Свети Јован Дамаскин

[Viktor Ljvovic]

33. А ако кажеш, зашто му је допустио да ратује са људима, кажем, због користи, јер ће многи због тога бити овенчани. А ако кажеш да ће и многи бити уништени, кажем да, као што је могао исти ђаво, без прихватања другог постати зао на основу сопствене воље, тако да му је гора оптужба, тако је могуће да и човек из себе самог, не имајући оно што му је дато са стране, постане зао, и постаће му грех гори: јер више опроштаја и апологија заслужује онај који због предлагања другога греши, него онај који (греши) од себе. Зато што, онај који греши самостално, не заслужује опроштаја, као што и онај, који сам од себе долази у врлину, бива више хваљен. Зато, пошто ђаво греши самостално, остаје непокајан, а човек, који не греши из себе, већ због ђавољског наговора долази у покајање и заслужује обновљење и опраштање грехова. Дакле, бити добар је Божији дар.

 

33. А ако кажеш, зашто му је допустио да ратује са људима, кажем, због користи, јер ће многи због тога бити овенчани. А ако кажеш да ће и многи бити уништени, кажем да, као што је могао исти ђаво, без прихватања другог постати зао на основу сопствене воље, тако да му је гора оптужба, тако је могуће да и човек из себе самог, не имајући оно што му је дато са стране, постане зао, и постаће му грех гори: јер више опроштаја и апологија заслужује онај који због предлагања другога греши, него онај који (греши) од себе. Зато што, онај који греши самостално, не заслужује опроштаја, као што и онај, који сам од себе долази у врлину, бива више хваљен. Зато, пошто ђаво греши самостално, остаје непокајан, а човек, који не греши из себе, већ због ђавољског наговора долази у покајање и заслужује обновљење и опраштање грехова. Дакле, бити добар је Божији дар.



34. Манихејац: Зашто је предзнајући Бог створио ђавола који ће постати лукав?



Православац: Због савршенства доброте га је створио. Јер рече: кад је тај намеравао да постане лукав и да уништи сва добра која су му дата, лишићу га и ја од савршеног добра и непостојећим ћу га учинити? Никако. Али, иако ће он лукав бити, ја га нећу лишити заједнице самном, већ ћу му дати једно добро, да кроз биће буде у заједници са мном, да, иако то не жели, учествује у мом добру кроз биће. Јер нико не садржи и не сабира постојећа створења у бићу осим Бога, зато што је бити добар и дар Божији.



35. Манихејац: Биће у онима који постоје је из доброг Бога: ако је у свим постојећим бићима добро биће, из доброга Бога предавано, и у ђаволу је добро биће.



Православац: Сва постојећа бића имају биће из Бога. Сва, која су дата сваком од Бога, која и јесу добра: зато што су добра она која су дарована од доброга. Зло није ништа друго него одбацивање, од Бога дарованих, добара. Дакле, они из Бога, иако имају биће, јесу у делимичној заједници добара, по последњем гласу. Дакле, добро је биће ђавола и кроз биће он учествује у доброме. Биће је добро, а добро биће је боље. Зато што је здравље савршено постојање, а боловати и бити делимично у злу и (бити) пропадљив: није савршено непостојање, већ је делимично постојање и делимично непостојање. Небиће је савршено зло: јер је савршена пропадљивост и непостојање-савршено небиће. Дакле, биће и добро биће је добро и покрај Бога, а зло ће из доброга настати, по владајућем мишљењу. Дакле, због изузетне доброте Бог и лукавом даје добра, биће и добро биће.



36. Оптужујете нас, о Манихејци, зашто је предзнајући Бог створио ђавола, иако ће он постати зао, и доказаћемо на више начина, да је по природном и праведном разлогу добро што га је створио: јер је боље по природном разлогу и бити и по логосу бића учествовати у добром. Јер је из Бога, који је једини увек постојећи, исто биће, од доброга и добара стварајућега: јер оно што је из доброга јесте сасвим добро. А ако кажете да му је корисно не бити, него бити и (бити) бескрајно кажњаван, рецимо, да оно кажњавање није ништа друго осим ватре жуђеног зла и греха и ватра (због) промашаја жуђеног. Јер не жуде за Богом они који у злу имају непроменљивост, али (од?) зла, а тамо енергија зла и греха неће бити. Јер нећемо јести, нити ћемо пити, нити ћемо бити оденути, нити женити, нити богатити, нити ће завист јачати, нити ће било шта од греха бити виђено. Дакле, они који жуде, а немају ватру жудње, ће због жудње бити спаљивани. А они који жуде за добрим, то јест само за Богом, постојећим и увек постојећим, и они који се дотичу, су развесељени по аналогији са њиховом жудњом, по којој се дотичу жељенога. Док истинско добро јесте добро у природи, и колико учествују по истом бићу доброга. А оно које мисли да је добро није по природи добро, већ зло. Преферирајући уживање створених ствари него уживање онога који их је створио и сопствену вољу радије него творачку вољу, није од праведног нити од доброг, преферирати оно које мисли да је добро, док је зло више било показивано, од доброга постојећег у природи, већ ће бити (због) њега и и имати део неког и најмањег од постојећих добара, него због зла, то јест неправедне тежње и туге, лишавање и истог малог дела добра. Зато што Бог, по нашем расуђивању, не суди бесмислено, већ по истинској доброти и праведности, нити нас у патњама прати, нити због уобичајене симпатије, истините емпатије, иде после праведне речи.



37. И опет: Бог, још увек непостојеће, зове као постојеће, и оне који ће тек бити као већ сада постојеће сагледава и суди. Чак и оног који сада греши судија праведно кажњава-и ако не казни, неправедан је-и није он одговоран за грехе или за казне онога који је кажњен, већ је то избор онога који греши, тако Бог бива гледајући и суди онима који ће постати, као већ постојећим, и ако постане зао, из њега ће се казнити. Стога га и створи и начини га добрим: а он због сопственог избора постаде зао и постаде узрок своје казне, а више казни себе од наговора непостојећих. Јер нити Божије предзнање постаде узрок ђаволу да постане зао, очигледно је: нити је лекар који унапред зна будуће болести узрок болести, већ је узрок болести безпоредак, а прогноза лекара је карактеристика знања и узрок предзнања ће тако бити оно што се треба десити. А тако је, рекао је апостол: ''Онај који небића зове као бића''. А и то треба знати да, јер, као што је изашла душа из тела, тако остаје непроменљива или жудећи за добрим, или за злим.



38. Ми кажемо да је над свим тим то добро, које заиста жели Бог: јер као што се светлост раздељује из сунца, тако исто и добро из Бога. Дакле, све што жели добро јесте добро, и то јесте добро, које оно жели. Бог је судија, а нисмо ми судије Бога. Дакле, шта је оно што смо прецизно испитали? Бог ужасава и плаши и давао је? Бог који је уплашен није Бог.



39. Ако су сунце и месец постали пловила за одвођење дела којег је отела материја од Бога, пре тога не беше ни сунце ни месец, и човек беше у тами.



40. Ако је, по вама, невоља зло, а уживање и наслађивање сасвим добро, и, ако (је) то, добар је блуд и угађање стомаку, и свако ко ужива и наслађује се у тим делима, а ко тугује, и има уздржање, пост бдење и слично, то је све зло.



41. Ако оптужите Бога због катаклизмичног уништења и изгорелих Содомита и потапања Фараона пред сабраним слугама, више га оптужите због вечне казне.



