Oduševljenje Hristom kod svetitelja

[fsa]

Тугује душа моја за Господом и са сузама Га тражим. Како да Те не тражим? Ти си први потражио мене и дао ми да се насладим Духом Твојим Светим и душа Те је моја заволела.

Господе, Ти видиш тугу моју и сузе... Да ме ниси привукао Својом љубављу не бих Те овако тражио, али Дух Твој дао ми је да Те познам и душа се моја радује што си Ти мој Бог и Господ и до суза тугујем за Тобом.

 

***

 

О Господе, колико много волиш створења Своја. Душа невидљиво види Твоју благодат и са страхом и љубављу топло Ти благодари.

Братијо моја драга, са сузама пишем ове редове.

Упознавши Духом Светим Бога, душа не престаје да се у сваком тренутку диви Његовом милосрђу, величини и моћи. У души пак, која још није стекла смирење, него га тек стиче, догађаће се сталне промене: час ће бити у борби са помислима и нигде неће налазити мира на земљи, час ће опет бити слободна од грешних мисли и сагледаваће Господа и разумеће љубав Његову. Стога је Господ и рекао:

Научите се од мене јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим.

Ономе ко се не научи смирењу, љубави и незлобивости, Господ неће открити Себе. Душа која је познала Господа Духом Светим и која је рањена љубављу Његовом, не може ни за тренутак да Га заборави. Као што болесник стално мисли на своју болест, тако се и душа која љуби Господа увек сећа Њега и Његове љубави према целом роду људском.

 

***

 

Господ нам је наложио да Га љубимо свим срцем и свом душом. Али, како ћемо љубити некога кога никад нисмо видели и како да се таквој љубави научимо? Господ се познаје по Свом деловању у души. Када нас Он посети, душа зна да је неки мили Гост дошао ка нама, а када оде, тугује за Њим и са сузама Га тражи: "Где си, Светлости моја, где, Радости моја? Миомирис од Твог присуства још се осећа, али Тебе нема и тугујем за Тобом, и срце пати. Ништа више не може да ме развесели, јер сам ожалостио Господа и Он се сакрио од мене".

Када бисмо били једноставни као деца, Господ би нам показао рај и видели бисмо Га у слави са херувимима и серафимима и свим осталим небеским силама и светитељима. Али, ми нисмо смирени и зато мучимо и себе и оне који живе са нама.

 

***

 

Моје срце је заволело Тебе, Господе, и зато тугујем за Тобом и са сузама Те тражим.

Ти си украсио небо звездама, ваздух облацима, земљу морима, рекама и зеленим вртовима у којима певају птице, али моја душа је заволела Тебе и не жели да гледа тај свет, иако је он прекрасан.

Само Тебе жели душа моја, Господе. Не могу да заборавим Твој тихи кротки поглед и зато Те са сузама молим: Дођи и усели се у мене и очисти ме од грехова мојих. Са висине славе Своје видиш колико тугујем за Тобом. Немој ме оставити, слугу Свог. Услиши ме када вапијем Теби као пророк Давид: Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој (Пс.50,1).

 

***

Док сам био дете волео сам сав свет и лепоту његову. Волео сам шумарке и зелене вртове, волео поља и читав свет Божији, тако лепо створен. Волео сам да посматрам светле облаке како плове горе по висини. Али, када сам познао Господа свог и кад је Он запленио моју душу, све се у њој изменило и ја више нећу да гледам на лепоту овог света. Сада душа непрестано чезне за светом у којем живи Господ. Као птица у кавезу, тако душа моја тугује овде на земљи. Као што птица жели и отима се да се вине у шуму из свог тесног кавеза, тако и моја душа жели да угледа Господа, јер ју је Он привукао и она тугује за Њим и зове:

"Где обитаваш, Светлости моја? Видиш, са сузама Те тражим. Да ми ниси открио Себе, не бих Те могао тражити овако како те сада тражим. Али, Ти си Сам потражио мене грешног и дао ми да познам Твоју љубав. Дао си ми да увидим да Те је љубав према нама привела крсту и да си ради нас умро на мукама. Дао си ми да разумем да си из љубави према људима сишао с неба на земљу и после, чак до ада. И све то да би људи видели славу Божију.

Сажалио си се на мене и показао ми Своје Лице и сада душа моја чезне за Тобом, Господе, и ни дан ни ноћ ни у чему не налазим мира, већ плачем за Тобом као дете које је изгубило мајку.

Али, кад угледају Тебе, и дете заборавља мајку и мајка своје чедо. Када душа угледа Тебе, заборавља цео свет. Тако и душа моја чезне и тугује за Тобом и не жели да гледа красоту овог света.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/StaracSiluan/StaracSiluan.htm

 

 

 

 

[w.a.mozart]

[fsa]

Не сећам се дана у коме нисам имао божанску утеху. Некада се то прекида, и тада се осећам лоше, па тако могу да схватим како ли тек страшно живи већина људи који утеху не налазе, јер су далеко од Бога. Колико се неко више удаљи од Бога, толико ствари постају теже. Неко може ништа да нема, али ако има Бога, ништа више и не жели! Тако је! Али ако и све има, а Бога нема, мучи се у себи. Стога приђи Богу колико више можеш. Само се близу Бога налази истинита и вечна радост. Трујемо се онда када живимо далеко од слатког Исуса. Када човек од отпадника постане човек, царевић, храни се божанском радошћу, небеском сладошћу, и осећа рајско ликовање, још овде осећа део рајске радости. Од мале рајске радости свакодневно иде ка већој, и пита се постоји ли нешто узвишеније у Рају од тога што овде доживљава. У таквом стању у коме живи, не може ништа да ради. Његова колена се савијају попут свећа од ове божанске топлине и сладости, његово срце поскакује и хоће да сломи ребра да би побегло, јер му земља и земаљске ствари изгледају залудним.

 

Старац Пајсије Светогорац