Свети Јован Дамаскин

[Viktor Ljvovic]

 Мој превод једног, мени драгог дела, светог Јована Дамскина:

                                                   Contra Manichaeos
 
Међу светима оца нашега Јована монаха и презвитера Дамаскина-против   Манихејаца
 
 1. Православац: Пошто смо се састали да расправљамо на логичкој основи, питам те: Шта је оно што истражујемо?                                                                                                                       

Манихејац: Вежбамо мисао на теми вере, да бисмо нашли истину.                                                

Православац: А шта је истина?                                                                                                            

Манихејац: Распознавање бића и артикулација тог знања.                                                                Православац: Да ли је лаж оно што је супротстављено истини?                                                     

Манихејац: Свакако.                                                                                                                               Православац: Како то кажеш?                                                                                                              

Манихејац: Будући да је истина знање о бићима, лаж је знање о непостојећим бићима.             

Православац: Не одговараш добро: да је истина знање о бићима, а да је лаж знање о непостојећим бићима: зато што се непостојеће не може спознати.                                                  

Манихејац: Дакле, шта је лаж?                                                                                                              Православац: Непознавање бића.                                                                                                       

Манихејац: Добро си рекао.                                                                                                                 

Православац: Дакле, ако је истина знање о бићима, а лаж незнање бића, реци ми: Да ли је знање стање?  
Манихејац: Да.                                                                                                                                       

Православац: Ако је знање стање, да ли је незнање потпуно лишавање.                                      

Манихејац: И незнање је стање.                                                                                                            Православац: Шта је незнање?                                                                                                            

Манихејац: Непоседовање знања.                                                                                                     

Православац: Да ли је непоседовање знања лишеност или је нешто позитивно и партиципативно?                
Манихејац: Непоседовање знања је лишеност. 
Православац:  Небивајућим називамо оно што је било лишавано бића?                                         

Манихејац: Очигледно.                                                                                                                           Православац: Стога, ако је незнање немање знања, а непоседовање знања лишеност, онда је незнање лишавање и није стање.                                                                                                        

Манихејац: Добро си рекао.                                                                                                                   Православац: Дакле, ако је истина знање, очигледно је и стање: и ако је лаж незнање, лишавање(је)-по истинитој речи. Дакле, биће да је истина стање, а лаж лишавање, и биће да је истина оно постојеће, а лаж оно непостојеће.
Манихејац: Да, на основу свега.                                                                                                            Православац: Да ли је зло лаж или је истина?                                                                                   

Манихејац: Лаж.                                                                                                                                    

Православац: Стога зло је оно које не постоји(Ο[/size]ὐ[/size]κ [/size]ὂ[/size]ν[/size]), али и лишавање постојећег и непостојеће (μ[/size]ὴ[/size] [/size]ὂ[/size]ν[/size]) и као лишавање ће бити супротстављено добру. Али вратили смо се на оно што предстоји.                                
Манихејац: Стигли смо.
 
2.Православац: Да ли говориш да је једно начело постојећих или два?                                          

Манихејац: Два, једно добро и једно лукаво: и док добро називам добрим дрветом, оним које сва добра обухвата и ствара, које не може стварати зле плодове: док је лукаво мрачно, пропадљиво, дрво лукавства, оно које обухвата сва зла и сва лукавства, које не може стварати добре плодове.                        
Православац: Да ли међусобно заједничаре та два начела или не?
Манихејац: Они постоје као сасвим лишени заједничарења и међусобно супротстављени.        

Православац: Да ли су једни у другима или једни са другима, или су били раздељени?               

Манихејац: Раздељени беху од почетка, сваки у својим границама.                                              

Православац: Дакле, како то да су сада помешани?                                                                         

Манихејац: Беше добро у своме месту, у свакој доброти и блаженству, а заиста материјално зло би лишено живота, непокретљиво, ружно, тамно, грдно и безосећајно у све векове: потом устаде материја против себе саме, и њени плодово међусобно заратише, и док су неки јурили, други су, бежећи, први стигли у крајеве светлости и видевши светлост они су зажудели за њеним лепотама и престаше од међусобног рата и, сагласивши се међусобно, бацише се ка светлости: и отпосла добро силу од себе и, поставши помешани, архонти мрака поједоше део светлости. Уступило је добро да уграбе силу из њега, јер се уплашило да не загосподаре њеним местом. А то је учинило да, кроз делове које је предало, загосподари над злом. И тако је настала мешавина од доброг и лукавог: па су из делова доброг настале душе, а из суштине зла тела.

Православац: До сада овако мислимо у вези тога.                                                                             

Манихејац: Мислимо. 
 
3. Православац: На колико начина се схвата начело?                                                                       

Манихејац: Реци ти. многе ствари означава. Говори се о начелу по времену, као што кажемо да је излазак сунца начело дана, и начело круга године. Говори се о начелу по местима, као што кажемо: начело пута, и начело Фисона рајскога. Говори се и о начелу по достојанству и власти, као што кажемо да је начело бића (и да је) цар начело поданика. Говори се и о начелу претходећем природи, као код броја. Јер, док ће два постојећа, по нужности, бити једно, а једно од бића није нужно два: зато што ће два бити један и један, а један неће бити два. Дакле, начело двојке је јединица. Говори се и о начелу по поретку, као што је прво достојанство читача, па ипођакона, па ђакона, и затим презвитера, па епископа. Говори се и о начелу по узроку, и то тројако? Или је природно, као што је отац начело сина, или стваралачко, као што је стваралац начело створеног, или подражавајуће, као што је начело иконе оно што је иконизовано. Дакле, на толико начина говоримо о начелу, (а) оно је оно које заиста безначелним зовемо: по свим начинима безначелним називамо. Дакле, како ти кажеш да су два начела безначелна?              
Манихејац: По свим начинима ће бити безначелни.                                                                            Православац: Али слагао си против твог корифеја(главног аргумента), започињући од лажи имаћеш нечастан крај.                                                                                                                          

Манихејац: Како то говориш?                                                                                                               

Православац: Говори се да је двојка начелствована од броја(јединице), а двојка није начело: јер је друго начело двојке-јединица. Дакле, разговарајући о начелу ти кажеш да је једно начело, да је савршено начело: јер у природи је јединица начело двојке. А ако су, пак, два начела, где је у природи претходеће начело, то јест јединица? 
 
4.Манихејац: Дакле, ти говориш да су три ипостаси, и како (то) говориш, јер од јединице треба начелствовати?                                                                                                                           

Православац: Ако и говорим да су три ипостаси, али кажем да је једно начело: јер је Отац начело Сина и Духа не по времену, већ по узроку. Јер су из Оца Логос и Дух, иако нису после Оца. Као што је светлост из ватре и ватра по времену не претходи светлости-зато што је немогуће да ватра не светли, а ватра је начело и узрок светлости која је из ње-, тако је и Отац начело и узрок Логоса и Духа-јер су из Оца Логос и Дух-, дакле, не претходи у времену: зато што је немогуће да буде Отац из Сина или Логос из Духа. Дакле, једно начело исповедам- Оца као природни узрок Логоса и Духа. А ти не говориш да је лукаво из доброга нити да је добро из лукавога.
 
5. Јер није могуће да буду по времену безначелна та, по вама, два начела-тако схватамо. Оно које није начелствовано, од бића, је непроменљиво: јер, ако се промени, није сасвим безначелно. Јер оно које се мења из бестелесног у тело, или из безобличног у облик, или из непокретљивог у кретање, или из ћутања и мировања у стајање-почиње да постоји, иако претходно не беше. И није безначелно оно које бива мењано из безначелног у начелствовано: јер оно које узима начело, и које је бивало начелствовано-није безначелно.                                                                                                                                                                    Манихејац: Шта дакле? По теби се Бог није променио рађајући Сина и исходећи Духа?                                                                                                                                                      

Православац: Никако: јер не говорим да је он, који претходно није био Отац, потом постао Отац, већ увек беше имајући из себе свога Логоса, и кроз свог Логоса, из себе, Духа свога исходећега.
 
6.   Манихејац: Затим, зар се онај који ствара није, после творевине, променио, будући да је постао творац? 

Православац: Никако.                                                                                                                            

Манихејац: Како то говориш?                                                                                                               

Православац: Зато што није творевина произишла из његове суштине, већ је вољом (створена) из небића у биће.                                                                                                                                  

Манихејац: Затим, зар се не промени намеравајући, онда кад је зажелео да започне творевина, јер претходно то није желео?                                                                                            

Православац: Никако:јер није, претходно не желећи, потом зажелео, већ је увек желео да, у од њега одређеном времену, начини творевину.
 
