Бесни демони који бацају камење

[Guest]

БЕСНИ ДЕМОНИ КОЈИ БАЦАЈУ КАМЕЊЕ

A+ A-

 

 

 

Постоји неколико начина на које демони пројављују свој гнев у физичком облику. Један од најкарактеристичнијих начина, забележен много пута кроз историју до данашњих дана, јесте бацањем камења. Демони бацају камење како би повредили оне који су их наљутили.

 

Англосаксонски демони изгледа да су имали посебну склоност ка каменовању. У књизи блаженог Беде "Живот Катберга" помињу се демони који бацају камење. Катберг изјављује: "Колико пута су демони покушали да ме баце наглавачке са високе стене; колико пута су бацали камење на мене како би ме убили." У 10. веку, на Св. Дунстана, ђаво је бацио не један, него два камена. Интересантно је што се први инцидент догодио у цркви, где се демон био намерио да великом стеном усмрти Дунстана и епископа који је био са њим. "Камен је бачен у наступу гнева непријатеља сваког добра." Другом приликом, стена је доспела још ближе, успевши да"обори са главе капу коју је светитељ носио." Занимљиво је да Дунстан оставља овај други камен у цркви, као сећање на неуспелу ђавољу пакост.

 

Демони бацају камење не само на светитеље који су осујетили њихове напоре, да их поразе кроз искушења, већ и на њихове следбенике, који су их разбеснели непослушношћу. Овај пример можемо прочитати у "Алексијади," коју је написала Ана Комнин, кћерка цара Алексија Комнина. Алексије беше позвао вођу цариградских богумила, Василија, на вечеру у царску палату. Током те вечере, Алексије лукаво изнуди од Василија признање богумилске вере, како би га Свети Синод осудио. Ана забележи како након Василијевог исповедања вере, у ноћи пре његовог затварања, он се повуче у малу кућу, коју је Алексије подигао за њега у близини царске палате. У поноћ, његов стражар виде страшну олојну кишу, која се спусти над кућом у којој Василије боравише и изненадни земљотрес који потресе све около и обори црепове са крова. Василије је тада мирно затворио врата и повукао се унутра. Овај догађај је протумачен као да је сатана мучио Василија што је открио његове тајне цару.

 

Сличан догађај забележио је Ричард Чемберлен, колониста из Њу Хемпшира. Године 1682. у периоду од три месеца, невидљива рука бацала је камење на кућу Джорджа и Алис Волтон, разбијајући све прозоре. Ово мучење се настављало и у пољу; каменице су им повређивале руке и ноге, остављајући видне модрице. Джордж Волтон, крчмар у годинама и земљорадник, био је једном приликом погођен директно у леђа. Када се барком упутио са острва где је живео у Портсмут, да пријави оно што му се дешавало, једна летећа стена му је умало "поломила главу."

 

Тајанствено летеће камење се појављивало читавог лета. Више од 100 случајева је пријављено у сезони, увек у вези са Волтоном или неким ко се затекао у његовој близини. Волтон је пријавио да је погођен чак 30 или 40 пута. Када је посетио сина, који је живео у Грејт Беју, стене су полетеле ка њему на пољу, али углавном су удариле у Волтонову кућу. Неке су биле ужарене, као да су тек извађене из пећи, а нека ледене, као смрт, величнине малених облутака или човекове песнице, неке чак велике као човекова глава. Чемберлен је забележио многе друге застрашујуће инциденте и демонске активности унутар и изван куће.

 

Чемберлен је боравио на другом спрату Волтонове крчме и био је сведок свих ових догађаја. Шеснаест година касније, објавио је записе из свог дневника, под насловом "Литоболиа," (грчка реч која значи каменовање) у којој је описао све демонске активности. Пун наслов је веома дуг:

 

Литоболиа или демони који бацају камење. Ово је истинито сведочанство (путем дневника) о разним деловањима паклених духова, или (демонски овлаплоћених) вештица, или и једног и другог, и страшних мука које су они задали породици Джорджа Валтона, у месту званом Велико Острво у области Њу Хемпшир, у Новој Енглеској, пре свега бацајући (невидљивом руком) камење, цигле, опеке свих величина, као и друге предмете, на пр. чекић, дрвене маљеве, мотке и све предмете који су дошли у њихов паклени ум, и то у времену од три месеца.

