја – ставрофора мр Рајка Стегановића и јереја Драгана Поповића.

Лепо време праћено топлим сунчевим зрацима обасјало је све оне који су дошли да учествују у недељном  литургијском сабрању, у светињи која је током  XVIII и XIX века била значајан културни и духовни центар овог дела Србије.

Литургијом је началствова Преосвећени Владика Јован, а верном народу се после прочитаног Јеванђеља обратио отац Рајко Стефановић.

Беседа протојереја-ставрофора Рајка Стефановића у манастиру Драча

Позната јеванђелска прича о царинику Захеју који је убирао порез од Јевреја за потребе Римског царства, врло лако се може кроз поуку применити у нашем животу. Из приче сазнајемо колика је и каква  Љубав Божија, и колика је величина покајања човековог. Кроз сусрет малог Захеја и Христа, односно кроз сусрет Бога и човека, ми гледамо и доживљавамо преображај целокупног човечанства, истакао је отац Рајко у својој беседи, наводећи многобројне примере из Светог Писма, оних људи који су после обраћања Богу, заиста постали, прави и истинити следбеници Христови.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1974&Itemid=1

[Guest]

О СТВАРИМА ПРИВАТНИМ (DE REBUS SUIS)

Свети Григорије Богослов

МОЛИТВА И ЗАВЕТ МАТЕРЕ ГРИГОРИЈЕВЕ

Теби ме је мати моја на дар принела још док ме је у утроби носила, оног дана када је у жељи да мушко дете на коленима придржи, попут свете Ане овако прозборила (1 Сам, 10-18): „О, да ми је да мушко чедо угледам, а ти, Христе владару, задржи плод трудова мојих у околу своме!“ Тако она рече, и ти је, Боже, услиши, затим дође онај сан божански и име јој донесе, а онда јој ти сина подари. После ме она, по закону твоме, принесе на дар као новог Самуила – ако сам то икад био. А сада се бројим међу луде и неваљале синове часног слуге твога Илија (1. Сам. 2, 12); они чисте жртве скрнављаху у безумљу своме, похлепним рукама грабећи из судова и лонаца Божијих, и зато тежак крај живота дочекаше. Но мати моја бољем се надала, и зато је део порода свога теби посветила; руке моје она је на свете божанске  књиге положила и загрливши ме овим речима ми се обратила: „Неко је већ пре мене привео олтару сина свог љубљеног, Богом поклоњеног, и жељног да у светој жртви учествује – одличан отац, одличног сина – касно рођено чедо Сарино, почетак и корен лозе будуће, плод наде и обећања Божијег – тај свештеник беше Аврам, а јагње дични Исак – тако дакле и ја, као што сам обећала, тебе, дар живи, Богу поклањам. Да ми ти испуниш наду мајчинску! Јар ја сам тебе, чедо, измолила и сада се молим да се достојним покажеш. То ти, сине, часно наслеђе остављам, сада и овде и све до послетка. А што је од послетка, то је далеко најбоље.“

То је мати моја желела. Ја се још као дете прклоних њеним жељама, и нежна душа поче показивати знаке побожности; сам Христос постави на њу печат сигурносни, јер он отворено са мном, слугом својим, разговараше, он ме усмери ка девичанству миломе, плот моју заузда и у мени подстаче жарку љубав према мудрости Божанској и животу монашком – а то су првине живота будућег где нема чежње за телом, оним од ребра створеним, што се натраг телу своме привија и речима лукавим на горко искушење наводи, него је свака жеља чиста Богу упућена, јер је цела од Бога и потекла, и где се човек не растрже између жене своје и Христа. А он је мене, и оне боље од мене, упутио путањом тесном, путањом без повратка и тешко проходном, ка вратницама узаним кроз која мало њих пролази, водећи мене, од земље начињеног, ка Богу нерођеном, мене из смрти до непропадљивости, и не само онај део мене што представља обличје Бога великога, него и помоћника његова, тело и кости све он је за собом повукао, као што магнетни камен привлачи гвожђе усијано.