7. Јер нити је могуће да по простору буду два безначална, тако схватамо. Или су та двојица  један у другом-немогуће је да светлост и тама буду једно у другом: зато што долазак светлости одгони таму-или је сваки од њих у сопственом месту. Дакле, сваки од њих је ограничен у свом месту, и крај места једнога постаје начело места од другога. Али је и немогуће да непомешана буде светлост са тамом без неке преграде, која би спречавала њихово међусобно мешање. Дакле, треба да буде светлост и њено место, и тама и њено место, и преграда која би оделила и ограничила место сваког од њих: и неће бити два начела, него пет.
 
8. Манихејац: Шта, дакле? Зар се, по теби, Бог и његов Син и Дух његов неће разливати у себи самима? Православац: Никако:  Јер ја не кажем да је божанско биће у простору-јер је без количине и несхватљиво је-нити кажем да су међусобно раздељене те три ипостаси, већ као што је логос, који из ума бива рађан, не излази из њега, нити се одељује, већ се из њега рађа и у њему јесте, тако и Син и Дух јесу из њега и у њему. Једна је суштина и ипостаси нераздељиве, пошто што су и силе ума нераздељене од њега. Натприродно су Логос и Дух и силе од Оца нераздељиви и (јесу)ипостаси савршене, с обзиром да и приличи да, од натприродног Бога, силе натприродно буду ипостаси. Те и кад су три ипостаси, један је Бог, а не три. Јер су ум и логос и дух његов један ум, а не три ума, као што се свако од ових-и стабљика руже и цвет и мирис ружом називају и јесу, и не каже се да су три руже, сабирајући (их), већ је једна ружа-и корен и гранчица и цвет.
 
9. Јер неће бити два начела ни по достојанству ни по власти, тако разумемо. Од двоје јединих- Бога и материје, или је једно над  другим владало и начелствовало, или ниједно неће начелствовати, или беху инека друга- подређена и господарена од њих двоје, савечних њима, и неће бити само двоје начелствујућих, већ ће бити још више начелствованих- или, ако не беху начелствована савечна начелима, беше некад времена кад начела не бејаху. 
Манихејац: Онда, зар нису твоме Богу, та иста, сапутна? Јер, или (му) беше савечна твар која му је приручна, или беше време кад он није начелствовао.
Православац: Не тако: јер иако му твар није савечна, Господ увек беше и биће у могућности да из небића у биће преведе суштине својим Логосом и Духом уста својих. Нити је његов Логос вербалан, већ је суштински и ипостазиран, нити су његова уста телесни уд, нити је његов Дух развејани дах, већ је изнад суштине све што је од онога који је изнад суштине, иако ми, на основу онога што је наше, размишљамо о ономе што је изнад нас.
 
крај првог дела...

[Viktor Ljvovic]

Ја не умем ово да сложим на прави начин, покушавам али увек испадне овако разбацано. Ако неко из администрације уме ово да намести,био бих захвалан за помоћ.

[Viktor Ljvovic]

10. Али, неће ни по природном ни по суштинском узроку постојати та ваша два начела: јер је Отац родитељ једносуштног Сина, вечни од вечнога, бестелесни од бестелеснога. Дакле, ако су та ваша два начела, по природном узроку, начела свих бића, биће све једносушно и савечно тим вашим начелима. А ако су вечна, и непроменљива и супротстављена и незаједничарећа и начелствујућа и не начелствована и господствена и не ропска. А ако су та ваша два начела, по стваралачком узроку, начела бића, неће бити душе из суштине Божије, нити тела из материјалне суштине, већ из небића у биће беху преведена, и, нити зарати материја са светлошћу, нити уграби из њега делове и створи душе. А како да супротстављена и незаједничарећа беху удружена у стварању једног космоса? Како да, док лукави ствараше тела, а добри душе, једно живо биће-човека, довршише? А, ако по подражавању, као што је прототип иконе узрок онога што је иконизовано, други светови јесу, по вама, начела, од којих по сличности настаде космос. Јер није једна форма, нити један или два облика у постојећим бићима, већ су неизбројни. И како да неизбројне форме јесу иконе двају ваших начела? Тако да је немогуће и неодрживо ваше мишљење о два начела. Јер питајте невино мноштво деце: да ли је двојка начело или је јединица? И они питају, како (то) да је јединица начело свега небројеног. О децо, детињаста и безумна

.

11. И после тог питања нам реци: Да ли је полиархија нешто лепо, стабилно и уређено, или је(то) монархија? Потпуно је очигледно да, док је полиархија анархија и сукобљеност и узрок рата и борбе и зала и губитка, да је монархија сигурна и законита и узрок мира и поретка и смирености и праведности и сваког бољег развоја. Дакле, ако су два начела, по вама, безначелна, полиархија је начело бића, и начело свега је зло, и тако је једно начело зло. А како кажете да су та два начела, која измислисте, сасвим незаједничарећа. Јер, ако и ови јесу они и суштина ових је безначелно начело и вечно-онима слично, нису сасвим незаједничарећи. Јер заједничаре по бићу и по суштини, и безначелно начело и вечно биће. И доказано вам је да је ваш разлог по свему погрешан.

 

12. И опет: ако су два начела безначелна, сваки се над домом својим весели и радује и свој састав добрим сматра: јер је у сваком добро елемент његове природе. Дакле, по вама, и добро и лукаво, свако се на своме весели и у домовима својим радује и убраја се у домове доброте. Ко је, дакле, онај који суди да је једно добро, а друго лукаво? А оно више јесте Бог, већи од  обоје: јер суди да је мање испод бољег и начелствовано испод начелствујућег.

 

13. Реци и то: Да ли међусобно заједничаре та ваша два начела, или су савим незаједничарећа?                                                  

Манихејац: Беху сасвим незаједничарећи, и док једно беше у пуноћи добара, друго би у пуноћи зала, али настаде међу њима мешање.                                                                                               Православац: До сада си већ говорио о мешању. Претходно нам реци: да ли је постојеће, по бићу, супротстављено постојећем, или је небиће(супротстављено) бићу?                                       Манихејац: Зло биће је супротстављено добром бићу.                                                                       Православац: Нисам те питао да ли су по злу и добру супротстављени, већ по бићу. Јер бића нису сасвим супротстављена: зато што по истом бићу међусобно заједничаре, а бићу је супротстављено небиће. Као што, ако је добру зло сасвим супротстављено, јесте добро,(а) није зло. Као што је зло лишавање бића и назива се злом, и ако је добро суштина, безсуштинско је зло, или нису сасвим супротстављени.

 

14. Манихејац: Затим: зар се не виде зла у бићима?                                                                         Православац: Потпуно зло се не види у бићима: јер, нити је, заиста постојећи Бог и узрок бића,-зло, нити је било шта од постојећих, као што су постали, зло, већ је узрок од свих њих добар, и све што је од њега настало је добро. Сва бића су од њега била преведена из небића у биће и сва су добра, веома добра. А зло није ништа друго него одбацивање и лишавање слободе, дароване од Бога разумној природи, као што је сиромаштво одбацивање богатства: а богатство је стицање злата, сребра, сјајног камења и разнолике одеће, слуга и слушкиња, домаћих животиња, обрадиве земље и слично, и свако од њих је богатство. Стога се богатим назива онај ко стиче те (ствари): као што је веома богати онај који је сабрао пуно богатства. А делимично сиромаштво је делимично одбацивање тих, а потпуно (сиромаштво) је потпуно лишавање тих, и као што је целовитост тела добро, а лишавање једног уда није постојање делимичног зла, већ је лишавање постојећег. Види се, и заиста се разумева, у бићу не као биће, већ као одсутност, као што око и гледање постоји и јесте, а слепило није нешто, већ је губитак постојећег ока. Сагледава се у сапостојећем и постојећем телу не као нешто постојеће, већ као лишавање од постојећег ока. И тако да, делимично повећање лишености удова се назива увећањем зла: а није зло, већ се у подложеном телу одбацивајуће непостојање назива и сагледава не као нешто постојеће, већ као небиће, не као стање, већ као лишеност. Стога и зло заиста јесте добровољни грех (према) добрима, од Бога дарованим разумној природи: јер се о неразумним и бездушним не говори да су слободне, већ се то говори о разумним. Дакле, зло је злоупотреба природних сила. Јер ако се користимо силама које су од Бога предате души, зашта их примисмо, то јест по предатом закону, добро(је). А, ако не онако како их примисмо, већ их користимо независно од предатог нам закона, биће лоше: и нити су те силе, нити је коришћење њих зло, већ је зло начин коришћења независан од закона предатог од Бога. Јер, ако је добар Бог, добар је и његов природни закон-постојећи из постојећег. А непослушност тога је лишавање за нас постојећег закона, тако да жеља и страст и делање и енергија и пре свега мисао, није зло, већ добро, ако је користимо по предатом закону: те појаве нису зло, већ је зло коришћење које није по закону који нам је предат. Јер, ако за одржавање живота користимо храну, пиће, сан и слично, добро је свако од тих. И ако се жељом и љубављу користимо природом пред једино жељеним Богом и пред ближњим, по Божијем закону, добро (је). И ако се у полном односу користимо својим женама за рађање деце, по закону предатом природи од Бога, добро (је): а ако са страшћу користимо туђе жене, што је против закона Божијег, зло (је). Јер рече Бог:''Немој жудети за њивом ближњега свога, нити за женом његовом, нити за било чим што је његово.'' Блуд није зло због везе, већ због везивања за туђу жену. Таштина није зло због љубави према слави, већ због љубави према слави која није од Бога. Мржња и страст, ако су према онима који спречавају спасење душе и везе која је пред Богом, зарад послушања њему, и оних који од Бога одустају, то јест према ђаволу и слугама његовим, добро (је). Јер рече:''зар оне који те мрзе, Господе, не замрзех и због непријатеља твојих зар нисам сагоревао? Савршеном мржњом сам их мрзео, у непријатеље сам их прибројао.''И свети мученици се разбеснеше против тирана, праведно их мрзећи. И ако, по сопственој помисли, замрзех оно које ме дели од Бога, добро (је). Или ако ме неко лишава спасења, добро је беснети и мрзети: или ако се ко растужи због света и зарад користи постане странац лишен материјалних  добара, волећу(га) више него што ћу мрзети. Убиство је зло, јер је самo Божије да дели душу од тела, јер их је он заједничким дао : ако ћу убити зато што ми је од Бога наређено, добро (је): зато што је добро све што је од доброга. Дакле, зло је желети грабити оно што није наше, већ Божије. И осуђивање је зло, јер је суђење само од Бога, и зло је грабити Божије достојанство, онима којима не би дато од Бога да суде. И таштина и гордост су зло: јер једино Богу приличи узвишеност и слава. Стога ништа друго није зло ако није против природе и закона датог природним силама, који није материјална вредност, већ наше владање.