 

Постоји неколико објашњења за ове догађаје које је претрпео сироти Джордж Валтон, који је на себи носио повреде до дана своје смрти. Један је да је Волтон, протестант, сам био оптужен за дела чаробњаштва, пошто је оптужио своју комшиницу Хану Джонс да је вештица. Та оптужба била је резултат имовинског спора. По Чемберлену , Хана Джонс љутито је рекла Волтону да "никада неће уживати мир на земљи." Њен коментар је узет као вештичија клетва, и према томе, доказ да је њено вештичарење вероватно призвало демоне, који су бацали камење. Котон Мадер, моћни пуританац, који је био судија у смртоносном суђењу Салем вештицама, писао је о овом догађају и протумачио га као нешто што је претходило хистерији Салема. Друго објашњење међутим ово види као сложену "провокацију" пуританаца да Волтона истерају из Њу Хемпшира. Валтонови су били неморална породица по пуританцима, и ако треба да се да природно објашњења, ово би могло најбоље да подржи целу причу. Ипак, тешко је објаснити сваки инцидент који се догодио, посебно оне који су се дешавали у кући, и неке натприродне елементе у целој тој причи.

 

У југоисточној Оклахоми, у топлој летњој ноћи, 15. јуна 1990. породица МекВети, Бил и Максина, њихова 18-годишња кћерка Твајла и беба Дизајри, пронашли су олакшање изашавши на двориште, надајући се поветарцу. Без упозорења, камење је почело да лети из мрака ка њима. Под предпоставком да су то локална деца која су се играла, ушли су изнервирани у кућу. Ипак, напад се наставио у наредна 24 сата, при коме су поломљени сви прозори на кући. Живећи у малом граду без полиције, они су овај инцидент истраживали са суседима, али нису пронашли починиоца. Напад се наставио. Једног дана, 50 људи се окупило у њиховој кући како би пронашли кривце. Тако су одлучили да сакупе 50 каменица, да их обележе лаком за нокте и да их побацају у свим правцима око куће, како би лоцирали одакле долази напад. У року од једног минута сво камење се вратило назад. Чак су неки одлучили да баце камење у оближње језеро; чак се и то камење вратило летећи назад...мокро. Било је много других инцидената, који су се догодили и временом је установљено да се духови налазе иза тих активности. На питање зашто се то њима догаша, једини одговор који је госпођа МекВети могла да да био је: "Јер остајемо будни до касно у ноћ."

 

Злогласни Голдфилд хотел јесте напуштен хотел који се налази у Голдфилду, у Невади. Паранормалне активности су биле толико озбиљне да је власник хотела забранио свакоме да уђе унутра због велике вероватноће да би био повређен. Пре него што су људи који раде репортаже о духовима добили телвизијски недељни шоу на Травел каналу, снимили су награђени документарни филм под називом Авантуре духова: они су снимили паранормално истраживање Голдфилд хотела. Током ове истраге један од најбољих паранормалних снимака био је забележен када је једна усамљена цигла на земљи разбила сваки закон гравитације и силовито полетела у ваздух сама од себе, ударивши у супротан зид великом брзином. Виктор Х.С.Квонг, професор на катедри за физику Невада Унивезитета у Лас Вегасу погледао је тај снимак и рекао да би било немогуће повући циглу те величине и тежине таквом брзином без употребе дебеле жице, чији би се одсјај сигурно веома јасно забележио камером. Видео снимак ове анализе може се видети и на снимку испод (Упозорење: снамак је без наслова и садржи неке непримерне речи).

 

 

ВИДЕО

 

(никако не умем да скинем и овде да поставим ако неко зна слободно нек постави)

 

 

 

Завршићемо са још два сведочанства о демонима који бацају камење, а која су забележена у књизи "Савремени Светогорски подвижници", архимандрита Херувима Карамбеласа. У поглављу о старцу Сави, оцу исповеднику, говори се о демонима, који бацају камење на Св. Гори почетком 20. века. Архимандрит Херувим у потпуности бележи ове две приче:

 

 

 

Књига магије

 

Негде на Халки, живот између неких супружника поста неиздржљив. Муж није водио нормалан живот, већ је живео некако чудно, необјашњиво. Његово лице је попримило неки непривлачан изглед. Отпао је од Цркве; није хтео да има ништа са црквеним животом, посебно не са Св. Тајнама. Његова несретна жена покушавала је на сваки могући начин да га врати Богу, али он је био непоколебљив. Коначно, схватила је да мора да преузме тежак корак:

 

"Слушај ме, учинио си ми живот неподношљивим. Ако не одеш да се причестиш на Васкрс, мораћу да те оставим. Биће немогуће да живимо заједно. Желим да Христос влада у нашој породици."

