Феште за покој душе

[Guest]

 У селу Опсјечко укинуте даће које су личиле на фешту; печење и точено пиво за покој душе

На задушном ручку којем је присуствовало близу 400 људи двојица “ожалошћених” толико су се напили да су почели пјевати: “И то су пјевали 'Од Бенковца до Београда'. А то није крај приче, већ сам једног од њих морао возити кући, а био је толико пијан да га нисам могао одвести до аута. И коме то треба?

 

“За свадбе и сахране увијек се нађе пара”, изрека је већ давно увријежена код Срба али у селу Опсјечко код Челинца за сахране се неће више тражити паре, јер велики трошкови које изискује задушни ручак или даћа у том селу више не постоје. Даћа је једноставно укинута. Сахране су се овдје, као и у цијелој Републици, претвориле у свадбе. Ближњи плачу, а остали се госте. Ово село великих одлука, смјештено на висини изнад Челинца, ником није успут. Путници који у њега стижу, искључиво су намјерници. Ипак овдје чизме ни у пола зиме нису потребне, јер асфалт прекрива цијели пут. Гробље поред локалне капеле уређено је као мало које у Бањалуци. Ни ту нема блата, само посут камен. Нема ни цигара – забранио Гробљански одбор. Правила има пуно и видно су окачена на огласну таблу уз смртовнице. И сва се поштују.

Тако је село Опсјечко, односно његови засеоци Радосавци и Кик, одлучило да се даће укину. Након сахрана, тамо нема више великих ручкова, јер како кажу становници претворили су се у феште. И није то једина одлука у вези са сахранама. Гробљански одбор тих заселака донио их је неколико. Прва од њих је да се задушни ручак прави само за најужу породицу и раднике на гробу, друга је да се не носе милошта и цвијеће, већ да се новац намијењен за то убаци у касу и преда породици. „Тако за породицу можемо скупити знатна средства која ће им помоћи, умјесто стотине букета цвијећа које одмах увене и килограма кафе“, каже иницијатор идеје Радан Радосавац уједно и предсједник Гробљанског одбора.

Буде и пјесме: Примјер сахране коју је за оца припремао Богољуб Радосавац, познатији као Боб, у доста случајева је типичан. На задушном ручку којем је присуствовало близу 400 људи двојица “ожалошћених” толико су се напили да су почели пјевати: “И то су пјевали 'Од Бенковца до Београда’. А то није крај приче, већ сам једног од њих морао возити кући, а био је толико пијан да га нисам могао одвести до аута. И коме то треба”, каже он.

За неупућене у рад извођача ове пјесме неуморног Боре Дрљаче, наставак гласи: „Од Бенковца, па до Београда љубила ме Буковчанка Рада. У вагону експреснога воза мене Рада, по кушету воза… Него шуму да запалим њену да је креснем, ко сламку у сијену.“ Боб је и то издржао. Више неће морати.

Радан Радосавац прича да се у селу на ручковима након сахране знало скупити и до пет стотина људи. “А служи се све. Од месне чорбе до пите и салате, преко неколико врста печења. Само нема колача. Па се на крају мало попије, а онда се зна и запјевати. Ми смо одлучили да то прекинемо”, каже предсједник Гробљанског одбора.

 

Боб додаје да се од момака који служе послије сахране често тражи и точено пиво: ”А о избору сокова да и не причам. Имамо у селу нашу изворску воду, а дођу људи па траже воду – 'воду' или 'росу'. Ма постало је невјероватно и неподношљиво.“

Радосавац с поносом наглашава да се новодонесени Закон села испоштовао на двије сахране, колико их је било од доношења закона. „Деведесет девет одсто села поштује одлуку, а ко одлучи да је не испоштује, слиједи бојкот, тако да ако неко, ипак одлучи да направи велику даћу село неће доћи на тај догађај. Отићи ћемо на сахрану, а након тога кући, па нек је на вољу.“

Посно – гирице: Боб опет има посебну причу о очевој сахрани: „Био је петровдански пост, па је и даћа морала бити посна. Ја сам у Прњавору купио 150 кила рибе, шарана, толико ми рекли да треба. Све се појело, тако да за људе који су и сутрадан долазили нисам имао ни комад рибе, па сам био приморан да тражим по Челинцу и Бањалуци рибу, а продавнице су имале само по неколико килограма. Купио сам све што сам нашао али опет није било довољно, па ми је друг рекао да имају гирице код жељезничке станице. Тако сам послужио тридесет једну килу гирица. Посно је.“

Кажу обојица да су за своју одлуку добили подршку црквене заједнице и локалних свештеника, али такође и погребног предузећа „Флор“ чији власник исто жели да спроведе и у свом мјесту Бабићи. Иако им је цвијеће један од озбиљнијих извора прихода слажу се да се породицама које су изгубиле ближњег треба донирати тај новац.