НА ПУТУ УЗАНОМ ИСТРАЈАТИ НИЈЕ ЛАКО

Авај мени јадноме! Авај, душо, што си тешке јаде и невоље искусила! Авај, смртници ништавни и разметљиви! Уистину, сви смо ми, који смо од мајке рођени, као ветрић лаган непостојани, или ветрић или струја морска у теснацу Егрипскоме што стално правац мења, тако се и ми по земљи вртимо, и дичимо се успесима својим безвредним! Ништа у људском животу не остаје исто до свршетка, ни зло ни добро. А путеви су њихови тик један уз други, па нити рђав човек зна где ће на послетку завршити, нити је доброме врлина његова довека постојана нити рђавштину страх омета и сапиње, а врлину завист. Тако је Христос хтео да се род људски час овамо, час онамо поводи, е да бисмо поглед увис подизали и његову снагу увиђали. И најбољи је онај који равним путем греди и не осврће се на пусти пепео Содома што се затре због блуда у огњу невиђеном, већ журно бежи на брдо високо, далеко од родне груде, да не би као слан камен остао за причу и наук нудућим нараштајима (Пост. 19).

А ја са патњом мојом, жив сам сведок неваљалштине људске. Кад сам био дете, док је у грудима тек само мало памети било, ја сам пажљиво пратио ту мајушну сенку разума, поштовао сам добре обичаје и лепо сам напредовао сигурним кораком дуж пута царског ка оном престолу што блиста у висини. Сада, пак, кад сам знање изучио и кад се крају живота приближавам, ја се једним кривим путем тетурам, несигуран на ногама као да сам се вина напио. Уморан сам и отежао од сталне борбе са змијом вијугавом што из потаје, а и отворено, вара и поткрада дух на свако добро усредсређен. У једном тренутку мисли своје Богу окрећем, у следећем сам опет увучен у зли вртлог животни; овај свет пространи је већ велики део душе моје оштетио. Но, ипак, иако сам црном и злокобном тамом окружен, јер непријатељ мој свој мрачни отров око мене разли, баш као што сипа морска испод воде бљује, ипак ја још толико имам разума и увида у оно што је најважније, да знам ко сам и колико је далеко мета до које желим да доскочим – а где, међутим, јадан лежим јер се на земљу оклизнух, или, боље, испод земље упадох у бездане доње.

Мени нема лека ни утехе, не поводом се за речима што иду на вољу злим страстима, не радујем се кад видим колико су други покварени, као да сам ја најбољи. Та, зар је икакво задовољство човеку који се превија од бола од ране мачем задате, да види да се други рањеници још теже муче?! Или каква је вајда неваљалима од неваљалства оних што су још гори?! С друге стране, добар човек је на добитку кад наиђе на бољег од себе, а исто тако и рђав. Који може да види, слепима је од помоћи. А злим делима се радовати, то је врхунац наваљалштине. Још кад неко врхунског неваљалца држи за одличног човека, то ме јако боли, то је туга скривена у срцу моме. Боље је да одличан човек важи за рђавог, него да неваљалац ужива добро име, и од доброга похвалу да прима, као гроб лажљиви што изнутра смрди од лешева трулих и плеснивих, а споља се блиста свеже окречен и лепим бојама офарбан.

Чувајмо се од оног ока великог што види и под земљом, и у бездану морском, и што год је у дубини ума људског. Време ту ништа не значи, пред Богом је све увек присутно. Па како би се ико могао надати да своје неваљалство сакрије?! И где ћемо се ми сами сакрити на дан суда?! И ко ће да нас брани и заступа?! Како ћемо измаћи оку Божијем кад ватра очиститељна почне да суди и процењује заслуге свакога од нас, гутајући злобу као сламу и плеву ваздушасту. Од тога ја стрепим и плашим се и дању и ноћу, да у злобу и неваљалство не западнем, јер видим како ми душа – некад само Богу окренута – сад све више ка земљи се спушта и у корак иде са оним прахом од кога жељах да утекнем.

ПОРЕЂЕЊЕ СА БУЈИЦОМ КОЈА НОСИ И УНИШТАВА НЕКИ СТАРИ ПЛАТАН

И као кад брза матица набујале реке свом силином груне у обале и до корена уништи неки стари платан бујоносни, или виту оморику, и прво му све жиле и корење разлабави и на саму ивицу га насади – док још танке жилице за земљу пријањају - , а онда га стргне са литице и тресне усред вртлога усковитланог, уз тутњаву громовиту, па га собом повуче и препусти на милост и немилост хридинама; ту у мутљагу, без престанка шибан кишом, он труне и као бедни патуљак надомак обале лежи – баш тако и моју душу, док је још цветала љубављу према Христу владару, страшни непријатељ жестоко нападе, на земљу је оборио и сасвим уништио; оно мало што је преостало, то сад овде онде блуди и потуца се. До Бога је, хоће ли је опет на ноге усправити. Он је нас створио, кад још нисмо постојали; он ће нас, кад се будемо растурили, опет саставити и у други живот превести да се суочимо, неки са огњем, неки са Богом источником светлости. Да ли са Богом, и да ли сви, коначно? О томе другде.