42. Оно што се износи из своје суштине није створење, јер је створење из небића. Ако ствара зло, преводи га из небића, и није више тело из материје: а ако је из материје, то јест из суштине зла, ако је зло безначелно, и сасвим бесмртно и непроменљиво-јер неначелствовано не престаје нити се мења: а ако се мења и пропада, није безначелно-, а ако је зло непроменљиво, из његове суштине ће тело бити непропадљиво и непроменљиво. (Од) кога беше пропадљивост и зло? Јер пропадљивост или сасвим уништава нешто или није пропадљивост. Ако добро подноси патњу, подноси патњу и онај који је добар, и како је савршено добар? Бивајући пропадљиво, добро ће од себе напредовати у непостојање. И ако себе квари, поквари и уништи и није. А ако је део добра, и део себе је упропашћавала. Једне природе је део пропадљив и сасвим пропадљив: јер је немогуће да иста природа буде и пропадљива и непропадљива. Јер, ако кажемо да је човеково тело пропадљиви део постојећег човека, а да је душа непропадљиви, али нису од једне природе. Зато што душа, иако постоји у телу, није тело, већ је бестелесна: зато је од једне природе душа, а од друге је тело, и није део исте природе пропадљив, а да је она непропадљива, већ је једна природа човека пропадљива, а он је непропадљив. И нити је душа из безначелне суштине-јер је променљива-нити тело: јер је и оно променљиво и пропадљиво. Каже се да је човек једне природе, јер душа и тело нису иста природа, јер свако од свих људи има сличну душу и тело и свако има две природе.



43. Окрет из супротног у супротно(је) промена, из небића у биће или из постојећих у небиће или из врлине у зло, које јесте прелазак из поседовања природних у лишавање од истих. Врлина је испуњење Божијег закона, а Божији закон је његова воља-јер он ништа не заповеда што и не жели-,а воља Божија је добро, непроменљиво, увек бивајућа на исти начин. Док добро јесте постојеће, слична (је) и врлина-јер је врлина добро-, а зло није постојеће, већ је од постојећег, то јест од закона Божијег, вољно непослушање и уништење, по договору, у парапостојећем делању и, истовремено, у престајању од дела бива прекинуто.



44. И то треба знати, јер Бог никога не кажњава у будућности, већ сваки себе чини пријемчивим за учешће у Богу, а док је учествовање у Богу раскош, неучествовање у њему је казна: а овде Бог додаје искушења- не кажњавајући, већ васпитава и третира зло, да га упознамо и вратимо(се) и стекнемо његову светост:'' јер поука Божија отвара моје уши.''



45. Манихејац: Ако је добар, зашто у будућем веку кажњава лукавог и не уништи га више? Православац: Бог је добар, али и праведан: стога су они које је добри створио добри. Као што беше праведан, она која ће од њега настати ће бити добра, и неће само чувати дато им добро, већ ће га и обрађивати, зачињати и размишљати о савршеном добру и савршеној раскоши, тако и праведан беше, тако и она добра која ће од њега настати неће само чувати дато им добро, већ ће вољно избегавати зло да не би изгубили добра и зачињање лишавања вечне раскоши.



46. Више је удаљен Серафим од Бога него лукави од Серафима. Ако не постаде ђаво, (ко) се пре њега се јавио као гори од свих и зло у поређењу са оним, пред којима и кажемо: Зашто га је предзнајући Бог створио, иако ће такав постати? Слично и у вези тога који је пре онога, ако дођемо и у истог серафима. Јер често посматрамо дело најдостојније сажаљења и мислимо да не постоји ништа жалосније од њега и после тога видимо нешто горе. Док у вези последњег зла које видесмо, сматрамо, да ћемо мислити да од њега нема ништа горе.



47. Дакле, Бог је створио све веома добрим, свако по својој природи, као што је зажелео, јер он није подређен закону, већ, чини што жели, то јест добро, а не као што ми судимо. Јер ми нећемо бити судије Бога, већ, као што заиста ватра из сунца све осветљава светлошћу, тако се из суштине Божије све добро раздељује. Јер ако говориш, да створи Бог добро у томе, и лоше у томе и, зашто учини то и зашто не учини то, ти си судија Бога и већи си од њега и мудрији. Дакле, има слободу да ствара као Бог, шта год жели, и то је добро, и има слободу да, створи шта жели, открива нам узроке, а ако жели-не открива. Свако од поставших разумних добара је слободно да или остане у добру, као што је створено, или да се слободно промени и оде од добра и да се уништи. Добро је сачувати најбољи поредак у сваком по његовој природи-а то је и врлина, а зло је ослобађање поретка то јест безпоредак. Сва постојећа бића, у мери у којој јесу, и јесу добра и из доброга су, а у мери у којој су лишени добра, нити су добра, нити су постојећа. А нежива, у мери у којој немају живот из доброга, нежива су као лишена живота, слична су она лишена чула и ума, у мери у којој имају, јесу добра.



48. Бог је знао зло као добро, као што је блуд знао као жудњу и љубав и сједињење. И по њему су и узроци зала добротвореће силе: често је из блуда настао изабрани суд.



49. Ако је зло зло, добро је казна која то протерава. Јер је блуд зло, (а) не самоконтрола: јер је казна зла, али (је зло) и учинити себе достојним кажњавања

 

 

 

34. Манихејац: Зашто је предзнајући Бог створио ђавола који ће постати лукав?                                                                                                              

 

 

 

 

Православац: Због савршенства доброте га је створио. Јер рече: кад је тај намеравао да постане лукав и да уништи сва добра која су му дата, лишићу га и ја од савршеног добра и непостојећим ћу га учинити? Никако. Али, иако ће он лукав бити, ја га нећу лишити заједнице самном, већ ћу му дати једно добро, да кроз биће буде у заједници са мном, да, иако то не жели, учествује у мом добру кроз биће. Јер нико не садржи и не сабира постојећа створења у бићу осим Бога,  зато што је бити добар и дар Божији.

 

 

 

 

35. Манихејац: Биће у онима који постоје је из доброг Бога: ако је у свим постојећим бићима добро биће, из доброга Бога  предавано, и у ђаволу је добро биће.                                                                                               

 

 

 

 

Православац: Сва постојећа бића имају биће из Бога. Сва, која су дата сваком од Бога, која и јесу добра: зато што су добра она која су дарована од доброга. Зло није ништа друго него одбацивање, од Бога дарованих, добара. Дакле, они из Бога, иако имају биће, јесу у делимичној заједници добара, по последњем гласу. Дакле, добро је биће ђавола и кроз биће он учествује у доброме. Биће је добро, а добро биће је боље. Зато што је здравље савршено постојање, а боловати и бити делимично у злу и (бити) пропадљив: није савршено непостојање, већ је делимично постојање и делимично непостојање. Небиће је савршено зло: јер је савршена пропадљивост и непостојање-савршено небиће. Дакле, биће и добро биће је добро и покрај Бога, а зло ће из доброга настати, по владајућем мишљењу. Дакле, због изузетне доброте Бог и лукавом даје добра, биће и добро биће.

 

 

 

 

36. Оптужујете нас, о Манихејци, зашто је предзнајући Бог створио ђавола, иако ће он постати зао, и доказаћемо на више начина, да је по природном и праведном разлогу добро што га је створио: јер је боље по природном разлогу и бити и по логосу бића учествовати у добром. Јер је из Бога, који је једини увек постојећи, исто биће, од доброга и добара стварајућега: јер оно што је из доброга јесте сасвим добро. А ако кажете да му је корисно не бити, него бити и (бити) бескрајно кажњаван, рецимо, да оно кажњавање није ништа друго осим ватре жуђеног зла и греха и ватра (због) промашаја жуђеног. Јер не жуде за Богом они који у злу имају непроменљивост, али (од?) зла, а тамо енергија зла и греха неће бити. Јер нећемо јести, нити ћемо пити, нити ћемо бити оденути, нити женити, нити богатити, нити ће завист јачати, нити ће било шта од греха бити виђено. Дакле, они који жуде, а немају ватру жудње, ће због жудње бити спаљивани. А они који жуде за добрим, то јест само за Богом, постојећим и увек постојећим, и они који се дотичу, су развесељени по аналогији са њиховом жудњом, по којој се дотичу жељенога. Док истинско добро јесте добро у природи, и колико учествују по истом бићу доброга. А оно које мисли да је добро није по природи добро, већ зло. Преферирајући уживање створених ствари него уживање онога који их је створио и сопствену вољу радије него творачку вољу, није од праведног нити од доброг, преферирати оно које мисли да је добро, док је зло више било показивано, од доброга постојећег у природи, већ ће бити (због) њега и и имати део неког  и најмањег од постојећих добара, него због зла, то јест неправедне тежње и туге, лишавање и истог малог дела добра. Зато што Бог, по нашем расуђивању, не суди бесмислено, већ по истинској доброти и праведности, нити нас у патњама прати, нити због уобичајене симпатије, истините емпатије, иде после праведне речи.