[Viktor Ljvovic]

15. Јер треба знати да се као двоструко назива и добро и зло: добро се назива господственим, јер је било дато из природе доброг Бога. Баш као што се свако сунчево светло заиста од ватре светли: на тај начин свако добро има постојање из неограниченог и несхватљивог мора доброте, у мери којој је поред Бога- добара господствених и истинитих. Каже се да добро није господствено, већ да је злоупотребљено и по нашем обичају у нашем осећању и у тежњи ка појавном уживању, (а) оно које се пре времена весели ће после давати горке плодове, поставши противно закону онога који га је створио и мислећи да је добро, иако баш и није добро, већ је заиста зло. И то зло је слично господственом, иако јесте зло и назива се тако, будући да је постало противно закону онога који га је створио. Зло се не назива господственим, већ (је) по нашем обичају и нашем осећању мучно и болно, нарочито пред садашњим напорима, а потом ће они да дају плодове спасења и постојану доброту мисли.

 

16. Реци: Да ли је начело свих дела једно или два, какво је начело и узрок душе-једно или два?  Манихејац: Једно. Јер ако су два, како из два супротстављена једно исто произилази? Јер потпуно супротстављени имају незаједничарећу енергију: па како ће нематеријална душа бити од нематеријалног и од материје? И како ће то исто  произвести супротстављени, не сложивши се? Сасвим су незаједничарећи они који су супротстављени по природи.                 Православац: Добро кажеш: једно је начело од сваког од свих бића?                                             Манихејац: Свакако.                                                                                                                               Православац:  Да ли је биће начело двају начела, која по теби постоје, или су два начела начела бића?                                    

Манихејац: На шта смераш?                                                                                                                 Православац: Ако је биће начело твојих двају начела, гле једно је начело, а не два. А ако је биће начело бића, у једном начелу: јер не кажем да то квалификује биће, то јест да је биће зло или добро, већ је оно исто просто биће. Дакле, ако је биће начело твојих двају начела, једно је начело, а не два. А ако су та твоја начела начела биће, биће два супротстављена на истом делу. Пошто проста суштина бива као једна, способна је за примање различитих квалитета и по томе се називају многе суштине, тако и просто биће јесте једно, иако у различитости бива сагледавано мноштво бића, (и) чини именовање њих изведено од свог имена. Дакле, одредићу сасвим незаједничареће биће супротстављеним енергијама, није из два начела највише и супротстављено биће, већ из једног. Јер биће није узрок постојећих, зато што биће не претходи постојећима. У чему се то може сагледати? У безначелном бивствујућем биће бива сагледавано, у њему и из њега, као од узрока, бива постављено. Дакле, једно је начело бића, и није њима супротстављено. 

 

17. И опет: Да ли је начело кретања сваког од постојећих једно или два, суштинско и временско и просторно и енергетско – суштинско се односи на рађење свакога од њих, - а временско је од ког времена почиње, - а просторно је оно које из простора започиње и од простора је начелствовано, - а енергетско је оно из којег енергија снабдева енергијом оно што је енергизовано, као и  прво постојање човека, и од ког времена настаје и из простора почиње да се креће, насумице ступајући, и енергије кретања?                                                                            Манихејац: Једно.                                                                                                                                   Православац: Истину си рекао: јер је немогуће да буду два начела од једног постојања. 

Манихејац: Тако је(ἔχει).

Православац: Да ли се то на сваком од бића сагледава или не?

Манихејац: На сваком од свих бића.

Православац: Дакле, баш оно које се у сваком од свих сагледава, и у свима заједно ће бити посматрано, које свако од људи има, и цело човечанство има, као што је живљење и размишљање, и оно које свака суштина има, и заједничка суштина има, као што је самостално постојање и немање (свога) бића у другоме. Тако дакле, ако и свако од бића из једног начела бива створено, и сва бића су из једног начела  створена и не из два, и неће бити два начела, него једно.

 

18. Манихејац: Зашто је Бог безначелан?

Православац: Зато што небиће нема биће од себе самог. Дакле, то које нема од себе биће , како ће само од себе бити? И треба из неког постојећег да небиће узима биће: а оно које прво предаје биће из себе, оно га и има, оно ће увек бити безначелно.

 

19.Манихејац: Зашто је једно начело, а не два? 

Православац: Јер дијада из монаде иде испред као пород монаде, и начело дијаде је монада и пре свих дијада је монада, и од свих дела је једно начело и, ако је једно начело од сваког бића, и од свих ће бити једно начело: јер је над сваким од бића био предат логос и над свима ће бити предат.

[Viktor Ljvovic]

Не вреди, лакше ми је било превести ово дело него га окачити на интернет .

[Viktor Ljvovic]

20. И опет: Ако су два начела,(онда је) полиархија: а ако је полијархија,(онда је) побуна: а ако је побуна начело бића, онда је начело бића зло: јер је побуна зло. Дакле, Богу приличи да од свих називаних и умом схватаних већи буде и да више има. Дакле, на који начин је већи, јер из небића богоприлично ствара суштине или је у стварању човечанства, а више бива у градитељској вештини око материје?                                                                                                   Манихејац: Сасвим, јер су из небића.                                                                                                   Православац: Стога, Богу приличи да из небића ствара суштине, и не беше(раније) материја, пре него што је од Бога постала.

 

21.Манихејац: Бог је по свему безначелан или по нечему јесте, а по нечему није?                         Православац: Ако није по свему безначелан, безначелан (је) и није безначелан. А ако је по свему безначелан, сасвим (је) безначелан и природом је безначелан. А безначелно је и бескрајно: јер (је) један облик и крај начела. Дакле, све што има начело има и крај, по својој природи, и све што има крај има и начело. И анђели заиста имају начело, а и крај имају по својој природи, иако божанском благодаћу изнова започињу постојати и обнављају се. Јер као што се непокретно тело, бивајући начелствовано, почиње кретати из места, то јест кружно, антиципирајући место одакле је започело, испуни периферију и круг, а опет почиње кретање, и ново начело кретања ствара и тако наставља да бива покретано, док онај који му наређује жели кретање, тако и ангели бивају крепко покретани, и ,очекујући крај свог постојања, владају животним кретањем, док им, онај који их је створио, опет не нареди да престану са кретањем. Јер, они који су од Бога, увек узимају биће и животно и умно кретање, јер то немају из себе. А као што се точак, крећући се, креће и стаје-а ако има вечно кретање, увек се креће немајући кретање из себе-,тако и ангели немају биће из себе, и крећу се онолико колико их покреће онај који их је створио: а ако их он заиста не покреће, престају са кретањем. Онда, онај који има начело свакако има и крај, и који крај има свакако има и начело. И природно безначелно је по свему безначелно, по узроку и времену и месту и слободи.