МОЛИТВА ЗА ОЗДРАВЉЕЊЕ ТЕЛЕСНО И ДУХОВНО

Христе владару, ако ме зли људи и зову мртвацем и кукавицом, и из потаје ми се ругају, и вртећи главом моме јаду и беди се смеју, ти немој допустити да ме руке њихове у борби савладају; најпре ме учврсти опет у надама небесним, а онда у душу моју угашену кани малу капљу уља, да подстакне светло у светиљци ожеднелој, да се пламен опет дигне и процвета светлост обновљена, те да се удостојим живота у светлости. Друго, ишчупај из мене – о, да ми је да лакше продишем! – и пусти да вихор однесе све муке и невоље којима си сасвим укротио срце моје; не знам да ли то кажњаваш моје грко незадовољство, или можда покушаш да ме као ждрепца укротиш болним ударцима и гонећи ме по стазама врлетним и непроходним; или хоћеш да зауздаш неку надутост духа мога – бива то, да људи благочестиви али не много озбиљни, од доброга Бога злу разметљивост покупе; или, пак, желиш, о Слово спасоносно!, да моје невоље за наук роду смртноме понудиш, да замрзне неваљалство у животу, јер живот је овај непостојан и свима невоље доноси, добрима као и неваљалима, и да се што пре окрену животу другоме, оном трајном, што се не растура, и што га благочестиви зову животом бољим.

Но, свако добро и зло, све што смртницима за наук служи у животу превртљивом, све је то део мудрости предубоке; кроз тебе, Слово, све на добро бива, макар ми ништа и не разумели у задриглости ума нашега. Ти мудро рукујеш кормилом свемира, управљаш га тамо и овамо, и усмераваш пловидбу нашу преко широког узбурканог мора и између претећих хриди овог непоузданог живота. А ја, ево, болан и жалостан, и свакаквим невољама опхрван, колена своја теби приклањам. Пошаљи што пре Лазара, да овлаженим прстом освежи језик мој од ватре осушен, да ме бездан не прогута, да ме Аврам не избаци из великог крила свога – мене пребогатог у патњама (Лук. 16, 19-31)! Пружи руку своју свемоћну, дај лека од болести, покажи на мени моћ чудеса и знамења, као некад! реци нешто, и течење крви нека намах престане (Мар. 5, 25-29). Реци, и нека дух легеона махнитог у крдо свиња уђе и у море упадне, далеко га било (Мар. 5, 2-13)! Одагнај од мене губу ружну (Мат. 8, 1-4), дај да светлост продре у очи моје што не виде, и да уши моје звук послушају (Мар. 8, 22-26); Мат. 11, 5; 15, 30); подигну руку моју усахлу, смрви ланце којима је језик мој окован, учврсти ход ногу мојих ослабљених (Лук. 6, 6-11; 1, 64). Корицом хлеба ме насити; умири море узбуркано (Мар. 6, 46-51), засијај од сунца сјајнији. Ојачај удове отежале, васскрсни мртваца усмрделог (мат. 11, 5; Јов. 11, 44). Немој мене, бесплодног, као смокву ону на први поглед осушити (Мар. 11, 12-14).