 

 

 

 

37. И опет: Бог, још увек непостојеће, зове као постојеће, и оне који ће тек бити као већ сада постојеће сагледава и суди. Чак и оног који сада греши судија праведно кажњава-и ако не казни, неправедан је-и није он одговоран за грехе или за казне онога који је кажњен, већ је то избор онога који греши, тако Бог бива гледајући и суди онима који ће постати, као већ постојећим, и ако постане зао, из њега ће се казнити. Стога га и створи и начини га добрим: а он због сопственог избора постаде зао и постаде узрок своје казне, а више казни себе од наговора непостојећих. Јер нити Божије предзнање постаде узрок ђаволу да постане зао, очигледно је: нити је лекар који унапред зна будуће болести узрок болести, већ је узрок болести безпоредак, а прогноза лекара је карактеристика знања и узрок предзнања ће тако бити оно што се треба десити. А тако је, рекао је апостол: ''Онај који небића зове као бића''. А и то треба знати да, јер, као што је изашла душа из тела, тако остаје непроменљива или жудећи за добрим, или за злим.

 

 

 

 

38. Ми кажемо да је над свим тим то добро, које заиста жели Бог: јер као што  се светлост раздељује из сунца, тако исто и добро из Бога. Дакле, све што жели добро јесте добро, и то јесте добро, које оно жели. Бог је судија, а нисмо ми судије Бога. Дакле, шта је оно што смо прецизно испитали? Бог ужасава и плаши и давао је? Бог који је уплашен није Бог.

 

 

 

 

39. Ако су сунце и месец постали пловила за одвођење дела којег је отела материја од Бога, пре тога не беше ни сунце ни месец, и човек беше у тами.

 

 

 

 

40. Ако је, по вама, невоља зло, а уживање и наслађивање сасвим добро, и, ако (је) то, добар је блуд и угађање стомаку, и свако ко ужива и наслађује се у тим делима, а ко тугује, и има уздржање, пост бдење и слично, то је све зло.

 

 

 

 

41. Ако оптужите Бога због катаклизмичног уништења и изгорелих Содомита и потапања Фараона пред сабраним слугама, више га оптужите због вечне казне.

 

 

 

 

42. Оно што се износи из своје суштине није створење, јер је створење из небића. Ако ствара зло, преводи га из небића, и није више тело из материје: а ако је из материје, то јест из суштине зла, ако је зло безначелно, и сасвим бесмртно и непроменљиво-јер неначелствовано не престаје нити се мења: а ако се мења и пропада, није безначелно-, а ако је зло непроменљиво, из његове суштине ће тело бити непропадљиво и непроменљиво. (Од) кога беше пропадљивост и зло? Јер пропадљивост или сасвим уништава нешто или није пропадљивост. Ако добро подноси патњу, подноси патњу и онај који је добар, и како је савршено добар? Бивајући пропадљиво, добро ће од себе напредовати у непостојање. И ако себе квари, поквари и уништи и није. А ако је део добра, и део себе је упропашћавала. Једне природе је део пропадљив и сасвим пропадљив: јер је немогуће да иста природа буде и пропадљива и непропадљива. Јер, ако кажемо да је човеково тело пропадљиви део постојећег човека, а да је душа непропадљиви, али нису од једне природе. Зато што душа, иако постоји у телу, није тело, већ је бестелесна: зато је од једне природе душа, а од друге је тело, и није део исте природе пропадљив, а да је она непропадљива, већ је једна природа човека пропадљива, а он је непропадљив. И нити је душа из безначелне суштине-јер је променљива-нити тело: јер је и оно променљиво и пропадљиво. Каже се да је човек једне природе, јер душа и тело нису иста природа, јер свако од свих људи има сличну душу и тело и свако има две природе.

 

 

 

 

43. Окрет из супротног у супротно(је) промена, из небића у биће или из постојећих у небиће или из врлине у зло, које јесте прелазак из поседовања природних у лишавање од истих. Врлина је испуњење Божијег закона, а Божији закон је његова воља-јер он ништа не заповеда што и не жели-,а воља Божија је добро, непроменљиво, увек бивајућа на исти начин. Док добро јесте постојеће, слична (је) и врлина-јер је врлина добро-, а зло није постојеће, већ је од постојећег, то јест од закона Божијег, вољно непослушање и уништење, по договору, у парапостојећем делању и, истовремено, у престајању од дела бива прекинуто.

 

 

 

 

44. И то треба знати, јер Бог никога не кажњава у будућности, већ сваки себе чини пријемчивим за учешће у Богу, а док је учествовање у Богу раскош, неучествовање у њему је казна: а овде Бог додаје искушења- не кажњавајући, већ васпитава и третира зло, да га упознамо и вратимо(се) и стекнемо његову светост:'' јер поука Божија отвара моје уши.''

 

 

 

 

45. Манихејац: Ако је добар, зашто у будућем веку кажњава лукавог и не уништи га више? Православац: Бог је добар, али и праведан: стога су они које је добри створио добри. Као што беше праведан, она која ће од њега настати ће бити добра, и неће само чувати дато им добро, већ ће га и обрађивати, зачињати и размишљати о савршеном добру и савршеној раскоши, тако и праведан беше, тако и она добра која ће од њега настати неће само чувати дато им добро, већ ће вољно избегавати зло да не би изгубили добра и зачињање лишавања вечне раскоши.

 

 

 

 

46. Више је удаљен Серафим од Бога него лукави од Серафима. Ако не постаде ђаво, (ко) се пре њега се јавио као гори од свих и зло у поређењу са оним, пред којима и кажемо: Зашто га је предзнајући Бог створио, иако ће такав постати? Слично и у вези тога који је пре онога, ако дођемо и у истог серафима. Јер често посматрамо дело најдостојније сажаљења и мислимо да не постоји ништа жалосније од њега и после тога видимо нешто горе. Док у вези последњег зла које видесмо, сматрамо, да ћемо мислити да од њега нема ништа горе.

 

 

 

 

47. Дакле, Бог је створио све веома добрим, свако по својој природи, као што је зажелео,  јер он није подређен закону, већ, чини што жели, то јест добро, а не као што ми судимо. Јер ми нећемо бити судије Бога, већ, као што заиста ватра из сунца све осветљава светлошћу, тако се из суштине Божије све добро раздељује. Јер ако говориш, да створи Бог добро у томе, и лоше у томе и, зашто учини то и зашто не учини то, ти си судија Бога и већи си од њега и мудрији. Дакле, има слободу да ствара као Бог, шта год жели, и то је добро, и има слободу да, створи шта жели, открива нам узроке, а ако жели-не открива. Свако од поставших разумних добара је слободно да или остане у добру, као што је створено, или да се слободно промени и оде од добра и да се уништи. Добро је сачувати најбољи поредак у сваком по његовој природи-а то је и врлина, а зло је ослобађање поретка то јест безпоредак. Сва постојећа бића, у мери у којој јесу, и јесу добра и из доброга су, а у мери у којој су лишени добра, нити су добра, нити су постојећа. А нежива, у мери у којој немају живот из доброга, нежива су као лишена живота, слична су она лишена чула и ума, у мери у којој имају, јесу добра.