 

22. Дакле, или ће (та) два бити једно у другом или ће у месту бити ограничени и нису безначелни. Како, дакле, да (буду) једно у другом светлост и тама? Зато што светлост уништава таму. Ако нису (ту) ограничења светлости и ограничења таме, нити је светлост неописива, као биће које није свуда, нити је тама. И нису сасвим безначелна јер имају просторно начело. Јер је немогуће да без постојања некаквог зида и преграде сасвим непомешани буду светлост и тама. Јер, ако у ноћи будемо упалили светиљку, док ће простор око светиљке бити светлији, на малој раздаљини ће бити већа тама, све док се светлост сасвим не угаси, и настане чиста тама, која није помешана са светлошћу. Зато што је од почетка тама била помешана са светлошћу, и оне нису сасвим супротстављене и незаједничареће, или неки друга међа беше од почетка, раздељујући те две, и нису више два начела, већ три. Оно што је у природи било зачето се не мења, а оно које бива мењано није у природи. Дакле, ако у природи не заједничаре светлост и тама, како почеше да заједничаре после тога? Како из доброга и лукавога једно живо биће би завршено, човек? Јер ако беху помирени, почеше међусобно да заједничаре: јер је помирење заједница воље. И нити је добро чисто и не остаје савршено добро, нити је и лукаво (такво), већ се оба променише. А оно које бива мењано није безначелно нити је Бог: јер је Бог онај који предвиђа све што је наше, али нам то не предодређује. И опет: Биће је бићу супротстављено или је биће супротстављено небићу?                                                                                                                   Манихејац: Биће небићу.                                                                                                                       Православац: Свако да неће бити да, од та два, по теби сасвим супротстављена начела, једно постоји, а да друго не постоји.

Измењено Септембар 29, 2013 од Danijela
Sredila sam sve tekstove.

[cant_feel]

da li mozes da aploadujes ovo u neki tekst fajl ali dobro slozeno? Mislim da bi bilo bolje

[Viktor Ljvovic]

Лоше познајем компјутерске програме, тако да не знам како да то урадим. Имам још пуно текста, али нема смисла да га овако истумбано излажем.

[Viktor Ljvovic]

Idemo iz pocetka.

 

 

                                                                                                  Contra Manichaeos

Међу светима оца нашега Јована монаха и презвитера Дамаскина - против Манихејаца

1. Православац: Пошто смо се састали да расправљамо на логичкој основи, питам те: Шта је оно што истражујемо?

Манихејац: Вежбамо мисао на теми вере, да бисмо нашли истину.

Православац: А шта је истина?

Манихејац: Распознавање бића и артикулација тог знања.

Православац: Да ли је лаж оно што је супротстављено истини?

Манихејац: Свакако.

Православац: Како то кажеш?

Манихејац: Будући да је истина знање о бићима, лаж је знање о непостојећим бићима.

Православац: Не одговараш добро: да је истина знање о бићима, а да је лаж знање о непостојећим бићима: зато што се непостојеће не може спознати.

Манихејац: Дакле, шта је лаж?

Православац: Непознавање бића.

Манихејац: Добро си рекао.

Православац: Дакле, ако је истина знање о бићима, а лаж незнање бића, реци ми: Да ли је знање стање?

Манихејац: Да.

Православац: Ако је знање стање, да ли је незнање потпуно лишавање.

Манихејац: И незнање је стање.

Православац: Шта је незнање?

Манихејац: Непоседовање знања.

Православац: Да ли је непоседовање знања лишеност или је нешто позитивно и партиципативно?

Манихејац: Непоседовање знања је лишеност.

Православац: Небивајућим називамо оно што је било лишавано бића?

Манихејац: Очигледно.

Православац: Стога, ако је незнање немање знања, а непоседовање знања лишеност, онда је незнање лишавање и није стање.

Манихејац: Добро си рекао.

Православац: Дакле, ако је истина знање, очигледно је и стање: и ако је лаж незнање, лишавање(је)-по истинитој речи. Дакле, биће да је истина стање, а лаж лишавање, и биће да је истина оно постојеће, а лаж оно непостојеће.


Манихејац: Да, на основу свега.

Православац: Да ли је зло лаж или је истина?

Манихејац: Лаж.

Православац: Стога зло је оно које не постоји(Οὐκ ὂν), али и лишавање постојећег и непостојеће (μὴ ὂν) и као лишавање ће бити супротстављено добру. Али вратили смо се на оно што предстоји.

Манихејац: Стигли смо.

[Viktor Ljvovic]

2.Православац: Да ли говориш да је једно начело постојећих или два?



Манихејац: Два, једно добро и једно лукаво: и док добро називам добрим дрветом, оним које сва добра обухвата и ствара, које не може стварати зле плодове: док је лукаво мрачно, пропадљиво, дрво лукавства, оно које обухвата сва зла и сва лукавства, које не може стварати добре плодове.



Православац: Да ли међусобно заједничаре та два начела или не?


Манихејац: Они постоје као сасвим лишени заједничарења и међусобно супротстављени.



Православац: Да ли су једни у другима или једни са другима, или су били раздељени?



Манихејац: Раздељени беху од почетка, сваки у својим границама.



Православац: Дакле, како то да су сада помешани?



Манихејац: Беше добро у своме месту, у свакој доброти и блаженству, а заиста материјално зло би лишено живота, непокретљиво, ружно, тамно, грдно и безосећајно у све векове: потом устаде материја против себе саме, и њени плодово међусобно заратише, и док су неки јурили, други су, бежећи, први стигли у крајеве светлости и видевши светлост они су зажудели за њеним лепотама и престаше од међусобног рата и, сагласивши се међусобно, бацише се ка светлости: и отпосла добро силу од себе и, поставши помешани, архонти мрака поједоше део светлости. Уступило је добро да уграбе силу из њега, јер се уплашило да не загосподаре њеним местом. А то је учинило да, кроз делове које је предало, загосподари над злом. И тако је настала мешавина од доброг и лукавог: па су из делова доброг настале душе, а из суштине зла тела.



Православац: До сада овако мислимо у вези тога.

Манихејац: Мислимо.

 

. Православац: На колико начина се схвата начело?



Манихејац: Реци ти. многе ствари означава. Говори се о начелу по времену, као што кажемо да је излазак сунца начело дана, и начело круга године. Говори се о начелу по местима, као што кажемо: начело пута, и начело Фисона рајскога. Говори се и о начелу по достојанству и власти, као што кажемо да је начело бића (и да је) цар начело поданика. Говори се и о начелу претходећем природи, као код броја. Јер, док ће два постојећа, по нужности, бити једно, а једно од бића није нужно два: зато што ће два бити један и један, а један неће бити два. Дакле, начело двојке је јединица. Говори се и о начелу по поретку, као што је прво достојанство читача, па ипођакона, па ђакона, и затим презвитера, па епископа. Говори се и о начелу по узроку, и то тројако? Или је природно, као што је отац начело сина, или стваралачко, као што је стваралац начело створеног, или подражавајуће, као што је начело иконе оно што је иконизовано. Дакле, на толико начина говоримо о начелу, (а) оно је оно које заиста безначелним зовемо: по свим начинима безначелним називамо. Дакле, како ти кажеш да су два начела безначелна?


Манихејац: По свим начинима ће бити безначелни.



Православац: Али слагао си против твог корифеја(главног аргумента), започињући од лажи имаћеш нечастан крај.



Манихејац: Како то говориш?



Православац: Говори се да је двојка начелствована од броја(јединице), а двојка није начело: јер је друго начело двојке-јединица. Дакле, разговарајући о начелу ти кажеш да је једно начело, да је савршено начело: јер у природи је јединица начело двојке. А ако су, пак, два начела, где је у природи претходеће начело, то јест јединица?

 

 

4.Манихејац: Дакле, ти говориш да су три ипостаси, и како (то) говориш, јер од јединице треба начелствовати?



Православац: Ако и говорим да су три ипостаси, али кажем да је једно начело: јер је Отац начело Сина и Духа не по времену, већ по узроку. Јер су из Оца Логос и Дух, иако нису после Оца. Као што је светлост из ватре и ватра по времену не претходи светлости-зато што је немогуће да ватра не светли, а ватра је начело и узрок светлости која је из ње-, тако је и Отац начело и узрок Логоса и Духа-јер су из Оца Логос и Дух-, дакле, не претходи у времену: зато што је немогуће да буде Отац из Сина или Логос из Духа. Дакле, једно начело исповедам- Оца као природни узрок Логоса и Духа. А ти не говориш да је лукаво из доброга нити да је добро из лукавога.