Разни људи, Христе, у различита се помагала уздају, неки у крв своју и порекло, неки у прах телесни, неки у понос и успех краткотрајан, неки, опет, жуде за другом каквом помоћу ништавном; ја једини окренут сам теби једном, о Цару над царевима! Ти свиме управљаш, ти си мени снага највећа. Јер нема мени ближе супруге, да јаде неизлечиве растера и да ме у жалости утешним речима окрепи; нема деце миле, да се њима поносим – деца су човеку ослонац у старости, њиховим младим стопама он пут свој наставља; нема браће и сестара, нема пријатеља, да у њима уживам. Брата и сестру однела је злосрећна судбина; пријатељи моји, мирног живота љубитељи, дрхтали су на најмању опасност која би другоме запретила; то ми је сва радост била – као јелену жедном кад се нађе близу извора воде хладне – јер то су били људо одлични, христоносиви, који су плот превазишли још док су на земљи живели, пријатељи Духа исконског, богослужитељи честити, неожењени, од света одвојени. Али и они се сад сукобљавају по твом питању, један је заузео овакав став, други онакав, а претерана ревност у вери раскинула је поверење и склад међусобне љубави од које сад само име остаде. То је као кад човек прво утекне некако од лава, па налети на подивљалу мачку, но и њу успе да избегне, па онда сав срећан у кућу своју улети и руком се на зид наслони, па одатле неочекивано искочи змија и уједе га, - тако и мене патње безбројне опседају и нема ми лека ниоткуда, што год да пронађем, још је горе и болније. На све стране сам гледао, у свакаквим околностима сам се патио, но, опет, Блажени, од тебе сам кренуо и ка теби опет поглед окрећем, одбрано моја, Сведржитељу, Нерођени, ти си Почетак и Отац почетка – Сина бесмртнога, Светлости велике од чисте светлости што се прелива из једнога у једно, а што се речима не да исказати! Сине Божји, Мудрости, Цару, Слово, Истино, Слико лика првобитног, Природо једнака Родитељу своме, Пастиру, Јагње, Жртво, Боже, Човече, Архијереју! Душе, који од Оца исходиш, Светлости ума нашега, који чисте посећујеш и човека богом чиниш, смилуј се и дај да у годинама које долазе и овде и у будућем животу учествујем у свеколиком Божанству и да те кроз песму теби пријатну у радости славим.

КОМЕНТАР ПРЕВОДИОЦА

Сдржина Григоријеве песме De rebus suis израста из јеванђеоске теме о двама вратима и двама путевима („Уђите на уска врата, јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, а много их има који њим иду. Као што су уска врата и тијесан пут што воде у живот,  и мало их је који га налазе“, Мат. 7, 13-14). Одатле Григорије прелази на историју свога живота и животних идеала. Од младости своје он је увек и свесно тежио ка вратима уским, али му се није дало да неометано стигне до свог циља, разне животне бриге, породични проблеми, идеолошке борбе у оквиру Цркве, а онда и његова лична старост и болест, као да су се сви заверили да га на силу одвуку од доброг пута и лише га коначне награде којој се увек свесрдно надао. Сад када је остарио и оболео (мождани удар?), душа његова напаћена почела је да посустаје; духовна ватра и преданост која му је једном приликом, у раној младости, била омогућила чудесни успон и директну спознају Свете Тројице, сада је ишчилела. Тај умор душевни – физичка болест с њим се не може ни поредити – то му од свега најтеже пада, али га истовремено и подстиче да отворено о свом стању говори да би тако помогао другима који се можда налазе у сличној ситуацији. Јер упркос свему, он не губи наду у помоћ и спасење, и усрдно моли Христа да му подари веру чисту и делатну, као некад, и да му дозволи да неосуђено прође кроз врата уска у вечни живот.

Превела Челица Миловановић

Migne, PG 37, coll. 969-1017. Превод на енглески, у: D. M. Meehan,  Saint Gregori of Nazianzus:  Three Poems, Washington, D. C., 1987.

Свети Григорије Богослов

ЕПИТАФИ ВАСИЛИЈУ ВЕЛИКОМ

Када је дух Василијев богоносни ухитила

Тројица – Василија који је одасвуд бежао радосно,

Тада је сва војска небеска, видећи га од земље узлазећег, ликовала

А сваки град Кападокијски заплакао /жалосно/.

И не они само! Сав свет велики је ускликнуо: Проповедника нема нам,

Онога нема, који је повезао све узама мира /сам/...

Један Бог, који на висини царује.

Једног достојног архијереја

Наш је век видео – тебе, Василије...

О митови, о заједничка дружбе обитељ, о, Атино драга!

О драгоцена могућности божански живот да се води!

Знајте: Василије је на небу што и жрљаше /та снага/,

А Григорије, на устима узе носи, и по земљи ходи.

Велика Кесаријаца похвало, Василије свети!

Твоја реч гром је, а муња живот твој!

Али и тиостави свештени престо, јер тако се изволело хтети

Христу – да би те што пре у небеских сила учврстио збор.