 

 

 

 

48. Бог је знао зло као добро, као што је блуд знао као жудњу и љубав и сједињење. И по њему су и узроци зала добротвореће силе: често је из блуда настао изабрани суд.

 

 

 

 

49. Ако је зло зло, добро је казна која то протерава. Јер је блуд зло, (а) не самоконтрола: јер је казна зла, али (је зло) и учинити себе достојним кажњавања

[Viktor Ljvovic]

50. Ако је зло вечно и ствара и може и јесте и чини, одакле му (све) то? ''Или из доброга или у доброме из злога или у обојици из другог узрока, јер и зло у добру упоредо постоји, и јер чини добрим и зла и лишавање себе. Јер љубав, бивајући добра, чини показивање блуда као добро, јер се у добру некако труди да небиће буде. Бог се назива небиће по свим преузвишеним одузимањима.

 

51. Јер иста природа истиче једно начело, очигледно да исти број није од двојке  начелствован, већ од јединице. Дакле, ако је начело броја једно, и начело бића је јединица.

 

52. Ако није сасвим незаједничареће зло у добру, добро је биће, а зло је небиће: јер два постојећа заједничаре по бићу. Ако је добро суштина, зло је лишено суштине: јер две суштине по бићу заједничаре суштинама.

 

53. Ако је из почетка зло непомично, добро је кретање, а непокретљивост је зло. Одакле је, дакле, зло имало кретање? Живот је добро и кретање и увек беше и јесте у добру, и јесте живот и беше добро. Смрт, као што сте казали, је зло и непокретност и пропадљивост и умртвљеност и ни једно слабије непостојање. А смрт беше зло, као што ви говорите. Као што је живот, и оно које живи добро, а смрт и умртвљеност и оно што је било умртвљено-зло. Дакле, одакле оживе и би покренуто? Ако је из себе, из зла-живот, иако је беспомоћно: јер пропадљивост не ствара живот. А ако је из доброга, није добро да добро буде злу узрок живота и кретања. И зашто онај који унапред зна да ће из њега постати зла, уопште њих створи?

 

54. Зло је зло добру, и незаједничареће и супротстављено и непријатељско, а жудња за добрима је добро. Како је, дакле, потпуно зло зажелело добро?

 

55. Зло је више непокретност и пропадљивост и није постање. Дакле, како је зло, из себе, испред избацило проблеме, иако је лишено живота и чула? Дакле, како се то разуме од доброга, и од проблема доброга?

 

56. Оно што је из суштине безначелног и непомичног је безначелно и непомично. Како, дакле, називате сва бића која су из суштине ваших начела. Јер ако сва јесу из њихове суштине, безначелна су начела и ништа друго. А ако су створења, јесу из њихове суштине.

 

57. Зло је пропадљивост и смрт. Зло, док је другима зло, себи је добро, зато што сапостоји себи није сасвим зло, јер сапостоји себи и по томе није зло: а ако је сасвим зло, и себи је зло и себи је уништење и непостојање. А ако пропадљивост у једном постаје постанак другог, није пропадљивост узрок  постања, већ добро, због супериорности доброте, и из пропадања другог чини постање. Јер је материја приручна добру, и она је добро које од њега бива постајуће, јер из небића у биће, у почетку, произведе сва бића.

 

58. Није исто, по истом, и добро и зло, нити је од истога и пропадљивост и постање, исти је, по својој сили, нити самосталан, нити уништитељски. Само зло нити је биће, нити је добро, нити чини рођења, нити ствара бића или добра: а добро, ако је у некима савршено урођено, савршена добра објављује, а у којима је делимично, делимична (добра): а у којима уопште није, нити јесу и називају се сасвим зла.

 

59. Блуд као наклоност и дружба и сједињење је добро, а наклоност за оним што није обавезујуће и јесте забрањено је зло: јер то није заповеђено, већ је забрањено за небиће, као нешто необавезно. Зато, од небића ни једно није обавезно да настане имајући наклоност ка злу.

 

60. Зло је двоструко. Зло је заиста отпадање од природног стања.''Јер Бог створи човека усправног, а они застранише мноогим помислима''. А друго зло се назива по чулу, као невоље по искушењима: јер је име зла хомонимно. Јер две (ствари) означава: јер некада означава лишавање врлине, а некада радости, то јест онога што је жељено. Јер блуд није ништа друго него лишеност владања собом и зле употребе, уместо да воли и да се меша са сопственим ''судом'', то јест сопственом женом, љубави и мешања са другом. Неверје уместо веровања и љубави према Богу, по природи је, веровати непостојећем Богу. То заправо јесте зло, објављивати небиће као биће, (и) не предавати сваком оно што је његово: што свакоме припада је одређено од Бога. Богу је сопствена слава и част, која му припада као творцу, сопствена створењима је мера, коју је свакоме одредио онај који му је дао биће: На нама је или да се користимо оним што нам је дато од Бога, како нам их је дао, или је на нама да се користимо не онако како нам је дато, као што нам је дао жудњу, да жудимо за њим, јединим добрим: а ако за то користимо врлину и добро: а ако нешто друго осим тога користимо, није употреба, већ злоупотреба: Јер за то нас он створи, да учествујемо(у животу) жудећи њега.

 

61. Беше, рекао је он безначелна материја, нерођена, у својим границама, увек неуредно покретана, увек у себи завађена и себе уништавајућа. А беше, рекао је он, и Бог у својим границама, безначелан, нерођен, вечан, бестелесан, сав светлост, а рекао је да је материја неуређена и бесмислено покретана и да дође у Божије крајеве. И, задививши се светлошћу Божијом, престаше од борбе у себи, и бацише се ка светлости, борећи се да би уграбили њен део за себе: јер су нам они убедљиво потврђивали да материја има архонте као скривеног цара, још говоре да су они ''космократори таме'' и ''духови лукавства''. А допустио је, каже, добри Бог да његов део буде од њих уграбљен постајући заробљен, како га описати и ограничити кад више неће ићи у своје крајеве. Ако је безначелна, нерођена, бестелесна, без квалитета, невидљива материја, слично(је) и добри Бог, из његове суштине су сва (бића), како се они виде као из њега постајући? Јер ће из бестелесне и невидљиве суштине произилазити сасвим бестелесне и невидљиве. И пре тога, ако су две суштине безначелне и неурођене и вечне, из њих ћемо и ми бити не као из небића у биће, од њих, преведени, већ из њихове суштине, ми ћемо бити безначелни и вечни: јер је пород сваке суштине једносуштан суштини у којој је зачет: вечно од вечнога, нерођено од нерођенога, безначелно од безначелнога. И опет: ако је наш састав из суштине доброга и лукавога, нисмо створења, већ ћемо бити деца, и није творевина у космосу. И опет: ако (је) немогуће да се мења суштина доброга у лукаво и да засигурно размишља или дела лукаво, и немогуће је лукаво мењати и размишљати или делати нешто добро:-а душа наша од доброга-, немогуће је да наша душа мисли о нечем лошем, а да наше тело дела добро. Али гледамо многе душе како размишљају о лукавству, као што је случај код Манихејаца, и многа тела која чине добро, као што је код светих. И опет: ако је лукави сложен из бестелесног и телесног и добри је сличан, и док је наша душа од добра, тело је од лукавога, и наша душа ће бити сложена од бестелесног и телесног, и наше тело. И опет: ако је материја безначелна, ако је бестелесна, како пређе из бестелесне суштине? Јер је безначелно сасвим непроменљиво: у природи простих није зачето јединство. Дакле, како настаде мешавина? И опет: ако је материја сложена из бестелесног и телесног, а тело је супротстављено бестелесном, ко је онај ко сједињује супротстављене? Јер не прича пријатељски супротно са супротним, бивајући спојено на један начин и једну ипостас, ако их творачка сила не сабира у једно исто. Материја је, бивајући сложена, примила биће од божанског Логоса. И опет: да ли је материја пропадљивост, или је пропадљива? Јер пропадљивост чини да (нешто) пропада, а сам није томе подложна, а пропадљиво је подложно дејству пропадљивости: и пропадљиво, то јест оно које је у пропадању је материја.

