Опијање греховима ближњег - несвесност својих падова

[marija]

.БЛАЖЕНИ ДИЈАДОХ, ЕПИСКОП ФОТИЧКИ

Зашто је мало оних који су свесни својих падова и шта је неопходно да би се дошло до тога.

Веома је мало оних који тачно знају све своје падове и чији се ум никада не одваја од сећања на Бога. Кад су здраве, наше телесне очи могу све добро да виде, чак и најситније комарце и мушице које лете ваздухом. Када су, пак, запрашене или прекривене нечим влажним, оне могу, премда слабо, да виде само оно што је крупно и што често срећу, док оно што је мало уопште не примећују. Тако је и са душом. Када пажњом према себи изгони помраченост која бива услед светољубља и када своје мале падове сматра веома великим, она сузе додаје сузама са великом благодарношћу, скрушавајући се, по реченоме: Али ће праведни исповедати твоје име (Пс.139,14). Када је, пак, опседнута светољубивим расположењем, она једва да још помало осећа [прекоре савести] када изврши убиство или нешто друго достојно казне, док друге падове уопште и не примећује. [Напротив], она их често, несретна, чак сматра врлинама, не стидећи се да их са жаром брани.

[мирођија]

    Тежак је  живот  у  овом  21. веку онима  који  су  окоштали у претходном, 20-ом.

    А још  тежи  ће  бити рођенима  у  21-ом . , јер  се  простор  за суживот са

    природом  смањује , и због  тога је  рашчовеченост  свеприсутна .

    При  таквом  темпу  заиста  многи  од  нас не  могу  ни  да  појме  колико падају

    скоро  свакога  дана .

    Зато  се често  дешава  да нам  Господ шаље  опомене у  разним видовима ,  и 

    многи  се  заиста и  промене ако  успеју  да превазиђу  муке  које их  снађу.

    Пошто  се  обичан  човек  окрене самопосматрању  тек  када  га  сустигну

    невоље , јер  тада тек  има  времена , нажалост.

    Зато  је мало оних који  су  свесни  својих  падова , али  мислим да  је  доста  код  нас

    и оних  који  их  окају.

   

[Милан Меденица :)]

очи себе не виде.

[zlata]

Cak i kad vide odbrabeni mehanizmi i "dobra" opravdanja ucine svoje.

To je nekada i dobro,jer je ocaj velika zamka koja sledi odmah posle nemogucnosti prihvatanja sebe takvog kakav jesi..Pa polako..Duhovni razvoj je krivulja,da nije postali bi zveri,bitno je samo da ne padnes i razbijes se..sve osalo je prihvatljivo 

[Danijela]

Болест разобличавања

 

 

 

Познавао сам једног човека који се здушно борио за истину и «разобличавао је бестидност» (његов израз). Био је православац, онда католик, затим је мигрирао међу различитим протестантским заједницама и свуда се ситуација развијала по истој шеми, или како кажу психолози, патерну. Прво је био медени месец – њему су се сви свиђали, он се свима свиђао, тако отворен, штедар, ревностан хришћанин, ватрен за Господа, затим је човек откривао «бестидности» и почињао да их «разобличава». Други чланови заједнице су прво били у недоумици – шта му је? Затим су као добри хришћани размишљали о својим греховима – можда заиста у нечему нисмо у праву, човек се раније лепо показао? Затим су све већа разобличавања бестидности попримала очигледно неадекватан карактер и с великим нервирањима и скандалима борац се повлачио како би се појавио на неком другом месту и све почео из почетка. То је био неки очигледан душевни поремећај, али кад су људи покушавали да објасне човеку да проблем није у «бестидности» околине, већ у њему самом, он је јаросно одбијао такву могућост. У свим конфликтима у које је неизбежно ступао са свима, он је био потпуно у праву и чист – борац за истину који пати од тлачења лицемера и ниткова.

Његов случај није усамљен – посматрао сам и друге сличне случајеве, иако не тако изблиза; кад је човек обузет страшћу за разобличавањем, за тим да указује ближњима на њихове пороке и недостатке, он у религиозној средини стиче речник и масу корисних библијских (и отачких) цитата како би сакрушио зубе грешницима. То је својеврсна болест – и психијатри за то имају специјални термин. Међутим, главни проблем овде је у томе што човек упорно не види своје проблеме – иако је у очигледно жалоснијем стању од свих оних које разобличава.

То је патологија. Међутим, није потпуно јасно где патологија почиње; стабилна лоша навика се може створити и код психички сасвим здравих људи, чак и код одређених социјалних група. Једна од таквих навика је управо страст да се гура нос у ствари ближњих, у њихове наводне или стварне грехове.