(PG 38, 72-74. Превео с руског Никола Стојановић)

ИЗ КАНОНА СВЕТОМ ГРИГОРИЈУ БОГОСЛОВУ ТЕОФАНА НАЧЕРТНОГ

Ум Владике творећи, плотске страсти си зауставио и пријемчив бивши за божанска озарења, јединога Бога у три Лица, просветлио си нас да почаствујемо, Григорије.                       

(песма прва)         

Велегласни проповедник благочешћа, и по добру познат богословља богослов, ризница боговиђења обилно нам се нуди и раздаје нам штедро неотуђиво богатство.

(песма трећа)

Твојих речи божанско возглашавање и божанствена благодат догмата, као хитрост муње сву обиђе земљу, Тројицу у Јединици, Јединици у Тројици да се клањамо, Богослове, богословствујући и учећи нас.

(песма пета)

Да часне Тројице осијање обогаћује ум, оче, појаснио си као неупрљано и новоочишћено огледало, великим уздржањем га начинивши. Стога си се показао најбоговиднији божанским јављањима.

(песма шеста)

Тајник триипостасне једноначалности и Божанства суштог у Тројици, у врлине обучен бивши, показао си се Тројични Богослов, свеблажени...

(песма осма)

Зором трисветле светлости, од једног Божанства настале, осијаван, спаси оне који ти са вером поју и богословљем својих догмата им светли.

Добро си путовање завршио подвизавајући се за началну Тројицу и обожење као богослов добио си, и испуњење твоје Божанске жеље достојно си добио, Цркава добри украсе.

(песма девета)

ИЗ КАНОНА СВЕТОМ ГРИГОРИЈУ БОГОСЛОВУ КОЗМЕ МАЈУМСКОГ

Богонаписане таблице, у мрак ушавши некада Мојсије прими, а ти у уму поставивши богопријатну трпезу, Бога си умолио.

(песма прва)

У несхватљиви ушавши мрак и као из камене пећине угледавши леђа, помешану материјалну природу са нематеријалном и несливеног мишљења био си благовесник, Христов угодник...

(песма трећа)

Не бивши потопољен разумом и до дна испитавши дубине Божије и одатле бисер стекавши Владичин, и ћутање као реч, најприличније си поставио, Григорије

(песма шеста)

Тебе, који си стару одежду законског Писма растргао и нашао у њему божанску и тајанствену доброту, Божанског Духа Писмо нам протумачивши, триблажени оче, величамо.

(песма девета)

Превео с руског Никола Стојановић

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1975&Itemid=1

[Guest]

ЕГОР СТРЕЉНИКОВ - руски гуслар

академски образован музичар који је извођач руског народног епоса

и народних духовних песама и балада

уз традиционалнe жичане инструменте:

гусле (подсећа на цитру) и каљоснују лиру (налик на харди гарди)

---------------------------------------------------------------------------------------------

Један је од најбољих интерпретатора древног музичког предања које открива саме корене руског идентитета...

---------------------------------------------------------------------------------------------   

Рођен је у Украјини 1964. године. Желео је да студира гитару у Санкт Петрбургу, али га је стицај околности одвео у Велики Новгород. Тамо је отишао као туриста и случајно чуо ансамбл руских гуслара. Био је очаран. Наредне године посветио је изучавању тог древног инструмента у школама Новгорода и Пскова. Пет година је похађао мастерклас у Москви код чувеног Димитрија Локшина, најбољег руског гуслара. Временом открива невероватно инспиративну и изузетно богату ризницу старог руског народног стваралаштва израженог у епским и духовним песмама, те се опредељује да оне буду окосница његовог репертоара. Јегор је и професионални црквени звонар. Своја музичка умећа са звонима, извесно време је изводио у московском Свето-Даниловском манастиру (резиденцији руског Патријарха) и у Кремљу, где је звонио на звонику Ивана Великог. Осим наведеног, бави се и црквеним певањем, нарочито унисоним, мада му ни хорско није страно. Са неколицином својих ученикâ гусларâ, оформио је ансамбл Жива вода (Живая вода), а објавио је и неколико албума са Митјом Кузњецовим, такође врсним интерпретатором древне руске вокално-инструменталне музике. Неки од Јегорових ученикâ, основали су сопствени ансамбл под називом Ладони. Међу његовим ученицима има и православних свештеникâ који су осим доброг музицирања, савладали и вештину прављења гусалâ. Учествовао је на многим фестивалима духовне и традиционалне музике. Сарађује са фолклорним и православним музичким групама, којима се допада његов репертоар. Путује широм Русије и обучава децу школског узраста свирању гусалâ. Тако на Уралу у Оренбургу има своју малу, повремено активну, школу. Учесник је, небројено много путâ, добротворних концератâ у болницама, затворима, старачким домовима, институцијама за незбринуту децу и хуманитарним центрима. Пре шест година први пут је боравио у Србији и после посете Косову и Метохији одржао је, на иницијативу православне Црквене општине Футог, у КИЦ Младост у Футогу, добротворни концерт ,,Руси за децу Косова“.