 

5. Јер није могуће да буду по времену безначелна та, по вама, два начела-тако схватамо. Оно које није начелствовано, од бића, је непроменљиво: јер, ако се промени, није сасвим безначелно. Јер оно које се мења из бестелесног у тело, или из безобличног у облик, или из непокретљивог у кретање, или из ћутања и мировања у стајање-почиње да постоји, иако претходно не беше. И није безначелно оно које бива мењано из безначелног у начелствовано: јер оно које узима начело, и које је бивало начелствовано-није безначелно.



Манихејац: Шта дакле? По теби се Бог није променио рађајући Сина и исходећи Духа?



Православац: Никако: јер не говорим да је он, који претходно није био Отац, потом постао Отац, већ увек беше имајући из себе свога Логоса, и кроз свог Логоса, из себе, Духа свога исходећега.

 

6. Манихејац: Затим, зар се онај који ствара није, после творевине, променио, будући да је постао творац?



Православац: Никако.



Манихејац: Како то говориш?



Православац: Зато што није творевина произишла из његове суштине, већ је вољом (створена) из небића у биће.



Манихејац: Затим, зар се не промени намеравајући, онда кад је зажелео да започне творевина, јер претходно то није желео?



Православац: Никако:јер није, претходно не желећи, потом зажелео, већ је увек желео да, у од њега одређеном времену, начини творевину.

 

 

7. Јер нити је могуће да по простору буду два безначална, тако схватамо. Или су та двојица један у другом-немогуће је да светлост и тама буду једно у другом: зато што долазак светлости одгони таму-или је сваки од њих у сопственом месту. Дакле, сваки од њих је ограничен у свом месту, и крај места једнога постаје начело места од другога. Али је и немогуће да непомешана буде светлост са тамом без неке преграде, која би спречавала њихово међусобно мешање. Дакле, треба да буде светлост и њено место, и тама и њено место, и преграда која би оделила и ограничила место сваког од њих: и неће бити два начела, него пет.

[Viktor Ljvovic]

8. Манихејац: Шта, дакле? Зар се, по теби, Бог и његов Син и Дух његов неће разливати у себи самима? Православац:Никако: Јер ја не кажем да је божанско биће у простору-јер је без количине и несхватљиво је-нити кажем да су међусобно раздељене те три ипостаси, већ као што је логос, који из ума бива рађан, не излази из њега, нити се одељује, већ се из њега рађа и у њему јесте, тако и Син и Дух јесу из њега и у њему. Једна је суштина и ипостаси нераздељиве, пошто што су и силе ума нераздељене од њега. Натприродно су Логос и Дух и силе од Оца нераздељиви и (јесу)ипостаси савршене, с обзиром да и приличи да, од натприродног Бога, силе натприродно буду ипостаси. Те и кад су три ипостаси, један је Бог, а не три. Јер су ум и логос и дух његов један ум, а не три ума, као што се свако од ових-и стабљика руже и цвет и мирис ружом називају и јесу, и не каже се да су три руже, сабирајући (их), већ је једна ружа-и корен и гранчица и цвет.

 

9. Јер неће бити два начела ни по достојанству ни по власти, тако разумемо. Од двоје јединих- Бога и материје, или је једно над другим владало и начелствовало, или ниједно неће начелствовати, или беху инека друга- подређена и господарена од њих двоје, савечних њима, и неће бити само двоје начелствујућих, већ ће бити још више начелствованих- или, ако не беху начелствована савечна начелима, беше некад времена кад начела не бејаху.
Манихејац: Онда, зар нису твоме Богу, та иста, сапутна? Јер, или (му) беше савечна твар која му је приручна, или беше време кад он није начелствовао.
Православац: Не тако: јер иако му твар није савечна, Господ увек беше и биће у могућности да из небића у биће преведе суштине својим Логосом и Духом уста својих. Нити је његов Логос вербалан, већ је суштински и ипостазиран, нити су његова уста телесни уд, нити је његов Дух развејани дах, већ је изнад суштине све што је од онога који је изнад суштине, иако ми, на основу онога што је наше, размишљамо о ономе што је изнад нас.

[Viktor Ljvovic]

10. Али, неће ни по природном ни по суштинском узроку постојати та ваша два начела: јер је Отац родитељ једносуштног Сина, вечни од вечнога, бестелесни од бестелеснога. Дакле, ако су та ваша два начела, по природном узроку, начела свих бића, биће све једносушно и савечно тим вашим начелима. А ако су вечна, и непроменљива и супротстављена и незаједничарећа и начелствујућа и не начелствована и господствена и не ропска. А ако су та ваша два начела, по стваралачком узроку, начела бића, неће бити душе из суштине Божије, нити тела из материјалне суштине, већ из небића у биће беху преведена, и, нити зарати материја са светлошћу, нити уграби из њега делове и створи душе. А како да супротстављена и незаједничарећа беху удружена у стварању једног космоса? Како да, док лукави ствараше тела, а добри душе, једно живо биће-човека, довршише? А, ако по подражавању, као што је прототип иконе узрок онога што је иконизовано, други светови јесу, по вама, начела, од којих по сличности настаде космос. Јер није једна форма, нити један или два облика у постојећим бићима, већ су неизбројни. И како да неизбројне форме јесу иконе двају ваших начела? Тако да је немогуће и неодрживо ваше мишљење о два начела. Јер питајте невино мноштво деце: да ли је двојка начело или је јединица? И они питају, како (то) да је јединица начело свега небројеног. О децо, детињаста и безумна

 

11. И после тог питања нам реци: Да ли је полиархија нешто лепо, стабилно и уређено, или је(то) монархија? Потпуно је очигледно да, док је полиархија анархија и сукобљеност и узрок рата и борбе и зала и губитка, да је монархија сигурна и законита и узрок мира и поретка и смирености и праведности и сваког бољег развоја. Дакле, ако су два начела, по вама, безначелна, полиархија је начело бића, и начело свега је зло, и тако је једно начело зло. А како кажете да су та два начела, која измислисте, сасвим незаједничарећа. Јер, ако и ови јесу они и суштина ових је безначелно начело и вечно-онима слично, нису сасвим незаједничарећи. Јер заједничаре по бићу и по суштини, и безначелно начело и вечно биће. И доказано вам је да је ваш разлог по свему погрешан.

 

12. И опет: ако су два начела безначелна, сваки се над домом својим весели и радује и свој састав добрим сматра: јер је у сваком добро елемент његове природе. Дакле, по вама, и добро и лукаво, свако се на своме весели и у домовима својим радује и убраја се у домове доброте. Ко је, дакле, онај који суди да је једно добро, а друго лукаво? А оно више јесте Бог, већи од обоје: јер суди да је мање испод бољег и начелствовано испод начелствујућег.

[Viktor Ljvovic]

13. Реци и то: Да ли међусобно заједничаре та ваша два начела, или су савим незаједничарећа?

Манихејац: Беху сасвим незаједничарећи, и док једно беше у пуноћи добара, друго би у пуноћи зала, али настаде међу њима мешање.



Православац: До сада си већ говорио о мешању. Претходно нам реци: да ли је постојеће, по бићу, супротстављено постојећем, или је небиће(супротстављено) бићу?



Манихејац: Зло биће је супротстављено добром бићу.



Православац: Нисам те питао да ли су по злу и добру супротстављени, већ по бићу. Јер бића нису сасвим супротстављена: зато што по истом бићу међусобно заједничаре, а бићу је супротстављено небиће. Као што, ако је добру зло сасвим супротстављено, јесте добро,(а) није зло. Као што је зло лишавање бића и назива се злом, и ако је добро суштина, безсуштинско је зло, или нису сасвим супротстављени.

14. Манихејац: Затим: зар се не виде зла у бићима?