Ова страст постоји у два издања – у световном, са сјајним корицама, и у црквеном, у строгом смеђем повезу. Световна издања обожавају скандале – посебно ако у њима учествују религозна лица. Ништа не опија тако као грех ближњег, посебно ако је ближњи претендовао на нешто високо морално. Међутим, у религиозној средини је још горе. Опијање греховима ближњег (притом понекад непровереним вестима о греховима ближњег) приписује се као заслуга – па како, разобличавам зло! А ви ми не одобравате, значи – продали сте се злу!

Хајде да размислимо шта је разобличавање. Разобличавање се разликује од радосног шутирања својих ближњих како по својим циљевима, тако и по својим методама. Циљ разобличавања је помирење, обнављање човековог односа с Богом и с ближњима. Прави разобличитељ не жели да погази, да уништи, да жигоше, он тражи начин да обнови и излечи оно што је оштећено грехом. Како каже Господ: «Ако брат згреши против тебе, иди и разобличи га насамо; ако те послуша, стекао си брата свог.» Циљ је стећи брата који је згрешио, и прво о чему вреди размислити јесте с каквим циљем га разобличавам, шта желим тиме да постигнем. Друга особеност правог разобличавања су његове методе. Разобличавање је оно што кривцу лично говорите. То је оно што захтева лични сусрет. Затим се, у случају неуспеха, треба обратити «двојици или тројици браће», потом – Цркви.

Односно, треба лично да поразговарате са својим ближњим и да му кажете: «Васја, јуче си попио мало више и јавно си исповедао јерес нечастивог Евтихија, којег су осудили оци на Ефеском сабору, а оце си хулио као незналице, као оне који не познају Писмо, чиме си изазвао велико негодовање код осталих посетилаца ресторана.

Размисли о својој души, брате!» Ако Васја буде упоран у својој злочестивости, треба позвати двојицу или тројицу браће, а онда се обратити Цркви.

Не треба ширити у друштвеним мрежама приче о томе да је Васја најгори јеретик, а још мање треба постављати снимке његових јеретичких говора.

Иначе се добија нешто сасвим друго, што не служи стицању браће, већ раскиду односа, што не служи стварању, већ разарању. Сваки пут кад пожелите да јавно разобличите грехове своје браће у мрежама – размислите, да ли је то уопште разобличавање.

Сергеј Худијев

Фома.Ru

21 / 10 / 2013

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/65102.htm

[Gordana .]

Е хвала ти Данијела за овај чланак, та ме тема баш интересује неко време...

[Danijela]

Lepo objašnjena pojava. Inače, časopis Foma tj. Toma je posvećen onima koji žele da uđu u veru, onima koji sumnjaju, neofitima...

 

Držala sam poslednji broj u rukama i oduševljena sam temama, objašnjenjima.

[Ђуро Станивук]

А зашто видиш трн у оку брата свог, а брвна у оку свом не осећаш.

 

Треба се молити за ближње ако греше, па ако они желе помоћ, Бог ће им помоћи...Они који не желе помоћ, нити му може Бог помоћи нити ћеш ти са својим саветом...такви људи се гневе савета ближњих..

[Gordana .]

Ја волим када ми неко оправдано укаже на грешку. Није пријатно, копрцам се мало за сваки случај али сам захвална. 

Али појава умишљене безгрешности уме да буде баш оптерећујућа за све актере.

[Oglo]

počni od sebe, bi trebalo da bude univerzalno pravilo

[Danijela]

Primećujem pojavu, kod nas, da kad ukažeš na neko ponašanje, odmah kreće paljba NE OSUĐUJ.

Nije sve osuđivanje. Ima i nešto što se zove konstruktivna kritika (kritika koja ima za cilj poboljšanje stanja, osobe...)

[Gordana .]

Да. Сад, за конструктивну критику је потребан висок ниво компетентности, што треба да имамо у виду пре него што отворимо уста. Јер се лако брка са субјективниим острашћеним и полуинформисаним ставом.

[Oglo]

Primećujem pojavu, kod nas, da kad ukažeš na neko ponašanje, odmah kreće paljba NE OSUĐUJ.

Nije sve osuđivanje. Ima i nešto što se zove konstruktivna kritika (kritika koja ima za cilj poboljšanje stanja, osobe...)

sada se, naravno postavlja pitanje gdje je ta granica,

koja je uvijek tanka, između te dvije pojave. Kako prepoznati kobstruktivnu kritiku,

od pojave date u tekstu...

evo Gordana ugrabi

tako je, sa tim da se onda postavlja pitanje ko određuje ko je kompetentan

ko je taj ko je etalon

[Gordana .]

Еталон је поставио Господ. Ко је без греха нека баци камен.  Можемо заправо само дати конструктиван савет или препоруку, уз ограду да можда и нисмо у  праву.

 

И сад, то је лакше знати него спровести...

[Oglo]

Jeste tako,

ali i za Gospoda su govorili da je đavoiman, i da je jeo bunike...

Čini mi se da ima više veze sa kojeg mjesta se govori nego šta se govori