 

Упорност, притисак, претње и срчана молитва ове жене хришћанке није била узалудна. Муж је увидео да својим понашањем може неповратно да уништи своју породицу, своју будућност и буднућност своје деце. Његова душа се потресла, и одлучио је да се врати на светлост.

 

А велика беше тама скривена у њему, јер несрећник беше склопио пакт са ђаволом; овладао је магијом. Ово га је тако упорно држало далеко од Цркве. Схватио је да му је пре свега потребан исповедник. Св. Гора није била тако далеко, и он је кренуо тамо, тражећи праву особу. Пронашао је оца Саву.

 

Како само беше другачији његов повратак кући! Био је душевно обновљен. Уместо збуњености, изгубљености и мрака, видео је нови, обновљени свет. Олакшање и сузе радоснице су сијале на његовом лицу када је завршио своју исповест. Какав мир је осетио, олакшање бремена које је носио. Али било је ту још нешто друго чега се требало ослободити. Испружио је своју руку у којој је држао неку књигу.

 

"Оче, узми и ову књигу. Она је разлог моје пропасти."

 

Била је то књига магије, суштински приручник свих оних који проучавају магију.

 

"Зашто је дајеш мени? Она мора да се спали. Узми и спали је негде далеко одавде."

 

На путу од испоснице до скита Св. Ане, видео је једну велику рупу у стени. И убрзо у њој књига постаде пепео. Јеванђелист Лука је писао о једном сличном догађају: "Они који су се бавили магијом скупише књиге своје на гомилу и спалише." Ватра од тих књига је радост анђелима, а рана демонима. Такве књиге таме и смрада не смеју да круже међу нама.

 

Много му је било лакше и човек је наставио својим путем. Догодило се да је срео о.Илариона, ученика о.Саве.

 

"Пренеси моје поштовање и неизмерну захвалност оцу исповеднику. И реци му да је књига спаљена изнад пећине, овде..."

 

О.Иларион је наставио безобзирно ка испосници. Али када је дошао до пећине, огромне стене почеле су да падају око њега, са великом хуком ваљајући се низ литицу. Престрављен, отишао је до каливије и испричао старцу шта се догодило.

 

"То је дело сатанино, чедо моје."

 

Када се повратио од страха, сетио се да пренесе старцу речи човека којег је срео на путу. Сетио се спаљене књиге. Када му је о.Сава објаснио ко је човек и каква то беше књига, схватио је шта се догодило.

 

Не само да је о.Иларион доживео каменовање. То се дешавало свима који су пролазили покрај тог места. На крају, било је немогуће проћи тим путем. Узнемиравани, оци су затражили помоћ о.Саве. Он је постио, молио се, покропио пећину светом водом и зли дуси су се удаљили. Саветовао је оце да окаче икону Богородице са кандилом у пећини. И пут је поново постао миран као и раније.

 

Данас они који туда пролазе чето застану и запевају "Достојно јест..." Богородици , без страха. Неки оци су нам испричали, међутим, да се ту с времена на време и даље дешавају демонске активности, поготово када пролази послушник који није испунио послушање.

 

 

 

Чудно каменовање

 

Млади пекар из Солуна, Атанасиос, осећао је одбојност према световном животу и намеравао да прими монашки постриг у манастиру Дионисијату. Као искушеник у том манастиру, послат беше у Моноколитис, метох на Св. Гори, како би тамо прошао монашку школу.

 

У међувремену, његови родитељи у Солуни били су огорчени због такве његове одлуке, јер им је био син јединац. Преврнули су и небо и земљу како би га вратили у свет. Нису се устручавали чак ни да затраже помоћ сатане, прибегавајући магији и врачарима.

 

Атанасиос изненада поче да осећа неки притисак, као да му је неко положио велили терет на плећа. И сам је у свом дотадашњем животу имао контакте са магијом , дакле, није био неупућен у такве ствари, и знао је да наслути шта чине његови родитељи. Осећао је бол који је постајао све јачи и јачи. Нешто веома непријатно је висило над њим. Из унутрашње потребе молио се све чешће молитвом Оче наш, болно наглашавајући речи "и избави нас од злога."