Садашња његова посета Србији има за циљ да упозна нашу музичку публику са древном руском музиком. Затим, да се упозна са српском традиционалном музиком, као и извесним музичарима који трагају за истим флуидом у нашем музичком предању, те да кроз упознавање с њима дође до размене посетâ; до дубљег повезивања и истраживачког рада, који може допринети обостраном култивисању и оплемењивању. Стога, свакако да је на корист, на било који начин, узети учешћа у овој замисли, било истраживачким радом или једноставно слушањем.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1976&Itemid=1

[Guest]

ЈЕВАНЂЕЉЕ НАМ ЗАПОВЕДА - ЖИВИТЕ ЖИВОТОМ ДОСТОЈНИМ БОГА

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је 07. фебруара 2011. године на дан Светог Григорија Богослова Свету Архијерејску Литургију у крагујевачком насељу Грошници, уз саслужење архијерејског намесника лепеничког протојереја-ставрофора Сава Арсенијевића, протонамесника Александра Јовановића, јереја белушићког Огњена Гребића, пензионисаног свештеника Драгослава Степковића и ђакона Небојше Јаковљевића.

Дан Светог Григорија Богослова у овој црквеној општини обележава се као слава малог храма. У беседи на 16. зачало Јеванђеља по Јовану Владика Јован је рекао да све што је Бог створио, створио је за вечност. Човек се спасава животом у Христу и Духом Светим, а то спасење се односи и на творевину која се спасава кроз човека. Као што Ап. Павле каже: “Сва творевина уздише...“ за човеком који треба да је узведе Богу, да је Бог спасе. Говорећи о импозантној личноси Светог Григорија Богослова кога с правом називамо „Учитељем Васељене“, Владика је позвао да се угледамо на њега , као што се он угледао на Истину . Mи требамо да будемо у Истини, да прихватимо речи Господа нашега и Спаса Исуса Христа: „Ја сам Пут, Истина и Живот“, jeр заповест Јеванђеља је да живимо животом достојним Бога.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у Грошници

Посебан тон Архијерејској Литургији дао је Хор Св.Владике Николaja Српског“ из Старе Пазове, којим је дириговала професор музике на Београдском Универзитету г-ђа Тамара Пајдић. Након одслужене Литургије, Владика је пресекао Славски колач, а народно весеље је настављено у парохијском дому у Грошници, извођењем неколико пригодних нумера: „Оро се вије“, „Крај манастира“ и „Српкиња“ Исидора Бајића.

ђакон Мирослав василијевић

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1977&Itemid=1

[Зоран]

СЕМИНАР О ОБРАЗОВАЊУ О ЈАСЕНОВЦУ ОДРЖАН У КРАГУЈЕВЦУ

У организацији Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве и благословом и гостољубљем Преосвештеног Епископа Шумадијског г. Јована, те сарадњом управе Спомен-парка Крагујевачки октобар на челу са директором Владимиром Јагличићем, 29. и 30. јануара 2011. године одржан је трећи семинар о образовању о Јасеновцу.

Семинар су похађали сарадници Одбора за Јасеновац, као и наставници и представници богословија Српске Православне Цркве, у којима су већ дужи низ година обавезна предавања о страдању у Јасеновцу, који је само символ свеукупног страдања у Другом светском рату и других страдалних места где је српски живаљ мучен и убијан али где су и просијали наши Новомученици.