Предсједник Мјесне заједнице Бабићи и један од запослених у том предузећу Синиша Џомбић каже да чекају лијепо вријеме да се окупи село па да изгласају одлуку коју је донијело Радосавчево друштво: „Рашо, ми нећемо измишљати топлу воду, већ ћемо само преписати твоје.“ Џомбић прича да је кроз разговоре са становницима свог села открио да су они расположени за примјену одлуке, али ништа званично није договорено: „А што се тиче цвијећа, може се ставити и једна ружа.“

Радан или Рашо који је на неки начин неформални вођа сељана објашњава разлоге због којих се село одлучило на тај корак: “Почело је са једним случајем гдје је погинуо млад човјек, а жена му је била тешко повријеђена. Она је захтијевала да мужа сахрани достојно и тако повријеђена угости 300 до 400 људи. А како да скупи паре за то, мучило ју је више од повреда. Породица је то обавила, али смо сутрадан сјели заједно, разговарали и дошли до закључка да нешто морамо промијенити. Направили смо јавни позив становницима села и одлучили то што јесмо.“

Он каже да неке људе који долазе на даће није ни брига ко је умро, већ дођу да се наједу: „А за породицу је то наставак трагедије. Нико од њих нема готов новац, јер је потребно неколико хиљада марака за даћу. Нико нема ни простор да прими толико људи па се изнајмљују шатори, ресторани, суђе. Умјесто да људи тугују, размишљају како да угосте толике људе. А ја не желим да гостим никог, већ желим да жалим.“ Радосавац процјењује, према властитим искуствима, да је потребно некад и до 5.000 КМ за даћу: „А то није свадба или слава, па да знаш колико ће људи доћи. Неки направе за петсто, а дође 200, а неки за 200, па дође 400, а онда се црвене.“

У овом мјесту све се врти око сахрана, па Радан апелује и да се мртвачница у Челинцу стави у функцију, јер погребне поворке крећу од цркве која је у центру града, до гробља, па неколико километара поворке заустави саобраћај: „Мртвачница је изграђена прије више од двије године, али још није у функцију. Недавно је у цркви у исто вријеме била јутарња литургија и покојник. Па зар то није грозно. Већина људи напустила је литургију, укључујући и мене.“

Село је, између осталих одлука, усвојило и одлуку да поворке у њиховом мјесту крећу из капеле, а не од куће жалости. „Имате кућа удаљених по четири километра, и поворка пређе толики пут. Па то је бесмислено. Овако сада крећу од капеле, гдје је и гробље и све се заврши на истом мјесту.“

Оно што су ови људи урадили свијетао је примјер који би требало да слиједе и „еманциповани грађани“ Бањалуке и осталих мјеста. Туга након губитка драге особе довољан је терет за оне које остају, а хиљаде марака које морају наћи за два дана и организација нечег што се зове даћа није ником потребна. Осим оних који такве догађаје професионално обилазе. Таквих има. Таквих је пуно. Препоручујемо им да купе одијела, па почну упадати на свадбе. Сахране оставимо породици.

 

Торта за душу драгог покојника:Иако су Срби познати по много ствари, можда су међу собом најпознатији у претјеривању у свему, па и у смрти, јер задушни ручкови угосте и по неколико стотина људи. Од свадби се разликују само по томе што нема колача и поклона. Додуше ни то није правило. “Док сам радила у једној бањалучкој посластичарници добила сам наруџбу да направим торту на којој ће писати: 'За покој душе драгом покојнику'. Нисам могла вјеровати, али свашта се код нас дешава”, прича једна од бивших радница посластичарнице.

 

 

Текст: Ирена Кнежевић

 

 

ИЗВОР

[Дејан]

Nadam se da vam je sad malo jasnije zašto je Srbija sve manja i manja...