Православац: Потпуно зло се не види у бићима: јер, нити је, заиста постојећи Бог и узрок бића,-зло, нити је било шта од постојећих, као што су постали, зло, већ је узрок од свих њих добар, и све што је од њега настало је добро. Сва бића су од њега била преведена из небића у биће и сва су добра, веома добра. А зло није ништа друго него одбацивање и лишавање слободе, дароване од Бога разумној природи, као што је сиромаштво одбацивање богатства: а богатство је стицање злата, сребра, сјајног камења и разнолике одеће, слуга и слушкиња, домаћих животиња, обрадиве земље и слично, и свако од њих је богатство. Стога се богатим назива онај ко стиче те (ствари): као што је веома богати онај који је сабрао пуно богатства. А делимично сиромаштво је делимично одбацивање тих, а потпуно (сиромаштво) је потпуно лишавање тих, и као што је целовитост тела добро, а лишавање једног уда није постојање делимичног зла, већ је лишавање постојећег. Види се, и заиста се разумева, у бићу не као биће, већ као одсутност, као што око и гледање постоји и јесте, а слепило није нешто, већ је губитак постојећег ока. Сагледава се у сапостојећем и постојећем телу не као нешто постојеће, већ као лишавање од постојећег ока. И тако да, делимично повећање лишености удова се назива увећањем зла: а није зло, већ се у подложеном телу одбацивајуће непостојање назива и сагледава не као нешто постојеће, већ као небиће, не као стање, већ као лишеност. Стога и зло заиста јесте добровољни грех (према) добрима, од Бога дарованим разумној природи: јер се о неразумним и бездушним не говори да су слободне, већ се то говори о разумним. Дакле, зло је злоупотреба природних сила. Јер ако се користимо силама које су од Бога предате души, зашта их примисмо, то јест по предатом закону, добро(је). А, ако не онако како их примисмо, већ их користимо независно од предатог нам закона, биће лоше: и нити су те силе, нити је коришћење њих зло, већ је зло начин коришћења независан од закона предатог од Бога. Јер, ако је добар Бог, добар је и његов природни закон-постојећи из постојећег. А непослушност тога је лишавање за нас постојећег закона, тако да жеља и страст и делање и енергија и пре свега мисао, није зло, већ добро, ако је користимо по предатом закону: те појаве нису зло, већ је зло коришћење које није по закону који нам је предат. Јер, ако за одржавање живота користимо храну, пиће, сан и слично, добро је свако од тих. И ако се жељом и љубављу користимо природом пред једино жељеним Богом и пред ближњим, по Божијем закону, добро (је). И ако се у полном односу користимо својим женама за рађање деце, по закону предатом природи од Бога, добро (је): а ако са страшћу користимо туђе жене, што је против закона Божијег, зло (је). Јер рече Бог:''Немој жудети за њивом ближњега свога, нити за женом његовом, нити за било чим што је његово.'' Блуд није зло због везе, већ због везивања за туђу жену. Таштина није зло због љубави према слави, већ због љубави према слави која није од Бога. Мржња и страст, ако су према онима који спречавају спасење душе и везе која је пред Богом, зарад послушања њему, и оних који од Бога одустају, то јест према ђаволу и слугама његовим, добро (је). Јер рече:''зар оне који те мрзе, Господе, не замрзех и због непријатеља твојих зар нисам сагоревао? Савршеном мржњом сам их мрзео, у непријатеље сам их прибројао.''И свети мученици се разбеснеше против тирана, праведно их мрзећи. И ако, по сопственој помисли, замрзех оно које ме дели од Бога, добро (је). Или ако ме неко лишава спасења, добро је беснети и мрзети: или ако се ко растужи због света и зарад користи постане странац лишен материјалних добара, волећу(га) више него што ћу мрзети. Убиство је зло, јер је самo Божије да дели душу од тела, јер их је он заједничким дао : ако ћу убити зато што ми је од Бога наређено, добро (је): зато што је добро све што је од доброга. Дакле, зло је желети грабити оно што није наше, већ Божије. И осуђивање је зло, јер је суђење само од Бога, и зло је грабити Божије достојанство, онима којима не би дато од Бога да суде. И таштина и гордост су зло: јер једино Богу приличи узвишеност и слава. Стога ништа друго није зло ако није против природе и закона датог природним силама, који није материјална вредност, већ наше владање.

 

15. Јер треба знати да се као двоструко назива и добро и зло: добро се назива господственим, јер је било дато из природе доброг Бога. Баш као што се свако сунчево светло заиста од ватре светли: на тај начин свако добро има постојање из неограниченог и несхватљивог мора доброте, у мери којој је поред Бога- добара господствених и истинитих. Каже се да добро није господствено, већ да је злоупотребљено и по нашем обичају у нашем осећању и у тежњи ка појавном уживању, (а) оно које се пре времена весели ће после давати горке плодове, поставши противно закону онога који га је створио и мислећи да је добро, иако баш и није добро, већ је заиста зло. И то зло је слично господственом, иако јесте зло и назива се тако, будући да је постало противно закону онога који га је створио. Зло се не назива господственим, већ (је) по нашем обичају и нашем осећању мучно и болно, нарочито пред садашњим напорима, а потом ће они да дају плодове спасења и постојану доброту мисли.

 

16. Реци: Да ли је начело свих дела једно или два, какво је начело и узрок душе-једно или два?



Манихејац: Једно. Јер ако су два, како из два супротстављена једно исто произилази? Јер потпуно супротстављени имају незаједничарећу енергију: па како ће нематеријална душа бити од нематеријалног и од материје? И како ће то исто произвести супротстављени, не сложивши се? Сасвим су незаједничарећи они који су супротстављени по природи.



Православац: Добро кажеш: једно је начело од сваког од свих бића?



Манихејац: Свакако.



Православац: Да ли је биће начело двају начела, која по теби постоје, или су два начела начела бића?



Манихејац: На шта смераш?



Православац: Ако је биће начело твојих двају начела, гле једно је начело, а не два. А ако је биће начело бића, у једном начелу: јер не кажем да то квалификује биће, то јест да је биће зло или добро, већ је оно исто просто биће. Дакле, ако је биће начело твојих двају начела, једно је начело, а не два. А ако су та твоја начела начела биће, биће два супротстављена на истом делу. Пошто проста суштина бива као једна, способна је за примање различитих квалитета и по томе се називају многе суштине, тако и просто биће јесте једно, иако у различитости бива сагледавано мноштво бића, (и) чини именовање њих изведено од свог имена. Дакле, одредићу сасвим незаједничареће биће супротстављеним енергијама, није из два начела највише и супротстављено биће, већ из једног. Јер биће није узрок постојећих, зато што биће не претходи постојећима. У чему се то може сагледати? У безначелном бивствујућем биће бива сагледавано, у њему и из њега, као од узрока, бива постављено. Дакле, једно је начело бића, и није њима супротстављено.

 

17. И опет: Да ли је начело кретања сваког од постојећих једно или два, суштинско и временско и просторно и енергетско – суштинско се односи на рађење свакога од њих, - а временско је од ког времена почиње, - а просторно је оно које из простора започиње и од простора је начелствовано, - а енергетско је оно из којег енергија снабдева енергијом оно што је енергизовано, као и прво постојање човека, и од ког времена настаје и из простора почиње да се креће, насумице ступајући, и енергије кретања?



Манихејац: Једно.



Православац: Истину си рекао: јер је немогуће да буду два начела од једног постојања.



Манихејац: Тако је(ἔχει).



Православац: Да ли се то на сваком од бића сагледава или не?



Манихејац: На сваком од свих бића.



Православац: Дакле, баш оно које се у сваком од свих сагледава, и у свима заједно ће бити посматрано, које свако од људи има, и цело човечанство има, као што је живљење и размишљање, и оно које свака суштина има, и заједничка суштина има, као што је самостално постојање и немање (свога) бића у другоме. Тако дакле, ако и свако од бића из једног начела бива створено, и сва бића су из једног начела створена и не из два, и неће бити два начела, него једно.

[Viktor Ljvovic]

18. Манихејац: Зашто је Бог безначелан?

 

 

 

 

Православац: Зато што небиће нема биће од себе самог. Дакле, то које нема од себе биће , како ће само од себе бити? И треба из неког постојећег да небиће узима биће: а оно које прво предаје биће из себе, оно га и има, оно ће увек бити безначелно.

 

 

 

 

19.Манихејац: Зашто је једно начело, а не два?

 

 

 

 

Православац: Јер дијада из монаде иде испред као пород монаде, и начело дијаде је монада и пре свих дијада је монада, и од свих дела је једно начело и, ако је једно начело од сваког бића, и од свих ће бити једно начело: јер је над сваким од бића био предат логос и над свима ће бити предат.

 

20. И опет: Ако су два начела,(онда је) полиархија: а ако је полијархија,(онда је) побуна: а ако је побуна начело бића, онда је начело бића зло: јер је побуна зло. Дакле, Богу приличи да од свих називаних и умом схватаних већи буде и да више има. Дакле, на који начин је већи, јер из небића богоприлично ствара суштине или је у стварању човечанства, а више бива у градитељској вештини око материје?



Манихејац: Сасвим, јер су из небића.



Православац: Стога, Богу приличи да из небића ствара суштине, и не беше(раније) материја, пре него што је од Бога постала.



21.Манихејац: Бог је по свему безначелан или по нечему јесте, а по нечему није?