 

62. Шта је оскрнављено или пропадљивост или пропадљиво? Јер је пропадљивост разлагање оних који су сложени. Скрнави оно које наводи пропадљивост, а скрнави се оно сложено које бива разлагано. И док скрнављеност, и оно које бива скрнављено, јесу суштине, а пропадљивост је акцидент који се сагледава у разлагању онога што је сложено и нити препостоји, нити остаје после разлагања.

 

63. Дакле, шта је материја, оно које скрнави или пропадљивост, или (нешто) пропадљиво? И ако кажете да је оно које скрнави, реците, шта скрнави осим доброг? Јер не говорите да је ишта друго осим материје и добра. А ако беху два, материја скрнави, а добри чини да се дешава рађање, или док материја сапостоји, добро се скрнави и уништава. А ако скрнави себе, знате, да ништа није за себе  пропадљиво: а ако и себе оскрнави, уништило је себе и ушло у непостојање. А како је оно које је скрнављено безначелно? А ако је пропадљиво, од кога се скрнави ако не од доброга, и биће добро онај који чини да нешто пропадне. А ако је пропадљивост, од кога бива покретана и јесте? Јер је пропадљивост разлагање, као што смо казали: дакле, ко је онај који разлаже и шта је оно што је разлучено? Јер не може материја бити пропадљивост и пропадљива суштина, одавде је познато: јер се пропадљива суштина производи и ипостазира као сложена ипостас. Јер пропадљивост после долази са синтезом, разлучујући оно што је сложено. А како беше суштина материје сапутничка и сасуштаствена, иако је имала пропадљивост? Али једнако ћете рећи, да не беше некада у енергији пропадљивост, већ у сили, слично и пропадљиво. Али знајте, да је биће или пропадљиво или стваралачко, још увек не енергише пропадљивост или стварање због немогућности да буде подложно скрнављену, или су она која стварају савечна у оскрнављености, или стварају истините. Али ви кажете да ни једно из небића у биће није било преведно, већ оног из себе пропадљивог и ништећег зла, тако да исто може имати пропадање и бити пропадљиво, и не беше у бескрајној енергији. А (оно које) бескрајно напредује у савршенство није безначелно: јер је безначелно непроменљиво, а оно које бива мењано није безначелно. И опет: шта је прво од материје, суштина или пропадљивост? И ако је пропадљивост, немогуће је да иста постоји пре него је биће обузето. А ако иста суштина предпостоји пропадљивости, више је суштина и јесте постојање и није пропадљивост и беше непропадљивост, не бивајући супротстављена пропадљивости и није безначелна пропадљивост. А ако беше иста суштина самоуништавајућа, како је произвела плодове? Ако је делимично уништена, није сасвим пропадљива, нити сасвим пропадљивост и није савршено зло. А ако бивајући пропадљива престане од уништавања себе, или зло упропапашћава и из зла се у добро промени, или добро упропашћавање, и из доброга је постало зло. Ако је материја зло, себе уништава, добро(је): јер је добро што је зло пропадљиво. И опет реците: материја беше светлост или тама? И ако (је) светлост, од суштине(је) доброга: и гле, једно (је) начело, а не два. А ако је тама, како тама сагледава? Јер ако сагледава, има светлост. А ако нема светлост, слепа је, и како виде светлост? А како ће тама бити у светлом и неће бити разлучена? И ''каква је заједница светлости са тамом?''И опет: да ли је материја оживела или није? И ако није оживела, како је била покренута? Јер је све што нема живот непомично. А ако је оживело, или од њега има живот или од нечег другог. И ако је из себе, беше живот, а не смрт. А ако је из другог места имало живот, или из доброга, и како је добар онај који оживљава зло? А ако је из другога, неће бити два, већ три. И опет: да ли материја од себе беше безначелна или то постаде због неког другог. И ако постаде из другог, није безначелна. А ако беше безначелна, увек је имала биће и никада није имала небиће. Како кажете да је оно пропадљивост и смрт? Јер пропадљивост снабдева небиће, док материја није имала небиће: јер увек беше, као што говорите. Дакле, како може давати онај који нема? И опет: Да ли су постање и пропадљивост супротстављени. Јер је постање превођење из небића у биће, а пропадљивост је разлагање постојећег у небиће. Дакле, ако је материја, по вама, пропадљива, како чини плодове и настајања? И опет: ако је пропадљивост потпуна и себе уништава: јер ако у себи сапостоји, није сасвим пропадљиво. Јер ако себе квари, неће бити.

 

64. Добро се назива оно које по узвишености помера све пред собом, које јесте у природи пожељно и љубавно, кога по природи све салеће. А зло је наклоност која је против природе, тојест кад, ка неком другом, имамо противприродну наклоност.''Дакле, од свих, и од добрих и од злих, начело и крај јесте добро: јер добро је ради свега, и која су добра и супротстављена: јер и те чинимо које желе добро. Ниједан, пак, посматрајући у зло не ствара,(оно) што ствара . Зато , никакву ипостас нема зло, већ параипостас, због доброга и од себе не бива започета:'' јер свако од постојећег или кроз добро постаје или зарад умишљеног добра.

 

65. Да ли се вара Божији пророк или од Бог, који му даје да греши,(бива варан) по значају његове жеље, или унапред говорећи, или од Бога друге ствари чинећи, поред оних о којима је унапред рекао, бивајући преварен да говор о Богу, то јест доказујући превару.

 

66. Реците нам, о Манихејци: да ли материја, за коју кажете да је зла и тамна и пропадљива и смртна, безначелна и вечна, беше суштина или акцидент? И ако суштина, или беше тело,(или) само земља, вода, ваздух, ватра, или бестелесна, сами Бог, анђео, душа, или је сложено из телесног и бестелесног. Ако је тело, беше непомично, јер је свако тело без душе и непомично је. И како, не бивајући покретан, дође у крајеве светлости? И како је имао кретање? И добро је и није добро оно које злу даје кретање или му друго даде кретање без добра,  и биће три начела, а не два. А ако кажете, да материја беше бестелесна, одакле је тело? Јер бестелесна и безначелна суштина  се не може мењати у тело. Дакле, одакле је неизбројиво мноштво тела? А ако је сложено реците да ли је материја из бестелесног и телесног, знајте, да је немогуће бити сложен, осим из простих, као што је немогуће бити двојка ако није из јединице и јединице, и немогуће је да човек буде ако није из душе и тела, и немогуће је да тело настане ако није из простих стихија, земље, воде и ваздуха и ватре. Треба, дакле, да прво буду проста, па ће тада настади сложена из простих. Дакле, биће два начела, а не три. Тако да је немогуће да материја буде безначелна. И ако је сложено из бестелесног и телесног, зашто створи човека из своје бестелесне природе, и од тела?