 

Братство метоха није ништа наслутило. Једнога јутра, након службе, док су се припремали за послушња, камење је изненада почело да пада на њих из шуме. На њихову срећу и на срећу метоха, није било повређених и штете. Чекали су мало мислећи да су неки пролазници хтели да се мало нашале. Чим су почели са радом, стене су почеле поново да падају на њих. Схватили су да се нешто озбиљно догађа, и потражили су заклон у цркви. Нису се усудили да је напусте, јер чим би изашли, каменовање би опет отпочело. Столице, модле за моначке скуфије, и други предмети летели су кроз ваздух. Пас је летео три метра од места где је лежао.

 

Ускоро, неки полицајци, које су обавестили о свему, дошли су из Кареје. Претресли су терен, пуцали у правцу одакле је летело камење. Коначно, схватили су да ово није дело човека, већ невидљивог непријатеља.

 

Онда је искушеник Атансиос иступио и објаснио узрок свему.

 

"Да бих вас у потпуности убедио," наставио је, "пустите ме да одем сам до црквице Св. Артемија, и видећете да ће камење кренути замном."

 

То се и догодило. Камење је падала свуда око њега, али га није повредило.

 

Након овога, изоловали су га у цркву. Чувар метоха, о. Порфирије, послао је писмо тражећи чамац да га врати у манастир. Од тренутка када је Атанасиос напустио цркву и док се није искрцао у манастиру, страшне ствари су се догађале. Чудно је да се чамджија није онесвестио од страха. "Каменовање није престало ни на отвореном мору. Стене су падале, на срећу брод је прошао без икаквог оштећења." (Гаврило Дионисијатски)

 

Од обале до манастиске порте све је било мирно. И то је навело неке људе да помисле да је све то било привиђење. Одједном, изненадни пљусак камења са оближње куле их је ућуткао.

 

Савет Стараца, који се одмах састао, донео је одлуку да пошаље искушеника богоносном оцу Сави...како би га избавио. Опште уверење отаца беше да молитве о.Саве могу да отерају зле духове.

 

Испосница Васкрсења прошла је кроз недељу дана тешког искушења. У њој се одигравала истинска битка између сила таме и светлости. Чула се непрестана, заглушујућа бука. Огромне стене летеле су са околних литица, преко испоснице, котрљајући се са страшном грмљавином у море. Страшни гласови су узвикивали богохулне речи, узнемиравајући читаву област. А било је и увреда изречених против свих монаха, а посебно духовника исповедника. Сва смрад пакла се пројавила на овом месту.

 

Божји човек, без обзира на своју дубоку старост (била је то последња година његовог живота) предао је себе на велико страдање. Целе недеље није ништа јео, непрестано се молећи. "А овај се род не изгони осим молитвом и постом." (Мат. 17:21). Његово саосећајно срце није могло да издржи и да гледа Божије створење како пролази кроз такво страдање.

На крају недеље, Старац са непоколебљивом вером у васкрслог Господа приђе страдалнику. Зли дух се узнемирио.

 

"Ја те изгоним... нечисти душе...Богом који је све створио Његовом речју, и Господом нашим Исусом Христом...Са страхом изађи, бежи, одступи од слуге Божијег Атанасиоса...одлази у безводна, пуста, необрадива места..."

 

Тако и би. Изгледало је као да је нешто изашло из уста искушеника Атансаиоса. Непожељни станар је отишао "као дим који исчезава." Изговорене речи богонсоног о.Саве удариле су демона као пламени мач. И одмах се искушених смирио и утихнуо, уздахнувши са олакшањем. Од бескрајне радости и захвалности пао је пред ноге духовникове, љубећи их и плачући.

 

"О Светитељу Божији, ти си ме спасао, скинуо си са мене велики терет! О, хвала ти. Спасао си ме страшне змије. Слава Теби, Боже!"

 

Атанасиос је остао са својим исцелитељем још неколико дана. По његовом савету, отишао је у Кутлумуш, где је и остао. Отац Хабакук - име које је добио на постригу - препознатљиво је међу братијом по строгом, подвижничком животу. Никада није заборавио старца, који га је избавио од власти ђавола.

 

 

 

Аутор текста Джон Санидопулос

 

Превод са енглеског проф. Бојана Србљак

23 октобар 2013 год.

 

 

 

 

Манастир Лепавина