Православац: Ако није по свему безначелан, безначелан (је) и није безначелан. А ако је по свему безначелан, сасвим (је) безначелан и природом је безначелан. А безначелно је и бескрајно: јер (је) један облик и крај начела. Дакле, све што има начело има и крај, по својој природи, и све што има крај има и начело. И анђели заиста имају начело, а и крај имају по својој природи, иако божанском благодаћу изнова започињу постојати и обнављају се. Јер као што се непокретно тело, бивајући начелствовано, почиње кретати из места, то јест кружно, антиципирајући место одакле је започело, испуни периферију и круг, а опет почиње кретање, и ново начело кретања ствара и тако наставља да бива покретано, док онај који му наређује жели кретање, тако и ангели бивају крепко покретани, и ,очекујући крај свог постојања, владају животним кретањем, док им, онај који их је створио, опет не нареди да престану са кретањем. Јер, они који су од Бога, увек узимају биће и животно и умно кретање, јер то немају из себе. А као што се точак, крећући се, креће и стаје-а ако има вечно кретање, увек се креће немајући кретање из себе-,тако и ангели немају биће из себе, и крећу се онолико колико их покреће онај који их је створио: а ако их он заиста не покреће, престају са кретањем. Онда, онај који има начело свакако има и крај, и који крај има свакако има и начело. И природно безначелно је по свему безначелно, по узроку и времену и месту и слободи.



22. Дакле, или ће (та) два бити једно у другом или ће у месту бити ограничени и нису безначелни. Како, дакле, да (буду) једно у другом светлост и тама? Зато што светлост уништава таму. Ако нису (ту) ограничења светлости и ограничења таме, нити је светлост неописива, као биће које није свуда, нити је тама. И нису сасвим безначелна јер имају просторно начело. Јер је немогуће да без постојања некаквог зида и преграде сасвим непомешани буду светлост и тама. Јер, ако у ноћи будемо упалили светиљку, док ће простор око светиљке бити светлији, на малој раздаљини ће бити већа тама, све док се светлост сасвим не угаси, и настане чиста тама, која није помешана са светлошћу. Зато што је од почетка тама била помешана са светлошћу, и оне нису сасвим супротстављене и незаједничареће, или неки друга међа беше од почетка, раздељујући те две, и нису више два начела, већ три. Оно што је у природи било зачето се не мења, а оно које бива мењано није у природи. Дакле, ако у природи не заједничаре светлост и тама, како почеше да заједничаре после тога? Како из доброга и лукавога једно живо биће би завршено, човек? Јер ако беху помирени, почеше међусобно да заједничаре: јер је помирење заједница воље. И нити је добро чисто и не остаје савршено добро, нити је и лукаво (такво), већ се оба променише. А оно које бива мењано није безначелно нити је Бог: јер је Бог онај који предвиђа све што је наше, али нам то не предодређује. И опет: Биће је бићу супротстављено или је биће супротстављено небићу?



Манихејац: Биће небићу.



Православац: Свако да неће бити да, од та два, по теби сасвим супротстављена начела, једно постоји, а да друго не постоји.
 23. И опет: Биће је супротстављено бићу?



Манихејац: Зло биће је супротстављено добром бићу.



Православац: Свакако да, у једном и истом, не постоје истовремено, и немају исту суштину, она која су супротстављена. И како су супротстављена?



Манихејац: Непостојеће је неименовано? Зато што треба (прво) бити па онда именовати. Како је, дакле, небиће супротстављено бићу? Јер прво требају бити међусобно супротстављени, и онда, кад су супротстављени, да буду именовани као супротстављени: јер ништа није, ако није именовано.

Православац: Да ли си именовао небиће говорећи (о њему) или ниси?



Манихејац: Именовао сам по одрицању, а не пририцању.



Православац: Пририцање (κατάφασις) је, очигледно, стање, а одрицање је лишавање?



Манихејац: Да.



Православац: Да ли је стање супротстављено лишавању?



Манихејац: Да.



Православац: Да ли је небиће супротстављено бићу као што је стање (супротстављено) лишавању?

Манихејац: Да.



Православац: Зло се назива по стању или по лишавању?



Манихејац: По стању.



Православац: Да ли се добро назива по стању или по лишавању?



Манихејац: По стању.



Православац: Свакако да није зло сасвим супротстављено добру: зато што стање није супротстављено стању.



Манихејац: Лишавање и дефектност у целини.



Манихејац: И шта кажеш?



Православац: Тако ће и лишавање зла бити више и тако ће бити супротстављено добру, као лишавање стању: јер зло није ништа друго него лишавање добра и потпуно зло је потпуно лишавање добара. Зато кад кажемо да је зло небиће, више (мислимо) на лишавање природног стања него бића.

 

24. Шта кажеш да је материја: живот или пропадљивост и смрт, кретање и оно је покретано или непокретљивост и непокретно, светлост или тама?



Манихејац: Пропадљивост и смрт, некретање и непокретљивост, тама, а не светлост.



Православац: Дакле, ако је пропадљивост, како је прозвела плодове? Како их је оживела? Јер пропадљивост не живи, нити има живот, нити живот предаје: јер како ће предавати неко ко нема? А како би покренуто, будући да је било непокретно, и превлада до граница светлости? Ко је онај који томе даје живот и кретање? Ако је (тај) добар, (онда) није ни добар ни мудар:-јер добар не оживљава и покреће зло, и није мудар, нити је гностик онај који је у себи изазивао ратове и (не)дела и по себи је покретао зло мирујући и ћутећи: и од стајања и од зала постаде странац-, а ако није Бог, (или неко) други, и нису више два, или три: јер онај ко нема не може од себе стварати.

Манихејац: Али је у сили он имао живот и кретање.



Православац: Ако је у сили имао живот и кретање, беше у сили добар, ако су заиста живот и кретање добри.



Манихејац: И живот зла и кретање нису добро, већ зло.



Православац: Оно које из сила бива довођено у променљиву и начелствовану енергију и није безначелно и, ако је у сили имало живот и кретање, енергију је потом имао: ако је зло такав живот и кретање, у сили беше зло, а не у енергији, и зло неће бити безначелно. А ако је тај живот и кретање добро, из зла дође у добро.



Манихејац: Збиља, зашто то? Зар није пропадљивост једнога постање другога?

Православац: Пропадљивост не постаје стварање, већ од Бога, из небића у биће, у поретку бивају од Бога створена, бивајући промењена као да од обрта бивају започета. А обрт је долазак из небића у биће: а биће које од обрта бива започето, је сасвим променљиво и другачије. Дакле, постојећа материја је променљива, будући да је божанском заповешћу оживљавана и уништавана и опет оживљавана: тако да пропадљивост не ствара постање, него божанска заповест оживљава и ствара постање.

25. Реци и то: Да ли су границе светлости испуњене светлошћу или нису?



Манихејац: Сасвим је јасно да су светлошћу испуњене.



Православац: Да ли су светлост и тама способни за међусобно примање или нису?

Манихејац: Способни су.



Православац: Свакако да нису у природи, ти који тако јесу: јер се, оно што је у природи било зачето, не мења, и у природи је смрт неприхватљива за живот. И како се придружи тама светлости, и не би њоме укинута? Онда, да ли је место светлости било испуњено добротом и светлошћу, или није?

Манихејац: Било је испуњено.



Православац: А како је била одељена тама? Јер не може посуда за меру земље сместити две мере земље, то јест посуда за једну меру неће моћи у себи да садржи две мере.



26. Затим, пошто су плодови мрака били ушли у крајеве светлости, шта су чинили или шта су поднели?

Манихејац: Видели су светлост и задивили су се, и зажудели су за њом и заљубили се у њу.

Православац: О мрачни и неразумни. Да ли је тама слепа или светла?



Манихејац: Слепа.



Православац: И како може видети оно што је слепо или како ће се дивити оно што је сасвим зло или како ће заволети добро?



27.Опет, да ли су та иста два начела међусобно пропадљива?



Манихејац: Да.



Православац: Сигурно није само зло пропадљиво, већ и добро.



Манихејац: Док је зло пропадљивост, добро је живот.



Православац: Није ли да, док зло чини да добро пропада и не престаје од тога, дотле добро снабдева животом зло, и зло ће бити одгајено, и пропаде добро. Дакле, кажеш да је материја и зло и пропадљивост и смрт. А зло, ако је и другима зло, себи је добро, док постоји у себи није потпуно зло, није потпуна пропадљивост: јер постоји у себи, и по томе неће бити зло. А потпуно зло и потпуно добро ће и за себе бити деструктивно и непостојеће.-Стави далеко од нас, ту мисао о помешаности, о којој си ти говорио.