 

67. ''Слушај небо, и пази, земљо.''Пази, небо, и говорићу, и чуће земља речи из мојих уста.''Јер нећу говорити речи из мог срца, већ од потамњених и загађених Манихејаца. Слушајте народи, племена, језици, слушајте. ''На позорници је данас настало небо и земља. Слушајте шта говоре проклети Манихеји, они који су потамњени око светлости, уста ђавоља. Говоре да је материја заратила са Богом и да је испао део од њега. Говоре да је Бог омеђен, онај који ратује и против кога се ратује и онај који се растужује и бива одсечен. Бог ратује? Бог је одсечен? Авај, авај, нећемо ли их осуђивати? Нити у ватри сажести? У томе ћeмо се сложити? Те ћемо примити у заједницу? Ко заједничари са њима им је сличан и биће њихов део и у садашњем, и у будућем еону. Браћа се називају заједница: да кад умремо не будемо примљени у заједницу Манихејаца. Умресмо, да бисмо живели: онај ко је од њих приман у заједницу Манихејаца јесте њима сличан. Боље је јудејствујући, и као Јудејин умрети, него заједничарити са Манихејцима. О, од Манихејаца. Баш слушајте пред Богом, о људи, шта говори богопротивни Манес. Није, говори он, космос од Бога, него од ђавола. Он хоће да нам нашег Бога учини страним. И би растужен, он рече, Бог, јер се одсече део од њега, и помучи се. Ако се откинуо део од њега, пропадљив је. Свуче и уграби, рече, зли део од Бога и зато Бог шаље и свлачи и граби део који је свучен од њега. Крађу од Бога уводиш, о хулитељу? Али и справе, рече, створи Бог, дванаест посуда и сунце и месец, да узме своје. Онда шта, да би се последње десило, да пошаље ватру добри и спали космос и уништи све и поново успостави материју ниже, у своме месту, и душе које нису прихватле Манеса. Слушајте шта говори противник Божији, колику силу је дао материји: А унижује силу вишњег Бога, Прво је рекао да је он био свучен и покраден. О слабости. Говориш да је мој Бог немоћан? Али вољно је устукнуо. Како се, дакле, растужио, ако се није помучио? Нико не предаје од себе вољно и тугује. А ако(то учини), да не буде заузето његово место, немогавши да другачије буде супериоран у односу на материју, би растужен, како није немоћан? Затим, тужан је, и кажњава свој део, и вешто смишља и ствара справе, да узме своје, и није све његово одузето: јер душе које неће пратити Манеса кроз еоне, ће бити кажњене: и на крају ће материја опет у њеним местима успоставити добро и оно које изазива невоље, а једнако их неће подносити, већ ће се последње према себи окренути са душама које нису веровале Манесу. Али ће случајно и опет бити обновљене.

[Viktor Ljvovic]

69. Манихејац:Зашто је предзнајући Бог створио ђавола, иако се он спремао да се промени из добра у зло, и да одбаци добро и да буде у бићу без добра, које јесте зло?                                                                                                                                    

 

 

 

 

Православац: Ако га је унапред упознао, познао га је као оног који ће у потпуност постати: јер предзнање онога што неће у потпуности постати није предзнање, већ незнање и заблуда.                                                                                                              

 

 

 

 

Манихејац: Бог га је желећи створио?                                                                          

 

 

 

 

Православац: Да, желећи.                                                                                                    

 

 

 

 

Манихејац: И зашто је зажелео да га створи, будући добар, иако ће он постати зао?

 

 

 

 

Православац: Бог га је створио као доброг: а он се слободно променио и одбацио добро.                                                                                                                                        

 

 

 

 

Манихејац: Зашто је одбацио добро?                                                                          

 

 

 

 

Православац: Зато што је постао слободан.                                                                  

 

 

 

 

Манихејац: И зашто га учини слободним и променљивим?                                          

 

 

 

 

Православац: Променљива је свака творевина по природи: јер од њих и постање има почетак од преокрета, те су, по нужности, променљивог бића. И зар  није преокрет из небића у биће превођење? Само је у божанској природи непроменљивост, јер је нестворена и увек постојећа. А створења која су разумна, су се вољно променила, бивајући вољом мењана, а остала по телу. А слободан, јер није по нужности: јер је свако разумно (биће) слободно. Јер шта ће у разуму користити, ако није слободан? Како ће се у врлини родити или бити добар онај који није слободан? Јер оно што на силу постаје, или по нужности природе, није врлина: одакле немају врлину чак ни неразумна. А зато због лакомислености некога бива уздигнута врлина доброга, а не праведнога.                                                                

 

 

 

 

Манихејац: Дакле, дужан је да будућа(бића) створи само као врлинска, да само постоји добро и (да) само врлина живи.                                                                              

 

 

 

 

Православац: Савршено добро је једини Бог, а сви који се са њим упоређују су несавршени, и ти се називају постојећим и добрим онолико колико у њему учествују, и једни са другима спајају. Јер које више учествује учествује у добру, јесте више добро и тако се назива: а које мање (учествује) мање (је): то које није цело, није цело добро. А које није цело добро је сасвим зло. А исто биће је добро: јер је из доброга Бога биће, зато је и постојећи ђаво по свом бићу добар.

 

 

 

 

70. Манихејац: Зашто говори Господ:''добро беше оном човеку, да се није родио човек онај?''                                                                                                                                 

 

 

 

 

Православац: Док добром приличи давање добара, а оном који их прима стид и срамота зато што није сачувао добра која је узео, не због онога који му их је давао, већ због себе и због своје лакомислености. И Бог не може не давати добра, будући да је добар, то јест не жели: а онај који не жели узимати је себи крив, јер у себи сматра да је неузимање боље од узимања. Дакле, нити је праведно, нити је добро, јер се, због немања жеље да то узме, раздељује од доброг, који добро чини и дарује добра. Јер тако, ако је зло победило добро, ако Бог доброте преводи из небића у биће, зло ће бити вољно мењано из доброга, спречивши добро од доброга творца. Јер није Господ рекао: корисно је ако се не роди онај човек, већ''корисно је оном човеку.''Добро је, и по природи, и по правди, да добро добро чини и даје добра, а да оно које узима и не чува учини себи узимање срамним: исти је онај који не жели добро, и онај који има добро, а не жели га, нити ужива у њему. Јер бити није на нама, већ једино од Бога, а добро бити је од Бога и од нас. Бог, колико је до њега, даје биће и добро биће, а ми, колико је до нас, или се бавимо или се не бавимо чувањем предатих добара. Док једини Бог даје и онима који желе, и онима који не желе, као добар, да бар нешто добра у нама буде.

 

 

71. Бог и ђаволу стално предаје добра, али их он не жели узети. И у будућем веку ће Бог свима давати добра: јер је он извор добара, свима изливајући доброту, а сваки, колико је себе припремио за примање, учествује у добру. Овде, око других који жељу имају и стичу је и уживамо, а онамо, кад(буде) ''Бог све у свему'', нити (ће бити) постојеће хране, нити пића, нити неког телесног уживања, нити неке неправде, нити оних који имају уобичајена уживања, нити оних, који из Бога примају постојећа бића која фатално уживају, јер Бог није творац казне, већ ми  сами себи спремамо казну, јер Бог ни смрт није створио, већ ми себи то изазивамо. У природи сваког сложеног је да се може разлучити, али колико се сјединио Адам Богу, кроз сагледавање, толико је у себи имао живот изнад природе, животворећи своју смртну природу. А кад беше одсутан од јединства пред животом, то јест Богом, уђе из натприродне непропадљивости у природно разлагање сложеног, а то је смрт.

 

72. А пошто неки говоре, како Бог, који је унапред зна оне који ће сагрешити и који се неће покајати и бити осуђени, није требао да их преведе из небића у биће-јер није од доброга стварање и кажњавање-, пред њима прво говоримо оно од апостола:''па ипак, о човече, ко си ти да одговараш Богу? Јер ко ће се супротставити његовој вољи?''Јер оно које жели, то је добро:''И као што керамичар има власт да начини или суд части, или безчасни суд.''Јер је исти који чини и праведнике и грешнике-али их он исти не чини праведним и грешним-или часним или безчасним-или достојним поштовања или непоштовања: јер исти апостол каже у посланици Тимотеју, прво набрајајући зла, наводи говорећи:''дакле, који год чисти себе из тих, постаје изабрани суд.''Јер постајући слободни имамо власт чистити себе из срамотних патњи и својих прљања. Ипак је Бог сва (бића) учинио као добра. Дакле, он свима даје и биће и добро биће, као што сунце распростире зраке своје доброте на сва дела своја. И док бити није на нама да стекнемо, а бити добар јесте. Потом ако зажелимо и зажудимо да учествујемо у његовој доброти, и бићемо у светлости у векове. А ако постанемо лакомислени и учинимо се слепим и не зажелимо га, нећемо бити његови судеоници. Не зна да због наше лакомислености престане са давањем од дарова своје доброте, од којих прво јесте биће, нити зна да побећује наше зло и да безделатним чини своју доброту. Јер ако то беше, нико од постојећих не би настао: јер нико од постојећих није достојан доживети његову доброту. Праведно је пред њим објављивати да су сва бића недостојна.