На почетку, у име Одбора и организатора присутнима се обратио координатор Одбора за Јасеновац протосинђел Јован (Ћулибрк), укратко представивши програм семинара и његове учеснике, те подсетивши све о јасеновачкој жртви, српском Новом Косову и страдању. Затим је семинар благословио домаћин, Епископ Шумадијски г. Јован, подсетивши на то да су Шумарице свештено место града Крагујевца, и да смо дужни да у своје животе вратимо сећање и памћење на све страдале из рода нашег. У име града Крагујевца све је поздравио г. Добрица Миловановић, потпредсдник општине, а након њега се обратио г. Ненад Ђорђевић, директор Музеја жртава геноцида. У име гостију из Спомен-установе Јад Вашем из Јерусалима све присутне је поздравила госпођа Хава Барух из Међународне школе за образовање о холокаусту.

У радном дијелу семинара први је узео учешћа Њ. Е. Александар Конузин, амбасадор Руске Федерације у Републици Србији који је говорио о фалсификовању историје Другог светског рата, као и о Предсједничкој комисији РФ установљеној да се бори против те појаве. "Други светски рат не смје да буде предмет политичких спекулација. Данас није неопходно да се поједностављује и украшава историја. Свака држава антифашистичке коалиције следила је своје циљеве, имала сопствене националне интересе. Узајамно поверење ради постизања истог циља градило се тешко. Па ипак савезници су успели да превазиђу разногласје да би постигли заједничку победу. Њих је обједињавало управо схватање да се злу мора супротставити заједнички, не допуштајући никакве сепаратне споразуме," рекао је амбасадр Конузин. После њега је о логору Сајмиште говорио сарадник Института за савремену историју др Милан Кољанин, а предавањем о сличностима и разликама појмова холокауст и геноцид Јифтах Ашкенази из Јад Вашема је окончао прву сесију.

На послеподневној сесији прво је говорила госпођа Барух, са темом "Значење ослобођења Аушвица 1945. године - у своје време и данас", да би са својим колегом Ашкеназијем у наставку излагала на тему "Повратак у живот - образовање путем књижевности и уметности". Последње предавање првог дана семинара било је г. Ненада Ђорђевића, на тему „Крагујевачки октобар", тј. о страдању народа у Крагујевцу, Шумарицама и околним местима октобра 1941. године.

Други дан семинара почео је Светом архијерејском литургијом коју је служио Преосвештени Владика Шумадијски са свештенством и народом у цркви Светога Саве у насељу Аеродром, у комплексу Богословије Светог Јована Златоустог. Верном народу се обратио протосинђел Јован (Ћулибрк), истумачивши дневно Јеванђеље и поделивши са вјернима овог града живу успомену и сећање на све пострадале из српског рода истакавши да ти мученици чувају нас а не ми њих, и да са њиховим помињањем ми већ овде и сада предокушамо заједницу вечног памћења и незаборава љубави Божје која нас греје и осветљава нам пут којим треба да идемо и као народ да постојимо молећи се својим светим прецима и страдалницима. После литургије у згради Богословије Светог Јована Златоустог је била приређена трпеза љубави за све, гостопримством ректора ове школе оца Зорана Крстића.

Предавања овога дана отворио је Њ. Е. Артур Кол, амбасадор Државе Израел у Републици Србији, који је говорио о значају образовања о холокаусту преко страдања своје породице, пореклом из Трансилваније. Након њега је на тему "Како размишљамо о Јасеновцу", говорила др Кринка Видаковић Петров, супротставивши идеолошки и предањски начин памћења. О страдању Рома на Доњој Градини подсетио нас је др Драгољуб Ацковић, да би последње предавање било "Логор смрти Јадовно и рад Удружења Јадовно 1941" које је имао др Душан Басташић из Бање Луке.

Семинар је сумирао протосинђел Јован (Ћулибрк) који се захвалио свим учесницима семинара, како наставницима богословија и сарадницима Одбора за Јасеновац тако и представницима бројних других институција које се баве питањем страдања у Другом светском рату (Меморијални центар Јасеновац, Народни музеј Краљево, Удружење Јадовно 1941, итд). Затим је предочен рад Одбора за Јасеновац током прошле године као и главни прави развоја у проучавању страдања у Другом светском рату и у сећању на њега. Нарочито је наглашен значај празновања Новомученика Јасеновачких као и чињеница да је ове године седамдесетогодишњица почетка рата у Југославији, Грчкој и СССР-у, што нас обавезује на обележавање више значајних датума и места страдања.

На крају, учесници семинара су се још једном помолили Новомученицима Крагујевачким и Јасеновачким, и разишли се како би и свим људима добре воље указали на велику и свету жртву оних који су пострадали за свој народи тако себе уписали у књигу вјечнога живота.

А. Вујовић