28. Беше, као што сам говорио, Бог и материја, свако у својим границама, и док је добри Бог: живот, светлост, кретање, знање, размишљање и свако добро, зла материја је: пропадљивост, тама, смрт, у потпуном мировању и ћутању и непокретности. Затим, после многих векова је устала материја против себе и њени плодови једни против других, и тако да су неки гонили, а други су били гоњени, и беше, као што сам говорио, Бог и материја, то јест два начела: и док је душа од дела светлости, тело је дело таме и материје. А мешавина би овако. И уз сваког од њих беше део, и док добри беше у једном делу, лукави беше у три. Затим би покренуто зло на неуређен испад из својих граница и дође у крајеве добра, и знајући, добро избаци из себе силу која је била названа мајка живота, и мајка живота је избацила првог човека, а тог првог човека називам као пет стихија, које су: ваздух, ветар, светлост, вода и ватра. И, обукавши те стихије, отиде и зарати са тамом. А архонти мрака су појели део од целине његовог оружја, које јесте душа: а чврсто су држали и првог човека, и он би мучен од њих, бивајући у тами, и завапио је пред добрим, и оно је избацило другу силу-названу дух живота. И сиђе и даде десницу првом човеку и узведе га. А доле је отишао део, којег поједоше архонти, то јест душа: зато што су из делова добра настале душе, а из суштине зла тела.



29.Православац: Ако, по божанском апостолу, нема заједнице светлости са тамом, како је настала мешавина душе и тела? И он нас подучава да је покушај истог тежи од залудних речи. Уђе тама у границе светлости, и не би укинута? И опет: Како се десило да је тама отишла у крајеве светлости? И опет: ако добро беше мудро, како није унапред сазнало за навалу лукавога и како себе и своје није претходно утврдило? А ако не беше мудро нити унапред знајуће, глупо(је): а како ти (можеш) да добро називаш глупим? И опет: ако је цела тама ушла у границе светлости, њено место је остало празно: а ако је остао његов део, како ће његов део победити оно што је од добра било послато да ратује са њим? Није мудар онај који шаље слабије против јачег. Слабо (је) добро, а лукаво је јаче. И опет: ако слободно предаде добро свој део, то јест душу, није добро оно које добро издаје злу. А како он издајући даде душу лукавоме? (Да ли) судити онима који служе лукавоме? Јер ће му(они) рећи: Ти који си нас предао, прихвати суд. А ако су против његове воље, архонти зла уграбили његов део, слабији је и глупљи, јер прво је изгубио свој део, а потом није могао да преотме оно што је од њега уграбљено: јер ако од почетка није био у могућности, неће ни после тога моћи. А како је, примивши архонте мрака, њих и разапео и од меса њиховог створио небеса, а из костију њихових горе, а да није могло да уграби свој део? И на тај начин је одређен суд. Невини су они који чине грехе: јер ако оно није могло преотети свој део, како ће душа моћи да буде господарећа, и да буде невина и да не греши? И ако на крају добро буде утамничило зло, биће потпуно одузета душа, и човек неће бити кажњен. И опет: Ако из тела души долази зло, невина је душа. И опет: тело које лежи мртво не греши. Тако да зло није из тела, него из душе.



30.Реците нам, о Манихејци, да ли је по вама безначелно зло, које именујете као материју, бестелесно, или (је) тело, или нешто сложено? И ако је бестелесно, како је материја? Јер материја није бестелесна. Али ви ћете исто рећи, јер (иако) јесте бестелесна, створило је тело. Дакле, реците нам: да ли из своје суштине или из небића? Ако је ''из своје суштине'' лажете. Јер из бестелесне суштине не произилази тело-јер се, оно што је у природи било зачето, не мења, нити ће суштина бити промењена из бестелесног у тело-нити из телесног у бестелесно, нити из логосног у безлогосно, нити из безлогосног у логосно. Јер је непокретљивост суштински квалитет, а она која се мењају и бивају мењана се акцидентално мењају, а та настају и нестају без подлежеће пропадљивости. А ако кажете ''из небића'' реците нам, зашто, будући да је бестелесно и лукаво, не створи и смешу од лукавога, и зашто не створи и душе, у природи лукаве, као и тело, (које је) као што говорите, у природи зло, зашто је свом злу помешало део добра? Јер добро то не учини: тако да лукаво није савршено, већ има део добра. И та, ако их бестелесним називате. А ако је тело, како је било покренуто? Јер је свако тело по себи инертно и мртво. Дакле, како је било покренуто? Ко му је дао кретање? Добро? А свакако да није ни добро, ни мудро, ни предзнајуће, покретало зло. А ако кажете да је сложено, знајте да је свако сложено ломљиво, и нужно је да ће прво бити проста, из којих настаде мешавина, као што је нужно да прво засебно буду смола и восак и тек после ће постати мешавина смоле и воска.- Дакле, биће два начела зла, а не једно.



31.Дакле, реците, о Манихејци: Та ваша два начела јесу сасвим незаједничарећа, или у некима заједничаре и у некима са преносе и, ако су сасвим незаједничарећа, биће једно и неће бити једно. А ако заједничаре по бићу, као суштина и акцидент, једно у другом има постојање: јер акцидент не постоји сам по себи, као што боја не може бити без тела. А док је тело суштина, боја је акцидент: јер акцидент постаје и нестаје без подлежеће пропадљивости, од променљиве боје тело остаје исто. Дакле, реците какву суштину желите и, какав акцидент желите: а ако (су) обадве суштине, знајте, да се суштина не разликује од суштине, а није суштина супротстављена суштини осим по акциденту. Ако јесте добро, и јесте лукаво, и суштина јесте вечна и непроменљива, енергична, стваралачка за сваког од својих: обоје јесу једно у суштини, а у квалитету се разликују. И опет: гледамо стихије и времена, небо и земљу и море, који увек јесу на исти начин, и ноћ и дан сунца и месеца и кретање звезда и кише и плодове земље, по логосу и по низању одређене и учињене ритмичним. Дакле, ако су два начела међусобно супротстављена, како они уређено изводи све ствари, ако нису били здружени на пријатељски начин? Ако је материја себе уништила, како се померила? А ако се померила пред своје уништење, како је дошла у границе светлости? Ако је падајућа материја, и њено природно местo, нижа и тамнија, како је дошла у границе светлости излазећи из своје природе, тама је слепа: па како је видела светлост? Ако је материја без реда и без ума, како има архонте? А како може ратовати имајући логос и поредак? И ратујући ће оно постати супериорније, па ће грабити нешто од мудрога и неће (подносити) грабљење? А ако добри Бог уступи свој део да га обузда, да не би ушао у његове границе, јер није могао друго, онда је лукави јачи, а добри је сплеткарош. И како добри, илити Бог, вара и не може нападати? Оно које је увек на исти начин је истина, а истина је добро: а безначелно је непроменљиво. Ако је, дакле, материја безначелна, биће и непроменљива: а ако је непроменљива, увек ће бити на исти начин: а ако ће увек бити на исти начин, истина је: а ако је истина, биће добро. А ако се материја мења, из доброга у зло, и претходно бивајући добро потом постаде зло, или из злог у добро, и претходно бивајући зло потом постаде добро: јер промена води у супротно. Вечна суштина је непроменљива: зато што није дошла у биће из небића: непроменљива је суштина она чије постојање није из напретка. Бивајући добар и вечан, Бог се није подвргао промени, већ је увек добар, добро је све што створи: јер из доброга не сме настати зло, али (ипак настаје) променљиво, кад га из небића преведе у биће. Она која прихватају разумност јесу кроз промену(настала) због превођења из небића у биће, али слобода је због разумних бића. А слобода остаје, као што је и постала, то јест добро, слуга и судија и слуша оног који је створио, као што је у створеној природи: врлина је оно што остаје у границама сопствене природе. Дакле, човек се слободно променио жудећи за великим, а то није добро: јер је велико биће Бога, а зло је у небићу које је незахвално Богу који га је створио и преступа сопствену природу и жели бити, као стваралац- (што је) немогуће: немогуће је да небезначелно буде Бог или да оно које је било начелствовано буде безначелно. Дакле, лишавање води од постојећих, а од оног које није стигло испитивање.



32.Манихејац: Које је зло код ђавола?



Православац: Устајање против онога који га је створио. Дао му је Бог биће, да се не уплаши подизања слугу у слави и да нас подучава (да) и пред злим стварима будемо у добродетељном стању ума. И није га само створио, већ га је створио као архонта космоса и, ако буде заиста зажелео да буде добар, постаће и чиниће добро. Стога, он који је у могућности да га уништи то не чини, већ добродетељно подноси његову лудост и без зависти му предаје биће, као што је његово. А да он постане добар не зависи само од Бога, већ и од њега: јер оно што на силу постаје није лепо, нити је врлина.

[Лазар Нешић]

Требао би ово да пошаљеш часопису "Теолошки погледи", сигурно би објавили овако нешто занимљиво и онда би било лепо штампано са оригиналним текстом, па би људи могли да читају и имају за нека будућа истраживања Јована Дамаскина! Посебно би бирло корисно за студенте ПБФа. А и себе би афирмисао као озбиљног преводиоца, који објављује на озбиљним местима. У сваком сличају, ја ти честитам и читаћу ових дана