 

73. Ипак Бог није само добар, већ и праведан и који гледа сва (бића) која још нису постала као постојећа. Јер он зове, рече, ''непостојеће као постојеће.''А ако је он обавезан да због доброте не створи оне који су кажњени, више ће због превазилазеће доброте бити обавезан да их ствара и не кажњава, али опрашта онима који греше: јер је он двојак Господ, и ствара и опрашта. А ако је праведно казнити оне који греше, праведно беше и створити их. Јер Бог гледа ''непостојеће као постојеће'' и не суди на основу излазећих дела, већ из предзнања о онима који ће тек постати. Пошто, нити из излазака постајућих он познаје, већ унапред познаје оне који ће постати и по свом предзнању предодређује. А како и да унапред зна оне који неће постати? Јер ако унапред позна оне који ће грешити и не створи их, не беше предзнање, већ заблуда: јер као што је знање постојећих, тако и предзнање је о онима који ће потпуно бити.

 

74. Дакле, не судимо Богу: јер знамо његову вољу:''Јер ко спозна ум Господњи? Ко постаде његов саветник?''Јер није сва његова воља нама откривена, већ колико нам користи да сазнамо: а оно што нам није корисно да знамо је сакривено. Дакле, не исправљамо Бога: јер је он судија и он је извор добара, и није добро, ако није оно које он хоће, као што није светлост ако не излази од сунца.

 

75. Дакле, исти Бог је у природи добар и будући да гаји симпатије не жели грех, не жели смрт грешника, нити да се жива бића мењају ка уништењу, нити задржава муку беса или кажњава, већ свима излива добра. Онај који жуди узима и добри се дотиче добара: и ко је у том животу економија и управљање и неизрецива промисао, (која)на повратак и покајање зове грешнике, а после смрти нема више промене, нема више покајања, не (као) да Бог више не прима покајање-јер се он себе не може одрећи, нити може да одбаци симпатију-,али душа више не може да се мења. И ако неко чини сваку праведност и враћа се ка чињењу греха и излажењу греха из живота, у свом греху ће да умре. Ипак и грешник, ако се каје, и у покајању свом умре, неће се сећати његових грехова. Јер, као што се и демони после изгона не кају, као што ни ангели сада не греше, већ и једни и други имају непроменљивост, тако и људи после смрти имају непроменљивост, и док праведни жуде  за Богом и имајући га увек у себи, радују се, а грешници жуде за грехом и немајући материју греха, као од ватре и греха бивају једени, и они су кажњени немајући ни једну утеху. Јер шта је казна ако не лишавање жељеног? Дакле, по аналогији чежње, они који за Богом жуде се радују, а они који за грехом жуде се кажњавају: јер они који се дотичу жељеног по мери жеље се радују, а они који се дотичу по мери жеље тугују.

 

76. А ви нам реците: Шта је пандократор? Онај који сасвим влада над свима: јер рече апостол:''а Бог је све припремио.''И како Бог сведржитељ не влада материјом и злом? Како онај који ствара све не ствара и материју? Како је Бог бескрајан, а има дефектну силу? Зашто, пак, није уништио и подредио материју, већ узвикну на њу да стоји до кризног времена? Ако није хтео није добар: јер није добро, ни праведно ћутати над оним који греше. А ако није могао, Бог који не може није Бог: јер не можете говорити, као што ми говорисмо у вези постанка и бића ђавола, да је његово биће добро. Јер ми, давајући му из доброга добро биће, да буде његово, праведно говорисмо: да је оно што се даје из доброга добро. А ви не дајете материји постојање из доброга, већ њу и злом називате и (то) у природи злом, и сасвим незаједничарећом у добрима, јер не говорите да њено биће може бити добро. Стога, или није добар или Бог није могао , по вама, да их уништи из почетка. И опет: ако је све из суштине доброга и суштине злога, нити је добар и творац, нити је лукави, већ су оци постојећих бића. И опет: ако је зло супротстављено добру као биће бићу и начело начелу и суштина суштини и, као што ви говорите, Бог Богу, у нама је да чинимо добро и зло, у нама је  давање пољупца добру или лукавом, и ми смо узроци господарења сваког од њих.

 

77.  А ми кажемо да је један Бог добар, праведан, да је све створио, да свима влада, да је свемоћан, да може шта год пожели, и да је од њега све створено, видљиво и невидљиво, не из његове суштине, већ из небића у биће-''јер све што је зажелео, Господ је створио''-и кажемо да је добро, оно које он жели: јер створења не суде творцу. Али, нити смо знали реч промисла његовог:''јер ко позна ум Господњи или ко му поста саветник?'' Ако спозна мисао његову и његову вољу, не беше Бог нити чудесан. Јер баш као што је његова суштина несхватљива, тако (је) и његова воља и промисао његова. Јер ако нико од људи не остане осим духа сваког(од њих) у њему, али ни све у свему од сваког од људи не остаје-јер не познаје будуће, нити шта хоће, или шта ће хтети и шта ће сутра бити прохтето, опстаје-, дакле, како се воља Божија и његова мисао бити позната(од онога), који често и, ако се њима прохте, у заборав улази?

 

78.  Бог унапред размишља, по свом предзнању, о свему. И мисли о нама који нисмо знали нити будућа, нити она која су већ постала, нити сваку постављену ненормалну управу нашу, а једнако је и добро и праведно у постојећем. Јер унапред знајући оно што од нас зависи као оне који ће постати праведни, као што он жели и хоће, суди: зато што неће гледати Бог, као што гледа човек: ''Јер човек гледа у лице, а Бог у срце.''И ми(који) смо од свих праведно суђени, често неправедно гледамо због перцепције зла, и због тога што није свима најбоље биће: јер није исто свима најбоље, већ друго другоме. А Бог суди не из кајања или упознавања, већ из предзнања. Унапред знајући Бог све, пре њиховог постања, предодреди сваком праведно и промислитељски и на одговарајуће корисно, и ономе што зависи од нас, и онима која не зависе од нас. Друго је знање, а друго је предзнање, и друго је упознавање, и друго је одређење и друго је предодређење. Јер је знање знати постојећа или постајућа, а предзнање је знати оне који ће тек настати, пре њиховог настанка, а упознавање је знање које после лажног знања постаје истинито знање: и одређење је суд и одрицање над будућима.

 

79.  Дакле, предзнајући Бог оне који ће настати вољно независно од нас, то јест оно што је у нашој моћи, говорим о врлини и злу, и не предодређује те који од нас зависе. И док предзнајућа Божија сила нема узрок из нас, а предзнање, (оних) које намеравамо чинити, јесте из нас: јер, ако не намеравамо чинити, он није унапред познао оно што неће постати. И док је Божије предзнање истинито и непроменљиво, али оно није узрок настанка свега што ће бити, него, јер намеравамо чинити ово или оно, (то он) унапред зна. Унапред зна мноштво, које му није пријатно, и он није узрок од тога. Као што ни један лекар није узрок болести, ако унапред зна да се спрема нечије боловање, већ је боловање другог узрок квалификовања болести, а прогноза лекара је вештина која је у њему: тако и оно што ће бити нама нема узрок из Бога, већ из наше слободне воље: а слобода није зло, ако је користимо као што нам је дата и за шта нам је дата. А Божије предзнање је од његове силе предзнања. Али ни наше казне немају Бога као свој узрок. Јер судија (који) казни лукавога није кривац, и ако са жељом суди, него је узрок онај који се спотиче у казну, а судија је узрок праведности: а праведност је добро. Јер ако са жељом суди, али не по предводећој, већ по следујућој вољи. Дакле, предводећа воља је кад неко сам од себе жели, а пратећа је кад неко (суди) из узрока који настају: предводеће, јер из себе ''жели Бог да се сви људи спасу и дођу у познање истине''. А нас, који грешимо, жели да васпита на корист. И док је предводећа воља Божија из његове доброте, а последујућа је од његове праведности.

 

80. Јер је Бог све предодредио по свом предзнању, тако разумемо. Божанство је непроменљиво и не суди на основу сазнавања, већ из предзнања. Дакле, ако свакодневно суди и одређује, свакодневно упознаје оно којe настаје и, стога неки говоре, да се каје и да предаје године живота, не знајући шта говоре. Јер, ако се каје и поставља, има променљиву и вољу и знање, и то је недостојно Бога. А ако се, по Писму, говори о предавању (службе) Језекиљу, али му то (Бог) није предао незнајући и не предодревиши, већ је он и унапред знао и предодредио оно у вези Језекиља: да промислитељски буде у обличју представљен онај који уређује наше спасење, да покаже, да је покајање врло могуће. О кајању се говори на основу онога што је наше. Јер писмо говори о Богу на начин веома приличан говору о човеку због детињастости оних који слушају. Као што се каже:''Зашто спаваш, Господе?''-а Бог не спава, већ се уздржавање и његово стрпљење и преузвишеност његове помоћи називају сном: зато што, по нама, они који спавају не помажу-, тако и кајање: јер, кад год ми некоме дамо богатство, а онај се лоше служи њиме, кајемо се. Тако се и Бог, који је створио човека и Саула помазао за цара и покајао због њих, назива оним који се каје, не од Бога који се каје-јер он унапред зна оно што ће настати-, већ због тих делајућих којима приличи кајање. Дакле, боримо се чинећи добро да би били добри, да и ми будемо од унапред познатих добрих  и предодређених за вечни живот.

 

81.  А мора се знати да, као што је добро одржавање најбољег поретка у сваком, по његовој природи, а то је и врлина-, а зло је разрешење поретка, то јест, безпоредак. А добро се назива на двострук начин: или стварно добро као што је поредак о ком се говори, или оно које сматрамо за добро, по чулном уживању против унапред уговореног поретка, које није добро, већ је више зло. И зло се назива на двострук начин: или стварно зло, то јест оно које настаје против природног поретка и против закона онога који их је створио, по сопственој вољи-јер је природни поредак послушање онога који нас је створио, а безпоредак је непослушање-или оно за које мислимо да је зло, по чулном узроку туге и оном што је нама болно,као што је васпитање, које је више добро и корисно пред оним што нас враћа на природни поредак. И говори се да су вољна зла стварна зла, обличја греха, а (да су) невољна (зла) болна.

 

82.  Дакле, нити од тих, нити од оних  је Бог узрок, како смо показали. Јер ако се и невољна називају као зла, зато што  је у нама мисао да су зла, због непријатног укуса и због нашег размишљања о злу и због нашег грешења, то јест промашивања дужног циља, пред уживањем у прождрљивости, праведном речју Бог наводи васпитање пред обоје, али из вољних зала се везују такозвана невољна зла: зато што невољна зла прате вољна зла. Јер су многе казне и васпитања сабране пред исправљањем, и коначна казна будућег века и уништење зла и грехова, или говорити да су супротстављени они који жуде за телесним уживањима, против природног закона, и због таквих грехова казна и апорија коришћења тих ће бити вечна казна. Јер је казна неуспех стицања жељеног. Јер је до сада (доказано да је) уживање греха против природног закона: а он је двострук, или душевни или телесни: и док је душевни тежња за славом, а телесни за храном, пићем, одмарањем тела, сном, спавањем са женама. Све те природне(појаве) и добра су настала по природном поретку и закону који је од творца, а зла нису по закону творца и природном поретку и употреби. 

 

83.  А природни поредак је предат од Божије славе, а оно што је предато зарад међусобне славе је против природе: јер само Богу, у природи узвишеном, приличи његова слава, независно од свих створења, а нама да се смиравамо пред Богом творцем и једни пред другима, због закона онога који нас је створио. Јер то је љубав пред Богом, и пред ближњим знак, који је Божији закон:''Јер ћеш љубити Господа Бога свога из свег срца свога и ближњег свога као самог себе'', и ''свако ко себе узвишава ће бити понижен, а онај који себе смирава ће бити узвишен''. Тако да онај који воли међусобну славу сабира безверје. Јер рече: ''Не можете веровати у мене (и) узимати славу једни од других, не тражећи славу јединога Бога.''

 

84.  Опет: телесно уживање, храна и пиће и остала, ако су узимана по природној употреби и закону оног који нас је створио-добра(су), а она која злоупотребом настају независно од Божијег закона, по нашем мишљењу, и злоупотреби (су) зла: таква храна и пиће, колико је (потребно) за живот и одржавање тела, добра(су) слично и сан и употреба жене, познавање свог суда, добро (је), а користити храну и пиће и жене за бесмислена уживања-без разлике бесмислена, је лукава употреба.

 

85.  Дакле, због празне славе и због неизмерне хране и пића и блуда среброљубља, основа од тих, зависти и свађе и лукавства и лаж и малтретирања и грабљење и убиства и мржња према ближњем. ''Зато што су се испунило безакоње, охладила је љубав многих.''А говорио је о многима који уживају у безакоњу. Дакле, из природних су дошли противприродни ђавољи наговори.

 

86.  Пред свим тим, нама су два начина највећа помоћ, ограничавање нас самих-јер је сила доказ љубави према Богу-и молитва: јер је молитва доказ смирености. Они који упознају сопствену слабост призивају силу од Бога. А треба знати да је неосуђивање ослобађање од греха: јер је неосуђивање знак смирености. Нико тако не призива Божију помоћ као смирени. ''Погледај'', каже, ''смиреност моју и муку моје снаге и опрости све грехе моје,''и ''погледај моју смиреност и избави ме,''свакако од непријатеља који ратују против мене и од греха и лудости моје. А приноси се пред врлину са врлинским понашањем-јер је човек живо биће које имитира-и суздржавање од чулног друштва које провоцира: колико, пак, од очију, толико и од срца. Кроз њих и настаје и сећање о чулном у души. А нама предстоји, да разделимо ум од чулних сећања, да светлу птицу пожуримо према умном сунцу и да у неприступачној и неодољивој његовој лепоти буде обасјана. Јер је ум одебљао од сећања на чулне и пред истим је принуђен и одсутан је од размишљања и уживања умних лепота: ''јер нико не може служити двојици господара.''У обичају је људима који усправно ходају сва вештина и у истрајности и у сили. 

 

87. Дакле, кроз снагу, постајући из љубави и молитве из смирења и бега од чулних(уживања) и бежања од суживота са најнемарнијима, и од неосуђивања и смирености и врлинских дружења и послушности, себи изграђујемо спасење, не скривајући помисли и страсти које су у нама. Јер је све сакривено лоше, а оно што бива показивано је светло. Јер се не рађа змија у сунцу, него у јамама, нити усев расте положен изнад земље, већ лежи скривен испод земље. Тако и лукаве помисли, које нису објављене, доносе плодове у пропадљивост, а добре у вечни живот. Који некa сви стекнемо благодаћу Господа нашега Исуса Христа коме, са Оцем, слава заједно са свесветим и добрим и животворним и једносушним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

[Viktor Ljvovic]

Za uredjenost teksta je u potpunosti zasluzan brat Milan Rakic. Bez njegove ogromne pomoci ovo bi bila obicna komedija.

[Viktor Ljvovic]

Original se moze ovde naci-http://khazarzar.skeptik.net/pgm/PG_Migne/John%20of%20Damascus_PG%2094-96/Contra%20Manichaeos.pdf